Putovanje

Asvalt sve tanji, računi sve deblji

 

Put u bespuće

 

Više od deset godina traje pravi rat oko takozvanog drumskog biznisa. Od okorelih kriminalaca, preko onih koji bi da pošteno učestvuju na tenderima za izgradnju puteva u Srbiji, svugde se pojavljuje država, zapravo politička koalicija na vlasti, kao glavni upravljač podzemnim i nadzemnim putevima novca

 

Piše: ing. Miloš Kostić

 

 

Dugogodišnja propagandna paralaža o čistim parama, poštenju i ispunjavanju rokova u izgradnji puteva, mostova i koridora u Srbiji, toliko je providna da ne može prikriti ogoljeni kriminal bez koga ti poslovi ne bi uopšte mogli da se obavljaju. Preciznije, organizovani kriminal u tim delatnostima je dostigao značaj državnog poduhvata od najvećeg značaja, pa je to sad jedno prvorazredno ekonomsko ali i patriotsko pitanje. A gde je patriotizam (po srpskom modelu), tu je i kriminal.

Da je sve ovo drukčije i da je stvarno zavladao princip slobodnog trišta u kome nema opasnosti da će neko nekome skinuti glavu zbog dobijenog posla na koji je neko "tipovao", govori i podatak da su neki domaći biznismeni, poput Zorana Drakulića i Miodraga Babića, oštro demantovali da su "sa Mrkonjićem razgovarali o izgradnji puteva", nego je sve prepevano  jednu izjavu u kojoj se kaže da je razgovarano o iskustvu iz inostranstva, o mogućnostima da princip javno-privatnog partnerstva bude primenjen i kod nas, na izgradnji Koridora 11". U vezi sa tim, Babić je gorko konstatovao: "Mislim da u Srbiji još nije sazrela svest o značaju takvog partnerstva privatnika s državom".

Mora da se prevario. Neke činjenice govore suprotno. Problem je jedino što ova država, tačnije ovaj režim, ne nalazi načina da u gradnji puteva za partnera izabere nekoga sa malo poštenijiom biografijom, nego su to po pravilu ili sumnjive firme i još sumnjiviji vlasnici ili nesumnjivi i osvedočeni banditi.

Dakle Babić i Drakulić su kod Mrkonjića mogli da razgovaraju samo o tome da li je teren za ulaganja u gradnju puteva "čist" ili u toj delatnosti i dalje jašu neprikosnoveni graditelji poput Ljubiše Buhe Čumeta, zaštićenog svedoka-biznismena, i još nekoliko drugih ličnosti i kompanija za koje srpska javnost slabo zna, ili uopšte ne zna.

Jedan takav, malo poznat širokoj javnosti, pobedio je čak i "gospodina Čumeta" na tenderu za jedan veliki putni projekat čija gradnja je već počela. Njegovo ime je Milo Đurašković i vlasnik je konzorcijuma od pet firmi pod imenom "Nibens". Odmah do njega je i firma"Putevi Užice"  vlasništvu Vasilija Mićića.

Koliko su samo ova dva čoveka važna kao "partneri države", neka kaže podatak da je austrijski "Strabag" (vlasnik jedne trećine te firme je ruski oligarh Oleg Deripaska!), tek na trećem mestu "po važnosti".

Ukoliko je tačan podatak da će planovima države do 2012. godine na izgradnju novih i popravku starih puteva biti potrošeno čitavih četiri milijarde evra (uglavnom iz kreditnih zaduženja), pravo je čudo što je ovo postao opasan biznis u kome je lako izgubiti glavu. A Babić, Drakulić i njima slični, nisu ni blizu tom "kazanu", niti imaju kriminalnu logistiku koja bi im štitla biznis i spolja i iznutra.

Firma „Putevi Užice", Vasilija Mićića, zarađuje godišnje u proseku po četiri milijarde dinara (projekti su tuneli, putrevi, mostovi u užičkom kraju, ali i širom Srbije, pa je tako dobijen posao za izgradnju sedam petlji na autoputu od Novog Sada do Beške. Država plaća austrijsku kompaniju „Alpina" za iste ili slične poslove i to direktno iz budžeta Svetske banke (uslovi su očito nalagačli da to bude neko sa strane i pouzdan).

