O tome se ćuti

HIJERARHIJA ZAVERENIKA: KOMITET 300 (11)

Šangajska i Honkongška - drogeraške banke

U izdanju beogradske Narodne knjige štampana je 2005. godine knjiga dr Džona Kolmana o delovanju poznatog svetskog centra moći Komiteta 300. Prenećemo najvažnije delove ovog izuzetnog svedočanstva i istraživackog rada.

(Ovu knjigu posvećujem svojoj supruzi Leni i našem sinu Džonu, koji mi pružaju podršku već dugi niz opasnih i napornih godina, te čvrsto i hrabro podnose odricanja, neprilike i nalete zle sudbine).

Džon Kolman

Kongresmen Porter je očigledno dobio neku vrstu upozorenja od Banke Morgan sa Vol Strita da odustane od cele te stvari. Umesto da odustane, Porter je objasnio i svoj slučaj odneo Odboru za opijum Lige naroda. Činjenicu da je bio potpuno nesvestan s kim se uhvatio u koštac pokazuju neka pisma upućena kolegama u Odboru za spoljne poslove američkog Predstavničkog doma, u kojima reaguje na otvoreno britansko protivljenje njegovim predlozima.

Predstavnik Njenog Visočanstva u SAD-u je prvo ukorio Portera, a potom je, ponašajući se kao otac prema zabludelom sinu, saglasno smernicama koje je dobio od Kraljevskog instituta za međunarodne poslove, otkrio predlog Njenog Visočanstva za povećanje kvota opijuma da bi se zadovoljila povećana potražnja u medicinske svrhe. Prema dokumentima koje sam uspeo da pronađem u Hagu, Porter je prvo bio zbunjen, zatim zapanjen i na kraju besan. Zajedno s kineskim izaslanikom je izjurio sa plenarne sednice Odbora i tako oslobodio prostor Britancima.

U njegovoj odsutnosti britanski predstavnik je uspeo da Ligi naroda progura predlog Vlade Njenog Visočanstva o osnivanju Središnjeg odbora za narkotike, tog pitomog tigra čije je glavna funkcija bila prikupljanje podataka u svrhe koje su namerno vrlo nejasno sročene. Čemu će „podaci” služiti nikada nije objašnjeno. Porter se vratio u SAD, potresen i mnogo pametniji.

Još jedan čovek Britanske obaveštajne službe bio je basnoslovno bogati Vilijam Bingham, čiji se jedan član porodice oženio iz porodice Baring. U papirima i dokumentima koje sam video stajalo je da su Braća Baring vlasnici hokejaškog kluba Filadelfijski kvekeri (Philadelphia Quakers) kao i polovine nekretnina u tom gradu. To su im omogućila bogatstva nagomilana trgovinom drogom u Kini. Velikodušnošću Komiteta 300 okoristio se i Stiven Girard, čiji su potomci nasledili njegovu banku Girard Bank and Trust.

Imena tih porodica, čije su istorije ispretpletane sa istorijom Bostona i čiji članovi nas pripadnike običnog naroda nikada ne bi pozdravili, uživala je u toplom naručju Komiteta 300 i njegove beskrajno unosne trgovine opijumom u Kini, kojom je rukovodila Britanska istočno-indijska kompanija. Mnoge od tih poznatih porodica su povezane sa zloglasnom Hongkongškom i šangajskom bankom, koja je još uvek praonica nebrojenih milijardi dolara koje pristižu od trgovine opijumom u Kini.

U dokumentima Britansko istočno-indijske kompanije se pojavljuju čuvena prezimena kao što su Forbs, Perkins i Hetvej. Te izvorne američke porodice „plave krvi” osnovale su firmu Russell and Companv, čija je glavna delatnost bila trgovina opijumom, ali se bavila i drugim vrstama pomorske trgovine, na celom području od Kine do Južne Amerike. Kao nagradu za usluge pružene Britanskoj Kruni i Britanskoj istočno-indijskoj kompaniji Komitet 300 im je 1833. godine da monopol na trgovinu robljem.

