Svedoèenje
Borka Vuèiæ
Ovo je poslednji pozdrav mojoj prijateljici i koleginici Borki Vuèiæ.
Posle užasne
i sumnjive tragedije koja se desila, ne mogu da pišem neki drugi tekst. Ovo je najmanje što mogu da uèinim.
Ovo je moja moralna obaveza, jer toliko neistine i podmetanja je izreèeno o njoj u ovih poslednjih devet godina, nakon izvršene kontrarevolucije u Srbiji, i dolaska okupacione vlasti lažnih eksperata, da je to bilo nepodnošljivo slušati.
Piše: Branko
Dragaš
Napadali su je kriminalci koji su sa automatima upali u
Narodnu banku Jugoslavije, i koji su preoteli na silu mesto guvernera, napadali
su je propali asistenti koji o bankarstvu i finansijama ništa nisu znali, koji nisu imali nijedan dan radnog iskustva u struci, koji
su bili prepotentne neznalice, uobraženi skorojeviæi na platnom spisku tajkuna, napadali su je i optuživali
najgori ološ, nikogoviæi i šljam, moralne protuve, psihopate sa zdravstvenim kartonima u Lazi, šizofrenici, protuve i pajaci, bitange koje rade za interese stranih vlada,
kompanija i obaveštajnih službi,
gomila probisveta bez imena i korena, koje je istorijski talas, programirano i
smišljeno, izneo na èelo Srbije da je dokrajèe, rasprodaju, unište i slome joj kièmu kako Srbi više nikada ne bi bili remetilaèki faktor na Balkanu.
Napadali su je i optuživali
za kriminal, podizali kriviène prijave protiv nje zbog
navodne pljaèke države, napadali su je oni koji su osmislili i sproveli najveæu pljaèku u istoriji naše države
i nacije, oni koji su prodavali najplodnije vojvoðanske
oranice za nekoliko stotina evra, šeæerane za tri evra, fabrike duvana koje nisu prodavali ni kneževi, ni kraljevi, ni Veliki meštar sviju hulja, oni
koji su rasprodavali nacionalno blago i nacionalne resurse, oni koji su nas ubeðivali da grade modernu Srbiju, dok su se sa zemunskim kriminalcima,
prodavcima droge i narkodilerima, ljubili u usta, oni koji su bili zadivljeni što poznaju te, navodno, žestoke momke sa ulice, te
dripce u jeftinim kineskim patikama i šuškavim trenerkama što piju najskuplja piæa u Gradu svetlosti i spavaju zajedno u najelitnijim hotelima, ne tuširajuæi se danima, koji su, u stvari, bili obiène
podrepne mušice, štakori, jajare, doušnici, potkazivaèi, podvodaèi i sitni lopovi, vrbovani od strane Službe,
koje su prezirali pravi ulièni mangupi i mangaši.
Optuživali su je šibicari naše
tranzicije, koji su krali jakne po stranim buticima i preprodavali svojim
kolegama sa fakulteta, oni koji su na staniènom
peronu dimitrovgradske železnièke stanice varali umorne putnike - evo, pogledajte, gde je kuglica, sad je
vidiš, sad je ne vidiš, opa, ajde narode, pogodi, evo tu je,
nije tu... da bi u istorijskom preokretu, tokom kontrarevolucionarne obmane
sopstvenog naroda, postali najviši državni funkcioneri koji, na isti naèin kako su to
godinama ranije radili, šibicare, špekulišu i varaju dok vrše rasprodaju državne imovine...
Evo, naftna kompanija, telefonija, farmaceutske kuæe, kamenolomi, poljoprivredni kombinati, sad ih vidite, sad ih ne vidite,
opa, izvolite, navalite, gospodo strani investitori, sve je na rasprodaju, naše provizije se isplaæuju napolju, na ruke, u
budipeštanskim hotelima, u torbama, optužuju je i napadaju
oni koji su preko noæi od propalih asistenata, magacionera,
sekretara mesnih zajednica, referenata prodaje, profesora samoupravnog politièkog sistema, polaznika kumrovaèkih seminara,
socijalistièkih direktora koji su puzili i kolena ljubili rasinskom partijskom
komesaru, starom i èestitom komunisti, bankrotirani
preduzetnici, koji su bežali u politiku od
poverilaca i akceptnih naloga, oni koji su gacali po maðarskom
blatu i sanjali kada æe posetiti trgovine u Baji,
dok im je Budimpešta svetlela kao daleka zvezda u
vasioni...