Zapravo, „Alpina majreder" je među najvećim graditeljima puteva u Srbiji, ali, opet, nije najveći, jer je to teren za domaće "žestoke biznismene" koji su nekako po pravili "miliji" srpskim vlastima. Među najvažnijim "Alpininim" projektima je izgradnja novog i rekonstrukcija postojećeg mosta na Dunavu kod Beške, izgradnja petlji, naplatnih rampi, prilaznih saobraćajnica na autoputu E-75..."Alpina" zimi održava i 660 kilometara puteva u Mačvanskom regionu po projektu koji finansira Svetska banka. Ova kompanija zapošljava 480 radnika.

Slovenački građevinski mag Milan Zidar koji je dobio posao izgradnje velelepnog i preskupog mosta preko beogradske Ade Ciganlije, došao je u Srbiju sa "reputacijom" krivično gonjenog! Naime u Sloveniji i danas protiv Zidara traju procesi za krivična dela u građevinskoj industriji. No, to ovde u Srbiji nikome nije smetalo. Naprotiv, skoro da mu je došlo kao preporuka!

Priča o jednoj stranoj firmi „Intermost", koja je ustvari deo veće firme „Vinčija" iz Francuske i osnovana je tek decembra meseca 2003. godine a u Srbiji zapošljava 200 ljudi, ne razlikuje se mnogo od slučaja "Alpine". I ona kao i "Alpina" dobija poslove koji jesu strateški važni, iz kredita se plaćaju, ali nisu najveći. Najveću su rezervisani za domaće gazde sa dugim cevima.

Koliko je važna gradnja puteva u Srbiji koja sve dublje tone u kredite, najbolje govori i podatak da su čak i male slovenačke građevinske firme požurile da uzmu svoj deo kolača. Tako je slovenačko preduzeće "Primorje", da bi uopšte učestvovalo u ovom unosnom biznisu uz nesebičnu pomoć države, najpre moralo da kupi preduzeće za gradnju puteva Požarevac ("PZP Pozarevac").

Bilo kako blo, sviđalo se to nekome li ne, danas je najveći graditelj puteva u Srbiji konzorcijum Mila Đuraškovića "Nibens".  Ipak, niko tako nije bio (i ostao) tako veliki potrošač međunarodnih kredita ali i donacija, ako što je to javno preduzeće "Putevi Srbije" oko koga je uvek obračun politčkih oligarhija, jer je tu torba sa novcem nekako uvek puna i prepuna. Svojevremeno je bivši ministar Predrag Bubalo, pritisnut činjenicama "o netransparentnom" radu ovog preduzeća, kazao kako će  "Vladi mesečno dostavljati izveštaj o radu, uz objašnjenje "...da se ova praksa uvodi kako bi se sprečilo nagomilavanje dugova

izvođačima radova, a ne zbog eventualnih nepravilnosti u radu tog preduzeća".

Od tada do danas, kmnogo je vode proteklo Savom i Dunavom, a "Putevi Srbije" ostadoše i dalje lavirint čudnovatih puteva kreditnih zaduženja (donacija više nema!), ali i dužničko poverilačkih odnosa sa izvođačima radova. Srpska javnost, naravno, nema predstavu o tome kakvi su uslovi bili prilikom sklapanja poslova, niti zna kakvog kvaliteta je to što se gradi, šta je plaćeno, kome je plaćeno, ko je posredovao i slično...

