https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Građanski rat u srbiji u literarnim slikama 3

"Pesnik revolucije na predsedničkom brodu"

Za razliku od Branka Ćopića, koji je iz svog narodnjačkog bosanskog ugla prvi posumnjao u idilu partizanske revolucije, Srbijanac Dobrica Ćosić je u prvoj fazi svog književnog puta bio dogmatski branilac te revolucije i najistaknutiji mrzilac rivalskog četničkog pokreta otpora. Moguće je da je u „slučaju Gvozden" u „Daleko je sunce", poput Ćopića, počeo da sumnja u komunističku dogmu, ali u „Deobama", deset godina kasnije, samo produbljuje tezu ruženja četnika iz prvog romana. Štaviše, Dobrica Ćosić, sad već u „zrelim godinama", obogaćuje kritiku četnika modernizacijom svog romanesknog postupka; poput Eshila u „Persijancima", kroz neprijatelja veliča sopstvenu borbu i ruši neprijatelja njim samim. Tako tendenciju stavlja iznad umetnosti, od čega strada umetnost. Eshil je to izbegao, Ćosić nije mogao jer je pripadao dogmatskom komunističkom pokretu koji je kanonizovao građanski rat u Srbiji.

Ivan Ivanović

5

DOBRICA ĆOSIĆ : DEOBE

Partizanski pisac Dobrica Ćosić (samo u mladosti, kasnije nacionalistički, na kraju antikomunistički) napisao je 1961. godine "Deobe", u mnogo čemu antičetnički roman. Interesantno je da i posle svih političkih lomova kroz koje je prošao, posle ekskomunikacije iz komunističkog pokreta, on i dalje, u razgovoru sa Slavoljubom Đukićem (1989), u knjizi "Čovek u svom vremenu", ne dozvoljava nikakvu kritiku na račun ovog romana, a svoje kritičare unižava na najprimitivniji način. Dakle, ko se ne složi sa ideologijom "Deoba" "plitkoumni je nazadnjak", "srpski šovinista", "folklorni Srbin" ili u najgorem slučaju "pročetnički mediokritet, koji vidi srpstvo u kami i šubari". Ovo nije jezik pisca, ovo je govor partizanskog komesara! Tu Gedža (partizansko ime kojim je potpisivao svoje prve tekstove u Mladom borcu) nije uspeo da evoluira, ostao je pisac priče Iz carstva kame, koju je napisao 1943. godine.

Bez obzira na Ćosićevu anatemu, dobrovoljno prihvatam da budem izdajnik i da se ne složim sa ideologijom pisca "Deoba".

Da vidimo najpre Ćosićev put do "Deoba".

U prvoj fazi svog stvaralaštva i političkog delovanja, Dobrica Ćosić je bio tipičan predstavnik komunističkog pokreta kojem je celim svojim bićem pripadao. Kao takav, imao je da služi najpre svojoj partiji, a onda novom društvu.

Još je Lenjin definisao ulogu inteligencije u izgradnji komunističkog društva: "Kao i svaka druga klasa savremenog društva, proletarijat ne samo što izgrađuje svoju vlastitu inteligenciju, nego takođe uzima sebi pristalice iz svih redova obrazovanih ljudi." Lenjin nije bio protiv toga da najnapredniji i najodlučniji deo buržoaske inteligencije pređe na stranu radničke klase. Staljin je umetnika definisao kao inženjera ljudske duše. Zadatak inženjera je da izgrađuje privredu, a umetnika da stvara novog čoveka.

Jugoslovenski komunisti su u potpunosti prihvatili ovaj obrazac. Kad su osvojili vlast, oni su neke građanske umetnike likvidirali (slikara Branka Popovića, pisce Gligorija Božovića i Svetislava Stefanovića, glumce Aleksandra Cvetkovića i Jovana Tanića); neke su lišili građanskih prava (glumicu Žanku Stokić, pisca Simu Pandurovića). Sa nekima su postigli sporazum o "prelasku" na njihovu stranu (pisac Ivo Andrić, koji je čak postao član Komunističke partije). Poslednji koji im je "prišao" bio je Miloš Crnjanski, koga su šezdesetih godina vratili iz emigracije. Nadrealisti (Marko Ristić, Oskar Davičo), koji su prigrabili književnu vlast, sve pisce koji su bili u sukobu sa njima gurnuli su na marginu (među njima i mrtvog Radeta Drainca).

