Književnost

Treći esej: režim protiv pisaca, pisci protiv režima (9)

Istorija prekrivena crvenim maglama

Pisci koji nisu bili po volji obrenovićevskog režima, krajem Devetnaestog i početkom Dvadesetog veka, smatrali su se suvišnim. Tako ih je tretirao režim, a tako su i oni sebe doživljavali. U uvodnom eseju govorio sam o tri takva pisca, Janku Veselinoviću, Bori Stankoviću i Radoju Domanoviću, kojima se sudbina poigravala kao vetar uvelim lišćem. Bili su zavisni od vlasti, i kad su bili protiv i uz nju. Dolaskom komunista na vlast, sredinom Dvadesetog veka, tretman suvišnih pisaca je pooštren: oni su postali zabranjeni pisci. A to je značilo da im je onemogućen književni i javni život, da su bili zatočenici savesti, robijaši na slobodi. Ovaj tretman su dobili pisci koji su preživeli rat i komunističku odmazdu. Neki od njih nisu preživeli rat. U ovom eseju Ivana Ivanovića, poslednjeg srpskog pisca-disidenta, autor se bavi Dragišom Vasićem, najznačajnijim nepoželjnim (suvišnim) piscem onoga vremena.

Ivan Ivanović

U pesmi Prosto ime u zbirci „Mi čekamo cara" 1913. godine, Vladislav Petković Dis kaže da su kroz njegovu dušu prošla dva rata. Šta je sve prošlo kroz dušu i život Dragiše Vasića je ne za priču nego za roman, i on je bio izraz truleži svog veka, kao i Dis. Da pokušamo da rekonstruišemo biografiju ovoga pisca.

Dragiša Vasić (kršteno ime Dragomir) je rođen 1885. godine u Gornjem Milanovcu, gde je završio osnovnu školu i niže razrede gimnazije. O tom svom periodu Dragiša nije pisao, nešto sam našao u Predgovoru spisa „Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru", Bratu Zvezdanu. (Nisam mogao da dokučim da li je Zvezdan, koji je poginuo u Prvom svetskom ratu sa dvadeset godina na „čukarima dobropoljskim", bio rođeni Dragišin brat ili od strica.) Očito je da se radilo o jednoj siromašnoj porodici. Otac je bio državni činovnik i „posle svog višegodišnjeg poštenog rada i svoje smrti, ostavio je ženi i deci 24 dinara mesečne penzije".

Zvezdan kao hranilac porodice nije služio vojsku, radio je u dućanu, a majka po tuđim kućama, da bi porodica preživela. Kao dete više je voleo da se igra „dućana" nego „vojske", dok je kod Dragiše bilo obrnuto. Dragiša je učestvovao i u Turskom i Bugarskom ratu, a kad je izbio Veliki rat, u jesen 1914. godine, brat je pošao sa njim kao neborac i radio u štabu jednog bataljona. U tom bataljonu bio je treći brat Omil na predstraži neprijatelju koji je „već bio stigao u srce naše zemlje". Tu su braća prenoćila u „jednoj maloj kućici punoj prljave slame" da bi ih rat rastavio i sastavio tek na Krfu. Kako je svaki borac bio neophodan, Zvezdana su tu regrutovali, iako on nije umeo biti vojnik, njemu je bila strana pomisao da može nekoga da ubije. Poginuo je već u prvoj borbi puka na Dobrom polju. „Njegova puška je ostala neogaravljena, a bajonet neokrvavljen."

