Feljton

Dimitrije Marinković: Javni život za vlade Kneza Miloša (I)

 

Kad ni kumovi nisu opraštali mito

 

   Kao i mnogi slavni Srbi, danas je skoro sasvim zaboravljen i Dimitrije Marinković (1835-1911), ministar pravde i unutrašnjih dela, državni savetnik i predsednik Senata Kraljevine Srbije, čovek koji je lično obeležio jednu epohu i o njoj ostavio veliku arhivski građu. Njegova prepiska, memoarska literatura i razna druga svedočanstva koja je ostavio u nasleđe dolazećim naraštajima, nikada nisu bili aktuelniji. Upravo zbog toga, Tabloid objavljuje neka njegova zapažanja iz onog vremena, koja imaju direktne veze sa ovim u kome živimo

 

...

 

 

Te godine, preko leta, bio je i rat francusko-italijanski s Austrijom. U Srbiji taj je rat praćen s najvećim interesom. Nas nekoliko redovno smo se skupljali u kafani kod Srpskog Kralja (sadašnji Opštinski sud, zgrada je bila Karađorđevića) i posle svake pobede francuske mi smo dolazili uveče u tu kafanu i tu smo pili i pevali, a često i muziku (bandu) pozivali te nam je svirala, a mi smo napijali zdravice Napoleonu, Viktoru Emanuelu, Kavuru, Garibaldiju.

U to vreme sardinski (talijanski) konzul bio je neki Astengo, vrlo mlad i vrlo lep čovek, i simpatičan. S njim se najpre upoznao Đoka Duka Pešika, koji je znao francuski, talijanski, nemački i grčki. Duka onda nije bio ni u kakvoj službi, a bio je bogatog oca sin, i imao je od čega da živi. Pošto je Duka bio iz našeg društva, počne dovoditi u kafanu i Astenga, i on je sedeo za našim stolom. Duka nam je prevodio šta on govori, a takođe i njemu šta mi govorimo. On videći kako smo mi oduševljeni za Talijane, kad god je dobio kakvu prijatnu vest s bojnog polja, on je ili dolazio sam u kafanu da nam javi, ili nam je to po kome poručio, i mi smo se od toga večera skupljali i veselili. Tada su mene u tom društvu i prozvali Kavurom, naravno u šali, jer ja sam najviše govorio i držao zdravice i obično, kako sam ušao u kavanu, ja još s vrata povičem društvu: "Tužur, tužur, e viv le kont Kavur", ili ako ja to ne učinim, to onda kogod od njih koji su za stolom vikne meni to kad ja uđem.

Mi smo tada javno grdili i ismevali Austriju i njenu vojsku, i naše veselje nije bilo prosto veselje, no više kao neka demonstracija, a osobito zbog toga što je u tu kafanu redovno skoro dolazio katolički pop austrijskog konzulata, neki Svilarović, tast Save Sretenovića, koji je bio neki činovnik i prevodnik u austrijskom konzulatu, i neki viđeniji austrijski podanici, koji su takođe dolazili i za drugim stolom sedeli, zajedno s kavedžijom, koji bi Nemac i zvao se Gašner Beker, ali vrlo dobar i uslužan čovek. Njega su kao austrijskog podanika čak zbog toga zvali u konzulat austrijski, i prebacivali mu kako on dopušta da se to njegovoj kafani radi, ali on je kazao da on goste ne može da tera i da je ovo srpska zemlja, gde srpska vlast zapoveda, te on nije ni kadar da nam to zabrani.

 

Zanimljivi Astengo

 