Oni koji su proterani iz svih zemalja u tranziciji kao
hohštapleri i propalice, koji su smatrani plaæenim
skotovima obuèeni da unište nacionalne privrede, napadali su je svi oni koji su preko noæi postali bogatuni, kapitalisti, tajkuni, oni koji su iz poderanih patika ušli u firmirana odela, nabacili najskuplje mašine,
silikonske pevaljke, okitili se najboljim švajcarskim
satovima, uselili se u kuæe na Ukletom brdu, poèeli da puše tompus i piju èivas, kupuju hektare vinograda, prave
najbolja vina, poseæuju modne revije i prireðuju perverzne žurke da bi pokazali kako su u trendu,
kako su in, kako su face i kako oni ništa nemaju sa tim
prostim i primitivnim balkanskim narodom koga se stide, koji je zatucan i
svojeglav, koga treba mlatiti redovno, jer je narod stoka i rulja, treba ga
redovno jahati, žigosati i tuæi,
ponižavati na svakom mestu, samo da bi ta bratija novokomponovanih politièara, japijevaca i tajkuna mogla da uživa
na svojim jahtama, optužujuæi
Borku Vuèiæ da je Slobin bankar i da je pokrala milijarde dolara.
Kakva podlost?! Kakva pokvarenost?! Kakva drska podvala?!
I ta laž je devet godina lansirana
kao prvorazredna istina. Punih devet godina! I punih devet godina pokušavam da objasnim mome narodu da to nije taèno,
da su to propagandne laži onih koji ne žele povratak u devedesete, ali su makijavelistièki
pragmatièni i prave postizborne koalicione saveze sa ljudima iz devedesete, da su
svi oni politièki ološ koji dve pune decenije, vrteæi se u krugu vlasti i
opozicije, sistematièno pljaèkaju
državu i narod, da nemaju nikakvu ideologiju, osim nagomilavanja funkcija,
privilegija i materijalnog bogatstva, da nemaju nikakvu istorijsku odgovornost
i da su spremni, za nekoliko dana vlasti, da prodaju svako svoje politièko ubeðenje, da su spremni da prodaju dušu ðavolu, samo da bi njima bilo dobro, samo da bi sakrili pravu istinu i samo
da bi okrivili neke druge ljude za sve ono što
oni nikada nisu mogli da razumeju, dostignu ili ostvare.
Svedok sam mnogih istorijskih dogaðaja u poslednjih dve decenije i ne znam da li, u ovom nasilnom guranju u
evropske i evroatlantske integracije, kada se naš
normalan put u razvijenu i ureðenu evropsku zajednicu
pretvara u propagandnu ideologiju okupatorskog režima
na vlasti, da li i ja, ili neko slièan meni, treba da
strahujemo da æe se na nekim od mnogobrojnih naših putovanja desiti
da guma tako misteriozno pukne, kako ne pucaju pneumatiène
gume nigde u svetu, da se vozilo prevrne i zapali i tako eliminišu svi neprijatni svedoci naše tranzicije koji mogu, u
trenucima izbijanja socijalne revolucije i rušenja
tržišnih fundamentalista sa vlasti, kada doðu
neki novi, nepotkupljivi, moralni i struèni
ljudi, da iznesu pravu istinu o tome šta se dogaðalo i kakva je uloga nekih politièara u taj našoj insceniranoj nacionalnoj tragediji.
Gospodo drugovi, koristim ovu priliku, jer druge moguænosti u potkupljenim i strogo kontrolisanim medijima ni nema, da iznesem
istinu o ženi koja je lažno optuživana
i koja je stradala pod vrlo sumnjivim okolnostima. To je moja moralna i struèna obaveza.
Moje svedoèanstvo æe biti važno za istorijsku graðu o vremenima zla u Srbiji,
jer sam se, kao dugogodišnji opozicionar i jedan od
najveæih finansijera stranke koja danas zavodi demokratski totalitarizam i kult
liènosti u društvu, nalazio na suprotnoj strani od
nastradale, odnosno bio sam jedan od najveæih
ekonomskih kritièara toga režima
i èovek koga je, u jednom tekstu, Mama kriminalnog ganga u Srbiji nazvala
epicentrom opozicionog delovanja, da bi novinaru NIN-a saopštila da sam ideolog kapitalizma i privatne svojine, pa sam, samim tim,
potpuno nepoželjan u nacionalsocijalnom pokretu za oslobaðanje
Srba i Srbadije.
Dakle, moje svedoèanstvo se može smatrati vrlo važnim, jer nikakvog poslovnog interesa nikada nisam imao sa nastradalom,
nikada nisam koristio sredstva primarne emisije, nikada povoljne depozite državnih institucija, nikada nijedan kredit nisam dobio od države, nikada nijednu valutu nisam otkupio od države
po zvaniènom kursu, nikada ništa poslovno nisam tražio od tada svemoæne Borke Vuèiæ koje je mogla, jednim telefonskim pozivom, da vam reši svaki finansijski
problem, pa su tadašnji biznismeni, danas tajkuni na jahtama, molili,
preklinjali i puzili pred njom da im pomogne u zatvaranju njihovih kombinacija.
