Razaranja

Šta se sve krije iza pseudokulturnih dešavanja proteklih par meseci

SALEPDŽIJA ZA BOZADŽIJU, JA TEBI GROFE TI MENI VOJVODO

Kako su se naprasno namnožili samoproglašeni sručnjaci za zaštitu nepostojećeg kulturnog nasleđa? Kakva je međusobna veza svim mogućih NVO i ko stoji iza floskule "Građani imaju moć"? Koje plaćeničko udruženje ima čak 53 računa u raznim bankama? Ko su sve glavni igrači i kakav je njihov moralni pedigre? Ko je sa sumnjivom diplomom debelo profitirao preko Soroš fondacije devedesetih? Koji bračni par je temeljno urnisao Muzej savremene umetnosti? Koji bračni par je za četiri godine stekao dva stana na Novom Beogradu? Ko su bili organizatori orgija u Geozavodu i ko je najuren iz Savamale?

Stanislav Živkov

Zajednički imenitelj za pseudokulturna dešavanja u proteklih nekoliko meseci u najmanju ruku se može podvesti pod zajednički imenitelj metastaziranog uličarstva a sve to pod izgovorom navodnih prava građana za odlučivanje u kulturi a zapravo se sve svodi na neuko mešanje baba i žaba iz kojeg najčešće nastaju čavke i to po sistemu što gore to bolje.

Iako se u poslednje vreme turcizmi polako izbacuju iz upotrebe na našim prostorima, veliki broj istih ipak je prisutan u našem jeziku a sve ove pseudokulturne pojave, nazovi kulturne organizacije, kvazizaštitnici spomeničkog nasleđa se zajedno mogu najbolje opisati kao najordinarniji pseudokulturni uličarski bašibozuk. Iako reč bašibozuk nije toliko česta na našim prostorima, bitno je znati njegovo značenje.

Po etimologiji pojam bašibozuk nastao je od turske reči basýbozuk (oštećena/pokvarena glava) u značenju bez vođe. Bašibozuk ustvari predstavlja pripadnika neregularnih vojnih snaga otomanske armije. Uglavnom reč je o dobrovoljcima koji su želeli da daju svoj doprinos otomanskoj armiji. Oni su izbegavali borbe, a svoj doprinos davali su tako što su pljačkali i odvodili robove. Nisu bili disciplinovani kao ostali pripadnici vojske zbog čega su znali da rade na svoju ruku. Zbog njihove nedisciplinovanosti nisu mogli da obavljaju veće vojne operacije.

Država je bašibozucima davala nešto hrane i potrebno oružje, ali za razliku od redovne vojne snage nisu primali platu niti su imali vojne uniforme. Sve to navelo je bašibozuke da pljačkaju, što je dovelo do nemogućnosti predviđanja njihovih pokreta. Često su bili nasilno razoružavani jer su radili protivno naređenjima države. Zbog svega toga pojam bašibozuk je počeo je da se koristi i u značenju upornog i okrutnog pljačkaša.

A kada se pogledaju aktivnosti kojekakvih NVO, zatim masovnih, uličarskih i ostalih pokreta koji niču kao pečurke kao kiše vidi se da se zapravo radi sa jedne strane o odbeglim pacijentima iz zatvorenih F odeljenja svih ludnica u Srbiji a sa druge o jako dobro organizovanom plaćeničkom zločinačkom poduhvatu u kome ulica i uličari pokušavaju da pod izgovorom borbe za demokratiju pokažu i dokažu svoju dušebrižnost povodom svega i svačega.

Tako su se naprasno pojavili uličari koji kao štite nepostojeću ambijentalnu celinu Vračara i blokiraju svako rušenje pod izgovorom navodne zaštite spomenika. Onda su se naprasno pojavile pančevačke kvazi ekološke plačipičke koje su recimo pokušavale da blokiraju rekonstrukciju gradskog parka i zamenu natrulog drveća zdravim.