No glavni zadatak nove vlasti bio je da proizvede inženjere ljudskih duša, što je značilo stvoriti nove umetnike, koji će da veličaju komunističku vlast. Stoga su njihovi ideolozi (Đilas kao šef propagande, Agitpropa) tražili umetnike za realizaciju te ideje. U slikarstvu su pronašli Božu Ilića, a u literaturi Dobricu Ćosića. Obojica su bili seljačkog porekla, Boža iz Žitnog Potoka, Ćosić iz Velike Drenove, obojica Srbijanci; prvog su proglasili novim Gerasimovim, a drugog Maksimom Gorkim.

Boža Ilić je veličao partizansku borbu i posleratnu izgradnju, Dobrica Ćosić je ovekovečio komunističku revoluciju i obračunao se sa nacionalnim četnicima. No saradnja sa Božom Ilićem nije dugo trajala, kad je došlo do sukoba jugoslovenskih komunista sa Staljinom, odbačen je socrealizam u slikarstvu, a Boža gurnut na marginu. Ćosić se bolje pozicionirao, postao je, opšteprihvaćenim romanom "Daleko je sunce", pesnik revolucije. Kao čovek od najvećeg poverenja ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Rankovića, vođe srpskih komunista, dobijao je specijalne zadatke u veličanju komunističke revolucije. Partizansku hroniku o Rasinskom odredu pretočio je u roman "Daleko je sunce" (1951), koji će biti proglašen ikonom partizanske borbe i proizveden, uz "Hajduk Stanka" Janka Veselinovića, u najčitaniji srpski roman.

Od svog mentora, šefa tajne policije, Udbe, Ćosić je dobio bar još dva zadatka: da napiše pedagošku poemu o prevaspitanju staljinističkih komunista na Golom otoku i da idejno likvidira četnički pokret.

Ćosić prvi zadatak nije izvršio. Istina, on je u leto 1952. godine posetio Goli otok, bio gost tamošnje Udbe, ali roman nije napisao. O njegovom boravku u ovom konclogoru pisano je dosta, i svm pisac je o tome svedočio u knjizi "Čovek u svom vremenu". Ja ću ovde da navedem neke tekstove o piščevom boravku na Jadranu.

U tekstu "Kako se kalio zločin", novinar Boško Mrđa napisao je da je Ćosić imao specijalni zadatak da od supruge prvog generalnog sekretara Komunističke partije Jugoslavije, profesora Sime Markovića, Brane Marković, iznudi priznanje da je njenog muža likvidirao Staljin a da Tito s tim nema veze. "Obreo se (Ćosić), odnekud, i pred Branom Marković. Bio je u letnjem odelu: bela košulja s kratkim rukavima, kratke pantalone, fino izglancane cipele, slamni šešir na glavi. (...).

Gospodin književnik, a da to niko od njega ne traži, počeo je Branu savetovati šta da radi - da bi se oslobodila položaja u kome se našla." Slično svedoči i Miljuša Jovanović, nosilac spomenice 41, ratni vojni invalid, sestra već likvidiranog generala Arse Jovanovića: "Ćosić je prvo bio titovac, pa je bio rankovićevac. Na Goli otok je došao da isleđuje Branu Marković. (...) Brana Marković je bila žena Sime Markovića. To je jedna jako fina i inteligentna žena, visoki intelektualac. Zato su valjda i Ćosića poslali da je isleđuje. Kada je Ćosić došao prvo kod nje, ona je strugala drva. Stara žena". Šta je Ćosić tražio od Brane Marković? Da revidira! I Miljuša Jovanović ističe da je Ćosić bio u beloj košulji i belom šortsu i da se petnaestak dana pirlitao po Golom otoku.