No najvećma se demonstriralo kad su bile pobede na Mađenti i na Solferinu, gde su Austrijanci strašno stradali. Kako se u to vreme nekako vratio i knez Mihajlo iz inostranstva, kuda je išao da poseti neke dvorove, mi se posle njegovog dolaska skupimo jedne večeri da se na taj račun proveselimo. Pri dolasku knez-Mihailovom niko od stranih konzula nije istakao barjak na banderi, no samo talijanski. Mi smo te večeri svu noć do zore bančili. Kad bi u zoru, neko predloži, ajde onako svi s bandom da odemo pred talijanski konzulat da pozdravimo Astenga. I tako mi u zoru rano i pevajući odemo s bandom pred konzulat. Konzulat je bio do Simićeve kuće (gde je sad ruski konzulat) u kući Knićaninovoj, sproću Ministarstva inostranih dela. Kad dođemo pred konzulat, mi počnemo vikati: "Živela Italija! Živeo Viktor Emanuel", da izazovemo konzula. Konzul otvori prozor i onako u spavaćoj košulji kad nas vide, on uzviknu srpski (toliko je mogao naučiti): "Živeo knez Miloš! Živeo knez Mihailo!" Sad je trebalo neko da ga pozdravi sa nekoliko reči, ali za pakost Duka, koji je znao talijanski, toga večera nije bio sa nama i onda Paja Baškalić, da bi mu dao na znanje zašto smo došli da ga pozdravimo, stade govoriti tobož talijanski: "Le principo Mihailo venit, la flagma italijana" ukazujući rukom na banderu, time je hteo da kaže kako smo mi došli da mu blagodarimo što je on istakao zastavu kad je knez Mihailo došao. Astengo je naravno razumeo i smejao se, a i mi smo se smejali. Knez Miloš toga jutra začudio se kad je tako rano čuo muziku i larmu na sokaku, i nije znao šta se to dogodilo, ali su mu posle objasnili zašto je to bilo.

Knez je Miloš vrlo zavoleo bio Astenga, a tako i sve građanstvo u Beogradu. Astengo je često išao Knezu i poneki put došao mu s mapom u ruci, objašnjavajući mu i beležeći malim barjačićima pozicije na bojnom polju. Knez je Astenga zvao Stanko, i govorio mu "sine Stanko", pa mu je dao i počasno građanstvo srpsko, stoga što je Astengo voleo Srbe. Jedanput, kad su knez Miloš i Mihailo polazili lađom u Šabac, Astengo ih isprati na obali, pa ne kazujući nikom sedne na konja, pa suvim ode u Šabac, i to je tako jurio da je u Šabac stigao pre lađe, jer se knez Miloš usput još gde god zadržavao pošto ga je svuda narod na obali dočekivao i pozdravljao. Kad su kneževi došli u Šabac, oni se začude kad i Astenga, koga su ostavili u Beogradu, vide na šteku da ih čeka. Posle ga je knez Miloš i dalje vodio, kad je pošao u unutrašnjost.

Jednu francusku pobedu, čini mi se na Mađenti, francuski je konzul i zvanično proslavio. Toga dana je poslao knez Miloš bandu da svira pred konzulatom, a zatim je Žujović, kao šef cele vojske, sa celim oficirskim korom otišao u konzulat i čestitao pobedu. Uveče konzulat je bio sav osvetljen, konzul je davao kao neki bal, i pred konzulatom svirala je i srpska i turska banda iz grada, jer i Turci su, kao sajuznici francuski u Krimskom ratu, držali da im treba pozdraviti konzula. Sveta je bilo grdno mnogo, ne samo pred konzulatom ni u avliji i u bašti konzulata, a konzulat je bio u kući gde je sad Viša ženska škola, i to s desne strane crkve Sv. Natalije. Tad je svako mogao ući u konzulat i igrao je u konzulatskoj sali ko je hteo. Najposle konzul je, videći tako mnogo svakojakog sveta, naredio te su momci dve-tri zobnice samih cvancika prosuli među gomilu na sokaku.

Austrija se na sve ove demonstracije nije ni živa pokazala. Talijanski konzul dobio je bio na na platnu sliku Kavurovu, i dao je svakom iz našeg društva po jednu sliku, pa i meni, i ja sam je dugo čuvao posle toga kao spomen, ali je posle u selenju propala, ne znam kad i kako. Isto tako imao sam i Garibaldijevu sliku. Mi smo toliko izazivali Austriju, da je ona Duki, koji je često imao potrebu da ode rodbini u Pančevo, zabranila prelaz u Austriju, a neki Španja, koji je rodom iz Austrije, a družio se s nama, kazivao je kako je, pored Duke, i svima nama zabranjen prilaz u Zemun ili uopšte u Austriju.

 

Malograđanska skupština

 

Tako u toj galami i jurnjavi došla je Malogospođinska skupština. Kazao sam već da su u skupštini izabrani gotovo svi prijatelji novog stanja, ili naši ljudi. Sad bivše vođe u Svetoandrejskoj skupštini, razdraženi onakvim pisanjem dukatovaca protiv njih, nagovori skupštinare da oni protestuju kod vlade zašto ona goni narodne i dinastične prijatelje, a povrća u službu stare činovnike njihove i narodne protivnike.