Pa su onda pokušali da blokiraju jednu od glavnih gradskih ulica jer je posečen jedan platan. Pa su se onda ubili da proglase stambeno naselje Tesla uglavnom sagrađeno sedamdesetih godina za kulturno dobro. Pa su onda preko plaćeničkog medija PanPress čiji je glodur izvesna Ivana Predić, koji čak na web sajtu nema zakonom obavezan impressum, krenuli da kukumavče zašto se ruše zgrade koje uopšte nemaju status spomenika kulture: kafana, štamparija, stari magacin pivare i slično da bi se oko svega ovoga napravio pravi javni cirkus pa su tako gradski odbori Zajedno za Srbiju, Otvorene građanske platforme Akcija i organizacije Pančevo u pokretu ostavljali cveće i sveće kao pomen posečenim stablima a ideja vodilja celog ovog cirkusa je navodna potreba uključenja što većeg broj građana koji bi svojim sugestijama i mišljenjima uticali na konačni izgled trga.

Međutim malo kome je palo na pamet da gubi vreme sa ovakvim uličarima i uličarenjem o čemu najbolje govori jedan komentar: Kako bi ja voleo da mi je u zivotu ovoliko dosadno pa da imam vremena da idem na pomen pokojnome drvetu...

Naravno sve ovo nije moglo da prođe bez svesrdnog uključenja kojekakvih bizarnih likova koje je Predićka proglasila za navodne stručnjake, recimo dr Ildiko Erdei, feministkinja sa Filozofskog fakulteta pa nepostojeći arhitekta koga uopšte nema među članstvom Inženjerske komore Srbije kao i još neki drugi bizarni likovi, sve ovo je čak prenošeno preko sajta Pančevo City, ali ipak najznačajnija je činjenica da su svi ti cirkusi uvek imali na kraju naznaku da se sve to radi jer građani imaju moć.

Elem tako se ispostavilo da iza inicijative "Građani imaju moć" zapravo stoji plaćenička NVO Crta koja je u protekle tri i po godine, kroz inicijativu „Građani imaju moć", sa Nacionalnom koalicijom za decentralizaciju, Beogradskim centrom za bezbednosnu politiku i Partnerima Srbija, u saradnji sa USAID-om, podržala više od 60 organizacija i aktivističkih grupa, kao i 30-ak pojedinaca-aktivista. To su ljudi koji pored redovnih poslova, obaveza, brige o svojim porodicama, kao nađu snage i vremena da popravljaju društvo a o tome ko su te bizarne NVO najbolje se vidi iz njihovih imena skupljenih s konca i konopca: "Odbranimo Teslu", "Libergraf", "Odbranimo šume Fruške gore", branioci Reve, inicijativa "Dunavac (Šodroš)"... samo su neki od onih koji su podigli glas, zahtevajući od države i njenih institucija da uvažava građane.

A o tome da je Crta očito jako dobro plaćena plaćenička NVO najbolje govori činjenica da se u bazi podataka APR-a vidi da raspolaže sa ni manje ni više nego 53 platna računa u raznoraznim bankama! Bilo bi jako lepo kada bi se našao neko normalan pa da pokuša da objasni zbog čega bi nekom udruženju građana bilo potrebno čak 53 računa u bankama, osim ako ne primaju gomile para u raznim valutama pa im je potreban poseban račun za svaku?

A posebna je priča činjenica da je kao delatnost Crte upisana šifra 7022 odnosno konsultantske aktivnosti u vezi sa poslovanjem i ostalim upravljanjem a kao oblast ostvarivanja ciljeva navedeno je jačanje demokratije kroz javno zastupanje u Srbiji. Na čelu ove "eminentne" plaćeničke NVO nalazi se izvesna Vukosava Crnjanski Šabović koja tvrdi da je je prisutna više od 20 godina u političkom životu Srbije, a svoju profesionalnu karijeru je usmerila ka demokratizaciji društva i inkluzivnom političkom angažmanu iz čega potiču sve moguće floskule o učešću građana i javnim potrebama i uključivanju građana u sve i svašta van njihove kompetencije, što je sve zapravo eufemizam za pojavi raznoraznih masovnih pokreta i inicijativa i svih ostalih manje više anarhističkih pojava među kojima se ističe prava pravcijata anarhističko uličarska organizacija poznata pod imenom Ne Davimo Beograd čiji je rodonačelnik izvesni Dobrica Veselinović čija kompletna aktivnost predstavlja najidealniji primer šta se dešava kada se neko bavi stvarima o kojima pojma nema!

