Verovali ili ne
"Bezbednosne strukture" i njihove gluposti
Dragi naši u tuđini,
evo šaljemo kafu i mitraljez,
da vam se nađu
Piše: Insajder D-2
U
Ministarstvu spoljnih poslova Srbije, prema službenoj organizacionoj shemi, deluju dve bezbednosne
službe - Služba bezbednosti i Služba za istraživanje i dokumentaciju (kažu da se ova prva sada zove Služba za poslove
bezbednosti, a druga
Služba za analitičke poslove, ali to nema ko
da im kaže).
U internom telefonskom imeniku MSP-a, na raspolaganju svim diplomatsko-konzularnim predstavništvima (DKP), pominju se čak četiri nekakve bezbednosne
"službe" i "direkcije": pomenuta Služba za istraživanje i dokumentaciju (SID), nekakva Direkcija za bezbednosno-obaveštajne poslove i saradnju, pa Direkcija za obaveštajne
poslove
i, konačno, Služba bezbednosti.
SID
se smatra klasičnom
obaveštajnom službom, koja se bavi prikupljanjem informacija o drugima, iako ni po
ljudskim ni po materijalnim resursima nije ni blizu sličnima
u svetu. Služba za poslove bezbednosti
pak ima u nadležnosti i fizičku
bezbednost naših objekata van zemlje i bezbednost naših informacija. Zadatak
SPB-a je da naše
informacije, poverljivi i važni podaci
u rangu državne tajne, "ne cure" sa strane. Ta služba treba i da
štiti diplomate, tačnije državu i njene
interese, od mogućih negativnih
uticaja - pokušaja korupcije,
"vrbovanja" itd...
Šef Službe za poslove
bezbednosti, a kažu još uvek i
v. d. šefa SID-a, jeste Tomislav Đurin, čovek o kojem je mnogo pisano u maju ove godine,
nakon što je optužen da je u svojstvu člana NVO Atlantski savez Srbije (?!) potpisnik recenzije za jednu
"antisemitsku knjigu".
Elem, rezime te "afere Đurin" bi bio: glavni bezbednjak
u MSP-u, rukovodilac obe bezbednosne službe (SPB i SID), bivši radnik u VOA, sa diplomatskim iskustvom vojnog atašea u Izraelu, zbog čega je, valjda kao iskusan i
proveren vrhunski stručnjak, aktiviran iz penzije u septembru
2007, eksponira se kao aktivista jedne NVO, a sve dok kontroliše
sve informacije koje odlaze i
dolaze u MSP. Iako je u pitanju očigledan sukob interesa, neki bi rekli i
kriminal, Đurinu nije otpala nijedna
dlaka s glave.
Sve to, možda,
ne bi ni bilo zanimljivo da nisu
zapažene "inovacije"
koje su se, u komunikaciji MSP-a sa DKP-ima, a sa Đurinovim
stručnim autorskim potpisom, pojavile od tog septembra 2007. Naime, ono što se do tada smatralo strogo
poverljivom ili makar (samo) poverljivom
informacijom, odnosno službenom tajnom (čak i samo
zbog toga što je elementarno glupa),
uglavnom postaje delom obične e-mail ili fax prepiske između Ministarstva i DKP-a.
Tako, na
primer, Đurin povodom nekih od izbora
stručno sugeriše diplomatama "kontradiverzionu
kontrolu glasača prilikom dolaska na glasačko mesto",
pa onda da se "spreči oticanje podataka o vanrednim događajima medijima preko službi zemlje
prijema i zaposlenih u DKP", ili
"da se u cilju sveobuhvatnog izveštavanja prate sva bezbednosno indikativna dešavanja na jurisdikcionom području. U tom smislu posebno da se obrati
pažnja na štampane elektronske medije (nije greška, prim. prir.) kao i
medije koje izdaje dijaspora"... Bilo bi smešno da nije - bezbednosno.
Đurin ovakvom komunikacijom
u najmanje dva navrata za svog
mandata traži od DKP-a da mu hitno dostave podatke
da li "ispred njihovog predstavništva ima stalno policijsko
ili vojno obezbeđenje", iako je to podatak koji bi on trebalo da ima
na svom stolu
od trenutka otvaranja DKP-a, i ima ga, ali
to ili ne zna ili zna ali
treba da se vidi za šta
prima platu. Na isti način traži razmenu
informacija o stanju posebnih bezbednosnih sredstava i sredstava
veze, kao što
su, na primer, kamere i njihov
raspored, alarmni sistemi i drugi
bezbednosni aspekti objekata i diplomata.
Tako glavni
bezbednjak, umesto da spreči "curenje informacija", čini sve da
"informacije" otiču
u potocima. Previđa da danas svaki
motivisani osmogodišnjak sa
pretenzijama da bude haker "skida" ne samo obične nezaštićene nego i
zaštićene
e-mailove i faks poruke. Šta
tek rade službe bezbednosti "zemalja prijema" kojima je posao da presreću kompletnu
prepisku MSP-a i DKP-a. Zato se i događalo
da lokalna policija bolje nego srpski diplomati
zna koje bezbednosne kamere na srpskoj ambasadi
ili konzulatu rade a koje ne i, čak, šta
pokrivaju, da li su im
videorikorderi ispravni ili nisu, te
u kom je stanju alarmni sistem i koje su
mu crne tačke itd.
Međutim, Đurin
je remek-delo napravio krajem decembra 2007, sasvim slučajno (?!) neposredno po stupanju
na komandni presto u MSP-u.
Tada se, naime, desilo nešto
što nije nikada ni pre ni
posle, i ni u jednoj svetskoj
diplomatiji. Zbog toga bi pedeset godina ranije svakoga na njegovom mestu
pojeo mrak, a u najblažem slučaju ne bi izbegao dugogodišnju robiju namenjenu
veleizdajnicima. Radi se o
tome da su u sklopu redovnog godišnjeg popisa osnovnih sredstava, DKP-ima e-mailom poslate standardne popisne liste, na kojima
su se, pored stolica, bojlera, slika, pepeljara i heftalica
našle i
puške i pištolji, tačnije naoružanje u posedu DKP-a. Tako je ceo bezbednosni svet, zahvaljujući Đurinovoj stručnosti
i bezbednosnîĽ kulturi, saznao koliko se i kakvog
naoružanja nalazi u 87 ambasada, konzulata i misija Srbije
po svetu.
Ni
taj gaf, međutim, Đurin nije otkrio sam,
iako navodno "kontroliše" sve MSP-ove komunikacije,
nego mu je na to posredno ukazano iz DKP-a. Inkriminisane popisne liste su
povučene "zbog omaške u njima",
poslate su one "normalne", bez revolvera i kalašnjikova, i to kurirskom
poštom, kako
je i propisano. Slučaj je prošao kao da ga
nije ni bilo,
kao da su
umesto kašika na popisne liste
stavljene viljuške.
Zbog takvih
stvari i čuvara našeg
ugleda i bezbednosti, i sa Ministarstvom je svejedno da li
ga ima ili
nema.