Tabloid istražuje

Posle tragičnih iskustava sa pljačkaškom tranzicijom u saradnji sa „zapadnim prijateljima„

 

Stiže ponuda koja se ne odbija

Šta je sve u Srbiji pokradeno, u kakve su je sve kriminalne „aranžmane„ dovodili domaći strvoderi koji već deceniju otimaju preostalu imovinu ovog naroda, ko je sve i kako uništio privredne tekovine prethodnih generacija, i zašto do današnjeg dana Srbija nije iskoristila istorijsku ponudu Rusije: status najpovlašćenije nacije

 

Milovan Brkić

Milan Glamočanin

 

Nezvanično je saopšteno u Beogradu da će premijer Rusije Vladimir Putin doputovati 23. marta u posetu

Srbiji.

Povodom posete premijera Putina srpske vlasti se nisu zvanično oglasile, a i mediji ne navode na čiji poziv dolazi ruski državnik. Mediji spekulišu da će Putin sa saradnicima razgovarati s predstavnicima srpske izvršne vlasti uglavnom o pitanjima ekonomske i privredne saradnje. Datum posete je simboličan, jer ruski premijer dolazi na godišnjicu početka napada i bombardovanja NATO alijanse na Srbiju.

Raspamećena Srbija je pod budnim okom Vašingtona, Moskve i Berlina, jer su srpske vlasti na lošem glasu u sva tri svetska centra moći.

Odbojnost i ignorisanje ruskih interesa i ponude o privrednoj saradnji predsednika Borisa Tadića, njegovih koalicionih partnera Mlađana Dinkića, Dragana Šutanovca, Bojana Pajtića i Čedomira Jovanovića može da se oceni kao nediplomatsko i mizerno.

Bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević uspeo je svojevremeno da sa Ruskom federacijom sklopi ugovor o povlašćenom statusu Srbije u trgovini i carinskim olakšicama, koji status DOS-ove vlasti nisu ni pokušale da iskoriste na pravi način i materijalizuju ovaj ugovor.

Posle obaranja Miloševićevevog režima nove vlasti su svoje poglede srca i račune okrenuli prem Vašingtonu i zapadnoevropskim državama, koje su godinu dana nemilosrdno bombardovale Srbiju.

Osiromašena, izmoždena i očerupana Srbija, postala je plen američke pljačkaške politike.

Američke kompanije su za bagatelu kupile Smederevsku železaru i

Fabriku duvana u Nišu.

 

Koliko je plaćen Sartid

 

U aprilu 2004. godine u izjavi listu Pittsburgh Post-Gazete Ivan Vujačić, naš ambasador u Vašingtonu, izjavio je da je SARTID kupljen za 33 miliona dolara, od kojih 23 miliona u gotovini, šest miliona za transakcije – provizije i četiri miliona za zbrinjavanje nezaposlenih. Očigledno da se tada ambasador zaleteo, otkrivši delove dobro čuvane tajne, što kasnije nije demantovano.

Naravno, šest miliona dolara provizije u tako velikom poslu samo je sitniš za moćnike iz Prve lige. Postoje dokazi da je u godišnjem poslovnom izveštaju U.S. Steel kupovinu srpskog SARTID-a uknjižio kao trošak od 550 miliona dolara, što odgovara realnoj ceni Železare u trenutku kupovine.

Američka akvizicija SARTID-a je izgleda omogućila da ogromna razlika u ceni od 527 miliona dolara, posle niza finansijskih transakcija

preko zavisnih preduzeća na ostrvima koja predstavljaju poreski raj, završ i u džepovima nekolicine američkih i srpskih političara I biznismena. Jedino to objašnjava zašto su, već sledeće godine po prodaji SARTID-a, otišli u penziju ambasador Montgomeri

i Thomas J. Usher, predsednik U.S. Steel Corp.

Koliko je zaista SARTID plaćen, kolike su bile provizije igračima Prve i Druge lige, šta se sve ubraja u imovinu stečajnog dužnika, koji su sve poverioci oštećeni i kakvi su bili dugoročni politički efekti operacije SARTID, znaju samo oni kojima je to u opisu

posla.

Srbiji i srpskim građanima ostaje mogućnost da gaje grožđe u blizini

smederevske Fabrike gvožđa.