U priči Osveta, iz knjige „Vitlo i druge priče" takođe se govori o ocu, ali drugačije. Ova priča je frojdistička konstrukcija, Dragiša ulazi u podsvest svog junaka, koji želi da ubije svog oca. (Inače, ne volim ove Dragišine konstrukcije, mnogo su mi jače socijalne priče, pogotovo one iz rata.) Tu je otac dat kao trgovac, vlasnik dućana u čaršiji. Negativan lik, hipohondar, stalno govori o svojoj smrti. „Zdrav, strašan, surov, bogat. Ćudljiv, mračan, surov." Junak priče govori o polasku dece u Beograd u višu školu. „Mali smo bili, polazimo u školu u Beograd, rastajemo se, plačemo. U poštanskim kolima, šćućureni pod arnjevima, celoga puta brišemo oči sasvim mokrim maramama. Dockan, po mraku stižemo na malu stanicu. Ne poznajemo nikog. Sami smo, sedimo na đačkom prtljagu, drhtimo i unezvereni uzdrženo jecajući čekamo polazak voza." Ne znam da li je Dragiša ovde opisao put od svog sela Banje Trepče do Gornjeg Milanovca ili je priču izmaštao? Deluje autobiografski. Školski raspust deca provode u očevom dućanu „od jutra do mraka, pomažemo, prodajemo, merimo, služimo oca". Deca mrze taj dućan, mole Boga da se upali, da izgori i da nestane, „pa da slobodni kao naši drugovi koji ga nemaju, koji ga nikad nisu imali, izletimo na burno igralište kod česme". Junak priče mrzi svog oca, u podsvesti priželjkuje da ga ubije i to govori majci. „Izlišan, baš kao sasvim izlišan na svetu, čudio sam se, zavidio, divio se onim moćnim, aktivnim i smelim ličnostima, junacima ovim što sve smeju i što su jaki, prkosni, hrabri, nasilni. I sve više i sve drskije opijao sam se jednom jedinom, poslednjom, spasonosnom, raskoljnikovskom nadom - zločinom, i sve više i sve očajnije žalio za snagom koje nemam da razvalim, da pregrizem, jest da pregrizem i da iskidam teške, mrske, odvratne okove kojjima sam sputan..." Podsvesna mržnja deteta prema ocu koga doživljava kao rivala kod majke proističe iz Frojdove psihoanalize, pa Dragiša tu nije originalan.

U svakom slučaju, Dragiša Vasić je potekao iz srbijanske malograđanske porodice koja je smogla snage da iz palanke pošalje decu na školovanje u veliki grad, u našem slučaju iz Gornjeg Milanovca u Beograd.

Konačno, u eseju Mila Lompara Profil Dragiše Vasića, napisanom kao predgovora „Crvenim maglama", saznao sam da je otac Dragiše Vasića Vićentije bio trgovac u Gornjem Milanovcu, gde je došao iz sela Banja Trepča. (Ovaj esej je inspirativan, pa ću se ja na njega još pozivati.)

Prvi veliki događaj u životu školarca Dragiše Vasića u Beogradu bio je ubistvo kralja i kraljice, pa ću na ovome da se zadržim, jer je to Dragiša opisao u „Devetsto trećoj". Bio je na velikoj maturi i pripadao je omladinskom pokretu koji se zalagao za ustavnost i republiku. Stanovao je u nekakvom sobičku na Obilićevom vencu i sa još dva druga grozničavo spremao matematiku, kojom je počinjao maturski ispit. Matematiku nikako nije voleo, a nije mu ni išla, mada je bio odličan đak.

Noćnim vozom, koji je u Beograd stigao rano ujutru 28. maja, doputovao je u prestonicu Dragišin zet Mijušković, pešadijski potporučnik u Takovskom garnizonu u Gornjem Milanovcu. Kad su se toga dana, tek u četiri sata popodne, videli na Terazijama, zet je rekao Dragiši da je došao na svadbu jednog svog klasnog druga.