Elem, Veselinović je rođen 1981. godine u Beogradu, gde je završio Prvu beogradsku gimnaziju i Fakultet političkih nauka u Beogradu. Pohađao veći broj letnjih škola, seminara i debata u zemlji i inostranstvu, i održao isti toliki broj predavanja i prezentacija. Ovde bi bilo jako zanimljivo videti kakve međusobne veze ima Fakultet političkih nauka sa arhitekturom, urbanizmom i zaštitom spomenika kulture u šta se Veselinović petlja iako niočemu od svega navedenog pojma nema što mu ni najmanje ne smeta da se hvali kako je više od 10 godina aktivan u civilnom sektoru.

U poslednjih nekoliko godina primarno se bavi pitanjima urbanog razvoja i bori se za javne prostore i javna i zajednička dobra. Jedan je od inicijatora kolektiva Ministarstvo prostora, Inicijative Ne davimo Beograd i Građanskog fronta. Oblasti interesovanja su mu: politička teorija, ekologija i pitanja urbanog razvoja. Voli da organizuje stvari i ljude i pravi situacije koje ljudima izmame osmeh.

Trudi se da popravlja pokvareno, otkriva zaboravljeno, sređuje zapušteno i završi nedovršeno a sve to je veoma isplativo što se najbolje vidi iz činjenice da je Veselinović sa nevenčanom ženom u svega četiri godine (2010 -2014) kupio dva stana na Novom Beogradu ukupne površine 127 kvadratnih metara, a osim toga njegov otac ima još i stan u Beogradu te kuću, atelje i prodavnicu u Kremnima ukupne površine od 283 kvadrata. Međutim malo je poznato da je Veselinović najidealniji primerak konvertita pošto je svojevremeno, kao i većina mladića na Karaburmi počeo je da posećuje stadion lokalnog fudbalskog kluba OFK Beograd.

Navijači ovog kluba poznati su pod nazivom "Plava Unija" i Dobrica Veselinović je ubrzo postao njihov član. Navijačka grupa "Plava Unija" je poznata i kao izrazito nacionalistička grupa, pa se može postaviti pitanje kako je Dobrica Veselinović od člana ove navijačke grupe stigao do toga da se zalaže za priznanje Kosova, ukidanje RS, promovisanju homseksualizma. Posle upisavanja fakulteta Dobrica Veselinović počinje da se druži sa članovima raznih nevladinih organizacija iz Beograda. Ubrzo dobija razne stipendije i donacije iz inostranstva koje su ubrzale njegov put od navijača do liberala.

Posle osnivanja pokreta "Ne davimo Beograd" značajno je uvećao svoju imovinu, Dobrica Veselinović i njegova žena poseduju na Novom Beogradu nekoliko stanova u vrednosti 300.000 evra, tvrdi portal prismotra.net. Kako piše prismotra.net ne postoje podaci da Dobrica Veselinović ima bilo kakav pravi posao. Ako se dobijanje donacija iz inostranstva ne računa kao posao.

Dobrica Veselinović osnovao je 2006. godine udruženje „Creative Lab". Neki od ciljeva udruženja su razvoj kulture i zaštita ljudskih prava. Ono što je zanimljivo što se na čelu ovog udruženja nalaze on i njegova žena. Naravno pošto Veselinović očito nije niti stručan niti kompetentan za bilo šta u anarhističkoj grupi nedavitelja, jako je bilo potrebno veliko strateško pojačanje koje je nađeno u izvesnom Branislavu Dimitrijeviću koji je inače poodavno kompromitovna osoba i to po više osnova. Pre svega jer je daleko poznatiji kao sin izvesnog politikologaVojina Dimitrijevića zahvaljujući kome je a preko Sonje Liht i Fonda za otvoreno društvo bilo omogućeno puno toga a kao glavni rezultat nakon tzv demokratskih promena usledilo je totalno urušavanje i zatvaranje Muzeja i postavljanjem za direktorku izvesne Branislave Anđelković-Dimitrijević (2001-2013) koja je po vrlo demokratskom kriterijumu negativne selekcije, a za nepoznate muzeološke zasluge, dovedena ne zbog nekakve stručnosti već pre svega kao snajka poznatog borca za ljudska prava i profesora Pravnog fakulteta, Vojina Dimitrijevića. Muzej Savremene umetnosti pretvoren je tako u svojevrsnu bračnu manufakturu i postao idealan poligon za familijarnost i sukob interesa, pošto je direktorka Branislava za stalnog saradnika dovela svog muža!

