Istraživanje
Davljenje u
lancima ishrane-industrija genetički modifikovane hrane (GMO) protiv ljudske
civilizacije (7)
Svet igra
ekološki rulet
Zbog odsustva
ozbiljnijih javnih rasprava o genetički modifikovanoj hrani (GMO) Tabloid
objavljuje delove iz knjige "Hrana budućnosti ili bioterorizam-primena genetičkog
inženjeringa u poljoprivredi" u izdanju "Službenog glasnika", autora dr
Tatjane Papić Brankov, naučnog saradnika Instituta za ekonomiku poljoprivrede
iz Beograda, kako bi javnost u Srbiji i u celom regionu bolje razumela kakvu
joj hranu prodaju multinacionalne kompanije, zainteresovane samo za profit ali
ne i za ljudski život
dr Tatjana
Papić Brankov
Zvanični stav nauke
u vezi s ekološkim posledicama oslobađanja GMO u životnu sredinu jeste da se
uticaj GMO na životnu sredinu ispituje posebno od slučaja do slučaja. Sa ciljem
detektovanja svih neočekivanih posledica sprovodi se monitoring nakon njihovog
uvođenja u životnu sredinu. Usvojen je konsenzusom na zasedanju Međunarodnog
saveta za nauku. Pošto su članovi Međunarodnog saveta za nauku nacionalne
akademije nauka i međunarodne naučne unije, smatra se svetskom naučnom
zajednicom.
Naučnici se slažu i
u sledećem: GM biljne kulture mogu imati pozitivne ili negativne posledice na
životnu sredinu zavisno od načina modifikacije i mesta proizvodnje; GI-u se
mogu uvećati štetni efekti koje potencijalno nosi svaka poljoprivredna
proizvodnja, ili se primenom održivih mera proizvodnje mogu očuvati prirodni
resursi. Kako će GM biljke delovati na životnu sredinu značajno zavisi od
primenjenih mera zaštite i obrade zemljišta; Uzgoj GM drvenastih kultura
nosi veći rizik zbog dugog životnog ciklusa; GM mikroorganizmi nisu štetni za
okolinu jer se koriste u strogo kontrolisanim uslovima; Uzgoj GM životinja može
delovati pozitivno ili negativno na životnu sredinu u zavisnosti od vrste,
osobine i proizvodne sredine...
Šta može poći naopako?
Može se narušiti biodiverzitet; Geni se mogu preneti u druge biljne kulture
ili divlje srodnike; Mogu se izmeniti osobine neciljnih biljnih vrsta; Može se
narušiti zdravlje zemljišta; Može doći do pojave tzv. super korova i super
insekata rezistentnih na pesticide (herbicide i insekticide); Može doći do
parenja GM životinje sa divljim srodnicima; i Može doći do stresa životne
sredine usled izmene proizvodnih mera.
Imajući na umu razlike između tradicionalne selekcije i GI-a, postoji
bojazan da proizvodnja GM biljaka, teoretski može narušiti biodiverzitet na tri
načina: horizontalnim transferom gena (ukoliko divlji srodnici na koje je GM
biljka prenela novu osobinu, ispolje uvećanu kompetitivnost na određenom
staništu); poljoprivrednim merama (GM biljke tolerantne na herbicide, mogu
ugroziti primenu dotadašnjih mera za suzbijanje korova); masovnom proizvodnjom
malog broja biljnih kultura sa željenim osobinama može se narušiti biodiverzitet
kultivara i povećati osetljivost na biljne bolesti i štetočine.
Hibridizacija se često javlja između različitih sorti iste vrste (intraspecies
hibridizacija), a ređe između biljaka različitih vrsta (interspecies),
ili različitih rodova (intergenus). Učestalost interspecies i intergenus
hibridizacije u prirodi zavisi od roda i familije kojima biljka pripada. Iako
je hibridizacija taksonomski udaljenih roditelja važna komponenta biljne
evolucije, F1 generacije hibrida su smanjene fertilnosti, a u velikom broju
ukrštanja potpuno sterilne, mali deo populacije preživljava, osim u slučaju da
roditelji ostaju u kontaktu ili se vegetativno razmnožavaju.