U knjizi "Čovek u svom vremenu" svm Ćosić svedoči da je prisustvovao najneljudskoj torturi koja se primenjivala na Golom otoku, tzv. toplom zecu, šibi, špaliru. Navodno on to nije mogao da gleda, uplašen vratio se u hotel, gde je sa upravnikom Veselinom Bulatovićem i islednikom Balordom cele večeri raspravljao "o čovečnosti i nečovečnosti takvog ideološkog vaspitanja". Ćosić je na Golom otoku sreo i svog nekadašnjeg profesora dijalektičkog i istorijskog materijalizma u Višoj partijskoj školi, koju je neposredno po okončanju rata pohađao, Adolfa Štumpfa.

Na pitanje kako mu je, profesor je navodno odgovorio: "Odlično. Partija brine za nas izdajnike onako kako nismo zaslužili. Drugovi islednici su divni komunisti i pošteni ljudi. Ovde je sve u redu, druže Ćosiću". Sličnog mišljenja je bio i Stefan Mitrović, nekadašnji sekretar Agitpropa Centralnog komiteta SK Jugoslavije, u kojem je Ćosić radio. Na Ćosićevo pitanje kako mu je, novinar i pesnik je odgovorio: "Zašto pitaš, kad mi nismo dostojni ni ovoga sunca da nas greje. Nismo dostojni ni ovu svetu zemlju da gazimo, a gazimo je i greje nas sunce, samo milošću naše majke Partije".

Stari trockist i frakcionaš, Labud Kusovac, odbio je da sa Ćosićem razgovara, a slično je postupio i Mirko Marković, koji je u Španskom građanskom ratu u američkom bataljonu Džordž Vašington upoznao Hemingveja. No Ćosić je po njegovom osmehu zaključio da je to čovek koji je uvideo svoje greške.

Ali pisac već kultnog romana "Daleko je sunce" nije se dao prevariti; video je da tu nešto ne štima, pa je po povratku u Beograd o tome referisao svom šefu Aleksandru Rankoviću. Ranković je posle toga posetio Goli otok (pojma nije imao šta se tamo dešavalo!), pa je režim u logoru ublažen. (O ovome svedoči i Dragoslav Mihailović, tada osuđenik, kasnije pisac, u knjizi "Kratka istorija satiranja".) Još ispada da je šef jugoslovenske tajne službe bio prijatelj golootočana!

Ćosićevom boravku na Golom otoku, Dragoljub Todorović je u knjizi "Knjiga o Ćosiću" napisao: "Ćosić je u tom mučilištu, neverovatnom za Dvadeseti vek, ostao više od dve nedelje. Time je pokazao veliku dozu sadizma, bezdušnosti, a i uverenje da je Partija sve a pojedinac ništa. Da je bilo drukčije, on bi odmah otišao sa Golog otoka, dao bi neopozivu ostavku na sve funkcije, istupio iz Partije, dao intervjue svim svetskim sredstvima informisanja, alarmirao domaće i svetsko javno mnjenje, obratio se Ujedinjenim nacijama, Crvenom krstu, međunarodnim humanitarnim organizacijama, poznatim svetskim piscima i intelektualcima i tražio da se taj logor ukine i Jugoslavija pozove na odgovornost. Samo tako bi pokazao da je humanista, pisac, i samo tako bi opravdao svoj odlazak u jedan od najstrašnijih logora Dvadesetog veka, poznatog kao veka logora".

Todorović zaključuje: "Prosto je nemoguće zamisliti nekog pisca u sličnoj misiji, kakva je ova golootočka Dobrice Ćosića, i to od Ovidija do Ruždija".

Dobrica Ćosić, dakle, tom prilikom nije napisao pedagošku poemu, ali nije napisao ni realistički roman. Takav roman je namenio - četnicima!