Danas, kad više od polovine ukupnih poslova u izgradnji puteva vodi Đuraškovićeva grupa "Nibens", treba makar deo nekih istina sagledati. Recimo, da su vlasnici jedne petine ove grupacije Preduzeće za puteve „Beograd", Preduzeće za puteve „Niš", Preduzeće za puteve „Vranje", „Bačka put" i Preduzeće za puteve „Kragujevac". Milo Đurašković je između ostalog i suvlasnik jedne putne zaobilaznice multimilionske vrednosti! Kao suvlasnik u ovoj ali i sličnim strateškim objektima, spominje se i firma „Mera investment fond" sa holandskih Antila. Đurašković kao fizicko lice i preko svoje „Ser korporacije" ima 53 odsto vlasništvau Preduzeću za gradnju puteva  „Niš", a drugi akcionar sa 47,59 odsto je opet „Mera investment fond". Interesantno, ali je PZP "Niš" postalo vlasnik čak 96,8 odsto Preduzeća za puteve "Beograd", a u sličnom procentu i PZP "Vranje", PZP "Kragujevac", preduzeća "Bačkaput", i apsolutni je vlasnik "Partizanskog puta".

Svojevremeno je bivši direktor JP "Putevi Srbije" Branko Jocić o ovoj grupaciji ovako govorio: "...Ova grupacija jeste moćna, ali poslove dobija legalno preko ugovora sa Putevima Srbije, i to za održavanje, plus nove poslove na tenderima".

Zašto i za koga onda ispašta Branko Jocić (zatvaranje, suđenje..), ako je Đuraškoviću i dalje dobro, poslovi mu odlično idu a država sve čini da to traje što duže?

Samo na projektu izgradnje "Evropskog koridora 10" u Srbiji, napravljeno je toliko krivičnih dela da je jedno privatno preduzeće "Geoput"  pred odlučilo da podigne galamu i pred Evropskom unijom optužujući niz ličnosti i institucija za korupciju pa je tim optužbama "obogaćen" i zvanični informativni sajt EU ("Euroaktiv").  U Brisel je neko odneo i fasciklu  dokumenata o skandaloznom izgledu Koridora 10, posebno deonica između Niša i granice sa Bugarskom za koji je negde napisano da predstavlja pravu "noćnu moru". Citirane su gomile laži koje je izrekao srpski ministar za infrastrukturu, a posebno ona da su svi projekti spremni, mada nije spremna čak ni projektna dokumentacija niti je bilo šta spremno kad je ostatak Koridora 10 u pitanju. Mada je  Komisija za prava ponuđača ovim povodom čak 13 ugovora proglasila nevažećim, to u Vladi Srbije nikoga ne zanima. To u praksi znači da bi, pošto je novac potrošen, svih 13 projekata trebalo da bude otkazano, a novac koji je za njih dodeljen bi trebalo da bude vraćen i preusmeren firmi "Geoput" koji je po svemu sudeći jedini imao kompletnu dokumentaciju, a i same ponude su bile jeftinije za 20 do 30 odsto.

Kod gradnje Koridora 10, ništa nbe može da se obavi bez građevinskog projekta, a njih nema. Posebno kad je eksproprijacija zemljišta u pitanju. Jednom rečju, ovde se grade Potemkinova sela i hna sceni je jedna pljačka i haos. Malo je i netačno reći da s na sceni "neregularnosti".

Firma "Geoput" je takođe dala ponudu za Nacionalni investicioni i to za dve deonice puta: Preljina-Pojate i Novi Pazar-Aljinovići, i iznosila je  2,5 miliona evra, što je bilo znatno manje nego cena ponude dva reostala ponuđača. Uzgred, bila je to jedina celovita ponuda po zakonskim regulativama. Ali, to nije sprečilo Vericu Kalanović, ženu koja drži ključeve od kase Nacionalnog investicionog plana, pa je umesto "Geoputu" posao dodelila državnoj firmi CIP, i to za 4 miliona evra!

Kasnije se Verica Kalanović pravdala da je "tender poništen zbog nedostatka novca!".

U vezi sa ovim ali i brojnim drugim akrobacijama vladajuće elite, koja je poharala i puteve po Srbiji na do sada neviđen način, uskoro će se oglasiti i Evropska komisija i Evropski parlament. Jer, ovde je uglavnom reč o fušeraju, o kriminalnom sakrivanju novca iz kredita Evropske banke...