Ovaj duo je žario i palio sve do Dimitrijevićkine smene. Dimitrijevićka je, ubrzo po svom postavljenju, temeljno razbucala Muzej Savremene umetnosti i to tako što je naredila skidanje dotadašnje stalne postavke kako bi za izradu nove stalne postavke, koja je u najmanju ruku podsećala na đubrište. Angažovala je Ješu Denegrija, koji je u to vreme bio zaposlen kao profesor na Filozofskom fakultetu, a još uz to bio i predsednik Upravnog odbora Muzeja Savremene umetnosti za čiji račun je radio novu stalnu postavku i to sigurno ne za džabe.

Na ovaj način, osigurano je ćutanje Denegrija za nepotističko direktorovanje Muzejem pošto je Dimitrijevićka godinama honorarno angažovala svog muža kao stalnog gostujućeg kustosa beogradskog Muzeja savremene umetnosti redom za stupidne projekte. U isto vreme, Dimitrijević je, zajedno sa suprugom Branislavom, osnovao i koordinisao rad Škole za istoriju i teoriju slike, nezavisnog edukativnog projekta u Beogradu (1999-2003). Zato ni najmanje ne čudi da je Dimitrijević čak dogurao do položaja pomoćnika ministra kulture u kom svojstvu je 2009. godine ozloglašenom pseudoumetniku i obožavatelju kanibalizma Zoranu Todoroviću iz kase ministarstva dao 100.000 evra kako bi na venecijanskom Bijesranju 2009. godine organizovao degustaciju pihtija od hirurškog otpada nakon obrezivanja dečaka, pranje ruku sapunom skuvanim od sopstvenog sala i još prodavao po 200 eura ćebad istkanu od ljudske kose!

Inače, bračni par Dimitrijević & Anđelković - Dimitrijević straćio je neverovatne količine novca ni na šta a Anđelkovićka se u samom muzeju, recimo, proslavila šikaniranjem pojedinih kustosa i odbijanjem da prizna zaslužena muzejska zvanja muzejskim stručnjacima iz prostog razloga jer su, tokom svojih karijera, za razliku od nje, nešto i uradili. Takođe bi bilo veoma važno da se objasni zašto nakon smene Dimitrijevićke nikada nije pokrenuta istraga kako bi se ustanovilo u kom svojstvu je Dimitrijević godinama realizovao kojekakve projekte preko MSU gde mu je žena direktorka i da li je tu bilo sukoba interesa i nepotizma. Bilo bi takođe jako zanimljivo videti, kakve to kurseve i u kom svojstvu Dimitrijević realizovao takođe u MSU, tim pre pošto je u pitanju muzej a ne obrazovna ustanova.

tome da se ovde radi o jako dobro uigranom društvancetu prodavaca magle i belih bubrega, odnosno pseudoumetničkih svinjarija najbolje govori činjenica da je Dimitrijević dva puta bio selektor jugoslovenskog/srpskog paviljona na Bijesranju u Veneciji, 2003. i 2009. godine, a takođe bi trebalo ustanoviti obim štete nastale svojevrsnim Dimitrijevićevim prostornim planom.

Naime, Dimitrijević je obezbedio Muzeju savremene umetnosti (kojim je direktorovala njegova supruga) korišćenje vile na Dedinju, a sa druge strane, godinama je Fondu za otvoreno društvo besplatno ustupao na korišćenje prostorije Muzeja savremene umetnosti.

Osim toga, isti taj Dimitrijević svojevremeno je bio i jedan od selektora i samoproglašeni kustos 53. beogradskog Saloona. Javnost bi trebala da sazna kako se na kraju završio svojevrsni skandal, kada je Dimitrijevićev i Sorošev Centar za savremenu umetnost za velike novce u sred Beograda unajmio reprezentativan salonski stan namešten biranim nameštajem koji saradnicima centra nije bio dovoljno ružan pa su ga izbacili u neki magacin odakle je ubrzo ukraden te se dugo vodio spor oko naknade štete. Inače Dimitrijevićka je u tom Soroš centru od 1994. godine bila koordinator programa, a od 1999-2001, direktorka odakle je za nepoznate zasluge postala direktorka Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. Ovde postoji i jedna urbana legenda vezana za ex direktorku pošto je svojevremeno na konkursu za članstvo u međunarodnom udruženju likovnih kritičara kao bibliografske jedinice navela učešće u performansima.

