Tabloid istražuje

Libija: Kada "ludak" umisli da je državnik i stvarno stvori državu, pa još počne da korisati vodu iz pustinje

 

Raj, pakao i čistilište - sa kvalitetnom pustinjskom vodom

 

Kako je Libija pod vođstvom Moamera el Gadafija, "tiranina i ludaka", kako ga vide na Zapadu, postala najbogatija afrička država, potpuno suverena i spremna da uvede novu monetu u trgovini naftom - islamski zlatni dinar. To bi značilo da Zapad više neće moći da kupuje naftu od afričkih zemalja spekulativnim novcem

 

Piše: Ivona Živković

 

 

Voda, zemlja, ljudi i zlato - osnovne su strateške sirovine na kojima počiva egzistencija svake suverene države. Voda je energent života, zemlja je stanište i zaklon, ljudi su stvaralačka energija, a zlato je osnova za trgovinu odnosno cirkulaciju stvaralačke energije. Ako nedostaje samo jedan od ova četiri stuba, suverene države ne može biti, a narod koji nema sopstvenu državu je ili roblje ili narod lopova, koji mora čitavog života da živi među drugima, krade ili prosi.

Nažalost, i danas se u školama uči da je robovlasničko društvo odavno rasformirano, što je apsolutno netačno. Današnje takozvano slobodarsko i demokratsko društvo samo je iluzija stvorena odlukom jednog vlastelinskog kartela da se skloni iz javnog života. Ali, za razliku od feudalnih vlastelina, koji su bili vladari određenih zemljišnih poseda, moderna vlastela je sebi vladarski tron obezbedila spekulativnom trgovinom - tj. zamenom zlata za papirne priznanice, i nije vezana ni za jednu zemlju. Njihova teritorija su sve zemlje i svi posedi na kojima trguju, a to je praktično čitav svet. Svet bez granica i globalistička ideologija je njihova izmišljotina. Ovaj trgovački kartel, formiran od venecijanskih srednjevekovnih trgovaca, uspeo je u periodu od nekoliko stotina godina da najmoćnijim ekonomijama sveta nametne kao legalno sredstvo plaćanja svoje papirne priznanice, odnosno novac koji oni emituju i iza koga odavno ne stoji ni zlato niti bilo koje druge vrednosti. Prodajom ove izmišljene vrednosti (spekulativnog novca) oni su milijarde ljudi širom sveta teško zadužili i praktično porobili.

 

Ipak samo (najveća) kolonija

 

Da su SAD najveća robovlasnička plantaža očigledno je iz činjenice da je zemlja na ivici bankrota, jer ima takozvani nacionalni dug od preko 14 triliona dolara i nije u stanju da plaća robu koju uglavnom uvozi iz drugih zemalja. Iako imaju i sirovine i tehnologiju i radnu snagu, i konstantno poslednjih šezdeset godina ratuju po čitavom svetu, od toga nisu ostvarile nikakvu dobit. Sva dobit je otišla privatnim korporacijama.

SAD su, inače, početkom sedamdesetih godina već jednom bankrotirale, kada nisu bile u mogućnosti da uzetu robu plaćaju svojim zlatnim dolarom. Od tada je dolar postao vezan za naftu, a "američko" zlato koje je nakon Drugog svetskog rata preliveno tu iz čitavog sveta, posebno od poražene Nemačke, preko noći je otišlo u švajcarske banke, gde ga kontroliše, čuva i prodaje kome hoće Katolička crkva. Ova ustanova je neformalno najveći posednik i diler zlata u svetu.

Ova globalna pljačka i stavljanje pod kontrolu malog broja ljudi - zlata, prirodnih resursa, nauke i tehnologije - u poslednjih stotinu godina uzela je takve razmere da već i prosečno inteligentni ljudi shvataju da su samo obično roblje koje se zamajava kojekakvim medijskim i političkim pričama o "ljudskim pravima, slobodama i demokratiji". Tako se i SAD, kao najveća robovlasnička kolonija, medijski prikazuje kao najdemokratskija zemlja na svetu. Demokratija je praktično postala paravan za najveću pljačku i teror, dok se narod hipnotiše raznim političkim komedijašima i manekenima koji mu drže nekakve političke govore pune isprazne retorike. Većina njih, evidentno je, ima problem sa elementarnim logičkim zaključivanjem.