Boston svoju slavnu prošlost duguje trgovini pamukom, opijumom i robljem, koju mu je osigurao Komitet 300, a u podacima koje sam imao privilegiju da vidim u Londonu stoji kako su bostonske trgovačke porodice bile glavna podrška Britanske Krune u SAD-u. U arhivi Indijske kuće (India House) u Londonu i Honkongške banke u Hongkongu spominje se Džon Marej Forbs kao majordomus „bostonskih porodica plave krvi” (Boston Blue Bloods).

Sin tog Forbsa bio je prvi Amerikanac kome je Komitet 300 dozvolio da sedne u Upravni odbor najuglednije drogeraške banke na svetu - čak i danas - Hongkongške i Šangajske banke. Kada sam početkom 1960-tih godina bio u Hong Kongu, kao „istoričar koga zanima Britanska istočno-indijska kompanija”, pokazali, su mi neke stare dokumente, uključujući i bivše članove odbora te zloglasne drogeraške banke i, bez brige, medu njima je bilo i prezime Forbs.

Porodica Perkins, tako uzvišena da joj se prezime još uvek izgovara šapatom, bila je duboko ogrezla u sramotnoj i prljavoj trgovini opijumom u Kini. Zapravo, stariji Perkins je bio prvi Amerikanac koji je izabran u Komitet 300. Njegov sin Tomas Nelson Perkins bio je Morganov čovek u Bostonu i kao takav istovremeno i agent Britanske obaveštajne službe. Njegova nesvarljiva, rekao bih i ogavna prošlost nije dovedena u pitanje kada je dao bogatu donaciju Univerzitetu Harvard. Na kraju krajeva, Kanton i Tjencin su daleko od Bostona, a koga bi ionako bilo briga za to?

Perkinsonovima je uveliko pomogla činjenica da je Morgan bio moćni član Komiteta 300, što je Tomasu Nelsonu Perkinsu omogućilo brz napredak u karijeri trgovca opijumom u Kini. Svi Morgani i Perkinsonovi bili su masoni, a to je bila još jedna veza koja ih je spajala jer se samo masoni najvišeg ranga mogu nadati da će ih Komitet 300 odabrati. Sir Robert Hart, koji je skoro trideset godina bio šef Imperijalne kineske carinske službe (Imperial Chinese Customs Service) - čitaj: agent Britanske Krune broj jedan u trgovini opijumom u Kini - kasnije je bio imenovan za člana Upravnog odbora Dalekoistočnog odelenja Morganove Garantne banke (Far Eastern Division of the Morgan Guarantee Bank).

Uvidom u istorijske arhive u Londonu i Hong Kongu, uspeo sam da utvrdim da je ser Robert izgradio bliske odnose s Morganovim operacijama u Sjedinjenim Američkim Državama. Vredno je spomenuti da Morganovi interesi u trgovini opijumom/heroinom traju bez prekida. Zapamtite činjenicu da je Dejvid Njubiging član Savetodavnog odbora Morganove Hongkonške banke, koja posluje u saradnji s kompanijom Džaidin Mejtson.

Onima koji poznaju Hong Kong poznato je i prezime Njubiging, kao najmoćnije prezime u Hong Kongu. Osim položaja u Morganovoj elitnoj banci, Njubiging je i savetnik kineske Vlade. Opijum za raketnu tehnologiju, opijum za zlato, opijum za uređaje visoke tehnologije - Njubigingu je svejedno. Način na koji su ispretpletane te banke, finansijske kuće, trgovačke kompanije i porodice koje njima upravljaju, zapanjio bi i Šerloka Holmsa, a opet nekako se moraju razmrsiti i pratiti ako želimo da shvatimo njihovu povezanost s trgovinom drogom i njihovo članstvo u Komitetu 300.

Ulaz alkohola i droge u Sjedinjene Američke Države, iz dva različita smera, je proizvod istih punokrvnih životinja iz iste štale. Prvo je u SAD trebalo uvesti prohibiciju. To su uradili naslednici Britanske istočno-indijske kompanije koji su, sledeći iskustvo koje su stekli na temelju masivno dokumentovanog arhiva Kineske kopnene misije u Indijskoj kući, osnovali Ženski hrišćanski trezvenjački savez (Women’s Christian Temperance Union), tobože radi borbe protiv alkohola u Americi.

