Druga
Na marginama najveće mirnodopske diverzije u istoriji sveta
Vikiliksov
rat
Ana
Borković
Globalna diplomatsko-bezbednosna diverzija Vikiliksa pokazala je da
današnji svet, u stvari, ne počiva ni na ravnoteži sile ni na ravnoteži straha,
pogotovo ne na sili argumenata, dogovora i formalnih sporazuma.
Svi ti knjiški i akademski pojmovi, posle apokaliptične demontaže sistema
američke diplomatske prepiske odnosno demistifikacije procesa prikupljanja
bezbednosnih, taktičkih i strateških informacija, od kojih gotovo da zavisi
opstanak planete, postaju samo neophodni ali ni približno presudni orijentiri i
premise u globalno-strateškom sistemu odlučivanja.
Drugim rečima, pokazaće se da se najveći planetarni šok posle Prvog i
Drugog svetskog rata ne naziva, kao što elementarna logika nalaže Treći svetski
rat nego - Vikiliksov rat. Oni koji su se pribojavali da ih nekakav smak
sveta ne pogodi s neba, u vidu kakvog nevidljivog sofisticiranog oružja
ili laserskih snopova, doživeli su da ih snađe nešto što nije ni vidljivo ni
nevidljivo nego - nepredvidljivo, toliko iracionalno da je čak i
kategorija straha iz klasičnih diplomatsko-ratno-bezbednosnih teorija
ubrojiva u materijalne, realistične i racionalne. Razlika između Vikiliksovog
i dosadašnjih bezbednosnih armagedona leži i u činjenici da će predstojeće
neizbežno "Vikiliksovo" preustrojstvo sveta, globalnih koncepcija i
strateških planova najverovatnije proći samo sa ljudskim žrtvama unutar uvek
krivih i (ne)odgovornih struktura moći, a ne i, kao što je to odavno uobičajeno,
unutar milionskih masa nevinih i neobaveštenih građana sveta.
Vikiliksov udar na svetski bezbednosni poredak
tumače i tumačiće na različite načine, sa različitim polazištima, ciljevima i
interesima, ali reč je o tome da u tim "analizama" niko neće moći da
pogreši. Biće moguće izvlačiti pouke po željama i potrebama, ali je za verovati
da će jedina univerzalna posledica biti sasvim novi koncept globalnih
komunikacija, svakog privilegovanog opštenja na globalnom nivou, pa tek onda i
unutar pojedinačnih sistema, poput "informacionog" sistema američke i
svih drugih diplomatija, koje i jesu povod i modus vivendi Vikiliksovog
rata.
Već sada među ozbiljnim analitičarima, bliskim svetskim centrima moći,
postoji nepisani konsenzus da problem globalne Vikiliksove denuncijacije
celokupne američke diplomatske mreže nije toliko u sadržaju (iako ga u više od
250.000 poverljivih dokumenata ima za sto civilizacija), koliko u formi i
metodama. Procenjuje se, naime, da se od skoro milion "zanimljivih"
podataka iz depeša, objektivno relevantnim informacijama u
diplomatsko-bezbednosnom smislu može smatrati njih tek 2-3 odsto, što je, takođe,
dovoljno da se nekoliko puta razori svet. Od tih 2-3 odsto, tek desetina može da se smatra zaista prvorazrednim
šok-informacijama, koje pomeraju granice među državama i koje su predmet
vrhunskih špijunskih ili analitičkih aktivnosti.
Pokazalo se, međutim, da je prvorazredna informacija odnosno ključno svojstvo, sama po sebi činjenica
da u većini tog ogromnog poverljivog diplomatsko-dopisničkog
fonda američke diplomatije (onih 97-98 odsto), u stvari, nema informacija
u klasičnom smislu te reči, nego da se informacijama smatraju i uzgredne
opaske, duhovite doskočice, pikanterije, neobavezni leksički žargonski
"izleti" autora depeše, glasine, javni tračevi, najpovršniji
subjektivni doživljaji likova i događanja. U tom kontekstu briše se i granica
između neukosti, bahatosti i nezainteresovanosti diplomate (vara se
svako ko misli da su među američkim diplomatama takvi izuzeci) i autoritativne
pronicljivosti i obaveštajne superiornosti koja sebi može da dozvoli i
krajnju neformalnost i opuštenost u komunikaciji sa "centralom", čak
i povodom veoma ozbiljnih situacija i odnosa.