Svi oni koji zalutaju u ove političke vode i pokažu malo više inteligencije i smisla za kvalitetnije i racionalnije vođenje nacionalnih ekonomija, postaju smetnja i preko noći dobijaju naziv "diktatora i tiranina". Lihvarskoj vlasteli u Londonu su potrebni glupi i poslušni pljačkaši sopstvenog naroda.

 

Lihvari su uništili Turski kalifat

 

Kada je srednjevekovni Turski kalifat, koji je postojao u južnoj i istočnoj Evropi, izgubio dominantnu ulogu u svetskoj trgovini, centar trgovačke moći se preselio u London, krajem 17. veka. Čitava Evropa, SAD, Indija, Japan i Afrika postali su nakon toga robovske države kojima su upravljali katolički iluzionisti puneći zlatom džepove i trezore londonskom trgovačkom kartelu. Zato je danas čitav svet u teškim dugovima.

U otkriću nafte na Srednjem istoku evropski lihvari su videli odličan biznis. Veštim podmićivanjem lokalnih efendija bankari su ušli sa njima u partnerski biznis sa naftom, i to tako da su najlakovernijim efendijskim porodicama garantovali moć, nezavisnost, crtali im granice i darivali ih kraljevskim titulama, obećavajući im velike investicije i veliki preporod zemlje.

Glava bogate porodice iz plemena Sanusi, Muhamed Idriz, 1951. je sklopio, naivno kao i mnogi u Arabiji i Persiji, jedan takav dil. Uz podršku SAD i Britanije on je dobio "nezavisnost" i kraljevsku krunu na prostoru današnje Libije, koja je nakon Drugog svetskog rata i poraza Italije, bila vlasnik ove kolonije. Oko 150 plemena koja su ovde živela niko vekovima nije mogao da ujedini, ni Turci, ni Italijani, ni Britanci, ni Sanusi. A bankarima je bilo neophodno da za biznis sa naftom imaju stabilnog veleposednika koji će im biti veran poslovni partner. Tako je ova zvanična "nezavisnost" Libije i davanje moći Idrizu omogućilo londonskim trgovcima da obilato, uz podršku lakovernog kralja, koriste libijsku naftu. I zaista, ogromna nalazišta nafte počela su da se sve više otkrivaju. Ali, narod od toga nije imao vajde.

Međusobna borba vlastele za što veće parče kolača vodila je nizu državnih udara u kolonijama, nastojanjima da se orode sa lokalnim kraljevima i dr. U jednom takvom vojnom udaru 1969. svrgnut je kralj Idriz i na čelo Libije je došao mladi pukovnik Gadafi. I danas je na čelu Libije, iako odavno nema nikakvih formalnih funkcija. On je jednostavno vlastelin države Libije - vođa revolucije.

Koliko je "lud" Moamer el Gadafi vidi se iz toga da je veoma brzo ujedinio sva plemena, posebno dve velike etničke grupe, zbog kojih je teritorija uvek morala da bude podeljena na dva administrativna dela. Gadafi je napravio jaku unitarnu državu. Naftne ugovore je napravio tako da je najveći deo novca od nafte ostajao Libiji i narodu, tako što je glavna naftna kompanija 100 posto u vlasništvu države. Proizvodnju nafte sveo je na samo jedan dolar po barelu, dok je kod drugih zemalja cena išla i preko 100 dolara.

 

Titova uloga

 

Ogromnu zaradu od nafte Gadafi je koristio za kupovinu oružja i formiranje vojske, što su i drugi radili i u čemu im je Zapad obilato pomagao, uzimajući im tako dobar deo novca od prodate nafte. Dok je Izrael još bio u povoju, kao hram u koji danas dolaze svi svetski političari kako bi izrazili svoju privrženost evropskoj oligarhiji i njenom naftnom i bankarskom biznisu, tu prikrivenu ulogu je nakon Drugog svetskog rata imala SFR Jugoslavija. Tu su dolazili svi "revolucionari" kojima je bilo potrebno da kupe oružje, dobiju keš novac za svoju "narodnu revoluciju", obuku, edukaciju itd. Jugoslavija je formalno bila nesvrstana, slobodarska i ateistička zemlja, i to je islamskim narodima Trećeg sveta stvaralo iluziju da nisu više pod okupacijom Zapada i lihvarske mašinerije sa centralom u Londonu. Tito je zvanično bio sin slovenskog balkanskog naroda (niko nije znao njegovu pravu biografiju i povezanost sa Rotšildima i Habzburzima, odnosno nemačkim lihvarima) i zato je bio rado viđen gost i vođa nesvrstanih. U tom cilju razvijana je i jugoslovenska privreda, u kojoj je polovina državnog budžeta uvek bila negde van zemlje i samo nekoliko najupućenijih službenika tajne službe je znalo za tokove tog novca. Tako je Jugoslavija bila pravi trojanski konj za porobljavanje Trećeg sveta.

