Razaranje

Kako je Republički zavod za urnisanje spomenika sam sebi skočio u usta

Grupa loših đaka, kod Neznanog junaka

Ko je sve i na kakve načine opstruisao izvođenje sanacije i zaštite Spomenika Neznanom junaku na Avali, da li je ikada rešena misteriozna sudbina volšebno nestalih primeraka projekta rekonstrukcije iz direktorske kancelarije Marka Omčikusa, zbog čega je odgovornom projektantu oduzet laptop i kome je smetalo što je projekat veličine A-3, mada je projekat izrađen još 2004, a sredstva odobrena još 2008? Kako je spomenik ostao u istom zapuštenom stanju u skladu sa zvaničnom politikom smenjene direktorke tog zavoda Vere Pavlović-Lončarski, koja je svojevremeno javno izjavila da je dovedena da zaustavi nepoželjne radove! Gde su na kraju završila namenska sredstva i ko je sve učestvovao u njihovom krčmljenju. Odgovore na ova pitanja potražio je Stanislav Živkov, istraživač Magazina Tabloid

Stanislav Živkov

Žitelji sela oko Avale od svojih sredstava su 1922. godine podigli skroman omanji kameni krst koji se danas nalazi u crkvi u Belom Potoku. Čudnom odlukom, spomenik je sagrađen na mestu gotovo neistraženog srednjevekovnog utvrđenog grada Žrnova koji je zbog predstojećih radova trebalo ukloniti za šta je angažovana vojska kraljevine Jugoslavije. Malo je poznato da je rukovodilac samog rušenja bio izvesni Slobodan Nenadović koji će nakon rata rukovoditi obnovama i "obnovama" brojnih spomenika kulture, verovatno pri tome primenjujući i iskustva stečena rušenjem grada Žrnova. Uglavnom, kamen temeljac sa staklenom bocom u kojoj se nalazila pergamentna povelja za Spomenik neznanom junaku, postavljen je na Vidovdan 28. juna 1934. godine, a sam spomenik je osveštan istog datuma četiri godine kasnije.

Zamisao vajara bila je da se spomenik podigne na ostacima starog srednjovekovnog grada Žrnova, kao mauzolej sa kriptom. Sam kralj Aleksandar želeo je da se ugradi u čitav posao tako što je insistirao da se spomenik sagradi nekvalitetnim crvenim kamenom iz njegovog majdana u Tandi od koga uopšte nije bilo moguće dobiti blokove tražene veličine pošto su za izgradnju bili potrebni veliki, kompaktni i homogeni blokovi, pa su nakon propasti poslića sa Tandom, geolozi i stručnjaci preporučili jablanički granit iz nalazišta na levoj obali Neretve. Veliki kameni blokovi veličine do četiri kvadratna metra, transportovani su železnicom do Ripnja, a rukovođenje i izvršenje radova povereno je inženjeriji tadašnje Jugoslovenske vojske koja je angažovala svu tada raspoloživu mehanizaciju, veliki broj ljudi, a na obradi kamena povremeno je bilo angažovano i do sto ljudi.

Klesanje osam karijatida, koje nose masivan kameni krov mauzoleja, rađeno je u Splitu pod Meštrovićevim nadzorom. Njihova težina je bila oko 12 tona, a pretovarane su na železničkoj stanici Ripanj parnom vagonskom dizalicom.

Ovaj značajan umetnički i istorijski spomenik, nakon višedecenijske nebrige, do nas je došao u veoma teškom stanju oštećenosti i zapuštenosti, a postao je i pravo stecište huligana. Vidljiva oštećenja u crnom jablaničkom granitu potiču još od artiljerijskih granata prilikom borbi za oslobođenje Beograda 1944. godine, a na spomeniku, monumentalnom delu Ivana Meštrovića, jednog od najvećih jugoslovenskih vajara, sagrađenom pre 70 godina, zbog neodržavanja, spojnice između kamenih blokova stalno se šire a spomenik doslovce rascvetava.

