Tik - tak
Paradoks odbrane
Ljubica J. Tinska
Zapao mi je za oko nadasve
u Londonu svojstven običaj da se usred
neke ekskluzivne "erije" nalazi soliter socijala ili da je dobar
kraj okružen sumnjivim komšilucima.
U Parizu se, a Francuzi su za razliku
od "zatvorenih" Engleza otvoreni po mnogim pitanjima,
od seksa do rasizma, tačno zna koji "arondisman" treba izbegavati, a gde ćete moći da
nahranite dušu, gde telo, gde oči.
Kod nas su
ekskluzivni delovi grada (pošto se kod nas uvek
nešto mulja i radi s leđa) skriveni
od očiju običnih građana da kriminalci ne bodu oči prosečnim
građanima (jer za tu vrstu
reklamiranja služi Hello
časopis koji sirotani verovatno i ne mogu da
kupe), a socijala je svuda među nama - u soliterima
i staroj gradnji, međ' intelektualcima i panjevima, nema
razlike, no nije ni bitno za
ovu priču.
E sad, i dalje mi nije
jasno to "mešanje"
na kraljičinom Ostrvu, ali na
prvi pogled pomislila sam da
sigurno ide uz nos pripadnicima
viših slojeva. No, naravno, prevarila sam se. Baš suprotno,
smeta pripadnicima nižeg staleža. Oni, vidite, ne uživaju u viđenju, čak ni
u ideji onoga što ne mogu da budu
i ne mogu da imaju. Svedeni
prizori bogatstva (čitaj pedigre) u njima bude zavist,
prezir i samosažaljenje. Zato londonski bogataši plene diskrecijom,
a socijala statusnim simbolima. Zlatna kajla oko vrata,
prsten-pečat i obavezni pitbul. Da ne pominjem i neprikosnovenu cigaretu koja je posle zdravstvenih reformi u Britaniji postala odlika baš nižih staleža,
a kod nas, opet, nacionalna odlika, verovatno zato što bauljamo po blatu, nižem
i od samog
La Manša i od tunela kojim tutnji
Eurostar, simbol prihvatanja (čitaj prevazilaženja) različitosti, brz i nedostižan
kao i naš
san o Evropi.
No, u Engleskoj se kič ne slavi kao kod
nas, zna se da je kič i
zna se da ga treba kriti
kao "krive noge", a oduvek se mislilo na prostotu, neobrazovanje
ili glupost. Među nama homosapiensima
sramotno je kada ne posedujemo odlike kojima se razlikujemo od ostalih životinja.
Ali kod nas je ta priča odavno
zaboravljena.
Moj prijatelj Nemac primetio je prilikom jedne posete Beogradu
da nikada nije video zemlju u kojoj je ulična moda moda uličarki,
a megazvezde propagiraju travestitske fazone jer su veštačka kosa (ajd'
dobro "nadograđena",
kao i nokti
kakve diljem sveta možete videti
samo u strip klubovima a kod nas i
među bakama što šetaju unučiće po
gradskim parkićima), usne i
grudi, scenska šminka 24 časa na
dan (i kad
zvezde izađu na trem da
protegnu noge, a paparaci ih baš
tad uslikaju) svojstveni
"trenijima" koji bez toga ne mogu izgledati kao "pripadnice lepšeg pola". No, među našim
folk zvezdama treni je trendi, a našim
muškarcima koji su, interesantno je reći, trenutno toliko
agresivni po pitanju homoseksualizma očigledno se "diže" baš na naše
"she-trannyje" (iliti
ženske travestite). Kod nas je kul
biti kič. Čak u intervjuima pitaju pripadnike "jačeg pola" da li im
je izabranica srca lepša bez šminke
ili sa njom
(a da li ju je ikada i
video bez šminke?). Hm.
Ovaj nadasve britanski paradoks ima objašnjenje. Poenta je u tome da se čovek protiv
svega, čak i protiv prostote
i kiča, može
izboriti bez agresije. Pod uslovom da je, naravno, dobar igrač. Britanska
kraljica tvrdi da je najveća moć ona koja se ne iskoristi; takođe tvrdi da se posluga
nikada ne gleda u oči. Moć leži upravo
u kontroli. I ne mora se biti Njeno kraljevsko
veličanstvo - svako je gospodar svog kraljevstva,
odgovoran za svoje kraljevstvo tela, uma i
duha.
U rukama svakog čoveka je zadatak da postavi
svoje granice i da veruje
samo odabranim i dokazanim prijateljima.
U tom slučaju ni neprijatelj neće predstavljati
problem jer neće moći
"preko zida", pod
uslovom naravno da mu vrhovna vlast
to ne dozvoli. Moć, dakle, leži u samokontroli. U svakom čoveku. Na njemu je da odluči
hoće li služiti izvan svojih granica
ili vladati među sopstvenim. Učite od najboljih,
no nemojte se prevariti: može se gospodariti isključivo sobom.