I mladi Gadafi je tu bio uvek dobrodošao i rado viđen gost. Ali, očito je bio inteligentniji i hrabriji od ostalih. Znao je da vojska ne može da funkcioniše ako zemlja nema jaku privredu, a privrede nema bez nezavisnog izvora vode. Voda je energent broj jedan. Ustvari, ono što oslobađa energiju iz nafte je voda. A Libija vode nije imala. I to je bio problem svih arapskih zemalja. I Zapad je to znao i zato im je oružje i prodavao.

Ali, priroda funkcioniše malo drugačije od onog kako bi hteli lihvari. Ustvari, gde ima nafte ima i vode jer se i jedno i drugo stvara duboko u unutrašnjosti zemljine kore. Čitava planeta se praktično stalno puni vodom, ali ona ne izlazi uvek na površinu (što zavisi i od telurskih struja) već može ostati milionima godina zarobljena duboko pod stenama. Takva vodena skladišta duboko pod zemljom nazivaju akviferi. Da Libija sa skoro dve trećine svoje teritorije leži na ogromnim akviferima otkriveno je još 1959. u potrazi za naftom.

 

Sahara leži na vodi

 

Voda u akviferima je veoma čista, jer je prošla prirodan put filtracije kroz kamen i potrebno je samo iskopati dublje ukoliko je neka prirodna žila negde ne izvuče na površinu.

Po proceni stručnjaka, ovi akviferi u Sahari sadrže 10 do 12 hiljada kubnih kilometara vode i ona se nalazi 600 metara duboko pod zemljom. Akviferi se nalaze i u Čadu, Sudanu, Nigeru, kao i Egiptu. Potrebno je samo iskopati bunare i cevovodom transportovati vodu gde treba. Priča o tome kako će se u budućnosti voditi ratovi zbog vode je delimično tačna, jer će se voditi za njenu kontrolu, a ne zato što je neće biti u prirodi. Ne zaboravite da priroda stalno stvara i naftu i vodu i sve ostalo. Ali, međunarodni trgovci žele da oni drže i prodaju sve, pa i vodu i vazduh.

Problem kod Libije je bio u tome što su se ovi akviferi nalazili tačno ispod pustinjskog dela zemlje na jugu, dok 95 posto stanovništva Libije (od ukupno 6,5 miliona) živi u priobalnom delu. Iskopati velike bunare do akvifera i onda preseliti šest miliona ljudi u pustinju jednostavno je bilo neizvodljivo. A Libiji je voda preko potrebna, jer ima veoma male obradive površine, oko jedan posto od čitave teritorije, i hranu mora da uvozi.

I "ludak " Gadafi je odlučio da vodu iz ovih akvifera jednostavno dovede do gradova i velikih naselja. A to je značilo postaviti u pustinji cevovod od nekoliko hiljada kilometara, tačnije preko 3900 kilometara. To je više nego što je cela zapadna Evropa. Ali, kad je neko "lud" i shvata da mu novac od nafte i oružje ništa ne znače ako nema vodu, ako nema svoju poljoprivredu, ako ne može da razvija sopstvenu industriju, da održava sopstveni narod, onda on mora to svoje "ludilo" da primeni. I Gadafi je pokrenuo veliki projekat izgradnje bunara i cevovoda koji će transportovati vodu preko pustinje. Projekat je nazvan Velika veštačka reka.

 

Vidi se iz svemira

 

O kakvom se magalomanskom i "ludačkom" projektu radi govore sledeći podaci. Projekat je zamišljen da se radi 26 godina u četiri faze. Dve su već završene, a treća faza je spajanje ove dve. Libija namerava da na ovaj način dobije 160.000 hektara obradivog zemljišta. Oko 70 posto vode iz akvifera je namenjeno za poljoprivredu, a ostatak će ići u gradove. Za industriju, prema planu vlade, nije namenjeno ništa. To je suviše kvalitetna voda za industriju.