Teško je reći da li je Ćosić antičetnički roman "Deobe" napisao po zadatku Udbe ili je roman bio krajnji ishod njegove komunističke ideje. Od omladinca koji se ushićivao sudskim ubistvom generala Draže Mihailovića takav roman se i mogao očekivati. Verovatno su "Deobe" trebalo da budu srpski/jugoslovenski "Tihi Don". Činjenica je da su i drugi pisci dobijali zadatke da kroz literaturu veličaju novi sistem. Tako se Skender Kulenović latio zadatka da napiše Uzoranu ledinu o seljačkim radnim zadrugama, ali roman je propao, jer su u međuvremenu zadruge rasformirane.

Da bi napisao "Deobe", Ćosić je sakupljao materijal ne samo u arhivima Ozne/Udbe, nego i u zatvoru u Sremskoj Mitrovici, gde je "snimio" predsednika Ravnogorske omladine, doktora prava Vojina Andrića, koji je tu robijao. Pre toga je roman pripremio povratkom u Devetnaesti vek romanom "Koreni". Ćosić je "Korene" objavio 1954. godine i dobio za njih prvu NIN-ovu nagradu za roman godine. "Deobe" su u stvari ishod "Korena". Objavljene su 1961. godine i takođe nagrađene NIN-ovom nagradom. (Samo je Ćosićev literarni učitelj Oskar Davičo više puta nagrađivan, čak triput.)

Bez obzira što rizikujem etikete koje je Ćosić u razgovoru sa Slavoljubom Đukićem namenio neistomišljenicima, dozvoliću sebi da u dve tri rečenice vrednujem ove romane. "Koreni" su uspešan roman, dosta pokvaren lažnim modernizmom, koji se na planu sadržine svodi na sociologiziranje, a na planu forme na silovanje jezika.

To je dug koji je Ćosić platio svom književnom učitelju Oskaru Daviču. Besumnje izvorni talenat, Ćosić u mladosti nije završio dobre škole i to je moralo da se odrazi na njegovu literaturu. (Tek kad odbaci lažni modernizam u "Vremenu smrti" Ćosić će napraviti autentičnu literaturu.) "Deobe" su umetnički sasvim neuspeo roman. Ćosić je hteo da pravi simfoniju, a ispala je kakafonija. Ogromna količina reči prosuta kao prljava voda. Tok svesti neprimeren sociološko-psihološkoj slici koju je pisac hteo da napravi o četnicima. Roman na tezu, sa proizvoljnom konstrukcijom. Sve se svodi na politikansko ruženje četnika.

No da se vratim političkom čitanju "Deoba", estetiku prepuštam književnim kritičarima i istoričarima.

Ako je Ćosićev književni mentor bio Oskar Davičo, politički je to svakako predstavljao Aleksandar Ranković, tačnije organizacija koja je stajala iza njega, rečju Udba. Početkom šezdesetih godina među jugoslovenskim komunistima se vodila velika borba kojim putem dalje. Partizanski komunizam je očigledno bio istrošen, dalje se nije moglo tim putem. Jugoslavija je izopštena iz komunističkog sveta, morala je da traži sopstveni put. Đilasovo zalaganje za liberalizaciju političkog života i približavanje zemlje kapitalističkom Zapadu, komunisti su odbacili još 1954. godine, a njegovog autora poslali u zatvor i proizveli u disidenta. Od izvora su vodila dva putića: jedan ka samoupravljanju (zagovornik Edvard Kardelj), drugi ka čvrstoj ruci (zagovornik Aleksandar Ranković). Vođa jugoslovenskih komunista, Josip Broz Tito, kolebao se između ove dve antipodne opcije. U početku se činilo da drži Rankovićevu stranu. Trebalo mu je nekoliko godina da preseče u korist Kardelja.

Početkom šezdesetih godina Aleksandar Ranković je u punom zamahu. Ne samo da je čvrsto držao unutrašnju vlast, nego je nastojao da ovlada i nadgradnjom. Neprijatelja nije dovoljno uništiti fizički, treba ga i duhovno likvidirati. Literatura tu može da bude moćno sredstvo.