U tom su pored njih prošla kraljičina braća, poručnik Nikola i potporučnih Nikodije Lunjevica, Dragišin zet je bio dužan da ih po vojnički pozdravi. Ali on to nije učinio, čak nije hteo ni da izvadi ruke iz džepova. Dragiša se prepao, upitao je zeta da li zna šta je učinio. Zet je odgovorio da će mu poveriti jednu tajnu, pod uslovom da mu obeća da sutra neće izlaziti u varoš. Pošto je Dragiša sutradan imao maturski ispit iz matematike, nije mu bilo teško da to obeća. „Dobro", rekao mu je zet Mijušković, „kad je tako, došao sam da noćas ubijem kralja! Lunjevice mi sutra ne mogu ništa!" Dragiša je izrazio sumnju u to šta mu je zet rekao, podsetio ga je da se o tome odavno priča u Beogradu, ali da od toga nema ništa. Nedavno su čak i đaci bili obavešteni da će oficiri da izvrše atentat, čak im je obećano oružje iz donjogradskih magacina, ali atentata nije bilo. Istina, vođi omladine Dimitrije Tucović i Ljubomir Jovanović su odbegli iz Beograda posle martovskih demonstracija, jer ih je policija tražila da ih uhapsi, a oni su svakako bili bolje obavešteni od maturanta Dragiše šta oficiri spremaju. Sa oficirima je održavao kontakt Nedeljko Divac i on je takođe govorio maturantima o atentatu. Dragišin zet je rekao Dragiši da će u ponoćnim časovima kralj i kraljica svakako biti ubijeni, pa je Dragišu zamolio da objasni roditeljima da je to bila njegova dužnost.

Kad se vratio u stan, Dragiša je rekao drugovima da ostave matematiku, jer sutra neće biti maturskog ispita. Ispričao im je sve što je čuo od svog zeta. No oni nisu u to poverovali, odlučili su da do ponoći uče, a onda da izađu u grad da vide da li se nešto dešava.

No Beograd je bio miran, građanstvo je spavalo, a u noćnim lokalima treštala je muzika. Kod Ruskog cara maturanti su zatekli tuču u kojoj je jednom kočijašu bila rascopana glava. Ništa nije nagoveštavalo oficirski atentat, pa je Dragiša pomislio da se njegov zet šalio. Ipak, krenuli su ka Dvoru da se još jednom uvere da od atentata nema ništa, a onda da se vrate u stan i uče sve do jutra kad moraju na ispit. Iz Dvora se začula pucnjava. Odjednom je pred njih istrčao jedan oficir, „mračan i crn kao zemlja". Dragiša je kasnije saznao da je to bio major Luka Lazarević, unuk čuvenog Karađorđevog vojvode, jedan od važnih zaverenika. Upitao ih je ko su oni i kad su mu rekli da su đaci, pitao je dalje da li znaju gde stanuje Ljuba Živković. (Vođa mladoradikala koji su se otcepili od Pašića, pisac čuvene brošure „Demon Srbije", pamfleta protiv kralja Milana.) U tom je naišao kelner iz Ruskog cara koji je tražiko žandare da prijavi tuču. On je znao gde stanuje Ljuba Živković, pa mu je major dao nekakvo pismo da smesta odjuri advokatu i uruči mu ga. „A jeste li ubili kralja?" upitao je kelner uzevši pismo. „Jesmo." „A onu drolju?" „I nju! Ajde. žuri!" No kelner je imao još jedno pitanje: „Šta smo sad, republika ili opet po starom?"

Đaci su još neko vreme tumarali, nije im se išlo da nastave učenje matematike, a opet, u osam treba da počne ispit. Već se razdanjivalo, kad se na Terazijama pojavio jedan fijaker sa oficirima, iz kojeg se čulo: „Živeo Petar Karađorđević, novi srpski kralj!"

Da se nešto na Dvoru desilo Beograd je saznao u ranim jutarnjim časovima i izašao na ulice. Iz Dvora je pred narod izišao konjički poručnik Antonije Antić, skinuo je kokardu sa šapke i bacio je na kaldrmu. „Živeo Petar Karađorđević!"

Bilo je tačno pet sati kad je iznesen sto ispred kafane Takovo i na njega se popeo advokat Ljubomir Živković da održi govor. Dragiša u svojoj knjizi navodi ovaj govor.