Svojim oèima sam gledao kako ta
bratija poltrona i ulizica nièice pada pred njenim nogama
i kako pseæi ponizno mašu repom, oèekujuæi da im ona pomogne. I mene su ti feudalci tranzicije preklinjali da
urgiram kod Borke, da kažem koju lepu reè o njima i njihovom poslu, jer su svi dobro znali da sam bio prijatelj sa
njom, da je moje mišljenje cenila i da mi je bila naklonjena.
Naše poznanstvo datira još iz osamdesetih godina kada sam
se, kao mladi bankar u državnoj banci, na nekom bankarskom skupu jedini pobunio
protiv toga da komunistièki partijski sekretari odluèuju gde æe banka usmeravati svoj kapital. Bio sam otvoren, iskren i energièan, govorio sam struèno i bez straha.To se njoj
svidelo i posle sastanka mi je prišla da se upoznamo.
Od prvog trenutka kada smo se upoznali do petka uveèe,
kada sam je iz Moskve nazvao, da se dogovorimo kada æemo
se videti, bio sam sa njom na ti.
Mislim da sam jedan od retkih mladih poslovnih ljudi koji
je sa njom imao takav odnos. Svidela mi se od prvog dana kada mi je prišla
njena jednostavnost, skromnost, znanje i neposrednost. Takva je ostala do
poslednjeg dana. Samo su politièke hulje i despotovi
tajkuni širili, nakon politièkog prevrata, gnusne laži o njoj, verujuæi da æe
se pojaviti neki ostrašæeni dosmanlijski ludak da
eliminiše neprijatnog svedoka.
Istina je da je Borka Vuèiæ bila poštena i èestita bankarka, da nijedan državni dinar nije
uzela za sebe, jer takva liènost nikada ništa nije radila za sebe, a posle svih životnih
tragedija koje su joj se desile, ona je bila potpuno posveæena svome pozivu, svome poslu i svojoj misiji. Borka je bila poslednja liènost iz tod uništenog i zakopanog romantièarskog doba u kome su postojali ideali, moral i èovek
kao merilo svih vrednosti.
Ta siæušna
i energièna žena, povijenih leða i blago spuštene glave, obuèena uvek u skromne suknje, košulje i džempere, nosila je neku èudesnu harizmu u sebi, neku
magnetsku privlaènost, tako da je plenila svojim
izgledom, ponašanjem i nastupom. Govorila je tihim glasom, gotovo šapatom,
ali odrešito i teèno. Konkretno i jasno. Nije se služila frazama.
Bila je vrhunski operativac.Taèna,
uredna, disciplinovana i precizna. Neposredna u kontaktu sa ljudima. Znala je
da sasluša i nije bila iskljuèiva. Svakome je htela da
pomogne. Èak je i ove politièke skotove na vlasti nekako
opravdavala. Nije se ljutila na podignute kriviène
prijave. Imala je neku uzvišenu mirnoæu i posveæenost. Opraštala je onima koji su joj život zagorèavali. Hodala je sigurno, ubeðena da to što radi ima neki uzvišeni smisao.To danas ne mogu
da razumeju neoliberalni talibani koji su nauèili
da otimaju dok su na državnim funkcijama. Borka je
bila državni bankar koja je znala šta je država i koja je njena uloga u tom državnom poslu. Sve što je radila za Despota, radila je iz ubeðenja
da radi za državu i u interesu države... Radila je u uverenju
da je njena uloga da služi državi u nevolji. A nevolja je bila ogromna: ratovi, sankcije, hiperinflacija
i Despot koji je nije razumeo svoju ulogu u istoriji, koji je promašio vreme, ali koji je bio izabran na demokratski naèin.
Koji je pobeðivao u svim izbornim ciklusima i imao punu podršku
naroda za svoju katastrofalnu politiku.
Znam da je njenim umeæem
i vezama po svetu, srpska privreda dobijala energente, opremu, rezervne delove
i sirovine kako bi mogla da radi u uslovi sankcija, prihoduje i zapošljava radnike. Njenim zalaganjem i urgiranjem uspela je srpska privreda,
naroèito veliki državni sistemi, da se održe, dok nisu došli tržišni fundamentalisti sa ulice da sve rasprodaju, unište
i tako slome ekonomsku moæ Srbije, što im je bio glavni zadatak zbog èega su dovedeni na
vlast. I danas, još uvek, taj propali koncept i ta pogubna ideologija
vladaju u Srbiji.