Međutim, osim urbane legende, tu je i urbana misterija! Prema dobro obaveštenim izvorima iz samog Muzeja, direktorka nikada nije donela svoju diplomu u personalni dosije u muzeju, pod izgovorom da je u Ministarstvu kulture (postavlja se pitanje zašto bi diploma direktora Muzeja stajala u Ministarstvu?) a sve to kako bi se sakrile neke druge stvari, recimo ovo: da li je tačno da su bračnom paru Dimitrijević & Dimitrijević pre dvadeset i kusur godina svi do tada položeni ispiti na Istoriji umetnosti u Beogradu u Engleskoj priznati kao završen fakultet kako bi nakon tog priznavanja u Engleskoj i doktorirali?

A kada se vidi uloga Dimitrijevića među nedaviteljima Beograda stvari postaju daleko jasnije pošto se on eto zalaže za društvenu transformaciju u Srbiji zasnovanu na građanskim pokretima i ekonomskoj solidarnosti. Podržava levo-zeleni politički kurs pokreta NDMBGD od njegovog osnivanja, a zadatak Grupe za kulturu vidi u procesu koncipiranja trećeg puta u odnosu na dva dominantna kulturna modela, državno-nacionalnog i komercijalno samo-održivog, jer oba otuđuju umetnike i radnike u kulturi od društvene stvarnosti, sprečavaju kulturni razvoj i polarizuju društvo. Grupa za kulturu NDMBGD se zalaže za kulturu koja je otvorena, kritička, konstruktivna, inkluzivna i inovativna, za kulturu koja je javno dobro, dostupnu svima i na raznovrsne načine.

tome da se iza Veselinovića Dimitrijevića i ostale bulumente zapravo krije pravi anarhizam najbolje govore čisto anarhističko uličarske ideje poput organizovanja referenduma za sve i svašta i uglavnom makar šta pošto po njima građani moraju da se pitaju o planovima za svoju ulicu, blok, naselje, ali i o količini betona u Parku „Ušće", izgradnji gondole do Beogradske tvrđave, o izgledu obala.

Posebna je priča o dostupnosti javnih prostora koji su po Veselinoviću kamen temeljac demokratije. Mesta na kojima se ljudi, između ostalog, slobodno okupljaju, sreću i udružuju, čine osnovu društva u kojem se ljudi zapravo poznaju i razgovaraju. Odgovorna uprava zato mora da radi, zajedno sa građankama i građanima, na tome da ovakvih mesta ima što više i da su svima dostupna, bez obzira na platežne sposobnosti i stepen pokretljivosti.

A upravljanje celokupnom imovinom u javnom vlasništvu mora biti otvoreno za uvid i učešće javnosti u definisanju prioriteta, upravljanju i korišćenju a ono što je najinteresantije je tzv aktiviranje neiskorišćenih prostornih resursa u javnoj svojini za šta je Veselinović pravi „stručnjak" pošto je dobro poznato da je svojevremeno organizovao tribine na kojima je objašnjavao kako se upada u tuđe prostore a takođe je ostalo zapamćeno i da je upadao u prostore u vlasništvu Vojske Srbije odakle je pod hitno izbacivan! A o tome da nema pojma o čemu govori najbolje svedoči ovo: Napušteni i nedovoljno korišćeni prostori biće aktivirani za uspostavljanje novih centara nezavisne kulture i drugih društvenih potreba.

Ove prostore revitalizovaćemo uz aktivno učešće lokalne zajednice i lokalnih organizacija kako bi bili prilagođeni potrebama sredine i maksimalno iskorišćeni, kao što je to, recimo, penzionerski klub u toku dana, amatersko pozorište predveče i koncertni prostor u večernjim satima. Ukratko rečeno da čovek ne zna da li da se smeje ili da plače????