Pošto je Aleksandar Ranković (Udba) na obnovljenom sudskom procesu Apisu likvidirao srpsku dinastiju Karađorđević, ostali su mu srpski četnici. Da bi ovladao Srbijom, Ranković je morao da uništi njenu istoriju! AVNOJ je 1943. godine u Jajcu zabranio povratak svim Karađorđevićima u zemlju, a sudski proces 1953. godine je pokazao da je ova odluka opravdana i pravno utemeljena. Oni koji su sudski ubijali (Solunski proces 1917), moraju da dožive istu sudbinu.

Nije Udba organizovala Beogradski proces da bi zadovoljila pravdu, nego da bi poništila dva veka srpske istorije. Jer oni koji su montirali proces generalu Draži Mihailoviću 1946. godine, daleko su od toga da se zalažu za pravo i da ih interesuje pravna strana Apisovog ubistva. Moguće je da je Aleksandar Ranković umislio da je novi Apis!

Nema sumnje da je Dobrica Ćosić svih tih godina bio miljenik vlasti, razume se i njenog prvog čoveka, Josipa Broza Tita. Tako je 1956/57. godine učestvovao u pisanju Programa SK Jugoslavije, čiji je idejni tvorac bio Edvard Kardelj. Ovaj Program se može smatrati liberalnim. Ćosić je formulisao završnu odredbu, koja će kasnije biti veoma često citirana: "Ništa što je stvoreno ne sme za nas biti toliko sveto da ne bi moglo biti prevaziđeno i da ne bi ustupilo mesto onome što je naprednije, još slobodnije, još ljudskije". Za ovu rečenicu će se kačiti svi kasniji disidenti.

svom političkom stavu Ćosić je ostavio ovakav zapis: "U prirodi mog političkog i ideološkog pogleda, jezgro njegovo je bilo boljševičko: komunista, partijac, koji pragmatično gleda na politiku i koji je bio spreman da činjenicu podredi višem cilju".

"Deobe" su se pojavile 1961. godine sa jasnom porukom: četnički pokret je srpska rak rana. To kancerozno tkivo je moralo biti odstranjeno iz srpskog organizma.

Godinu dana kasnije, 1962, obelodanjeno je kako je uhvaćen najveći "zlotvor" u srpskoj istoriji, general Draža Mihailović, vođa četničkog pokreta. Razume se da je ovaj čin (Poslednji čin, kako ga je nazvao režimski dramaturg Siniša Pavić) bio u službi veličanja Udbe, pre svih njenog šefa Aleksandra Rankovića, koji je marta 1946. godine svečano objavio u Skupštini Srbije da je ratni zločinac Draža Mihailović uhvaćen. Čin pisanja feljtona u Politici odvijao se po Udbinom scenariju.

Prema onome što je kasnije pisano, ideja o pisanju feljtona došla je iz vrha Udbe. Drugi čovek Udbe, Slobodan Penezić Krcun, pozvao je direktora i glavnog i odgovornog urednika Politike, Danila Purića, i naložio mu da stavi Udbi na raspolaganje dva svoja najsposobnija novinara. Izbor je pao na Gojka Banovića i Nikolu Stepanovića, koji su se odlikovali kao izveštači sa procesa generalu Mihailoviću 1946. godine. Novinari su poslužili Udbi kao transmisija njene verzije o hvatanju generala. Dvadeset godina kasnije Gojko Banović je o tome objavio tekst u Ilustrovanoj politici: "Odmah su nam saopštili da ćemo, dokle god budemo pisali feljton, stanovati u jednoj vili blizu Sremske Mitrovice, daleko od svake buke, a oni (udbaši) će nam dolaziti i upoznavati nas s putevima koji su ih doveli do Draže Mihailovića". Tako je desetak udbaša, pod budnim nadzorom šefa srpske Udbe Slobodana Penezića Krcuna, ispričalo novinarima svoju verziju o hvatanju Mihailovića. Feljton je u Politici izlazio počev od 5. avgusta 1962. godine i izašao je u 44 nastavka.