Po stenografsknm beleškama, govor taj glasi od reči do reči ovako: "...Braćo! Noćas, po ponoći, kralj Aleksandar hteo je da otera svoju ženu Dragu i pozvao je u pomoć dva puka vojske, i kad se kraljica stala odupirati naredbi kraljevoj, onda je nastao metež da je i krv pala. U tom momentu poginuli su kralj i kraljica, koje, uopšte, srpski narod nikad nije voleo. Vojska, koja je stajala pred tim činom, shvatila je potpuno svoj zadatak da joj dužnost nalaže da uzme vladu u svoje ruke, jer je dojučerašnja vlada, koja je cedila srpski narod bila nepopularna, da ne bi mogla održati situaciju. Ljudi svih političkih stranaka, bez razlike, našli su se tu, da olakšaju položaj u kome je zemlja, s uverenjem da nema nijednog građanina u Srbiji, koji neće pomagati prave patriote, prave rodoljube srpskoga naroda, koji će učiniti sve što mogu, da sačuvaju ugled Srbije i da je provedu kroz velike unutrašnje teškoće.

Braćo, nemojte misliti da je ovo militarna vojnička revolucija. Vojska je ovo izvršila u tome uverenju, da će i srpski narod pomoći tu stvar i zato neće bez srpskog naroda ništa učiniti, ništa mimo njega, ništa protiv njega. Ali i vi. koliko vas god ima, bez razlike doba i starosti, bez razlike vašeg imovnog stanja - jer je to neophodan uslov da se sačuva ugled Srbije, da se Srbija izvede iz ovog mučnog provizorijuma, u kome se sada nalazi - budite uz svoju vojsku...

Ja se nadam, braćo, da, ako ste iskreni prijatelji srpskoga naroda, da se neće naći niko, koji bi otežao posao ljudima, koji danas u svojoj ruci drže situaciju zemlje.

U ovoj zemlji decenijama se govorilo da je srpski narod elemenat nereda, dakle svi vi, i najsiromašniji i najbogatiji, dokažite, da ste ljudi od reda i časti i da hoćete da živite u sređenoj zemlji. Pronesite ovaj glas obaveštenima i neobaveštennma, a znam i sam, da se niko neće naći i činiti zulume ni prema kome, jer smo mi ljudi slobodoumni, mi nećemo zulume, za nas je najviša sila „zakon i pravda..."

Zatim je Ljuba Živković održao isti takav govor ispred Narodnog pozorišta. Masa naroda koja se tu bila okupila uzvikivala je Živeo Petar Karađorđević, a poneki su vikali "Živeo govornik Ljuba Živković". Gotovo nikome nije bilo jasno o čemu se radi.

Ljuba Živković je hteo da govori i sa balkona Ministarstva vojske, ali su ga zaverenici sprečili.

U tom je od kafane London pristigla jedna gomila đaka, i visoko vitlajući šeširima uzvikivala: Živela Sloboda! Živela Republika! Dragiša i njegovi drugovi su se odmah priključili ovoj gomili.

Odjednom su se setili da su na maturi i da moraju u gimnaziju da polažu ispit. Otrčali su kao bez duše da uzmu neopohodan pribor i stigli na ispit koji je već bio počeo. U školi pojma nisu imali šta se desilo u Beogradu!

Dragiša kaže da su zadatke rešili na brzinu i odmah izašli na ulicu da se pridruže narodu. A u narodu su već kolale priče šta se noćas desilo. Vojska je ubila kralja i kraljicu i preuzela vlast u zemlji. Kapetan Svetozar Radaković ubio je predsednika Vlade generala Cincar-Markovića na pragu njegove kuće u Resavskoj ulici, a poručnik Milan Marinković ubio je ministra vojnog generala Pavlovića u njegovom stanu na Cvetnom trgu. Vojska je izvršila atentat i na ministra unutrašnjih dela Velimira Todorovića, ali je ovaj preživeo revolverske hice.

