Kontrastav

Intervju: Ljubo Španjol, čovek koji je rasturio i "veliku četvorku"   

 

Navijači su oterali publiku

 

   Sportski svet nije mogao prihvatiti da se zatvaraju na najsuroviji način, poput najvećih kriminalaca, ljudi koji su dali mnogo sportu pronosivši slavu tog sporta i svoje zemlje - kaže naš sagovornik

 

Miroslav Vislavski

 

 

Mada su protekle već dve decenije od kada je nestala socijalistička Jugoslavija, sa velikim traumama i posledicama koje nose nekadašnji njeni narodi, kako vreme odmiče sve su učestalija sećanja na nekadašnju domovinu onih koji su u njoj živeli. Onih koji su bili nemi i nemoćni svedoci njenog rastakanja i definitivnog razbijanja. Njihovo sve učestalije oglašavanje nije zov prošlosti, već kritika sadašnjosti i kreatora današnjih sistema u državama koje su nekada činile Jugoslaviju. Podudarnost procesa, problema i stanja koji karakterišu svaku od bivših republika, samo su potvrda sličnosti naroda koji su osamdeset godina bili pod jednim krovom, njihovih jezika, mentaliteta, kultura, istorije, svesti...

Nedavni susret sa Ljubom Španjolom, istaknutim fudbalskim radnikom nekadašnje Jugoslavije iz sedamdesetih i osamdesetih godina, na njegovom rodnom Rabu u Hrvatskoj, u kome je uklesano više vekova Španjola, potvrdio je stanovište iz uvoda.

 

Svoj ili zajednički interes

 

U fudbalu ste radili iz ljubavi. Status privrednika niste napuštali sem epizode u Vojvodini 1984/85?

- Tačno. Počeo sam u riječkoj Luci i kao mlad završio sam građevinu. Kada sam došao na čelo Adria gradnje, pod mojim vođstvom, za osamnaest godina preduzeće se razvilo i sa 350 zaposlenih dospelo na 18.000! Bili smo najveći u građevinarstvu Jugoslavije. Hrvatskoj politici nisam bio po volji pa sam napustio preduzeće i prihvatio poziv vojvođanskog političkog vrha da dođem u Novi Sad.

U Vojvodinu sam došao po nagovoru mog velikog prijatelja Petra Palkovljevića Pinkija, u to vreme prvog čoveka FK Vojvodina i šefa vojvođanske policije. Trebalo je pomoći Vojvodinu koja se neočekivano našla u drugoj ligi. To je bio kratkoročni aranžman. Iza toga je postojao plan i projekat da u istarskom regionu razvijam predstavništvo, u to vreme jedne od najvećih spoljnotrgovinskih firmi kakva je bila novosadska Agrovojvodina. Međutim, prvi profesionalni status u nogometu je otvarao i drugu perspektivu, koja se odnosila na mesto generalnog sekretara FSJ. Doduše, kao kandidat Vojvođanskog fudbalskog saveza! Hrvatskom nogometnom savezu nije odgovaralo takvo rešenje, zbog čega sam proveo dvadesetak dana u istražnom zatvoru u Splitu, pod optužbom da sam nameštao rezultat druge lige Split - Vrbas. Sudski spor koji je usledio osujetio je i jedan i drugi plan koji je dogovaran sa Vojvođanima. Jalova je bila satisfakcija da sam oslobođen. Ostao sam bez planiranog aranžmana, ali uskoro i bez zemlje u kojoj sam rođen. Jugoslavija se raspala i "slučaj Španjol" je izgubio značaj.

Oko fudbala su se stalno vrteli ljudi od uticaja. Nekada su to bili socijalistički direktori i političari.  Danas su tu ljudi sa kapitalom - legitimnim ili ne, političari i mafijaši... Napravite paralelu.