 

UBPOK-u ulazak nije dozvoljen

 

Procenjuje se da je Srbija ukupno investirala u SARTID tri milijarde

dolara da bi ga prodala za 23 miliona dolara. I pored toga, tadašnji

ministar za privredu Aleksandar Vlahović usuđuje se da u aprilu 2003. fodine maksimalno drsko i bezobrazno izjavi:

„Taj kompletan paket je vrlo isplativ. Naročito kada se poredi s

ugovorima koji su zaključivani sa drugim čeličanama, na primer, Košice u Slovačkoj“. To je, naravno, laž dostojna barona Minhauzena. Košice su plaćene 60 miliona dolara, ali je operacije SARTID - Vlahovića, Kolesara, Ignjatovića i drugih.

Međutim, Amerikanci reaguju munjevito, započinjući sinhronizovanu akciju u takozvanim reformskim medijima, koji uz zastrašujuću halabuku počinju da napadaju pokušaj Koštunice da rasvetli kriminalne radnje učinjene u SARTID-u. I zvanični Vašington snažno staje na stranu U.S. Steel kompanije, prisiljavajući Koštunicu i UBPOK da odustanu. Novoizabrani američki ambassador Majkl Polt, odmah po dolasku u Srbiju posećuje Smederevo i U.S. Steel, stavljajući time do znanja da i posle Montgomerija važi Montgomeri. Ali, to nije ni čudno. Istorijsko je pravilo da Imperija ima pravo na greške, zločine, a ljudima koji su to činili za državni ili neki lični interes ne sme da

fali ni dlaka sa glave. Sve dok Imperija vlada.

 

Istine i laži

 

Amerikanci su došli u SARTID da ga kupe što je moguće jeftinije, da postižu u njemu što je moguće veću zaradu, i da taj profit, po mogućstvu u celini, iznesu iz Srbije. To su surova pravila modernog kapitalizma i biznisa i ona se moraju poštovati – uvek i na svakom mestu.

Sve ostalo su isključivo medijske izmišljotine, manipulacije, bajke i šarene laže. Zato tako imbecilno zvuči izjava ranije pominjanog Džona Gudiš a, izvršnog potpredsednika U.S. Steel kompanije, data časopisu Danas u junu 2004. godine: „Mi smo odličan primer šta privatni investitori mogu da učine za ekonomiju jedne zemlje... Mi pomažemo Vladi Srbije, jer zapošljavamo ljude, tako da vlada može da se koncentriše na neke druge probleme, a ne da brine o tome kako da obezbedi plate zaposlenima. To je sada briga privatnog investitora.“

Gudiš, u stvari, želi da nam kaže da U.S. Steel nije došao u Smederevo

da pokupi profit, već iz čisto humanitarnih razloga – da jadnoj radničkoj klasi Srbije omogući posao i mesečnu platu. To je isto tako komično

kao kada bi neki srpski seljak rekao da dolazi svako jutro na pijacu da bi

svoj kajmak poklanjao prvim kupcima koji nalete na njegovu tezgu.

SARTID je zato i odličan primer kako danas multinacionalne korporacije deluju u lokalnim zemljama gde su ukotvili svoj biznis. Prvenstveni cilj su im poslovni rezultati, ali i stvaranje interesne grupacije, koja će za njih medijski suptilno manipulisati

domaćim javnim mnjenjem.

Prodajom Sartida američkoj kompaniji, Srbija se teško zamerila nemačkim vlastima, koje su Srbiji dale kredite veće od milijardu maraka za podizanje tog giganta, a Vlada Srbije je preuzela obavezu vraćanja kredita umesto da Železaru proda Nemcima, čijim parama je i izgrađena.

 

Ko je opljačkao Fabriku duvana u Nišu

 

Ugovor o prodaji fabrike Vlada Srbije još smatra državnom tajnom! A za ovih sedam godina mafija iz holandske of-šor firme Filip Moris Internacional iznela je iz Srbije deset milijardi evra, a u republičkom budžetu od poreza na promet skoro da nema uplata! Fabrika je u Nišu kupila 25 stanova, koje koristi CIA za svoje potrebe.

Pre obaranja Miloševića s vlasti, Duvanska industrija Niš bila je kompanija koja je u punjenju republičkog budžeta učestvovala sa 20 procenata!

Fabrika duvana u Nišu je početkom devedesetih godina XX veka

zapošljavala 3.500 radnika. Imala je ugovore o saradnji sa nekoliko desetina hiljada individualnih proizvođača duvana sa prostora bivše Jugoslavije, koji su obezbeđivali 70 odsto sirovina za rad fabrike u Nišu.

U februaru 1992. godine tadašnje rukovodstvo Duvanske industrije u Nišu stupa u pregovore s američkom kompanijom Filip Moris u nameri da obezbedi finansijska sredstva za poboljš anje rada fabrike, proširivanje kapaciteta i proizvodnju kvalitetnijih cigareta.