Osim provizornog uređenja kompleksa pred svaku zvaničnu posetu, godinama ništa nije preduzeto da se obnovi ovo kulturno dobro od nacionalnog značaja. Svuda uokolo već godinama vlada mrkli mrak jer su gotovo sve ukrasne baklje pokradene. Svakodnevni vandalizam i ispisivanje grafita dodatno su naružili kompleks koji je već nagrizao zub vremena. Ceo gornji plato oko spomenika potrebno je presložiti, a potrebno je obnoviti i unutrašnjost spomenika. Kada su vrata zastakljena, došlo je do kondenzacije i smrzavanja unutar prostora, pa je polirani granit oštećen. U lošem stanju je i kružni put oko spomenika, pun je rupa koje skupljaju vodu, mrznu se i dovode do daljeg propadanja kolovoza.

Republički zavod za urnisanje spomenika kulture Srbije izradio je 2004. godine projekat sveobuhvatne obnove i konzervacije. Zahvaljujući sredstvima koja je još 2008. odobrilo Ministarstvo rada i socijalne politike odavno je trebalo da počne obnova, ali do danas na spomeniku nije urađeno apsolutno ništa, sve u skladu sa zvaničnom politikom tadašnje direktorke istog tog zavoda Vere Pavlović-Lončarski koja je svojevremeno javno izjavila da je dovedena da zaustavi nepoželjne radove!

Rad na izradi projekta pod nazivom "Sanacija i konzervacija spomenika Neznanom junaku na Avali", započet je mnogo ranije. Još januara 2002. godine izvršena je procene stanja i programa radova za sanaciju spomenika Neznanom junaku na Avali (S. Temerinski, M. Jovin, D. Pačić), i predata Ministarstvu za socijalna pitanja za potrebe prikupljanja donacija sa radove na spomeniku.

Početkom 2003. godine počela je izrada programa radova na sanaciji spomenika Neznanom junaku, sa aproksimativnim predračunom koji je upućen Ministarstvu kulture. Na zahtev pomoćnika ministra jula 2003. godine sklopljen je ugovor između Republičkog zavoda i Ministarstva za socijalna pitanja za rad na deset spomenika iz oslobodilačkih ratova; spomenik na Avali je izostavljen i pored dogovora sa pomoćnikom ministra...

Nešto kasnije potpisan je Aneks Ugovora Zavoda i ministra za socijalna pitanja za spomenike, među kojim je i Avala, na sumu od 780.000 dinara. Potpisan je od Zavoda, a avgusta 2003. započelo je geodetsko snimanje Spomenika na Avali, ali je već tada započeta opstrukcija terenskog rada S. Temerinskog, M. Jovin i D. Pačića jer se odjednom ispostavilo da za angažovanje studenata-saradnika nema sredstava, budući da je po Ugovoru "uplaćeno u masi", pa tadašnji direktor Zavoda Marko Omčikus navodno "ne zna da li tu ima i Avale".

Projektanti su bili primorani da sami obavljaju sva arhitektonska merenja i snimanja. Iskop sondi na gornjem platou je urađen kao donatorski rad Srbijašuma, projektanti su pozajmili kamion za prevoz pozajmljenih merdevina od 11 metara do Avale, preneli ih do spomenika, pomoću konopca se popeli na krov da utvrde stanje olovnog pokrivača...

"Podrška" Republičkog Zavoda je evidentna: šef Arhitektonskog odeljenja Miladin Lukić oduzima odgovornom projektantu prenosni računar (koji je ovaj koristio pet godina) navodno zato što "treba i drugima"... U neformalni projekat miniranja projekta zaštite spomenika Neznanom junaku u oktobru se svesrdno 2003. uključila i tadašnja v.d. direktora Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, a istovremeno buduća direktorka Republičkog zavoda Vera Pavlović-Lončarski, koja je odbila da ustupi dokumentaciju za izradu projekta sanacije spomenika Neznanom junaku, sa obrazloženjem da je gradski Zavod navodno nema.