Potporučnik Dimitrije Pavlović uhapsio je braću Lunjevice u njihovoj kući u Krunskoj ulici i predao ih potporučniku Vojislavu Tankosiću, četničkom vojvodi, koji ih je izveo pred streljački stroj i naredio da se pobiju.

Samo da napomenem da Dragiša Vasić nije prihvatio ovaj pokolj i opredelio se protiv Majskog prevrata, videćemo da je postao opozicija novom režimu.

Političko delovanje Dragiše Vasića ostalo je do danas kontroverzno, no njegovo književno delo je nesporno: Dragiša Vasić se, i kad se pojavio u srpskoj književnosti, i danas, smatra jednim od najvećih srpskih proznih pisaca. Istina, bio je izbačen iz srpske književnosti po dolasku komunista na vlast, ali padom komunista Dragiša Vasić se po drugi put vratio među Srbe (naslov teksta Marinka Arsića Ivkova). Iako ovaj rad nema za cilj da analizira to delo, nego da se bavi sudbinom njegovog autora („Njegova biografija - to je istorija Srbije prve polovine Dvadesetog veka"), ipak ću morati u najkraćim crtama da ga naznačim. No najpre da ga klasifikujem: „Karakter i mentalitet jednog pokolenja", rasprava, 1919. godine; „Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru", svedočanstvo, objavljivano najpre u listu Republikanske stranke Republika, kao knjiga 1921. godine; „Utuljena kandila", pripovetke, 1922. godine; „Crvene magle", roman, takođe 1922. godine; „Utisci iz današnje Nemačke", putopis, 1923. godine; „Vitlo i druge priče", pripovetke, 1924. godine; „Devetsto treća", istorijski spis, 1925. godine; „Utisci iz Rusije", publicistički spis, 1928. godine; „Pripovetke", pripovetke, 1929. godine; i „Pad s građevine", pripovetke 1932. godine. Ukupno deset naslova.

O Dragišinim političkim spisima pisao je Marinko Arsić Ivkov u predgovoru prve Vasićeve knjige objavljene posle Drugog svetskog rata (naše izdanje u Alteri), pa ću ja da se koristim ovim predgovorom.

„...Vasićeva prva knjiga, 'Karakter i mentalitet jednog pokolenja', polemički psihološko-sociološki ogled, objavljena 1919. godine, odgovor francuskom psihologu i sociologu Gistavu Le Bonu, koji je svoje tumačenje mase doveo do krajnjih konsekvenci uzimajući za primer balkanske narode, sve bez razlike, divljake i varvare, što se, rukovođeni mržnjom, dominantnom odlikom njihovog karaktera, svirepo istrebljuju do uništenja, i u 20. veku. Turski jaram, po Le Bonu, samo je tačka na slovo j i nešto što je najprimerenije ovim surovim divljacima, imunim na kulturu i tekovine evropske civilizacije. Stradalnici i junaci Balkanskih ratova i Prvog rata, koji su zadivili ceo svet, postali su to zahvaljujući mržnji. Kad Srbi jurišaju, oni ne brane svoju čast i čast svoje otadžbine, kao što to rade, recimo, Francuzi, nego oni mrze. Naravno da Vasiću nije bilo teško da dokaže da je Le Bon u velikoj zabludi, jer Srbin ako nešto ne ume, to je upravo da mrzi. Za razliku od bugarskih i austrijskih vojnika, srpski vojnik nije silovao, nije činio zverstva nad ranjenicima i zaroblzenicima neprijateljske vojske, prema neprijatelju je bio human. Le Bon je bugarska zverstva generalizovao i pripisao ih i Srbima i svim ostalim balkanskim narodima. Pored ovoga, Vasić je u ovoj knjizi ukazao na neke tipične odlike karaktera i mentaliteta srpskog naroda, od kojih je, svakako, posebno zanimljiv, i tačan, odnos Srbina prema veri..."