To bi, kao prvo, bio apsolutno američki problem, ako ga uopšte smatraju
problemom, da se sada i ceo svet ne upoznaje na kakvim se površnim i često
bizarnim diplomatsko-bezbednosnim dojavama gradi spoljnopolitička strategija i
mreža jedine supersile, i, kao drugo, zbog čega su moguće i čak izvesne, gotovo
neizbežne, brojne kardinalne pogreške i očigledne, po svetski mir opasne
improvizacije u ostvarivanju "američkih interesa" u pojedinim
delovima sveta.
U vezi sa Vikiliksom ključni problem američke diplomatije i
administracije u celini danas nije da li će ovaj ili onaj svetski lider,
pogotovo neki od, za njih, perifernog značaja, zameriti zbog konteksta u kome
se našao, zbog nepriličnog "atributa" kojim je opisan ili zbog netačnosti
uz koju se povezuje, niti da li je neki američki funkcioner ovom denuncijacijom
lično doveden u neprijatnu situaciju. Takve stvari, pod kišobranom svetske
velesile, vreme neutrališe neuporedivo brže nego u nekim drugim,
"normalnim" slučajevima, nekolicinom kadrovskih žrtava, izjavama,
demantijima ili ignorisanjem. Problem je u pomenutoj demistifikaciji
tehnologije donošenja po svet sudbonosnih odluka i načina
"apliciranja" takvih odluka na terenu. Mehanizam odlučivanja
odnosno algoritam za korišćenje u ovom slučaju diplomatsko-bezbednosnih
podataka ovom aferom je ogoljen do srži, a buduće američke javne odluke i
akcije učinjene su neuporedivo (ili presudno) predvidljivijima u odnosu
ne "predvikiliksno" stanje. A to je, inače, otkad postoje diplomatija
i obaveštajna delatnost, jedan od podrazumevajućih, imanentnih zadataka svakog
vrhunskog obaveštajnog analitičara.
Nešto od toga moguće je dokazati i na primeru pominjanja Srbije, njenog
unutrašnjeg i spoljnopolitičkog angažmana i njenih funkcionera u različitim
kontekstima, ali gotovo da nema nijednog detalja u tim pomenima koji već nije
ili javna tajna ili notorna činjenica, što u hiperpolitizovanim
sredinama, kakva je naša, i nije ništa neobično. To uključuje i prvorazrednu
američku preokupaciju "infiltracijom Turske na Balkanu" i pojedinačne
banana-istupe srpskih lidera u vezi sa Kosovom, okruženjem i Evropskom unijom.
Tako, kada se u jednoj depeši iz Berlina najavi da će Boris Tadić 16.
novembra (2009. godine - prim. aut.) doći u Berlin na "konsultacije",
srpska javnost podrazumeva da se baš to dogodilo, dok kasnije čita kako
je "Boris Tadić tokom jednodnevne posete Berlinu razgovarao s Angelom
Merkel..." o stvarima koje je mogao da sazna od svakog slučajnog
prolaznika ispod njegovog prozora.
Dobar je makar i samo jedan
Inspirisani Vikiliksom,
novinari Tabloida su od 15. do 30. novembra, rizikujući da učine i krivično
delo (zbog čega je obezbeđen alibi prijavom akcije "tamo gde treba") testirali
bezbednosnu senzitivnost i kulturu 26 državnih institucija, uključujući i 12
ministarstava (i dva ministarstva sile).
Ideja je bila da se barem
po 20 puta (da bi bilo jasno kako je reč o nameri a ne o slučaju) pomoću "poznatih" nevažećih ili izmišljenih lozinki "pokuša"
neovlašćeno ući na interne sajtove testiranih institucija, namenjene
unutrašnjoj komunikaciji a ne javnom informisanju.
Epilog testa je da je samo jedna od (26) tih institucija, čiji
bi bezbednosni sistemi morali da registruju i reaguju (makar i samo) na očigledne
pokušaje upada u njihove zaštićene sisteme, zaista i reagovala. Reč je, sasvim slučajno, baš o Ministarstvu
spoljnih poslova (čestitke!), koje je intervenisalo kod provajdera, koji je, sa
svoje strane, blokirao korisnički nalog "neovlašćenog upadača" u tuđi
sistem. Ostali pomenute aktivnosti nisu ni primetili, iako su sankcionisane sa
dva pozitivna zakonska propisa i jednom međunarodnom konvencijom koju je naša
država potpisala.