Ovde treba podsetiti da je ceo anarhizam Veselinovića i ekipe započeo onog trenutka kada je došlo do promene vlasti 2012 godine što je kao posledicu imalo izbacivanje nevladinog sektora iz zgrade Geozavoda u kome su se gotovo dve godine organizovale disko i narko žurke sa orgijanjem a gde je žarila i palila nekakva NVO Mikser sa izvesnom arhitekticom Majom Lalić na čelu, koja je recimo pravila žurke širom zatvorenih očiju pri čemu se svaki put devastirao sve veći i veći deo zgrade Geozavoda a upravo u takvim zločinačkim poduhvatima u Geozavodu Dimitrijević je bio jedan od viđenijih učesnika. Zaključkom Vlade zgrada je svojevremeno dodeljena nezavisnim institucijama - zaštitniku građana i povereniku za informacije od javnog značaja. Međutim, niko nije ni slutio da je zgrada uzurpirana, pa ne mogu ni da se presele kancelarije ovih institucija. Dodatni šok usledio je zbog stanja u kom je unutrašnjost impozantnog zdanja. Potpuno je ruinirano. Uništeni su zidovi, slupana vrata, odvaljeni delovi plafona, uništeni antikviteti... razbacano je đubre.

Iako je Geozavod bio poodavno iseljen iz zgrade i nije više korisnik, prostor u Karađorđevoj 48 neometano je iznajmljivan sve do 2012. Niko od onih koji su plaćali iznajmljeni prostor nije imenovao lica kojima su se obraćali, a javna je tajna da se sve to odigravalo pod blagoslovom pojedinaca iz Centra za medijaciju i demokratske omladine. A u zgradi su snimani filmovi, spotovi, pravljene žurke.

Nadležni su za "šaku evra" zatvarali oči i uši, a oni koji, nažalost, nisu imali trunke osećaja za bilo kakve vrednosti, vršljali su i bespovratno uništavali ono malo vrednog što je ostalo. Ali je zato posvuda gromoglasno godinama reklamiran skaradni program pod nazivom "Širom zatvorenih očiju", koji je izazvao pravu lavinu zgražanja čitave javnosti koja je u šoku odbijala da ovaj događaj razmatra kao iole normalnu opciju 31. decembra!

Zahvaljujući režimskim i potkupljenim medijima ovaj skaradni program naprasno je proglašen najluđim novogodišnjim provodom, a nikome ni najmanje nije zasmetalo urnisanje zgrade po kojoj su defilovale hiljade pijanih i izdrogiranih ljudi pod maskama i ogrtačima sa jednog stejdža na drugi preko zamračenih hodnika do zabačenih prostorija slušajući navodno najbolju elektronsku muziku koju je u tom trenutku elitni DJ šljam grada Beograda i šire okoline mogao da ponudi.

tome koliko je čitava ova manifestacija bila naopaka, najbolje govori činjenica da su i organizatori bili takvi i još gori, a da je među njima bio čak i vlasnik prodavnice sportske opreme u tržnom centru u Sremskoj ulici!Takođe nakon promene vlasti, zbog potreba gradnje i uređenja Beograda na vodi usledilo je izbacivanje i NVO Mikser iz velikog lokala u Karađorđevoj ulici kao i iz nekakvog miksališta nakon čega su se Mikserovci preselili u Sarajevo gde su nakon svega par meseci dobili pedalu jer su u Sarajevu vrlo brzo shvatili sa kime imaju pojma!

A posebno je zanimljivo da se tako eminentna NVO kao što je Europa Nostra sa sve Subotić dr Irinom na čelu i ostalim povirepima nikada nije javno oglasila zbog dešavanja u Geozavodu , a sada su stručni za sve i svašta, iako prva ona ne zna ni sama za šta je stručna a svi zajedno se nadaju promeni vlasti kako bi nastavili po starom. Čekaju u zasedi kako bi mogli opet da upadaju i orgijaju gde god stignu. Jer po njima napušteni prostori su veliki resurs upravo za tako nešto.

A zapravo se radi o neznalicama i hohštaplerima. Samo ostaje pitanje na čemu su neki od ovih likova te da li njihova agresivnost i mangupluk imaju neke veze sa kesicama sa belim praškom ili sa plaćeničkim statusom?