Sličan stav ima i Milo Lompar u tekstu Profil Dragiše Vasića.

„...U času kada su sriski pisci iskazivali radikalni defetizam, duboko razočaranje izgubljene generacije, lirsku evokaciju udaljavanja od svake stvarnosti, kritičku svest o svuda prisutnom profanisanju vidovdanskih motiva, Vasić se temperamentno suprotstavio tezi Gistava le Bona o tome kako se civilizacija tek očešala o balkanske narode, koji su nepromenljivi, zato što su njihovi karakteri trajno upravljani religijskim i rasnim mržnjama. Izmeću posleratnog ogorčenja i posleratnog profiterstva Vasić, koji je dovoljno iskusio da je mogao biti spreman da prisvoji negaciju novonastale stvarnosti, oličava jedno kolebanje. Ono otkriva njegovu unutrašnju protivrečnost. Jer, nije pisac Karaktera i mentaliteta jednog pokolenja osporio sam način na koji je francuski psiholog postavio svoju tezu, već je i sam prihvatio pretpostavku o tome kako se i o narodima mogu donositi uopštavajući sudovi, izričito, međutim, odbacujući svako poistovećivanje Srba sa Bugarima, jer se - veli on - Le Bonov zaključak može odnositi na Bugare, nikako ne i na Srbe.

Oslanjajući se na različite izvore, pozivajući za svedoke francuske i engleske ratne pisce i novinare, na čelu sa Arčibaldom Rajsom, Vasić je prikazivao srpsko ponašanje u ratu kao nešto što potpuno pobija Le Bonove tvrdnje. Poseban pečat daje lični ton Vasićevih svedočenja koji uslovljava pojavljivanje književnih fragmenata u jednoj iublicističko-polemičkoj knjizi, jer se njime otkriva koliko je Vasić lično bio vezan za pobijanje Le Bonovih zaključaka. Taj ton doprinosi saznanju o jakoj emocionalnosti Dragiše Vasića, o njegovoj spremnosti da se oduševi nekom idejom ili čovekom, o eruptivnosti njegovog nezadovoljstva koje izbija uprkos kontroli odnegovane uljudnosti uglednog građanina. U socijalni motiv Vasićevog osporavanja Le Bona svakako valja uvrstiti okolnost da se Le Bon „specijalno srdi, izgleda, na onaj narod...koji beše povod najvećoj svetskoj eksploziji", jer to znači da naš pisac nastoji da obesnaži - tada veoma aktuelnu - optužbu o srpskoj odgovornosti za izbijanje Prvog svetskog rata i da posebno želi da srpsku publiku uveri u nepostojanje bilo kakvog razloga da se ta neistinita optužba usvoji kao valjana..."

O drugom po redu političkom spisu Dragiše Vasića, „Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru", Marinko Arsić Ivkov kaže da je, za razliku od prvog, zasnovan na ličnom iskustvu.

„Po završetku Prvog svetskog rata, u kojem se veoma odlikovao, ali i ispoljio kao „neprijatelj vlasti", kapetan Dragiša Vasić je dobio poziv za dvomesečnu vojnu vežbu, i to, jedini od rezervista, i poslat u gudure s ove i s one strane granice prema Albaniji, u „Jugoslovenski Sibir" gde je srpska vojska gušila pubunu pojedinih albanskih plemena, podsticanu od vlade u Tirani. A ta vojska, sa one strane Drima, nije ratovala samo protiv pobunjenika, nego i protiv jednog nevidljivog neprijatelja, koji je sedeo u ministarskim kabinetima u Beogradu i još ko zna gde. Neko je već tada gledao da Kosovo i Metohija prerastu u bure baruta za Srbiju, a time i za tada tek stvorenu Jugoslaviju. Preživevši vežbu, u stvari dvomesečni rat, Vasić se vratio u Beograd, gde ga je, kao poliički opasnog, dočekao policijski agent zadužen da prati njegovo kretanje. Zapise iz "jugoslovenskog Sibira" objavljivao je najpre u nastavcima u listu Republikanske stranke Republika, a potom, 1921. godine, kao zasebnu knjigu. Opisujući svoje doživljaje, on je dotakao i suštinu vekovnih sukoba Srbai Šiptara i nepristrasno, ali kritički, piše i o jednima i o drugima, kao da je još jednom, na sopstvenom primeru, hteo da potvrdi da Srbi ne mrze svoje neprijatelje."