Kretanje gena (transfer gena, isticanje gena, out-crossing) se može
definisati kao prenošenje gena, iz jedne ili više populacija, u drugu populaciju. Kretanje gena je određeno biologijom vrste, varira
zavisno od načina razmnožavanja, istorije biljke i metoda polinacije.
Smatra se da seksualnu kompatibilnost biljnih kultura i divljih srodnika,
ulazak i dalje širenje transgena u prirodne populacije određuje delimično opseg
širenja polena. Različite biljne vrste imaju različite mehanizme polinacije
(insekti, vetar) i ispoljavaju različitu disperziju semena. Iako i seme može
biti vektor transgena, najčešće je to polen.
Kretanje gena meri
se na različite načine, direktna metoda je opservacija kretanja polena i
semena, a indirektna pomoću genetičkih markera. Za transgen se smatra da je „pobegao"
iz useva ukoliko: biljke koje ga sadrže, opstaju na obradivim zemljištima
(samonikle) postajući korovi; biljke koje ga sadrže, opstaju u neodgovarajućoj
sredini (neobrađenom zemljištu, pored puteva itd.); biljke koje ga sadrže,
postanu invazivne u poluprirodnim sredinama (slanim, močvarnim područjima,
peščanim nanosima, stepama i šumama); prenet je polinacijom na druge biljke
koje nastanjuju poljoprivredne sredine; biljke na koji je prenet polinacijom
nisu poželjne na tom staništu; prenet je polinacijom na druge biljke, invazivne
u poluprirodnim sredinama; prenet je polinacijom na divlje srodnike koji
(verovatno introgresijom) opstaju na poljoprivrednom staništu; prenet je polinacijom
na divlje srodnike koji ometaju stanište; prenet je polinacijom na divlje
srodnike koji su invazivni u poluprirodnim sredinama.
Visokorizične kulture
Naučnici se slažu da
je transfer gena moguć kada u blizini postoji odgovarajući kompatibilan hibridizacioni
partner, kao i da se polenom transgeni mogu preneti: 1) sa biljne kulture na
divljeg srodnika (npr. sa uljane repice na repu ugarnjaču); i 2) sa useva na
usev (npr. sa kukuruza na kukuruz).
Predmet debate
je u kojim slučajevima ova pojava izaziva negativne posledice na životnu
sredinu. Prema nekim mišljenjima, hibridizacija sa divljim srodnicima može
izazvati probleme na više načina: genetičkom erozijom (posebno u centrima
porekla); genetičkim oštećenjem prirodnih gena; pojavom korova koji imaju selektivnu
prednost (npr. otpornost na štetočine i bolesti) što im daje održivost ili invanzivnost,
ali i da posledice hibridizacije zavise od prirode transgena i fertilnosti
hibrida i potomaka, ukoliko postoje. Potrebna su dalja istraživanja
sa ciljem predviđanja dugoročnih posledica koje izaziva kretanje gena,
kao i boljeg razumevanja kretanja gena između glavnih prehrambenih useva i
lokalnih populacija i divljih srodnika u centrima porekla.
Iako je činjenica da
biljke stvorene GI, često imaju neke od karakteristika korovskih biljaka poput:
povećane vijabilnost i broja semena, povećane disperzije ili redukovanog
perioda mirovanja semena, izmenjenog ponašanja biljke (imaju izmenjenu
sposobnost preživljavanja u hladnim zimskim mesecima, veći broj generacija
godišnje, ili proizvode seme u dužem periodu), postoji naučni konsenzus da je
malo verovatno da transgeni usevi postanu korovi jer ih osobine zbog kojih se
gaje često čine manje podobnim za preživljavanje i reprodukciju u nepovoljnim
sredinama. Većina osobina GM biljaka (npr. otpornost na insekte, virusne
infekcije i herbicide) povećava njihovu kompetitivnost, odnosno omogućava im bolju
adaptaciju u stresnim uslovima, ali ih ne čini sličnijim korovima. Primera
radi, Bt kukuruz je značajno otporniji na insekte od ne-Bt kukuruza, ali mu to
ne omogućava rast u neodgovarajućim uslovima, u kojima bi mogao opstati neki
korov.