Čitav cevovod je građen od velikih cilindara novom tehnologijom nategnutog betona koji se transportuju hiljadama kilometara putevima koji su za to izgrađeni kroz pustinju. Oko 3700 kilometara puta je napravljeno. "Faza jedan" ima ukupno 1600 kilometara cevovoda, a faza dva ima dužinu od 2155 kilometara. Trenutno se spajaju.

Cilindri su smešteni u rovove 20 stopa pod zemljom. Svaki betonski cilindar teži 75 do 85 tona. Cevovod je sastavljen od delova od kojih svaki ima unikatni broj i predviđeni su da traju najmanje 50 godina. Po specifičnom unikatnom broju odmah se identifikuje kad je i gde proizveden.

Za njihovo podizanje i stavljanje u rov korišćeni su kranovi od 450 tona koji se kreću po specijalno izgrađenim šinama. Žica koja je ugrađena u betonske cilindre pre natezanja premašuje dužinu od šest miliona kilometara. Približno 500.000 prenapregnutih betonskih cilindara cevovoda već je proizvedeno. Iz rovova za cevi iskopano je 250 miliona kubnih metara, a težina upotrebljenog cementa je oko sedam milion tona. I sve je to rađeno u pustinji.

Libija sada već izvlači 2,5 miliona kubnih metara vode dnevno, uz očekivanje da će to ubrzo narasti na 6,5 miliona dnevno. Stručnjaci to slikovito prikazuju kao stalno kretanje 2,5 miliona folksvagenovih "buba" 2000 milja svakog dana.

Biće izbušeno oko 1300 bunara, koji bi trebalo da daju 6,5 miliona kubnih metara vode dnevno. Na ovaj način bi se vodom snabdevali Bengazi, Tripoli, Brega, Sirta i ogromne poljoprivredne površine. Količina vode u akviferima je procenjena na količinu vode u Nilu koja protekne za 200 godina. Pojedini stučnjaci sa Zapada procenjuju da će se ovaj prirodni rezervoar iscrpeti za 50 godina, dok drugi smatraju da će voda trajati preko 4000 godina.

Svaki bunar ima prečnik od čak jednog kilometra i jasno je vidljiv iz NASA-inih satelita, baš kao što se iz satelita vidi kako oko bunara i duž cevovoda sve više niču zelene površine. Sa ozelenjavanjem nastaju male poljoprivredne farme koje će se onda sve više širiti. Cilj Libije je da vremenom potpuno zadovolji svoje potrebe za usevima, a Libijci onda planiraju da sa proizvodnjom uđu i na Evropsko tržište. Ovo se porodici Rotšild koja ima investiciju u Indiji, da Evropu snabdeva voćem i povrćem, sigurno neće dopasti. S obzirom da se radio o vodi koja je stara i veoma mineralizovana, ovako uzgojeni usevi i voće imaće sigurno odličan kvalitet.

 

Još nije bombardovano

 

Oko 130.000 hektara pustinje će biti navodnjavano ovom vodom. Libija trenutno uvozi pšenicu, ovas, kukuruz, ječam. Blizu Bengazija su već nikli vinogradi. Libijskim seljacima će ova voda biti veoma pristupačna, jer će država cenu subvencionisati.

U početku su morali da angažuju mnoge strane kompanije, i to iz Južne Koreje, Turske, Nemačke, Japana, Filipina, a pozvana je i Britanija. Na snimcima postrojenja vidi se da su sve tehničke instalacije na engleskom, ali je uglavnom primenjena nemačka tehnologija. Oko 70 procenata poslova na izgradnji cevovoda sada rade sami Libijci i sve je manje stranaca, tako da planiraju da svoje iskustvo i tehnologiju, do sada neprimenjenu, izvoze i u druge afričke zemlje koje takođe leže na akviferima. Ova tehnologija omogućava da se voda nigde ne gubi i ne isparava.

Čitava insvesticija trebalo bi da košta oko 33 milijardi dolara, ali će verovatno biti skuplja. Finansiranje je do sada vršeno isključivo državnim beskamatnim kreditom koji je dala libijska centralna banka. A ova banka je sto posto u vlasništvu države Libije. MMF i Svetska banka su zaobiđeni. Možete već da zamislite kako su to teško prihvatili. Toliko teško da se o ovom libijskom geostrateškom projektu na Zapadu jedva zna. Mediji su ga jednostavno ignorisali.