Kažemo da se istorija ponavlja, i to je na neki način tačno, osim što se ponavlja u stalnoj uzlaznoj putanji. Danas nam je poznato da su neke od najvećih kompanija koje, navodno, „zagađuju” našu prirodnu sredinu, u isto vreme i najveći donatori pokreta za očuvanje sredine. „Velika imena” odašilju svoje poruke. Princ Filip je jedan od njihovih junaka, dok istovremeno princ Čarls poseduje milione jutara pošumljenog zemljišta u Velsu, gde se redovno seče drvo, a istovremeno je i jedan od najvećih vlasnika nekretnina u sirotinjskim stambenim četvrtima u Londonu, u kojima cveta zagađenje.

onima koji su psovali protiv „zala pijanstva” saznajemo da su ih finansirali Astori, Rokfeleri, Spelmani, Vanderbilti, i Varburzi, koji su imali interes od trgovine alkoholom. Po nalogu engleske Krune, lord Beverbruk je doputovao iz Engleske u Ameriku kako bi bogatim američkim porodicama rekao da moraju da ulažu u Ženski hrišćanski trezvenjački savez. (Bio je to onaj isti lord Beverbruk koji je 1940. godine došao u Vašington i predsedniku Ruzveltu zapovedio da uđe u rat na strani Velike Britanije.)

Ruzvelt se pokorio tako što je jednu flotilu američke ratne mornarice stacionirao na Grenlandu, gde je boravila 9 meseci pre odlaska u Perl Harbor i napada na nemačke U-brodove. Kao i njegov naslednik Džordž Buš, Ruzvelt je Kongres smatrao smetnjom pa se ponašao kao kralj - što je duboko i osećao budući da je bio u rodbinskoj vezi sa britanskom kraljevskom porodicom - i nikada nije zatražio odobrenje od Kongresa za to svoje nezakonito delovanje. Upravo je to ono što Britanci najviše vole kada govore o svojim „specijalnim odnosima sa Amerikom”.

Trgovina drogom je povezana i sa ubistvom predsednika Džona F. Kenedija. To prljavo delo je ljaga na karakteru nacije, i ostaće ljaga sve dok se njegovi izvršioci ne pronađu i ne privedu pred lice pravde. Postoji dokaz da je u to, preko CIA-e, bila umešana mafija, što navodi na razmišljanje kako je sve počelo sa poznatom mrežom Mejera Lenskija, koja je prerasla u terorističku organizaciju Irgun, a pokazalo se da je Lenski jedan od najboljih sredstava za vođenje kulturnog rata protiv Zapada.

Pomoću uglednijih isturenih osoba Lanski je bio povezan sa nekima na višim položajima u Velikoj Britaniji u svrhu uvođenja kockanja i distribucije droge na Rajskom ostrvu na Bahamima, pod maskom Kompanije za proizvodnju boja Meri Karter (Mary Čarter Paint Companv), koja je bila u suvlasništvu Lenskija i britanske obaveštajne službe MI6. Lord Sason je kasnije ubijen zato što je ubirao kajmak i pretio da će progovoriti ako ga kazne. Rej Volf je bio uglađeniji i predstavljao je porodicu Bronfman iz Kanade. Bronfmanovi nisu bili upućeni u Cerčilov ogromni Projekat Nova Škotska, ali su ipak bili i još uvek su važna spona u distribuciji droge za britansku kraljevsku porodicu.

Sem Rotberg je kao blizak saradnik Mejera Lenskija radio sa Tiborom Rozenbaumom i Pinčasom Sapirom, šefovima u Lenskijevom lancu droge.

Rozenbaum je iz Švajcarske upravljao operacijom pranja novca od droge, preko banke koju je u tu svrhu osnovao - Banque de Credit Internacional (Međunarodna kreditna banka). Ta banka je brzo proširila svoje delatnosti i postala glavna banka Lenskija i njegovih mafijaških saradnika za pranje novca od prostitucije, droge i drugih mafijaških reketa.