Početkom novembra 2003. sklopljen je Aneks ugovora Republičkog zavoda i Ministarstva za socijalna pitanja za izradu Glavnog projekta sanacije spomenika Neznanom junaku na Avali, za 480.000 dinara, a 21. novembra sklopljeni su ugovori sa projektantima i za analizu uzroka oštećenja kamena.

Zbog namernog odlaganja ugovaranja i još namernijeg miniranja projekta putem odugovlačenja sa uplatama za projekat, saradnici su prinuđeni da u toku decembra i januara rade po lošim vremenskim uslovima na Avali; februara 2004. Ministarstvo kulture donosi Rešenje o merama tehničke zaštite za izradu projekta sanacije Spomenika na Avali.

Početkom marta 2004. projekat je završen i predat na potpis direktoru Marku Omčikusu koji to odugovlači naredna tri meseca da bi se početkom juna ispostavilo da je svih pet primeraka predatog projekta volšebno nestalo iz kancelarije direktora Omčikusa, jer nisu ni potpisani, a nisu ni vraćeni projektantima jer navodno postoje "primedbe Arhitektonskog odeljenja", koje se bez projektanata sastalo i pregledalo projekat.

Ubrzo nakon toga na zahtev Sindikata, pre svega zbog finansijskih muljaža, poslednji partijski sekretar u Zavodu a tadašnji direktor i prvoborac Demokratske stranke Marko Omčikus je smenjen, a za novog direktora Republičkog Zavoda imenovana je arh. Gordana Marković. Ona je pokušala da uspostavi red u Zavodu i obnovi rad na mnogim neaktivnim projektima, čime se automatski zamerila gomili neradnika predvođenih Omčikusom i Lukićem koji već decenijama u Zavodu ne rade apsolutno ništa, ali zamišljaju da su sive eminencije zaštite spomenika kulture a u istoj podeli karata Miladin Lukić po prvi put stiže u Ministarstvo kulture na mesto pomoćnika ministra za zaštitu kulturnih dobara gde nastavlja sa svojim štetočinstvom da bi na kraju i tamo bio smenjen!

Tako je krajem oktobra 2004. na red došao i rad na Projektu zaštite spomenika Neznanom junaku. Na dan 29. oktobra Arhitektonsko odeljenje je, ovaj put u prisustvu projektanta, pregledalo projekat, a direktor Gordana Marković potpisala je novih pet primeraka urađenih umesto onih netragom nestalih projekta sanacije spomenika Neznanom junaku na Avali, i projekat dobija saglasnost Ministarstva kulture...

Četiri primerka projekta upućeno je Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, a jedan primerak je ostao u Planoteci Republičkog zavoda. Započet je proces ugovaranja izvođenja radova na Spomeniku. Ipak, zbog nedostatka sredstava i kraja građevinske sezone, radovi nisu izvedeni... U proleće 2008. godine započeli su dogovori između Ministarstva rada i socijalne politike i Republičkog zavoda o realizaciji projekta sanacije spomenika na Avali. Ispostavilo se da je potrebno projekat dopuniti licencom koju Republički zavod nema i da se prijavi početak radova...

Miro Čavaljuga, pomoćnik ministra u Ministarstvu rada, zadužen za oblast boračke i invalidske zaštite, 19. marta 2008. najavljuje realizaciju projekta sanacije spomenika na Avali u vrednosti od 21 miliona, kao i skori početak radova. Prema njegovim rečima, za prvu fazu sanacije, koja je trebalo da obuhvati obnovu kompletne kišne kanalizacije, velikog stepeništa i platoa oko spomenika, bilo je odobreno 21.000.000 dinara, a postojala je spremnost Ministarstva da za ove potrebe izdvoji još novca. Odluku o njegovoj obnovi prethodno je donelo Vladino telo - Odbor za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije, čiji je u to vreme predsednik bio Vojislav Brajović, tadašnji ministar kulture. Čavaljuga je takođe napomenuo kako je u toku proces dobijanja neophodnih administrativnih dozvola i saglasnosti koje bi trebalo da izda Ministarstvo za infrastrukturu, izvođača radova trebalo je da izabere Zavod za zaštitu spomenika, a Čavaljuga je istakao da će celokupna sanacija trajati dve godine.