- Ljudi koji su u ono vreme bili privrednici, nazovimo moćnici, bili su sposobni ljudi sa visokim obrazovanjem, velikih radnih navika, ljudi koji su stvarali ta preduzeća koja su bila društvena. Sećam se šta smo zatekli posle Drugog svetskog rata. Porušene gradove, bez infrastrukture, koja je ionako skromna, bila uništena u ratnim razaranjima. Onda su došli neki ljudi čiji su entuzijazam i samopregor, odgovornost i fanatizam, rad i stvaralaštvo doneli sasvim novi kapital ogromne vrednosti. Tom ekonomijom i privredom su rukovodili sposobni ljudi, kojima nije bio cilj i prvi zadatak ego, već razvoj društva, a u njemu i sporta. Učešće takvih u nogometu je bila logična posledica, jer je sport, nogomet posebno, bio i logično ostao neodvojiv od privrede. Privreda mu je davala, a on je višestruko vraćao, jer je bio najbolji most između privrednika i preduzeća, konačno i različitih zemalja.

Raspad Jugoslavije je, kao po matrici, u svim bivšim republikama izbacio na površinu sposobne da rade za sebe. Radili su to na ruševinama jedne i nesigurnim temeljima druge države. Njima je nogomet poslužio za sticanje statusa i pokrivanje niskointelektualnih kapaciteta. Nekima je poslužio za pranje biografije, jednako za prikrivanje tokova novca koji je sumnjivog porekla. Sadašnji moćnici nogomet koriste za svoj interes, a njihovi prethodnici su radili za interes tog i sporta u celini.

 

Plačemo, ali uzalud

 

Fudbal je bremenit prljavštinama i aferama. Nije bio amnestiran ni u prošlosti. Na njemu su se testirali društveni odnosi i nagoveštavali istorijski procesi...

- Sve potiče od politike i njenih reprezenata, koji su voleli da se eksponiraju javno ili iz senke u nogometu. Ona je imala moć i mehanizme da ruši nešto što je vredno. Posebno kada joj to nije u interesu ili kada je morala da prikriva svoje greške i promašaje. Njeni eksponenti su preko nogometa diskreditovali uspešne ljude i eliminisali iz konkurencije na značajnim društvenim poslovima. Svoje promašaje pokrivali su najjednostavnije - udarcima i progonom uspešnih u najpopularnijim delatnostima. Nogomet je u tome uvek bio na vrhu piramide popularnosti.

Jedan primer iz prošlosti je vrlo ilustrativan. Početkom osamdesetih, u Jugoslaviji je vođena akcija "protiv nepravilnosti u nogometu" posredstvom Službe društvenog knjigovodstva. Nije bilo kluba i saveza koji nije pregledan i pretresan. Kao epilog, nije podignuta nijedna optužnica, niti je bilo ko osuđen, a jugoslovenski sport, nogomet posebno, mesecima se drmao, sa mnogim ljudskim i porodičnim sudbinama. A ta ujdurma je imala visoku cenu, mereno samo materijalnim vrednostima. Duševne traume da ne pominjemo. Neki pokazatelji su govorili da su načinjeni troškovi u visini ondašnje cene 27.000 (!) dvosobnih stanova. Zamislite da su se ti stanovi podelili radnicima tadašnje Jugoslavije. E, to je bio ceh da se pokriju neuspesi, stagnacija ili poniranje privrednog i ekonomskog razvitka zemlje u tom istorijskom trenutku.

Istorija se ponavlja, ali s tom razlikom što su motivi današnjih vlasti i ekonomske oligarhije zasnovani na težnjama da se pokriju njihova (ne)dela na podrivanju zemalja koje su nastale od nekadašnje Jugoslavije. To je tako u svim današnjim državama koje su bile delovi u svoje vreme ozbiljne i uređene zajedničke zemlje.

Pre tri godine srpski fudbal je obeležen akcijom hapšenja poznatih ljudi iz sveta sporta, estrade i biznisa. Među njima i legende jugoslovenskog sporta, kao što su Dragan Džajić i Vladimir Cvetković. Kako su sportski ljudi u Hrvatskoj gledali na te događaje?