I neki od skupštinara podnesu jedan veliki spisak činovnika koje treba isterati iz državne službe, kao neverne i nelojalne prema dinastiji. Taj spisak preda skupština i knezu Milošu. Kako je narod još za vreme Karađorđevića zapao bio u ruke zelenašima i intereždžijama, a knez Miloš došao te postavio naročite izvršitelje za izvršenje sudskih presuda, te su ovi počeli naglo prodavati imanja dužnika skoro u bescenje, to se na skupštini digne strašna graja na popečitelja Ugričića. Knez Miloš kad to vide i sam udari na Ugričića, i došavši u skupštinu on kaže: "Ja sam Jevti govorio, more Jevto, ne prodaji narodu imanje, ali Jevta ne sluša, eto vam ga sad, braćo, pa mu sudite." I tako Ugričić je još tu, u Kragujevcu, za vreme skupštine, morao dati ostavku. Na njegovo mesto je došao Marinko Radovanović, sigurno po preporuci Stevčinoj i Grujićevoj, jer je Marinko poznat kao obrenovićevac, a uz to je rođak bio sa Vladimirom Jovanovićem i Matićem, a držao se u Svetoandrejskoj skupštini sa klubom obrenovićevaca i mlađih ljudi, ili kao što su docnije nazvani liberali.

Interesantno je kako je išlo to postavljanje i čime se rukovodio knez Miloš pri biranju ministara. To mi je pričao Milovan Janković. Najpre su mu, valjda, preporučili na mesto Ugričićevo Matiju Matića, brata Dimitrija Matića i člana Kasacionog suda. Matija je bio vrlo dobar i pošten čovek, ali je bio crn u licu i pun, imao je poveći trbuh, a mali rastom. Knez Miloš kad ga je video, a on kaže: "Ne mogu njega, vidiš koliki mu je trbuh, mora da je neki nebriga." Kad je posle Marinka uzeo, Marinko je bio suv, sa prilično velikim brkovima, ali kad je govorio govorio je tanko i glas mu je bio kao ženski, i govorio je malo kroz nos, i kao da peva. Knez ga je Miloš postavio, ali je rekao nekome: "Ovaj mi nekako govori kao strina." I mnogi su ga posle, naročito oni koji su ga mrzeli, i zvali strina Marinko.

 

Vukalovićev ustanak

 

Sećam se da je Ristić, ne znam samo kojom prilikom, štampao jedno pismo koje mu je knez Mihailo pisao u Carigrad za vreme konferencije (to nije ono pismo iz godine 1867. gde ga je nazvao desnom rukom) i u kome se knez Mihailo vajka što je samo on za energičnu akciju, ali njegovi ministri nisu za nju.

Ne znam kakvu je to akciju razumevao Knez, manj rat s Portom, ali ja držim da Knez, kao pametan političar, u ono vreme nije mogao pomišljati na rat. Narodna vojska nije još imala ni oružja ni odela, jer je tek pre nepune godine dana izašao zakon o njenom ustanovljenju. Saveza sa ostalim balkanskim državama i narodima nije nikakvog bilo, pa čak ni s Crnom Gorom. Na tome je tek posle nekoliko godina rađeno, i kad smo posle 15 godina, tobož s nekom spremom bili bijeni od Turaka, izvesno je da bi godine 1862. još gore prošli. Istina, u to je vreme još trajao ustanak Vukalovića u Hercegovini, ali i on je bio pri izdisaju, a osim toga daleko od granica Srbije, a Crna Gora je gledala da ga eksploatiše u svoju korist.

Da kažem nešto i o ovom ustanku Vukalovića, ukoliko je on u Srbiji imao nekog dejstva. Ustanak je počeo još u godini 1861. tome ustanku pridolazili su i neki dobrovoljci, ali ponajviše iz Crne Gore. Odavde je otišao samo Kosta Bučević, čini mi se da je onda bio samo u činu kapetana stajaće vojske. On je dao ostavku na službu, da li po dogovoru s vladom ili ne, to ne znam. On je najpre otišao u Crnu Goru, ali tamo dobro primljen nije bio, kao što je sam kazivao, kad se posle u Srbiju vratio. Štaviše, kaže da mu je Mirko, otac kneza crnogorskog, kad je čuo zašto je on došao, kazao: "Šta si ti doša ovde da se biješ s Turcima, kad ti Turci u kuću s..." (pogane). Vidi se da su oni podozrevali Bučevića, da nije od srpske vlade poslan kao neki agent srpski, a ne borac. Bučević onda nije ni išao dalje, no se vrati natrag strašno ozlovoljen na Crnogorce.