Stvari su se dodatno zakomplikovale već aprila 2008. jer se ispostavilo da Republički zavod nema licencu za rad na spomenicima od izuzetnog značaja. Kako bi se premostio ovaj problem, Ministarstvo rada je pozvalo projektantsku firmu Albo-inženjering da uradi projekat sanacije spomenika na Avali.

Albo-inženjering je prihvatio da projekat izradi kao donaciju, ali je u skladu sa svojom politikom zaustavljanja nepoželjnih radova Republički zavod odbio da Ministarstvu rada izda uslove za izradu projekta. Time je Ministarstvo rada sprečeno da poruči i dobije projekat...

Pošto Republički zavod za zaštitu spomenika kulture nije mogao da poništi projekat koji je dobio saglasnost Ministarstva kulture, u maju 2008. Republički zavod (čitaj, Vera Pavlović-Lončarski, prim. aut.) odlučuje da Republički zavod poruči drugi, od Građevinskog fakulteta. I to samo deo projekta Republičkog zavoda (koliko već može da uradi jedna kuća bez licence za spomenike kulture)...

Tako je Zavod sopstveni projekat, koji ima saglasnost Ministarstva kulture, zamenio novim, mlađim, ljepšim i modernijim. Nepoželjni projektanti će biti zamenjeni novim, osim geologa Vesne Matović, koja je posle razgovora sa direktorkom Republičkog zavoda Verom Pavlović Lončarski odbila da potpiše sopstveni izveštaj (koji je izradila i naplatila još 2003. godine), kako bi verovatno za novi projekat promenila naslovnu stranu i naplatila novi izveštaj...

Kako bi za sve ovo imala kakvo-takvo pokriće, direktorka Republičkog zavoda Vera Pavlović-Lončarski je prethodno konsultovala i pojedine eminentne stručnjake Arhitektonskog odeljenja (Miladin Lukić, Svetlana Vukadinović i Marina Nešković) koji su izneli kapitalne primedbe na postojeći projekat, koji po njihovom mišljenju ne sme da bude A3 formata (!), ne sme da ima sličicu-ikonicu-logo projekta (!), a dodatni otežavajući faktor za neprihvatanje projekta jeste i činjenica da Planoteci Zavoda nisu predati originali crteža na pausu (!).

Kako bi napokon bilo omogućeno da čak i Republički zavod zvanično može da se bavi i radom na izradi projekata obnove spomenika kulture izuzetnog značaja, ubrzo nakon miniranja realizacije projekta obnove spomenika Neznanom junaku, ovaj zavod je stekao licencu kojom mu je to i omogućeno. Izrada prvog projekta Republičkog zavoda naplaćena je od Ministarstva rada i socijalne politike, a bilo bi jako zanimljivo videti od koga je projekat Građevinskog fakulteta za isti objekat ponovo bio naplaćen (da nije slučajno od Ministarstva kulture jerbo je upravo tada pomoćnik bio Miladin Lukić?!). Tako je eminentna budžetska ustanova za urnisanje spomenika za realizaciju projekta koji uopšte nije realizovan trošila novac iz dva budžeta: budžet Ministarstva rada (480.000 dinara za kompletan projekat - sanacija, statika, elektrika, saobraćaj, hortikultura, vodovod i kanalizacija) i budžet Ministarstva kulture (1.180.000 dinara samo za novi statički deo projekta)...