Vredno je spomenuti da je banku Tibora Rozenbauma koristio i čovek iz senke, šef britanske obaveštajne službe ser Vilijam Stivenson, čija je desna ruka, oficir Džon Mortimer Blumfild, državljanin Kanade, tokom Drugog svetskog rata bio na čelu Petog odelenja (Division Five) američkog FBI-a. Stivenson je s početka XX veka postao član Komiteta 300, ali Blumfild nije nikada tako daleko dogurao. Kao što sam otkrio u nizu pamfleta o ubistvu predsednika Kenedija, upravo je Stivenson osmislio tu operaciju, koju je kao praktičar proveo Blumfild. Fasadu za Kenedijevo ubistvo je osigurala jedna druga fiktivna kompanija povezana sa trgovinom droge - Permanent Industrial Expositions, skraćeno PERMINDEX (Stalne industrijske izložbe) -osnovana 1957. godine, sa sedištem u zgradi Svetskog trgovinskog centra (World Trade Center) u središtu Nju Orleansa.

- Blumfild je, kao slučajno, bio advokat porodice Bronfman. Svetski trgovinski centar su osnovali pukovnik Klej Šouv i šef kancelarije Petog odeljenja FBI-a iz Nju Orleansa Gaj Banister. Šouv i Banister su bili bliski drugovi Lija Harvija Osvalda, koji je optužen za ubistvo Kenedija. Osvalda je ubio profesionalni agent CIA-e Džek Rubi, tako da Osvald nije mogao da dokaže kako on nije ubica predsednika Kenedija. Uprkos Vorenovoj komisiji i brojnim službenim izveštajima, nikada nije utvrđeno da je Osvald posedovao pušku Mannlicher iz koje se tvrdi da je pucano u Kenedija (a nije), niti da je on pucao. Veza između trgovine drogom, Šouva, Banistera i Blumfilda je utvrđena više puta pa se ovde nećemo baviti time.

U periodu neposredno posle Drugog svetskog rata jedna od najčešćih metoda kojom su se, u svrhu pranja novca, koristile kompanije Risorts International i druge kompanije povezane sa drogom je bila služba dostave novca u banku za pranje novca. Danas se sve to promenilo. Samo se male ribe još uvek koriste tom riskantnom metodom. „Velike ribe” svoj novac prebacuju preko CHIPS sistema, šro je skraćenica za Clearing House International Payments System (Obračunska kuća za sistem međunarodnog plaćanja), kojom upravlja kompjuterski sistem Burroughs, smešten u Njujorškoj obračunskoj kući (New York Clearing House). Tim sistemom se koristi dvanaest najvećih banaka. Jedna od njih je Hongkonška i šangajska banka. Druga je Credit Suisse, taj, ah, tako ugledni uzor bankarskog poslovanja - dok se malo ne zagrebe ispod površine. Zajedno sa sistemom SWIFT smeštenim u Virdžiniji, prljavi novac od droge postaje nevidljiv. Samo se u slučaju krajnje napažnje ponekad dogodi da FBI ima sreće, ako i kada ima nalog da ne okreće glavu.

Samo dileri droge niskog ranga bivaju uhapšeni sa drogeraškim novcem u rukama. Elita - Dreksel Burnhem, Švajcarska kreditna banka, Hongkonška i šangajska banka - ne biva otkrivena. Ali, i to se menja sa propašću Međunarodne kreditne i komercijalne banke (Bank of Credit and Commerce International, skraćeno BCCI), što će verovatno razotkriti mnogo toga u pogledu trgovine drogom ako se ikada sprovede pravilna istraga.