Te 1861. god. u jesen, bila je u Beogradu jedna demonstracija đačka u korist ustanka, u koju sam je iznenadno i slučajno uvučen bio. To je bilo uveče na Sv. Andreju, kao na narodni praznik. Ja i Prajzović, oba stolonačelnici Ministarstva pravde i neženjeni, ranili smo se kod nekog Toše Krivošije, koji je došao kafanu i trakter, na uglu ulice, sproću sadašnjeg hotela "Nacional" na savskim basamacima. Pošto smo večerali, mi u povratku kućama prođemo pored Liceja. Vidimo Licej sav okićen barjacima i transparentima. Unutra svira muzika, i čuje se pesma. Znali smo da su tu đaci. Svet se takođe tu stekao i neki sa sokaka a neki iz avlije gledaju one transparente i slušaju svirku. Ja i Prajzović svratimo iz ljubopitstva u školu, ali nas tamo vrlo ljubazno dočekuju, s rečima: "Odite, gospodo, i vi ste velikoškolci bili." Ponudiše nas pićem, i počeše napijati zdravice. Od đaka, ja sam lično poznavao Kaljevića i njegovog brata Luku, Kujundžića Milana i još neke. 

Kad smo hteli da pođemo ja i Praizović pođoše i oni kao da nas isprate, pa tek neko reče: "Ajde ovako svi zajedno da prođemo kroz varoš i da odemo u kakvu kafanu". Svi se odmah saglasiše, a neki pouzimaše i školske barjake i poneše ih. Sećam se samo da je jedan barjak nosio neki Josif Nikolajević, stariji brat Milivoja Nikolajevića, sadašnjeg maršala dvora. Uz put, pored pesme, neprestano se uzvikivalo: "Živeo Vukalović! Živela sloboda!" Uz put se strašno mnogo pridružilo sveta, ponajviše kalfe trgovačke i terzijske, jer ja te večeri bila iluminacija i sveta je mnogo bilo na ulicama. Kad smo došli pred Stambol-kapiju, onda jedan od đaka, da li Kaljević ili Kujundžić, a obično su oni komandovali ovom gomilom, uzviknu: "Stanite, braćo, ovde, i viknemo živeo Vukalović, živela srpska sloboda", i svet to ponovi.

 

Ne možeš iz društva

 

Uđosmo u kapiju, straža nizamska ćuti i samo radoznalo gleda onaj svet, a naše uzvike nisu ni razumeli. Kad pri izlazu iz kapije, a Josif Nikolajević stade motkom od barjaka udarati u velika teška vrata koja su bila na drugom kraju od kapije, vičući: "Živeo Vukalović", ali u to vreme mi smo svi već bili izvan kapije, na ćupriji, preko koje se izlazilo na Terazije. Tu odmah svratismo u kafanu Kolarčetovu, vičući pri ulazu: "Živeo Vukalović i sloboda". Gosti, koji su se zatekli, ubezeknuše se i gledali su nas sa nekim radosnim ljubopitstvom. Tu se Kujundžić pope na astal i stade s čašom u ruci besediti. Odatle se krenemo i svratimo u Kasinu na Terazijama, i tu malo prolarmamo i jednu zdravicu na navaljivanje Kaljevića i Kujundžića i ja napijem. Kad odande izađemo, neki htedoše da idemo pored dvora, a neki da se vratimo u školu natrag, ali da udarimo na Toskinu kafanu, i rešimo se na ovo poslednje. Kad bismo pored kuće Filipa Hristića, ondašnjeg predsednika kneževskog, onda Kaljević, koji je zagrljen sa mnom išao uzviknu: "Stojte, braćo! Ovo je kuća onog ministra koji je potpisao zakon kojim se sloboda đačka ograničava. Uzviknimo mu ovde živela sloboda", i ceo skup ponovi to. Ja i Prajzović zgledasmo se, i rekoh mu: "Brale, (tako smo jedan drugog onda, a i sad zvali), šta je ovo? Šta ćemo mi ovde?" A Prajzović reče: "Ništa mi ne možemo odgovarati šta svet radi, mi ne zapovedamo njemu."