Bilo kako bilo, do danas na spomeniku Neznanom junaku nije pomaknut ni jedan jedini kamen, a projekat sanacije urađen u Republičkom zavodu od 2002. do 2004. godine, biće izjednačen u nepostojanju sa ostalim projektima Arhitektonskog odeljenja Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture. U skladu sa aktuelnom politikom zaustavljanja nepoželjnih radova, poništeni su minuli rad projektanata i projekti sanacije i restauracije spomenika Neznanom junaku na Avali: projekat sanacije i zaštite Mauzoleja, sanacije platoa i prilaznih staza i stepeništa, statičke sanacije, rekonstrukcije elektroinstalacija i osvetljenja, rekonstrukcije vodovoda, rekonstrukcije hortikulturnog uređenja i rekonstrukcije obilaznog asfaltnog puta. Ovde se s pravom postavlja jedno jednostavno pitanjce: Ko i zašto poništava nešto što je već urađeno? Da li je možda jedini razlog naša poslovica da komšiji crkne krava? Šta treba da se dogodi pa da ovaj spomenik bude obnovljen? Da li treba da se desi da se neko od političara ili visokih gostiju saplete na razlabavljen pločnik i slomi nogu i razbije glavu, pa da spomenik napokon bude obnovljen? Da li će tek tada zavodska doktrina zaustavljanje nepoželjnih radova otići u istoriju srpske konzervacije ili ima još štošta za zaustavljanje i poništavanje?

Svi ovi radovi mogli su da budu izvedeni u 2008. godini i za njih su bila obezbeđena sredstva u iznosu od 43 miliona dinara - koja se danas teško mogu naći zbog sveoubuhvatne finansijske krize i recesije. Ipak kako ove pare ne bi propale, sa njima je izvršena restauracija enterijera Sale Heroja u zgradi Starog Generalštaba. Međutim, malo je poznato da je izvođač tih radova bila preduzetnička radnja za molersko farbarske radove Ornament, kasnije prerasla u Ornament invest inženjering, inače dvorskog liferanta za izvođenje poželjnih radova konzervatorskog fušeraja Gradskog zavoda za urnisanje spomenika kulture, njegove vd direktorke Vere Pavlović Lončarski, tamošnje konzervatorke i kasnije pomoćnice ministra kulture Aleksandre Fulgosi, smenjene direktorke Republičkog Zavoda za urnisanje spomenika kulture Vere Pavlović Lončarski, smenjene direktorke Etnografskog muzeja Mirjane Menković, uglavnom sve samih štihova i protagonista ove rubrike!

A 1. Opet plati, pare mlati

Izrada prvog projekta Republičkog zavoda naplaćena je od Ministarstva rada i socijalne politike, a sada će projekat Građevinskog fakulteta za isti objekat da bude ponovo naplaćen (valjda od Ministarstva kulture?!). Tako će eminentna budžetska ustanova da troši novac iz dva budžeta, za realizaciju projekta koji uopšte nije realizovan: budžet Ministarstva rada (480.000 dinara za kompletan projekat - sanacija, statika, elektrika, saobraćaj, hortikultura, vodovod i kanalizacija) i budžet Ministarstva kulture (1.180.000 dinara samo za novi statički deo projekta)...

Glosa

Za lepši i još stariji spomenik

"...Prvi zadatak je da se dobro organizujemo, da od onoga što je već urađeno sa spomenicima kulture afirmišemo ono što je dobro, odnosno da zaustavimo nepoželjne radove tamo gde nije kasno za tako nešto, jer, nažalost, u nekim situacijama stvari je teško vratiti na staro stanje."