- Sportski svet nije mogao prihvatiti da se zatvaraju na najsuroviji način, poput najvećih kriminalaca, ljudi koji su dali mnogo sportu pronosivši slavu tog sporta i svoje zemlje. Reč je o ličnostima koje su poznate u celom svetu, ne samo u ondašnjoj jugoslovenskoj javnosti i koje ne zaslužuju dok su pod sumnjom da su počinili krivična dela, dakle bez presude, da budu kompromitovani kako je to učinjeno sa Džajićem, Cvetkovićem i Mišom Marinkovićem. Na njihovom slučaju su prikrivane velike stvari, poput enormnih pljački kakve su na sceni ne samo u Srbiji već i u drugim današnjim državama stvorenim na ruševinama Jugoslavije. Sa takvim i sličnim "mini" aferama vlastodršci hrane gladan narod, sakrivajući velike stvari koje su daleko sramotnije. Danas sve glasnije plačemo za izgubljenim vrednostima koje smo stvarali, koje su pokradene, opljačkane od onih kojima smo poklonili poverenje.

 

 

 

 

Sa takvima teško

 

Sve su učestalije priče o formiranju regionalne (balkanske) lige. Takvim razmišljanjima su se nedavno pridružila i dvojica predsednika, Josipović i Tadić. Kakvo je vaše mišljenje?

Ovo što sada imamo je ništa! Nema kvaliteta, nema sadržaja, nema onog što će privući gledaoce da uživaju u utakmici kao događaju. Ovo što viđamo na našim stadionima se ne zove nogomet, niti su navijači fudbalska publika. Pre bih rekao da su navijači oterali publiku i uz slab kvalitet bili najveći uzročnici praznih tribina. To što se radi o nogometu malih država kakve su bivše jugoslovenske republike, ne podrazumeva obavezno slabe lige. Slabe lige su posledica drugih stvari, a ne veličine zemlje. One izviru pre svega iz loše organizacije! Na tom planu svi zaostaju - u Hrvatskoj, Srbiji, Bosni, Makedoniji, Crnoj Gori, Sloveniji... Poneki dobri rezultati nacionalnih selekcija nisu pokazatelj vrednosti nogometa u našim ligama. Sa druge strane, oni koji treba da postavljaju organizaciju nikako se ne menjaju. U nogometu je kod nas jedan Vlatko Marković, a kod vas jednako nezamenljivi Tomislav Karadžic. Teško je sa takvima praviti korenite promene.

Ne treba zaboraviti da je nekadašnja jugoslovenska liga bila 4-5. po snazi i kvalitetu u evropskim okvirima. Na tim iskustvima bismo mogli ići u budućnost. Samo neka nam se ne mešaju političari, a nije zgoreg što su na tu temu, makar neformalno, progovorili i lideri Srbije i Hrvatske. 

 

 

 

 

Pakovanje afere

 

Ako bi se pisala istorija jugoslovenskog fudbala, kako bi se predstavio Ljubo Španjol? 

Kao privrednik koji se bezrezervno posvetio najatraktivnijem sportu, zalažući svoj autoritet i radne sposobnosti u razvoj i prosperitet nogometa. Iz toga su proistekle radost i zadovoljstvo velikog broja njegovih ljubitelja, posebno kod Riječana, a dobrim delom i kod Novosađana. Sa Rijekom, kao predsednik, izborio ulazak u Prvu ligu, odlučujuće doprineo stasavanju u jedan od najsnažnijih jugoslovenskih klubova, koji je u to vreme izborio dva naslova pobednika Kupa, što je bilo nezamislivo u konkurenciji "velike četvorke", koja je "polagala pravo" na titule i naslove. Sa Rijekom bio zapaženi učesnik Kupa evropskih pobednika kupova, u kome je savladan i jedan Real Madrid.

U tom periodu bio predsednik Nogometnog saveza Hrvatske. U Vojvodinu došao kao prvi transfer fudbalskog funkcionera. U svojstvu generalnog direktora izborio ekspresni povratak u Prvu saveznu ligu i trasirao put ka šampionskoj tituli, izborenoj godinu dana kasnije. Bio najozbiljniji kandidat za generalnog sekretara FSJ. Iz te kombinacije eliminisan na bestijalan način, voljom "svojih" koji su mu "spakovali" veliku aferu o navodnom nameštanju rezultata. Posle raspada Jugoslavije, radio kao savetnik u NK Istra i pomagao ulazak u Prvu hrvatsku ligu. Nogomet ostavio kao umirovljenik 1993. i nastavio o svom grošu da prati prilike u ligama država nekadašnjih jugoslovenskih republika.