O Dragišinom istorijskom spisu „Devetsto treća" opširno sam pisao u eseju „Suvišni pisci u Srbiji", pa ću ovde samo pozvati na tekst istoričarke Suzane Rajić, Posle sto godina, napisanom kao predgovor novom izdanju „Devetsto treće". Istoričarka kaže da nijedna zavera nije planirana toliko dugo kao ova - skoro dve gdine; nijedna zavera nije imala toliko učesnika koji potiču iz prvih redova državne uprave ili državne odbrane; plan o zaveri je bio javna tajna, o tome je šaputao ceo Beograd.

„Onaj familijarni Beograd znao se sav među sobom. Tako intiman znao je on uvek šta se iza kulisa radi i šta mu se sprema. Bezbrojnim srodničkim vezama, pobratimstvima, prijateljstvima, tešnjim i od samih rođačkih veza, ličnim poznanstvima, povezano stanovništvo njegovo doznavalo je državne i druge tajne... još u njihovom začeću", zapisao je Dragiša Vasić.

Istoričarka detaljno obrazlaže ovu tezu i sa događaja skida veo tajne. Kaže da su Obrenovići bili državotvorni i nabrajakoje su sve ustanove izgradili u novoj Srbiji. Na ovo su ukazali i Dragiša Vasić i Slobodan Jovanović, a pre njih Pera Todorović. Stoga, desetogodišnja vladavina kralja Aleksandra sa svim političkim i privatnim burama, ne može se oceniti kao „krvava". Aleksandar za sobom nema nijedno političko ubistvo. Srdžba u koju bi lako zapadao brzo je jenjavala i o njemu bi trebalo suditi na osnovu njegovih dela, a ne reči, dok su kraljevi savremenici činili upravo obrnuto. Zbog toga je slika poslednjeg Obrenovića namalana jako tamnim bojama, tako da se stvarni lik kralja zapravo i ne vidi.

„Rođen i odgajen u Srbiji, kralj Aleksandar je i po mentalitetu i po načinu života bio tipična ličnost našeg podneblja. Sve mane njegovog karaktera mogu biti posledica lošeg roditeljskog vaspitanja, ali su svakako i posledica lošeg uticaja okoline, koja se pokazala nesposobnom da kod mladog vladara odneguje valjan vladarski duh i odnos prema zakonima i pojmu ustavnosti. Odgovornost obe strane je skoro podjednaka."

Ipak, najinteresantniji Vasićev spis je „Utisci iz Rusije".

Na desetogodišnjicu Oktobarske revolucije, 1927. godine, Dragiša Vasić sa vajarom Sretenom Stojanovićem, kao novinar, putuje u Sovjetski Savez, gde je ostao dva meseca. Tako je nastala zanimljiva i autentična putopisna knjiga „Utisci iz Rusije" (koja je najpre izlazila u nastavcima u Vremenu 1928. godine). Iako je Vasić imao neskrivene simpatije prema ruskom narodu, pa i prema svemu pozitivnom što je donela komunistička vlast, Živko Topalović je tvrdio da ga je upravo ovaj put u SSSR, kao i Žida, zauvek udaljio od komunista. Neizvesno je da li je Vasić, tajno, još jednom posetio SSSR tih godina, kako je na suđenju izjavio Draža Mihailović, prisećajući se, doduše prilično neodređeno, jednog razgovora sa autorom „Crvenih magli".

(Nastavak u sledećem broju)