(Vera Pavlović-Lončarski nakon imenovanja, u dnevnom listu Politika, 13.7.2007)

In memoriam

Marija Radan Jovin

Od subote 17. februara ove godine na nebeskim visinama, u sazvežđu arhitekata konzervatora ponosno sija najsjajnija zvezda. Tog jutra napustila nas je arhitekta konzervator i neumorni čuvar naše kulturne baštine Marija Jovin (1934-2018), koja je od samog početka objavljivanja ove rubrike bila njen najvredniji saradnik. Zahvaljujući pravoj konzervatorskoj enciklopediji koju je Marija čuvala u svom sećanju bili smo u mogućnosti da u rubrici "Razaranja" objavimo preko 200 članaka sa velikim brojem potpuno nepoznatih činjenica o javašluku I kriminalu u kulturi

Marija Jovin rođena je u Beogradu (1934), gde je završila školu i Arhitektonski fakultet (1962) gde je upoznala Branislava Jovina i od tada su nerazdvojni. Bili su 55 godina u braku. Još u u nižim razredima gimnazije dobila je nadimak "Juca" koji ju je pratio celog života. Spomenicima kulture je posvetila svoje vreme, znanje i trud. Na oko 60 objekata, većinom kulturne baštine najviše kategorije obavila je istraživanja, izradu dokumentacije i projekata i izvođenje sanacionih, konzervatorskih i restauratorskih radova. Broj objekata koje je uradila je veći od broja objekata koje je uradio ostatak arhitektonskog odeljenja Republičkog zavoda za isto vreme. Među spomenicima na kojima je radila bili su manastiri Studenica, Sopoćani, Pećka Patrijaršija, Gradište, Banja Pribojska, Gračanica, Kalenić, Ozren, Sv Trojica kod Pljevalja, Dovolja, crkve u Šćepan Polju, tvrđava Fetislam, brojni spomenici oštećeni u zemljotresu 1979: crkva na Ćipuru, dvorac kralja Nikole kraj Bara, crkva Sv Nedelje kraj Petrovca na moru...Radila je pod nemogućim uslovima i obnavljala izgorele konake u Pećkoj Patrijaršiji, polurazrušeni vladičanski dvor u Dalju, često vodeći istovremeno po nekoliko veoma udaljenih radilišta. Čitav radni vek od 1964. do penzije 2000. godine provela je u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture, gde je i posle penzionisanja, sve do 2007. volonterski nastavila svoju misiju brige o spomenicima

U Zavodu je ostala sve do dolaska direktorke Vere Pavlović Lončarski, koja je javno izjavila da je dovedena da zaustavi nepoželjne radove...

Kruna Marijinog predanog rada svakako je završetak gradnje vizitorskog centra i konzervacija i prezentacija arheološkog nalazišta Lepenski Vir, te projekat enterijera, mobilijara i vitrina za postavku pokretnog materijala. Na kraju tih radova je Centar za posetioce Lepenski Vir nagrađen Nagradom za autorsko delo arhitekture Večernjih Novosti 2012. godine. Neposredno pre toga, uz veliku opstrukciju u Pećkoj patrijaršiji izvela je istraživačke radove, projekat i sanaciju i zaštitu crkava i rekonstrukciju fasada, ponovo izvodeći radove u režiji, sa 35 angažovanih radnika i kompletnom organizacijom života i rada...Na kraju njenih radova je i Pećka Patrijaršija stavljena na Listu svetske baštine.!

Od 2009. godine je pet godina rada uložila u projekat Revitalizacije tvrđave Golubac (2009-2013) - sa rekonstrukcijom tvrđave, uređenjem okoline i arheološkog parka, izgradnjom centra za posetioce, rekultivacijom kamenoloma u letnju pozornicu, etno-naseljem...Iako je ovaj njen projekat doneo Srbiji 6,7 miliona evra bespovratne donacije, sa početkom realizacije je doživela nešto sa čime nije uspela da se izbori. Poslednjih godina, od kad traje realizacija, Golubac joj je naneo mnogo stresa i profesionalnog razočarenja, jer nije mogla da prihvati da posle posle pola veka posvećenog rada na spomenicima gleda nanošenje ogromne štete na objektu za koji je uradila projekat, da gleda urušavanje struke, integriteta kolega-stručnjaka i ustanove u kojoj je radila čitav radni vek.