Borka Vuèiæ je
bila èelièna dama koja je jedina znala de se odupre Despotovoj samovolji i da postavi
stvari na pravo mesto. Lièno sam bio u njenoj
kancelariji na Kipru kada je razgovarala sa Despotom i kada mu se oštro
suprotstavila što je poslao delegaciju Vlade i Guvernera da traže tri milijarde
dolara za finansiranje posrnule privrede. Nije prezala da mu kaže pravo stanje
i da ga opomene da privreda ne može da izdrži takvu državnu politiku.
Bila je državni bankar koja je znala svoj posao. Bila je
Srpkinja koja se nije stidela svoga naroda. Bila je ugledna bankarka koju su
poštovali Dejvid Rokfeler, saudijski šeici, londonski i njujorški bankari i svi
privrednici koji su živeli i radili na tržištu, koji su stvarali novu vrednost, kao i njeni seljaci koje je okupila,
vodila, usmeravala i bdila nad njima, jer je govorila da sve od zemlje potièe i sve se zemlji vraæa.
Poštovao sam i cenio Borku kao stariju i iskusnu
koleginicu, kao osobu od koje se moglo mnogo nauèiti
i kao neumornu i vrednu ženu koja se brinula o svima
nama. I mene je savetovala da ne idem tako otvorenog srca, da ne nastupam tako
iskreno u javnosti, da bankar mora da èuva svoju banku, da
mora da bude mudar i taktièan da bi pregurao teška vremena. Nisam je poslušao. Bio sam dirnut njenom
pažnjom i brigom, ali svoju energiju nisam mogao da obuzdam.
Zvala me je telefonom sa Kipra i molila da se ne
eksponiram, da to nije dobro za moj biznis i slobodu, da su politièari prevrtljivi i da prestanem da pišem
tekstove koji nerviraju jednu osobu. Kada sam ja uporno nastavljao po svome,
doletela je sa Kipra da mi sve otvoreno kaže,
da me opomene šta sve može da se desi i da me majèinski zamoli da stanem sa
takvom kritikom režima. Nisam je poslušao. Nastavio sam po svome. Ali, uprkos
svemu, hvala joj na brizi i na savetu. Ovo što sada pišem je samo iznošenje
istine, da bi neki koji je nisu poznavali shvatili kakva je osoba bila i da ne
bi naseli na laži režima.
Smræu Borke Vuèiæ ubijeno je i zapaljeno staro srpsko bankarstvo. Ubijeno je bankarstvo koje
je poèivalo na èestitosti, moralu, odanosti, posveæenosti,
profesionalizmu i podizanju nacionalne privrede, nacionalne štednje, domaæe proizvodnje, izvozu i poslovanju na
stranim finansijskim tržištima,
a ostalo je špekulativno, manipulativno, zelenaško i birokratizovano
bankarstvo provincijalnih banaka iz Evrope, jer glavni igraèi nisu ni došli na naše
tržište, bankarstvo koje je nastalo sa osnivaèkim
kapitalom od 10 miliona evra, da bi u periodu 2002-2008. zaradili jednu
milijardu evra.
Namerno su
uništene naše državne banke, kao što je namerno pukla ona guma koja nikada tako
ne puca, samo da bi se neki ljudi iz vlasti obogatili, zaposlivši se u upravnim
i poslovodnim odborima stranih banaka. Namerno je satanizovana jedna profesija
i jedna struèna bankarka, samo da bi kleptomani iz vlasti manijakalno nastavili da uništavaju sve ono što su generacije pre njih decenijama
stvarale.
Namerno se daju saopštenja
nakon tragedije, da je poginula miloševiæeva bankarka, kao da je to važno za nesreæu koja se desila, da bi se prikrila prava istina. Sve je namešteno tako da se zaplaše svi oni koji su
neprijatni svedoci, jer vlastima samo trebaju zaštitni
svedoci da asfaltiraju zajedno koridore po kojima vozila ne prolaze, svedoci
koji se seæaju i pamte, sve se, dakle, namerno namešta
kako se ne bi ništa promenilo i kako bi svi bili u
strahu da nekome ne pukne nova guma na putu. Ali, strahom se ne može porobiti srpski narod. Srpski narod je slobodarski i izboriæemo se ponovo.
Za sve što je uèinila svome narodu i svojoj državi - zahvaljujemo
Borki Vuèiæ. Neka ove uspomene ostanu na nju. Neka njeno ime bude utkano u sve naše istorije bankarstva. To je ona zaslužila.
I to je Božja pravda. Zahvaljujem za sve trenutke koje smo zajedno proveli i za sve što sam od nje nauèio. Slava slavnima, zaborav
gramzivim i pohlepnim ubicama.
Neka joj je veèna slava i hvala!