Jedna od najvećih kompanija u portfelju Komiteta 300 je Ameriken Ekspres (AMEX). Njeni redovni predsednici su članovi Komiteta 300. Prvi put sam se zainteresovao za Amex dok sam sprovodio jednu istragu na licu mesta, koja me je dovela do Banke za razvoj trgovine (Trade Development Bank) u Ženevi. To me je kasnije uvalilo u probleme. Otkrio sam da ta banka, na čijem je čelu tada bio Edmund Safra, ključni čovek u razmeni zlata za opijum, distribuira na hongkonško tržište tone zlata.

Pre odlaska u Švajcarsku otišao sam u Pretoriju u Južnoj Africi, gde sam razgovarao sa dr Krisom Stalsom, tadašnjim zamenikom guvernera Južnoafričke banke za rezerve (South African Reserve Bank), koja nadzire sve velike transakcije zlata koje je proizvedeno u Južnoj Africi. Posle nekoliko razgovora za nedelju dana mi je rečeno da banka ne može da mi proda deset tona zlata, koje sam, kako sam rekao, trebao da kupim kao predstavnik stranaka koje zastupam. Moji prijatelji na pravim mestima su znali kako da naprave dokumente koji su bili prihvatani bez pitanja.

Banka za rezerve me je uputila na jednu švajcarsku kompaniju, čije ime ne mogu da spomenem, jer bih time otkrio izvor informacija. Dali su mi i adresu Trgovinske banke za razvoj (Trade Development Bank) u Ženevi. Svrha tih mojih nastojanja je bila da otkrijem mehanizme prebacivanja i prodaje zlata i testiranja lažne dokumentacije koje su mi pripremili prijatelji, bivši obaveštajci, specijalisti za takve stvari. Sećate li se slova ,,M” iz serijala „Džejms Bond”? Budite sigurno da taj ,,M” postoji, ali mu je pravi inicijal ,,C”. Dokumenta koja sam imao su se sastojala od „porudžbenica za nabavku”, iz lihtenštajnskih kompanija, sa propratnim papirima istih kompanija.

Došavši u Trgovinsku banku za razvoj, prvo sam bio srdačno dočekan, ali, kako su razgovori napredovali, sve se više pojavljivala sumnja pa sam, osetivši da više nije bezopasno da odlazim u tu banku, napustio Ženevu, a da nikome u banci nisam ništa rekao. Ta banka je kasnije prodata Amerikan Ekspresu (American Express). Ovu kompaniju je nakratko istraživao bivši američki ministar unutrašnjih poslova Edvin Miz, posle čega je brzo uklonjen sa dužnosti i oklevetan kao „korumpiran”. Otkrio sam da je kompanija Amerikan Ekspres bila, i da je još uvek provodnik za pranje novca od droge i do danas niko nije uspeo da mi objasni zašto jedna privatna kompanija ima pravo da štampa dolare - zar nisu putnički čekovi Amerikan Ekspresa upravo dolari? Kasnije sam razotkrio povezanost Safrina i Ameksa sa drogom i to je mnoge uznemirilo, što se i moglo očekivati.

Član Komiteta 300 Jafet na čelu je kompanije Charterhouse Japhet, koja opet nadzire kompaniju Jardine Matheson kao direktnu vezu sa hongkonškom trgovinom opijuma. Jafeti navodno pripadaju engleskim kvekerima. Članovi porodice Mejtson, takođe članovi Komiteta 300, bili su šefovi u trgovini opijumom u Kini barem do 1943. godine. Mejtsonovi se pojavljuju na popisu počasnih titula engleske kraljice od početka XIX veka.

Vrhovni kontrolori trgovine droge iz Komiteta 300 nemaju nimalo savesti u pogledu miliona života koji bivaju uništeni svake godine. Oni su gnostici, katari, članovi kultova poput Dionizija, Ozirisa i još gorih. Za njih „obični” ljudi postoje samo zato da bi ih iskorišćavali za sopstvene potrebe. Njihovi visoki sveštenici, Bulver-Lejton i Oldos Haksli, propovedali su jevanđelje droge kao veoma korisne stvari. Citirajmo Hakslija:

A za svakodnevnu ličnu upotrebu, oduvek je bilo hemijskih intoksikanata. Sve biljne sedative i narkotike, sve euforike koji rastu na drveću, halucinognene koji sazrevaju u bobicama, ljudi iskorištavaju od pamtiveka. Tim menjačima svesti je modena nauka dodala svoju dimenziju sintetike. Za neograničenu upotrebu Zapad je dozvolio samo alkohol i duvan. Sva druga sintetička „Vrata u zidu” su proglašena drogom.