Korovska populacija
može da usvoji osobinu tolerantnosti na herbicide ili insekte, ukoliko dođe do
ukrštanja sa transgenim kulturama. Time se kompetitivnost biljaka u poluprirodnim
sredinama ne povećava značajno, ali i ta izmena može povećati invazivnost u
određenim sredinama. Osim toga, korovska populacija može postati rezervoar gena
(uključujući i transgene) ili posrednik koji omogućava kretanje gena između
useva i divljih vrsta koje se inače ne ukrštaju.
Do sada nijedna komercijalizovana
GM biljka nije postala korov, ali je teže predvideti šta će se dešavati
sa novim GM biljkama stvorenim kompleksnijim transformacijama.
U literaturi se
često navodi primer samonikle uljane repice rezistentne na tri različita herbicida,
koju su ranih dvehiljaditih kanadski farmeri uočili na svojim poljima.
GM uljana repica, tolerantna
na glufosinat (Liberty-Aventis) i glifosat (Roundup-Monsanto), zasejana je
1997. godine. Uljana repica stvorena tradicionalnim ukrštanjem, tolerantna na herbicide
Persuit i Oddyssey (Cyanamid) zasejana je iste godine.
Biljke nastale iz sačuvanog semena ispoljile su tolerantnost na dva, a već
naredne godine na sva tri herbicida. Trostruko rezistentna uljana repica nije
ispoljila druge karakteristike korova i još uvek je osetljiva na druge herbicide.
Biologija oprašivanja
može da posluži kao grub vodič za procenu rizika pojave transfera gena. Polen
biljaka koje se oprašuju vetrom ili insektima (kukuruz, uljana repica,
bundeva i šećerna repa) može se preneti i na velike distance, te ove kulture spadaju
u kategoriju visokorizičnih.
Ovde postoji i
mogućnost fizičke kontaminacije prenošenjem semena putem ptica. Tako visok nivo
rizika od kretanja gena ne postoji kod samooplodnih useva (soje i paradajza).
Rizik od horizontalnog transfera gena sa biljnih kultura koje se ukrštaju sa
drugim srodnim vrstama (uglavnom korovima), najčešće je ograničen na geografsku
oblast gajenja u kojoj su biljne vrste inicijalno odomaćene.
Pšenica
niskorizična, šećerna repa podložna
Analiza rizika za 12
GM biljaka u SAD pokazala je da najvažnije GM kulture, soja i kukuruz, nemaju
divlje srodnike u SAD, te kod njih postoji mala verovatnoća kretanja gena; da
divlji srodnici pamuka postoje na Havajima i Floridi, ali je mogućnost
ukrštanja sa njima potvrđena samo u eksperimentu, ne i u prirodi (gajenje GM
pamuka u oblastima gde postoje divlji srodnici u SAD je zabranjeno); da postoje
divlji srodnici bundeve na teritoriji SAD; da je verovatnoća ukrštanja šećerne
repe sa divljim srodnicima (tehnički nema divlje srodnike, ali samonikle biljke
ove kulture rastu kao korovi), mala jer divlja i kultivisana repa cvetaju u
različito vreme.
Uljana repica je
visoko rizičan usev za transfer gena, sa useva na usev i sa useva na divlje
srodnike. Na nivou farme transfer gena je niskog nivoa, ali moguć na velike
distance, te je teško postići potpunu genetičku izolaciju posebno varijeteta i
linija sa muškom sterilnošću kod kojih se out-cross sa fertilnom susednom GM uljanom
repicom dešava češće i na veće udaljenosti nego kod konvencionalnih varijeteta.
Posebno
rizični su usevi sa više rezistentnih gena.
Pošto se uljana repica ukršta sa velikim brojem divljih srodnika
verovatnoća transfera gena na ove vrste je velika. Šećerna repa je srednje do
visoko rizična sa aspekta transfera gena, sa useva na usev i sa useva na divlje
srodnike. Polen sa šećerne repe se može naći i na udaljenostima većim od jednog
kilometra. Unakrsna polinacija korenasto-krtolastih biljaka ne predstavlja
veliki problem, jer se njihova berba obavlja pre cvetanja. Dokazano je da
dolazi do hibridizacije i introgresije između kultivisane repe i divlje
repe.