Odande se krenemo dalje, neki su hteli da se udari sokakom i pored Brankovića (ondašnjeg rektora) kuće, te da i njemu viknu štogod dosta bilo, usprotivimo i tako dođemo u toskinu kafanu, gde se opet nekoliko zdravica napilo, pa se odatle razišli, a u školu se vratili samo oni što su barjake nosili. Sutradan dođemo u kancelariju, ja i Prajzović malo zabrinuti, dogovarajući se šta ćemo odgovoriti ako nas ko za ovo pita. Uto uđe k nama u sobu Radivoje Milojković sekretar i pogledavši nas, pita: "Šta je, noćas kao da niste spavali, nešto vam crvene oči." Mi odgovorimo ništa, i misleći da on zna za noćašnjicu, i zato nas pita, ja htedoh da mu pričam u čemu je stvar, no kad videh da on dalje ništa ne pita, dosetih se da on još ništa o stvari ne zna i po tome da noćašnji postupak, pred kućom Hristića, nije ni opažen ili bar nije ocenjen kao kakva demonstracija protiv vlade, te tako mu ništa dalje i ne kazasmo. Tek posle skoro mesec dana zove mene u svoju kancelariju Cenić, ministar, i čim sam ušao, on me pita: "Ama kakvu ste vi bunu pravili gospodine Marinkoviću." Ja već zaboravio na onu svetoandrejsku demonstraciju, pa onako usplahiren, pitam: "Kakvu bunu gospodine ministre, ja nisam ništa tih dana činio. "Pa vi i kroz varoš i kad ste čak i u kapije turske udarali." Ja mu onda odgovorim kako ja i Prajzović ništa nismo radili, samo što se nismo mogli iščupati iz društva, a za ono što su đaci radili, mi ne možemo biti krivi, jer im to zabraniti nismo mogli. I onda mi Cenić reče: "Ja vam verujem, ali đaci su drugo, a drugo ste vi. Vi ste činovnici i treba da svoja patriotičeska osećanja, u takvim prilikama, ugušujete, kad zbog toga država može u nezgodama sa drugim državama da dođe. Znate li da je upravitelj kazao da on samo zato onu gomilu nije rasterao što je video vas dvojicu činovnika tu. I ne zna se još kako će tu stvar Turska uzeti." O demonstraciji pred Filipovom kućom ne reče ni reči, no mi samo reče: "Ništa, ništa, samo drugi put pazite šta radite, kažite to i gospodinu Prajzoviću." (Prajzović je u to vreme otišao po nekom svom poslu negde u varoš.)

 

Kraj u sledećem broju

 

 

 

Knez Mihailovi ministri

 

Ministri su se zdravo bojali kneza Mihaila, baš zato što im je toliko poverenje poklonio, i zato su gledali da budu najsavesniji u radu. Naročito nisu trpljeni činovnici koji primaju mito ili prave deficite. Ja ću navesti nekoliko primera samo što je Rajko, ministar pravde, radio sa sudijama koji su imali sklonosti za podmićivanje.

Lešjanin je godine 1865, kad je izvršio preustrojstvo sudova i usled toga trebalo nanovo ukazom postaviti članove Kasacionog suda, ostavio na raspoloženju dve bivše velike sudije: Aleksu Romanovića, koji je pre toga bio dugo načelnik Ministarstva pravde kod njega, i Nikolu Hadži Popovića. Obojica su kao pravnici bili spremni ljudi, a Romanović se smatrao kao neki kapacitet pravnički. Znao je nemački i francuski i vrlo je mnogo čitao. Oba ova čoveka bili su vrlo lojalni prema vladi i u ličnim prijateljskim odnosima sa ministrom. Hadži Popović je još bio i šurak Nastasa Jovanovića, dvoroupravitelja kneza Mihaila i čoveka od uticaja, kao poverljive ličnosti kneza Mihaila. Ja sam tom prilikom postao prvi put predsednik Trgovačkog suda. Kad sam posle mog postavljenja otišao ministru kod kuće, da mu blagodarim na unapređenje, u sobu uđe i Nikola Hadži Popović. Ministar Rajko, kako je inače bio učtiv i ljubazan sa svima, digne se sa stolice i dočeka vrlo prijateljski Hadži Popovića, pa posadivši ga na kanabe, on ga smešeći upita: "Šta si ti došao, Nikola". Ovaj reče: "Došao sam da te pitam zašto ti mene izostavi, i stavi na raspoloženje!" Rajko pogleda u mene, pa u njega, i valjda ne želeći da mu to preda mnom kaže, najpre ga upita: "Pa hoćeš li da ti kažem zašto?" "Hoću", reče Nikola, a Rajko mu odmah odgovori: "Zato što primaš mito." Kad to Rajko reče, Popović sav pocrvene, pa mu reče: "Imaš li ti za to dokaza?" "Nemam", veli Rajko, "dokaza", jer da to imam, ja te ne bi samo ostavio na raspoloženju, no bi te dao pod sud, pa još da odeš na zatočenje, ali imam uverenje da ti to činiš, i zato te nisam mogao ostaviti dalje za sudiju." Hadži Popović odmah skoči i iziđe iz sobe. Rajko ostavši sa mnom i onako uzbuđen, a obično su mu tada ruke i glava drhtale, reče mi: "Eto sad mu je krivo na mene, a ja ako bi ikog iz Velikog suda otpustio, pre bi otpustio Jovu Ilića koji nije pravnik, ni njega, ali eto za Jovu niko ne kaže da prima mito." Docnije sam čuo otkuda je ministar i za Romanovića i Hadži Popovića da su podmitljivi.