Oligarsima i plutokratama iz Komiteta 300 droga ima dvojaku namenu. Prvo, da im donese ogromne količine novca, i, drugo, da sa vremenom veliki deo stanovništva pretvore u bezumne zombije, kojima će biti lakše da vladaju nego ljudima kojima ne treba droga, jer će kazna za pobunu biti uskraćivanje heroina, kokaina, marihuane, itd. Radi toga je potrebno legalizovati drogu tako da monopolski sistem, koji je spreman za uvođenje u trenutku kada teški ekonomski uslovi, kojima je kriza iz 1991. godine preteča, dovedu do ogromnog povećanja upotrebe droge, jer će na stotine hiljada radnika koji su ili koji budu ostali bez posla, utehu tražiti u drogi.

U jednom od strogo poverljivih dokumenata Kraljevskog instituta za međunarodne poslove, zacrtan je sledeći scenario:

..pošto ih izneveri hrišćanstvo, uz nezaposlenost na svakom koraku, oni koji su pet ili više godina bez posla okrenuće leđa crkvi i potražiće utehu u drogi. Tada treba preuzeti potpunu kontrolu nad drogom kako bi vlade svih zemalja koje su pod našom jurisdikcijom imale monopol koji ćemo mi kontrolisati preko distribucije... Barovi za drogu će se pobrinuti za neposlušne i nezadovoljne, a budući revolucionari će biti pretvoreni u bezopasne zavisnike bez sopstvene volje...

Postoji obilje dokaza o tome da CIA i Britanska obaveštajna služba, na kraju krajeva MI6, već deset godina rade na postizanju tog cilja.

Kraljevski institut za međunarodne poslove je iskoristio životno delo Oldosa Hakslija i Bulver-Lejtona kao svoje projekte na uzrokovanju stanja u kome čovečanstvo više neće imati sopstvenu volju, pod svetskom vladom-Novim svetskim poretkom brzo nadolazećeg Novog Srednjeg veka. Pogledajmo opet šta o tome ima da kaže sveštenik Oldos Haksli:

U mnogim društvima, na mnogim nivoima civilizacije bilo je pokušaja spajanja zatrovanosti drogom sa zatrovanošću bogom. Na primer, u staroj Grčkoj elitni alkohol je imao svoje mesto u etabliranoj religiji. Dionis, često zvan Bahus, bio je pravo božasntvo. Potpuna zabrana sintetičkih promena može da se uvede, ali ne i sprovede. (Ovo je govor prodrogeraškog lobija sa Kapitol Hila.)

Sada razmotrimo jedan drugi tip droge - još uvek neotkriven ali je verovatno veoma blizu - droge koja ljude čini srećnima u situacijama u kojima bi se u normalnim ustavima osećali bedno. (Ima li neko bedniji od osobe koja dugo traži i ne nalazi posao?) Takva vrsta droge bi bila blagoslov, ali blagoslov prepun ozbiljnih socijalnih i političkih opasnosti. Čineći bezopasno sintetičko sredstvo besplatno dostupnim, diktator (čitaj Komitet 300) može da dovede do toga da se ćela jedna populacija pomiri sa stanjem sa kojim se ljudsko biće koje ima samopoštovanja ne bi smelo pomiriti.

Pravo remek-delo dijalektike. Ono što je Haksli zagovarao i što je službena politika Komiteta 300 i njegovog surogata - Kraljevskog instituta za međunarodne poslove - može se vrlo jednostavno formulisati kao masovna kontrola uma. Do sada nam nije palo na pamet da je trgovina drogom specijalni rat niskog intenziteta protiv ćele ljudske rase - slobodnih ljudi. Specijalni rat je najstrašniji oblik ratovanja koji ima početak, ali ne i kraj.