Za antičetnički roman "Deobe", Dobrica Ćosić ne samo da je dobio NIN-ovu nagradu, nego je nagrađen i putovanjem brodom Galeb u istorijskoj misiji mira maršala Tita po zemljama Afrike. Smatralo se da nema većeg priznanja za jednog pisca, jer pre Ćosića su takvu počast doživeli samo Krleža i Davičo.

Taj Ćosićev put od 14. februara do 26. aprila 1961. godine kasnije je veoma duhovito parodirao Danilo Kiš u poemi "Pesnik revolucije na predsedničkom brodu". Kiš je uzeo Ćosića kao paradigmu udvorištva vlasti. Ćosića je za put predložio Aleksandar Ranković, a Tito ga prihvatio. S razlogom, "Deobe" su bile u štampi.

Tako je 1963. godine Aleksandar Ranković bio na vrhuncu vlasti: postao je potpredsednik Republike, što znači drugi čovek u Jugoslaviji, odmah iza Tita a pre Kardelja i ostalih; zadržao je apsolutnu kontrolu nad Udbom, a u Partiji je bio organizacioni sekretar i glavni kadrovik. Zdušno je radio na dovođenju svojih ljudi na ključna mesta u državi, što je moglo mirisati na pripremu državnog udara.

skidanju Aleksandra Rankovića s vlasti 1966. godine istorija još nije rekla konačni sud. Većina istoričara misli da Ranković nije odgovarao za ono za šta je optužen, dakle, za prisluškivanje najviših državnih rukovodilaca. Ni Apis nije organizovao atentat na Aleksandra u Solunu, pa ipak je likvidiran na Solunskom procesu. U oba slučaja radilo se o političkom procesu, u Rankovićevom slučaju partijskom, a u Apisovom sudskom. Sud je u oba slučaja prihvatio optužnicu.

Ima autora koji u potpunosti prihvataju nalaz komisije o antipartijskom delovanju Rankovića i njegovoj težnji da se domogne čelne pozicije u partijskoj i državnoj hijerarhiji. Dragoljub Todorović u knjizi "Knjiga o Ćosiću" piše: "Još od 1963. kad je postao potpredsednik Republike, Ranković preduzima korake da Tita skine sa vlasti ili da mu dv neku počasnu funkciju, a da on, Udba i Partija preuzmu stvarnu vlast, sačuvaju unitarnu (srpsku) Jugoslaviju, centralizam, rigidni komunizam. (...) Za taj svoj projekat svrgavanja Tita, Ranković je u Ćosiću imao prvog, najbližeg, najpoverljivijeg, najodanijeg i glavnog savetnika, saradnika i saborca."

U partijskom sukobu, Dobrica Ćosić, sa Antonijem Isakovićem, staje na Rankovićevu stranu. To ga udaljava iz vlasti i gura prema disidentima. Sukob će se završiti 1968. godine kad Ćosić kritikuje srpsko rukovodstvo zbog nesuprotstavljanja šiptarskom nacionalizmu. Srpski partijski vrh ga izbacuje iz Partije i upisuje u disidente. Kao disident Ćosić će napisati značajne romane, najpre apoteozu srpskom ratovanju "Vreme smrti", a potom pokajničku trilogiju "Vreme zla", u kojoj dolazi do izražaja razočaranje pisca u pokret kojem je svim bićem pripadao. Ipak, priznaje da se nije "onako požrtvovano borio protiv svoje vlasti, kako se borio za nju; jer pružajući otpor politici koja je upropastila Jugoslaviju i ljudima koji su izigrali ideale i žrtve narodnooslobodilačke borbe i partizanske revolucije, nisam zaslužio ni dan logora i robije". Svejedno, svojim razočaranjem u komunistički pokret i odbacivanjem lažnog modernizma, Dobrica Ćosić se, bar po mom čitanju, uvrstio među najznačajnije srpske pisce.

Dobrica Ćosić je kasnije u svim svojim javnim istupima isticao da je posle pada Rankovića i svog govora na Četrnaestoj sednici Centralnog komiteta SK Srbije, kao i isključenja iz Saveza komunista, postao disident, jeretik, opozicionar. Ipak u jednoj stvari nije mogao sebe da prevaziđe: u odbacivanju monarhije i njenog recidiva četništva. Otud njegova odbranbena srdžba na sve eventualne kritičare piščevog partizanskog opusa.