 

 

 

O činovnicima sudske struke

 

Kapetan Miša imao je parnicu sa nekim Čokanom iz Vlaške, ne znam sad o čemu. Kapetan-Mišin glavni kamaraš, ili direktor kamarašije, bio je neki Pržić, tast Đoke Simića, čovek karakterisan i uvažen. Pošto se I. Garašanin s njim, kao Mišinim čovekom, dobro poznavao, pozove Pržića da ga pita stoje li ti glasovi, koji su se u varoši čuli, da su od strane Mišine neke sudije podmićene bile, i ako, kome u poverenju, i obećavši valjda da se ta stvar tragati neće, no da samo vlada radi svoje informacije, hoće to da zna. Kažu da im je Pržić kazao da je Romanoviću i Hadži Popoviću dato od Mišine strane koliko ne znam.

Drugi je slučaj bio sa Jovanom Kundovićem, predsednikom suda u Čačku, ocem Velizara Kundovića, advokata iz Loznice. Ovoga je Radivoje, kao izaslanik ministra Rajka, naterao da da ostavku, pod pretnjom da će biti dat sudu za podmićivanje. I ovaj je zaista ostavku i dao.

Treći slučaj: Kosta Mladenović, Rajkov drug po školi i prijatelj, koga je Rajko na preporuku svog tasta Jakova Živanovića, bivšeg pre toga predsednika kruševačkog suda, doveo naročito u Varoški beogradski sud kao vrednog, sposobnog i izvežbanog sudiju. Ali Kosta kad dođe u Varoški sud, pored toga što je interesirao na manje sume sa velikim interesom, počeo je pomalo da prima, od koga rublju, od koga dve, da mu što brže svrši posao. Čuje to Rajko, i odmah ga po potrebi službe premesti u Požarevac. Dođe Kosta k njemu, kao drugu, da ga pita zašto je to učinio? On mu odmah kaže zašto, pa mu zatim doda: "To ti je za sad samo jedna opomena, ali ako čujem da ti produžiš taj zanat i u Požarevcu, ti ćeš i službu izgubiti." Valja ovde da primetimo to da su sudije Varoškog beogradskog suda, zbog skupoće, imali onda dodatak uz platu od 50 talira godišnje, dakle Kosta, iako je premešten po potrebi, on je i od plate nešto gubio.

Četvrti slučaj, neka Hristodulovica, žena Apostola Hristodule, vrlo znamenitog trgovca, kao što se govorilo, živela je u nedozvoljenim odnosima sa jednim oficirom. Jednog jutra nađu tog oficira svog ugruvanog, na kaldrmi na sokaku, pod prozorima kuće Hristoduline. Tu ženu stave pod sud, no ona bude oslobođena, čini mi se po rešenju Kasacije. U Kasaciji je tada, između ostalih, bio član i Milan Kovanović, vrlo pošten sudija i kum Rajkov. U publici se proneo glas, kao što to obično biva kad se kakvi bogati krivac oslobodi, da je tu imala "ruka rabotu". Naime čulo se da je Hristodul, preko nekog Sterije Naumovića, dao nekim sudijama nešto. Rajko pozove Steriju i između ostalog mu je kazao da nije dao ništa. Docnije mi se Kovanović žalio i rekao: "Pomisli da je Rajko, moj kum, mogao što o meni pomisliti, a zna me još iz detinjstva kakav sam." Rajko je u tome dotle terao, da je pazio čak i na to da li se ko od sudija ili sudskih činovnika karta, i ako je to doznao, toga nije hteo da unapredi, baš ako je i na redu bio za unapređenje.