Neki će dovoditi u pitanje umešanost pripadnika britanske kraljevske porodice, prošlih i sadašnjih, u trgovinu drogom. Vide ti te podatke u štampi na prvi pogled se čini apsurdnim, a danas to sve češće susrećemo u štampi kako bi upravo tako izgledalo - apsurdno. Najstarija maksima obaveštajnog rada je: „Ako nešto želiš da sakriješ, stavi to svima pred oči”.

Knjiga F. S. Tarnera, pod naslovom British Opium Policy (Britanska opijumska politika), objavljena 1876, pokazuje kako su članovi britanske monarhije i njeni privesci - rodbina - bili duboko upleteni u trgovinu opijumom. Tamer je bio službenik Anglo-orijentalnog društva za suzbijanje trgovine opijumom (Anglo-Oriental Society of the Suppression od the Opium Trade). Portparol engleske Krune ser R. Templ pokušao je da ga ućutka, što je ovaj odbio. Utvrdio je kako je Vlada, a time i Kruna, morala da se odrekne monopola nad opijumom, uz savet: „Ako budete uzimali ikakve prihode, uzimajte one od poreza pošteno zamišljenih da budu restriktivna sila”.

Tarneru je odgovorio portparol monarhije lord Lorens, koji se borio protiv toga da Britanska istočno-indijska komapnija izgubi svoj monopol. „Bilo bi poželjno osloboditi se monopola, ali lično nisam sklon promenama. Ako je reč o skromnom gubitku kakav sebi možemo da priuštimo, ne bih oklevao da to sprovedeni”. (Uzeto iz dokumenta Calcutta Papers 1870).

1874. godine se zahuktao rat protiv britanske monarhije i aristokratije zbog njihove duboke umešanosti u trgovinu opijumom u Kini. Društvo za suzbijanje trgovine opijumom je snažno napalo tamošnju aristokratiju i svoje napade potkrepilo na takav neustrašiv način da bi takav napad bilo dobro oponašati i u današnje vreme. Društvo je tvrdilo kako je sporazum iz Tjencina, kojim je Kina prisiljena na uvoz ogromnih količina opijuma, bio podmukao zločin protiv kineskog naroda.

Pojavio se odvažan borac - Džozef Grandi Aleksander, po zanimanju advokat, koji je 1866. godine predvodio snažan napad na opijumsku politiku britanske Krune u Kini. U tom napadu je otvoreno spomenuo umešanost kraljevske porodice i aristokratije. Aleksander je tada prvi put sve to povezao sa Indijom - tim „biserom u engleskoj kruni”. Optužbu je jasno uputio na pravo mesto - na monarhiju, na takozvanu aristokratiju i na njene sluge u britanskoj Vladi.

Pod vodstvom Aleksandera Društvo se posvetilo potpunom uništenju uzgoja opijumskog maka u Bengalu. Aleksander se pokazo kao veoma smeo protivnik. Aristokratija droge je počela da zamuckuje, i uprkos otvorenim optužbama protiv kraljevske porodice i njihovih poslušnika, nekoliko članova Parlamenta je počelo da prelazi na njihovu stranu - predstavnici Konzervativne, Unionističke i Laburističke stranke. Aleksander je jasno dao do znanja da trgovina drogom nije pitanje stranačke politike, već pitanje oko koga se moraju udružiti sve stranke i iskoreniti ta opasnost.

Lord Kimberli, portparol kraljevske porodice i okorelih oligarha, zapretio je da će svaki pokušaj mešanja u, kako je rekao, „trgovinu nacije naići na ozbiljno protivljenje kabineta”. Aleksander i njegovo Društvo su i dalje vršili pritisak, uprkos nebrojenim smetnjama, pa je Parlament konačno pristao da imenuje Kraljevsku komisiju koja će da ispita trgovinu opijumom, na čelu sa lordom Kimberlijem, tada ministrom za Indiju. Neprikladniju osobu za vođenje te komisije nije bilo moguće naći. Bilo je to kao da imenujete Dalisa na čelo Vorenove komisije.