Kukuruz je srednje do visoko rizičan kada je u pitanju horizontalan
transfer gena sa useva na usev. U Evropi nema divlje srodnike, ali se masovno
proizvodi ne-GM kukuruz, pa se preporučuje distanca od 200 metara, između GM
kukuruza i ne-GM kukuruza. Krompir je niskorizična kultura, jer polen obično
nema uticaj na krtole. Ipak, u oblastima semenske proizvodnje rizik je
uvećan ukoliko samonikle biljke prežive. Prirodne pojave hibridizacije i introgresije
između krompira i srodnih divljih vrsta u Evropi nema. Pšenica je niskorizičan
usev, jer se unakrsna polinacija u poljskim uslovima javlja na manje od dva
odsto cvetova, te se transfer gena dešava obično na susednoj biljci.
Međutim, postoji opasnost kontaminacije lokalnih populacija žitarica koje
mogu da se nađu u izolovanim planinskim predelima. Kontaminacija ovakvih
populacija moguća je, putem ptica koje prenose zrna na velike razdaljine. Ovim
se biodiverzitet ozbiljno ugrožava. Ječam se uglavnom reprodukuje samooplodnjom,
a u Evropi nema prirodno nastalih hibrida sa divljim srodnicima, te se takođe
smatra niskorizičnom kulturom. Proizvodi male količine polena te se kretanje
gena javlja između susednih biljaka. Jagoda, jabuka, šljiva i vinova loza
ispoljavaju out-crossing i hibridizaciju, što znači da je verovatnoća
transfera gena na divlje srodnike velika.
Terminator tehnologija i njegova primena
Moguće implikacije hibridizacije i introgresije maline, kupine i ribizle sa
divljim srodnicima su nejasne, jer je teško predvideti kako će se transgeni ekspresovati
u divljim srodnicima, te su ove voćne vrste svrstane u kategoriju srednje do
visoko rizičnih.
Kako bi se smanjile eventualne štetne posledice od transfera gena,
postojećim menadžment strategijama zabranjuje se gajenja GM useva u centrima biodiverziteta,
ili na lokalitetima u kojima postoje divlji srodnici, a koriste se i
sigurnosne zone za odvajanje GM od tradicionalnih ili organskih varijeteta.
Ekspertska tela preporučuju da se GM usevi namenjeni za medicinsku ili
industrijsku upotrebu, stvaraju i uzgajaju tako da se onemogući kretanje gena
na prehrambene useve.
S tim ciljem razvijene su sledeće biološke metode: dobijanje muških sterilnih
biljaka; transformacija genetičkog materijala u hloroplastima, odnosno
dobijanje transplastomičkih biljaka; sprečavanje klijanja semena.
Stvaranjem sterilnih muških biljaka, sprečava se proizvodnja polena, čime se
kontroliše stranooplodnja i onemogućavaju biljke u širenju svog genetičkog
materijala. Metod je već primenjen na kukuruzu, suncokretu i uljanoj repici.
Nedostatak ovog metoda je njegova neprimenljivost na biljne kulture čiju
vrednost (stvaranje plodova i semena) određuje uspešna polinacija, kao što je u
slučaju žitarica, uljane repice i kukuruza.
U normalnim GM, transgeni se dodaju genetičkim informacijama nukleusa. Hloroplast
je drugi tip ćelijske organele koji sadrži genetičke informacije, ali polen
svih cvetajućih biljaka ne sadrži informacije iz hloroplasta, već samo iz nukleusa.
Tokom polinacije, novi biljni embrion sadrži hloroplaste iz jajne ćelije
majke, stoga širenje polena nije vezano za širenje genetičkih informacija iz hloroplasta,
te pri GM hloroplasta polen transplastomične biljke ne sadrži strane gene.
Nekoliko biljaka, koje sadrže genetičke informacije iz hloroplasta u svom polenu,
je izuzeto iz ovog pravila, a pouzdanost metoda se još uvek ispituje.
Sprečavanjem germinacije GM semena (GURT, Terminator tehnologija), ne može
doći do transfera gena na druge vrste, jer iako dođe do slučajne stranooplodnje,
onemogućen je rast biljaka. Sve navedene
metode razvijene su poslednjih godina i još uvek se procenjuje njihova funkcionalnost
i pouzdanost. Predstavljaju potencijalno korisne instrumente za sprečavanje
širenja transgena u poljoprivrednim oblastima i prirodnim staništima, iako i u
slučajevima njihove primene izolovani slučajevi outcrossing-a su još
uvek mogući.