Kamen temeljac ovog projekta je postavljen izgradnjom velikog vodenog skladišta kod Brege 1984. Sada vam je jasno zašto su se pobunjenici (naoružani otporaši koje finansira Sorošev Fond za otvoreno društvo tj. fond za trgovačku zemlju bez granica) navadili na ovu luku i zašto je Gadafijeva narodna vojska to sve to morala da minira. I kada ove izdajnike i plaćenike koje plaćaju Rotšildi preko svog agenta Soroša i političkih marioneta u Londonu, Parizu, Vašingtonu itd. (koji troše za ovo novac naroda) ubije neka mina ili bomba, svi zapadni mediji izveštavaju da Gadafi, "tiranin", ubija sopstveni narod. Ustvari, pobunjenici žele da uspostave vlast, i privatizuju ovaj veliki vodeni cevovod za interese francuskih korporacija od koji tri najveće (Veolia, Suez, Ondeo i Saur) danas drže 40 posto svetskog tržišta u poslovima sa vodom. Da li je zato Sarkozi najgrlatiji, jer nije za francuske firme prilikom nedavne posete dobio dovoljno veliko parče vodenog kolača? Zato ovaj cevovod i nije bombardovan. Još ne. Ovaj vodeni cevovod ide paralelno sa gasovodom i naftovodom.

 

 

 

Gadafi želi samo islamski monetarni fond

 

Ogromnim novcem koji je Libija zaradila od nafte vođa revolucije je decenijama marljivo kupovao zlato. Koliko tačno ima zlata u Libiji niko ne zna, ali MMF procenjuje da imaju oko 4,6 miliona unci, a to je blizu 144 tone. To na tržištu trenutno vredi preko šest milijardi dolara. I Libija ga čuva u svojim sefovima u Libiji, a ne u Švajcarskoj, kao što moraju ostale porobljene i vazalne zemlje. Samo dvadeset zemalja u svetu ima veće zlatne rezerve. Britanija, na primer ima duplo više, ali i deset puta veći broj stanovnika. I Alžir ima ogromne količine zlata. Sa tim zlatom koje su vodeće afričke države nagomilale, Gadafi je predložio stvaranje Afričkog monetarnog fonda (u koji MMF neće moći da pristupi), koji bi onda mogao da emituje sopstvenu monetu - zlatni islamski dinar.

I nafta bi se onda prodavala samo za ovu monetu. I spekulativnim dolarima i evrima bi bio kraj. Baš kao i londonskim lihvarima. U islamu je lihvarenje, odnosno prodaja novca sa interesom, zabranjena. I u Libiji je najstrože zabranjeno davati kredit sa kamatom. Islamski dinar bi zato bio veoma stabilna moneta, kao što je to osam stotina godina bio vizantijski novac. I sve više poslovnih ljudi u svetu to podržava i više veruje islamskim bankama.

 

 

 

Mreža

 

Kina je strateški partner Libije broj jedan. I to je razlog zašto se zapadne "demokratije" brinu za ljudska prava Libijaca i njenih suseda, zašto finansiraju pobunjenike koje ubacuju preko Tunisa, gde su svrgnuli Gadafijevog saveznika, "tiranina" Ben Alija i egipatskog predsednika Hosnija Mubaraka. Cilj je očito bio Gadafi. U stvari, pobunjenici (kao mala grupa koja svakodnevno demonstrira ispred ambasade Libije u Londonu i snimaju je svi svetski mediji) više su strani plaćenici, jer je Libijce veoma teško podbosti protiv sopstvene zemlje. Kako formirati otpor protiv države u kojoj svi imaju besplatnu zdravstvenu zaštitu, besplatno školovanje, malu nezaposlenost i u kojoj je prošle godine svaki stanovnik na poklon dobio 500 USD? Libija je veoma prosperitetno socijalističko društvo, praktično bez kriminala i nasilja. Za to su agenti CIA i MI6 oko nje i pletu mrežu već trideset godina.

 

 

Med i mleko

 

Soroševi otporaši nameravaju da čim preuzmu vlast osnuju novu Centralnu banku u Bengaziju (za račun Rotšilda i Londona) i novu naftnu kompaniju koju će onda privatizovati kao i vodovodne sisteme. Samo im je važno da Gadafi ode i narod prihvati na vlasti nekog libijskog izdajnika, poput Tadića ili Dinkića, i poveruje im na prazne priče o medu i mleku koje će poteći, a koje u Libiji već odavno teče upravo sa "ludakom" Gadafijem na vlasti.