Uvodnik
Prosudite
sami
Rođen sam bušan
Milovan Brkić
Dok ispisujem ove redove napolju padasneg, minus
četiri ispod nule. U
prostoriji
u kojoj sedim još je hladnije. Iz hodnika smo doveli struju. Četiri kompjutera su
uključena. Moj pomoćnik Nikola Vlahović, prelamač Jovana i ja smo u nemogućoj
misiji. Povremeno se u sebi pomolim bogu.
Jedan bolesnik isključio nam je struju. Lažni
borac, lažni poslanik, ali pun opljačkanih para. Lako bismo mi s tim ološem izašli
na kraj. Nije problem s njim, nego vreme u kom živimo, u državi u kojoj nijedna
institucija ne funkcioniše. Sve je u potunom rasulu.
Tekst o našem slučaju objavljujemo na šestoj strani.
Dok sedimo u hladnoj
sobi roje mi se misli. Zamišljam Ljiljanu Smajlović i kliku iz Udruženja
novinara Srbije, koji se šepure, ugovaraju poslove, idu na ručkove, šparatju
Srbijom, ulizuju se stranim diplomatama. Pokušao sam da se čujem s izvršnim
sekretarom UNS-a, izvesnim Petrom Jeremićem, mislim da mu nisam pogrešio ime,
ali je bio zauzet! Ej, zauzet!
Pitam se da li
novinarsko udruženje služi majmunima sa Sumatre, ili svojim članovima. Kraj je
feburara i uprava Udruženja je već donela odluke ko će od njih dobiti nagrade,
a ima ih raznih.
U Srbiji u kojoj
vlada medijski mrak i samocenzura dodeli se više nagrada nego u Nemačkoj! Nagrade
za ćutanje, za poslušnost!
Moje urednike i
novinare ne pozivaju na proslave, na konferencije za štampu. Oni su uspravni
ljudi, njima su vrata otvorena zbog svojih zasluga, poštenja.
Dok sedim u hladnoj
sobi razmišljam kako da zagorčam život Stevanu Bjeliću, načelniku beogradske
policije. Od tih sumornih razmišljanja odvlači me poziv iz Elektrodistribucije Beograd.
U prošlom broju objavili smo pismo kojim se kritikuje rad generalnog direktora
Stevana Milićevića. Dobro, kažem, javi se, nemoj da se predaš.
Mada mi je i
nelagodno, jer moj prijatelj koji radi u toj firmi navodi razloge zbog kojih to
pismo nije trebalo da objavim. Ja mu se pravdam hladnoćom, malom mračnom sobom
u kojoj radimo bez struje. Neki urednici su na svojim zadacima i misijama.
Iz kabineta
generalnog direktora poručuju da će stići struja, da su izvršili kontrolu, utvrdili
da je neki ludak neovlašćeno skinuo plombe i preusmerio žice.
Nisam očekivao da će
čovek koji je prozvan u mojim novinama pošteno odraditi svoj posao. Da će
njegovi monteri rizikovati da budu napadnuti od čoveka koji se štiti dijagnozom
šizofrenika, na osnovu koje je i penzionisan. Želeo sam, s jedne strane, da se
izvinim gospodinu Milićeviću, i njegovom kumu Živojinu Nikoliću, ali sam, s
druge, čuo čoveka koji je iznad toga.
Došli smo do prava
na lični stav, i gospodinu Milićeviću za to bljutavo pismo nisu potrebna moja
izvinjenja. On zna da iza njega stoji njegov rad, i samo ga taj ugled može
spasti od javnih optužbi nezadovoljnih. A svi smo svime nezadovoljni u ovoj nesrećnoj
zemlji.
Vreme je da priznam.
Ovo je težak dan u mom životu, i posle nekoliko hiljada ispisanih tekstova, osećam
prazninu u duši koja me guši. Zvoni telefon, javljaju se sudije, tužioci,
advokati. Tu su, kažu, da pomognu. Da izdržimo.
Možda sam ja rođen
bušan, ali, uveren sam, Srbija je u gorem stanju.