Treba imati na umu
da su promene koje nastaju širenjem transgena bespovratne, tako da i mala šansa
da se desi kontaminacija može da bude velika opasnost za narušavanje prirodne
sredine.
Naučnici se slažu da
GMO mogu delovati na neciljne vrste, ali se ne slažu o stepenu verovatnoće.
Eksperiment sa Danaus plexippus Lin. (Lepidoptera, Nymphalidae)
(američki leptir monarh) ukazao je na nepodudarnost, ili neprimenljivost
eksperimentalnih rezultata u poljskim uslovima.
J. E. Losej
(J. E. Losey), entomolog sa Kornel univerziteta (Cornell University), prvi je
zapazio da polen Bt kukuruza uništava leptira monarha. Gusenice leptira hranjene
u laboratorijskim uslovima, listovima Asclepias sp. na koje je prenet
polen sa komercijalnih sorti Bt kukuruza, su uginule. Šest različitih timova je
nastavilo sa ovim istraživanjima. Zaključili su, da je najviše 0,8 odsto ukupne
populacije leptira izloženo dejstvu polena sa Bt kukuruza, od toga samo 0,7
odsto akutno toksičnom nivou polena. Druge studije u Nemačkoj i Švajcarskoj,
utvrdile su da nema štetnih efekata na neciljne organizme: pauke, Hemerobioidea,
Syrphidae, tvrdokrilce i kišne gliste.
Istraživanja u polju
su ukazala na izvesne razlike u sastavu i brojnosti zemljišnih mikroorganizama,
pod Bt i ne-Bt usevima, ali ove razlike su u okviru normalnih varijacija koje
se javljaju između kultivara nekih useva, te ne postoje pouzdani dokazi da Bt
usevi dugoročno mogu narušiti zdravlje zemljišta. Naučnici priznaju da ne
postoji dovoljno podataka za predviđanje dugoročnih posledica proizvodnje GM
kultura na populaciju korova i biodiverzitet. Slažu se da ekstenzivna dugoročna
proizvodnja Bt useva i prekomerna upotreba herbicida u vezi sa biljnim
kulturama tolerantnim na herbicide (glifosata i glufosinata), može uticati na
povećanje rezistentnosti štetočina i korova.
U svetu je
preko 120 vrsta korova razvilo rezistentnost na herbicide dominantno korišćene
u GM usevima, mada rezistentnost nije neophodno vezana za transgene varijetete.
Preporuka naučne zajednice je razvoj
menadžment strategija, ali se vodi debata o tome koliko se efektivno koriste
ove strategije, posebno u zemljama u razvoju.
Međunarodni
ekološki sporazum
Nekoliko
međunarodnih sporazuma i institucija je relevantno za ekološke aspekte transgenih
proizvoda, a najvažniji su: Konvencija o biološkom diverzitetu (KBD), Kartagena
protokol o biološkoj sigurnosti, i Međunarodna Konvencija o zaštiti bilja (MKZB).
Većina mera KBD,
kojeg je Sekretarijat za Konvenciju biološkog diverziteta usvojio 1992. godine,
fokusira se na očuvanje ekosistema.
Dva aspekta očuvanja
ekosistema se odnose na biološku sigurnost: upravljanje rizikom vezanim za biotehnologijom
nastale MŽO i upravljanje rizikom vezanim za invazivne strane vrste. U
kontekstu in-situ mera očuvanja Konvencija zahteva:
„...regulisanje, upravljanje ili kontrolu rizika vezanog za upotrebu i uvođenje
biotehnoloških MŽO, koji verovatno imaju štetan efekat na okolinu koji može
uticati na konzervaciju biološkog diverziteta i njegovo održivo
korišćenje...".
Ovaj propis
dalje nalaže razmatranje rizika na zdravlje ljudi. Konvencija je obavezala
strane ugovornice na sprečavanje uvođenja invazivnih stranih vrsta i na
kontrolu ili uništavanje onih invazivnih introdukovanih vrsta, koje ugrožavaju
ekosistem, stanište ili druge vrste.
(Kraj)