Već u uvodu "Deoba", u poglavlju "Nedoumice", koje priča anonimni hroničar, Ćosić deli ljude na mi i oni. Dakle, u "vremenu kad nismo slutili da ćemo jedne noći motike zameniti karabinima i noževima", došlo je do velike deobe ljudi među Srbima. Mi - to su oni koji ne priznaju poraz, dakle, partizani, koji "sade smrt Nemcima i njihovima". "Vreme je da se dižemo i uspravljamo" - vikali su partizani. Oni - to su oni koji su protiv ustanka, dakle, četnici, koji su šaputali "Još nije vreme, čekajmo, čuvajmo glave". Pisac meditira: "Nama koji smo se dizali i uspravljali, zagledani u daljine, crvena zvezda sa srpom i čekićem postade znak. A oni, pognuti i natrag okrenuti, poneše šubare na kojima prikačiše kraljevski grb sa mrtvačkom glavom. (Gde li je takav simbol video pisac?) Pustiše da im duge kose i brade pokažu žalost za slobodom, strah i mučeništvo, na rukavima čojanih anterija belim svilenim koncem izvezoše Sloboda ili smrt, pa iskovaše kame i urezaše na njih i kundake slovo Z. (Potpuni galimatijas!) Harmonikaši ispevaše im pesmu: "Drma nam se, trese nam se šubara i cveće, ubićemo, zaklaćemo ko za kralja neće..."

Dakle, manihejska podela na crno-belo: "Postojali su samo oni koji kolju (četnici) i oni koji su za klanje (partizani); samo kame i vratovi". Teško je zamisliti većeg dogmatika od Ćosića u "Deobama"!

Hroničar-pripovedač romana ovako govori o nastanku romana: "O tom strahu u sebi moram da govorim, o mojim zagađenim snovima, iako smo pobedili Nemce, četnike, i sve druge "uznemce", iako je deset godina otkako u Prerovu, oko reke i na Planini pucaju samo lovačke puške, kame više ne nose ni najljuće ubojice, a brade samo popovi i retki starci sasvim naročite naravi". Hroničar se ne kupa u Moravi jer se plaši da će napipati ljude presečenih grkljana, poklanih od strane četnika. Ne ide u Palanku jer se plaši da će ugledati "dečaka Mišu koji je, lutajući pijacom i sanjajući o biciklu koji mu obećaše četnici, bacao čičak na ljude kojima je video pare ili sat - beležeći ih za klanje".

Stoga, pripovedač opominje žive, "i poražene i pobednike" da "savesno propipaju svoja grla i uvek nezaštićene vratove". "Ako vam noževi nisu u njima, zagledajte svoje ruke: možda je nož u vašim šakama?"

Hroničar šalje poslanicu svojim zemljacima koji su ratovali u četnicima: "Vi Prerovci, vi okorekci, vi Planinci, moji vršnjaci, očevi nas vršnjaka, braćo, zemljaci, kako ste mogli, kako ste umeli da svojim Prerovcima, svojim zemljacima, svojoj braći po nebu duguljastom, po reci najsrpskijoj, po motici i kukuruzu, po žutoj proji i vinu od rskavca, kako ste mogli i umeli hitro da zarivate kame u vratove i na podgrlima pravite fine, rumene, vretenaste rane?"

Stoga pisac upozorava levičare u celom svetu da se i danas čuvaju desničara. "Leva ruko, čuvaj se! Desna, tvoja sestra, drži nož!" "Svakog jutra novine govore o vama, o ubijanju, o ratu. Mnogo vas je po svetu. Oštrite noževe. I radite noževima svuda gde se sloboda uspravlja. Ko ste, šta ste, šta ste naumili?" Dakle, komunisti na oprez! Zapadni kapitalizam vam je smrtna pretnja! (Kako je vreme demantovalo pisca

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane