Dežurna

Čija je Akademija iz Knez Mihailove 35

Ni Akademija, ni Srpska

Akademik Kostić je najnevažniji igrač u šibicarskoj igri „đe kuglica" na autobuskim stanicama. Ako je dr Vladimir Kostić nekad izneo mišljenje, ovo je sad već lobiranje sa orkestrom u kome su glavne zvezde Stejt department, CIA, Pentagon, EU i NATO. Kostić može da iznosi mišljenje suprotno srpskom interesu, ali je neprimereno da ostaje na čelu ključne naučne istitucije srpskog naroda

Piše: dr Slobodan Reljić

Od današnje SANU (ime više izvesno ne odgovara) niko više ne očekuje bilo šta. Otuđila se Akademija. Tamo sede neki ljudi koji bez sumnje imaju neka znanja, ali izvesno ne drže do mudrosti i obaveza prema narodu. Oni veruju da su njihova ekspertska znanja iznad nacionalnog interesa.

„Izdajnici" su za ad-hok upotrebe, mudrost Akademije za duga vremena. I nakupilo se toga. Ima i težinu i specifičnu težinu za vekove. Jedino što Akademija postaje strano telo u srpskom društvu.

Čovek koji je u tranziciji menjanja svesti Srba, uz strani pritisak i domaću saradnju, izabran na čelo institucije koja se i danas zove SANU (Srpska akademija nauka i umetnosti) opet se uključio u kampanju odsrbljivanja Kosova i Metohije. Ako je dr Vladimir Kostić nekad izneo mišljenje, ovo je sad već lobiranje sa orkestrom u kome su glavne zvezde Stejt department, CIA, Pentagon, EU i NATO. A on nastoji da to predstavi kao hrabrost.

Opšte je mesto da građanin Kostić i treba da iznese mišljenje, kakvo god, i suprotno srpskom interesu, ali neprimereno je da onda ostaje na čelu ključne naučne istitucije ovog naroda. Ovo je „slobodna zemlja" i on može, na primer, da formira Udruženje za nesputano filozofiranje a za taj projekat bi njemu veliku finasijsku podršku dale zapadne ambasade i fondacije. Njegova izjava ga pre kvalifikuje za predsednika Kosovske akademija ili kako bi se već moglo zvati telo čija je uloga da propagira stavove za secesionističku Prištinu.

U zgradi CIA sve mora da izgleda uvek "čisto"

Onako namračen kao u đačkim jednočinkama, dr Kostić stalno je u gardu čoveka kome neko drži cev revolvera na zatiljku, ali on mora po cenu svega da nam javi istinu. Saznao je i mora da nam javi! Voleo bi kao i svi samoumišljeni Prometeji da izgleda kao žrtva a ostavlja utisak najnevažnijeg igrača u onoj kockarskoj igri „đe kuglica" na autobuskim stanicama gde je rizik od gubitka sveden na nulu.

Kostićeva omiljena igra u kojoj je rizik od gubitka sveden na nulu

Uostalom i u ovakvoj SANU su se - kad je održano ono nedonošče od javne rasprave o Kosovu i Metohiji a koje organizovala vlast s namerom da dobije podršku za „razmenu teritorija" kao rešenje - izjasnili protiv ideje da „Kosovo nije naše i to treba što pre shvatiti". Pošto akademici drže do morala ko do lanjskog snega, to nije značilo da čovek koji misli dijametralno surprotno o najvažnijem srpskom pitanju, njima ne može biti predsednik. Mislite da će se neka desetina akademika oglasiti sada?

Čudno je kako su i argumenti akademika Kostića, koji ponavlja reč „izdajnik" kao refren javnog pogleda na svoju ulogu, tako opskurni. Sofisti su nas naučili da veštom misliocu moral i istina ne moraju biti prepreka. Dr Kostić toliko može, ali ne uspeva.

Kostić uporno širi defetizam u srpskoj javnosti

„Ja sam putovao skoro (na Kosovo) i prelazio granicu, tačno su mi pokazivali delove ulice koji nisu zgodni za šetnju", navodi čovek koji bi - da se potrudio da pređe granicu s Makedonijom - bio posavetovan da ne prelazi preko Vardara, u drugi deo glavnog grada države u kojoj američki nasilnici istim Albancima nisu dozvolila secesiju! U skladu s međunarodnim pravom. A Kosovu jesu, protivno međunarodnom pravu.

Dr Kostić kao da nije bio na Zapadu sto pedeset godina. Ne samo selektivno bezakonje nego su i geta „slobodni svet" u Parizu, Londonu, Berlinu, Briselu, a u SAD - to je kultura življenja u skladu s Deklaracijom o nezavisnosti.

Kad je jednom SANU uvedena u planove razaranja svesti srpskog društva i i kad je izašlo na videlo da je dr Kostić izbor režisera iz senke, jasno je ko je i šta je i šta će činiti. Bez obzira na sročenu biografiju. I ceremonijal ustoličenja. Nije optužba. To je podsećanje na način činjenja globalne neoliberalne političke i obaveštajne zajednice na terenu. Stotine hiljada tako „implementiranih" likova globalno izvršava zadatake za širenje „liberalnih vrednosti" šta god im pod tim bilo predstvaljeno. A kad su pri izboru za nove članove Akademije u buljucima krenuli drugosrbijanski učenjaci, koji su SANU prezirali, jasno je da je cilj da od Srpske akademija ne ostane ništa.

Srbi su svoju Akademiju doživljavali kao mesto gde „sede naumnije glave", koje u korist srpskog roda kako je obećano u osnivačkom aktu „obelodanjuje i izaziva naučna istraživanja u prirodi, društvu i istorijskim spomenicima, da podpomaže udomaćivanje viših umetnosti, da udruženom snagom za napredak prosvete izvršava ono, zašta je posebna snaga nedovoljna." I postojao je, uvek, visok stepen narodnog uvažavanja.

I očekivanja su se podizala u kritičnim trenucima. Posle globalne hajke protiv Memoranduma Srpska akademija se na sav glas odricala takve uloge.

Od današnje SANU (ime više izvesno ne odgovara) niko više ne očekuje bilo šta. Otuđila se Akademija. Tamo sede neki ljudi koji bez sumnje imaju neka znanja, ali izvesno ne drže do mudrosti i obaveza prema narodu. Oni veruju da su njihova ekspertska znanja iznad nacionalnog interesa.

Tom svetu Milutin Milanković, koji je napustio najcenjenije poslove i svetsku karijeru u „carstvjuščoj Vijeni" a dolazak u Beograd shvatao kao obavezu prema narodu, izgleda kao ludi znalac nebeske mehanike. Sažale se nad njim. Pupinovi izlivi srpskog milodara i stalno vezivanje „srpskog porekla" za najveća svetska dostignuća na Kolumbiji, Kembridžu, u Berlina, od profesora Hermana fonHelmolca do gospodina Endrua Karnegija, izgledaju im kao detinjarije.

A Tesla? „Ponosan sam što sam potekao iz zemljoradničkog viteškog naroda, koji je u neprestanoj ljutoj borbi za svoje ideale i evropsku kulturu zadužio Evropu i svuda zaslužio čast i poštovanje čitavog sveta, naročito velike Amerike." To im stvarno deluje kao izmišljeno. Ko bi od njih to mogao i da pomisli. A da kaže u XXI veku?

Kad oni rade po svetu, to su mali zahvati sluga u velikim projekatima, najradije ne pominju da su Srbi, ili ako se već mora onda se na sav glas odriču divljih sunarodnika i nedisciplinovane Srbije. Nisu oni „ti" Srbi. Osuđuju Miloševića, Karadžića i zločinca Mladića. Ali računaju da baš zato i treba da budu na spisku za isplate na Akademijinom šalteru, jer oni kažu Srbima istinu. Istinu sa Zapada. Zato su poruke koje stižu iz SANU, sem retkih izuzetaka, saobrazne operacijama hibridnog rata koji se protiv Srba otvoreno vodi četvrt veka.

Živimo u kolonijalnoj demokratiji i jasno je da su „najumnije srpske glave" shvatile kako se valja ponašati. Njihova „mudrost" se svodi na veštinu korisnosti. „Reše" šta im traži „srpska elita", pa onda za sebe i svoje potomke. Zato, naravno, antisrpskoj akademiji i njenom proalbanskom lobisti predsedniku ne preti nikakva opasnost, jer oni su u ovako postavljenom sistemu - na pravom mestu. Budžeti neće škripati.

Da, ipak, ne preterujemo u pojednostavljivanju, nije ni Akademija đavolova pećina. Nije sve pomračeno. Govorimo o istaknutoj pojavnosti, koja se održava kao simbol raspoznavanja. To nikad nije problem onih koji gledaju, nego uvek onih na koje se takva slika neupitno odnosi. Nisu akademici SANU isključeni iz javnosti.

Jednokratna, ad hok upotreba

I srećom, ne može se za četvrt veka izbaciti kroz prozor sve što je unošeno vek i po. Ne može „izdajnička"pamet dr Kostića (kako srpski narod određuje predsednikov odnos) poništiti Josifa Pančića, Jovana Ristića, Stojana Novakovića, Jovana Cvijića, Slobodan Jovanovića, Aleksandra Belića i toliko ozbiljnih srpskih muževa. „Izdajnici" su za ad-hok upotrebe, mudrost Akademije za duga vremena. I nakupilo se toga. Ima i težinu i specifičnu težinu za vekove. Jedino što Akademija postaje strano telo u srpskom društvu. Dr Kostić bi mogao biti zapamćen jedino po tome.