Projekat je predviđao uzimanje zajma u iznosu od 425 miliona maraka. Predstavnici američke kompanije bili su spremni na saradnju sa fabrikom iz Niša. Nakon višemesečnih pregovora 23. marta 1992. godine sročen je i tekst Pismo dobre namere između Vlade Republike Srbije, Kompanije Filip Moris i DP DIN Fabrika duvana Niš.

Američka kompanija bila je spremna da uloži u nišku fabriku milijardu i 250 miliona dolara na ime dokapitalizacije, a bez promene vlasničkog udela! Pismom o dobrim namerama precizirano je da se izgradi nova fabrika, da se otvore novi pogoni I da niko od zaposlenih ne izgubi posao.

Međutim, Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija donosi 30. maja 1992. godine Rezoluciju 757, kojom se Srbiji uvode sveobuhvatne sankcije, i do predviđenih ulaganja nije moglo da dođe.

Ipak, i za vreme sankcija koje su bile na snazi, sve do Miloševićevog odstupanja s vlasti, Fabrika duvana u Nišu ostala je okosnica privrednog razvoja Srbije. Duvan je uzgajan u siromašnim sredinama u Srbiji, gde je osušen, i tako je obezbeđivano seosko

stanovništvo gotovim novcem.

Ali, američke kompanije i država počinju da pljačkaju po Srbiji.

Američki ambasador Vilijam Montgomeri optužuje tadašnjeg premijera Zorana Đinđića za učešće u švercu duvana, koji je u Srbiji nastavljen i nakon obaranja Miloševića s vlasti. Da bi pokazale kooperativnost u borbi protiv šverca cigareta, srpske vlasti pokušavaju da prodaju nišku fabriku i omoguće joj monopol na prodaju cigareta za period od dve godine.

 

I plan je realizovan

 

Tadašnji direktor Agencije za privatizaciju Mirko Cvetković i predstavnik Filipa Morisa za Evropu Žan-Klod Kunc potpisali su 1. Septembra 2003. godine u Beogradu ugovor o prodaji 66,45 odsto društvenog kapitala Duvanske industrije iz Niša za, i to 518 miliona evra.

U ime vlade potpisivanju su prisustvovali premijer Zoran Živković, ministri za privatizaciju i finansije Aleksandar Vlahović i Božidar Đelić, a događaju je prisustvovao i američki ambasador u Beogradu Vilijam Montgomeri.

Tadašnji premijer Živković ocenio je da je reč o još jednom uspe-

šnom postupku privatizacije, koji će koristiti celoj Republici, lokalnoj samoupravi, a najviše – radnicima te kompanije! „To je i dokaz da reforme uspešno teku“, naglasio je on i dodao da je današnja ceremonija dokaz da je posle 2,5 godine pobeđen šverc duvana u Srbiji, a dolazak

američkog Filipa Morisa na srpsko tržište potvrđuje da je Srbija interesantno tržište za strane investitore. Premijer Srbije je tada istakao da su privatizacijom DIN-a američ-ke kompanije izbile na prvo mesto

po visini uloženih sredstava u srpsku privredu, bilo kroz privatizaciju, bilo kroz direktne investicije. Živković je izrazio ubeđenje da će posle transakcije Filipa Morisa i DIN-a trgovinski odnosi SAD i Srbije biti unapređeni!

Prema Kuncovim rečima, glavni razlog ulaganja Filipa Morisa u niški DIN je poverenje u srpsku vladu i siguran rast privrede u narednom periodu. On je tada istakao „impresioniranost“ brzinom reformi u Srbiji I adekvatnom zakonskom regulativom, koja prati proces privatizacije.

Ministar Aleksandar Vlahović ocenio je da je potpisivanje ugovora

o prodaji DIN-a „najuspešnija transakcija u ovom delu Evrope. „Privatizacija DIN-a imaće pozitivan efekat na otvaranje novih radnih mesta, na lokalnu samoupravu u Nišu, koja će dobiti 20 miliona evra, što je godišnji budžet grada Niša“, rekao je ministar. Vlahović je kazao i da će privatizacija DIN-a imati pozitivan uticaj I na proizvođače duvana koji će duplirati proizvodnju, kao i na spoljnotrgovinski bilans zemlje. On je tada naglasio da su drugi učesnici na tender za niški DIN čestitali Vladi Srbije na transparentnosti u vođenju tog postupka. „Mi podižemo imidž naže zemlje, uprkos nekritičkim izjavama u javnosti. Očekujem da će ovo biti ohrabrenje za velike investitore“, istakao je tada Vlahović i dodao da Srbija sve više postaje „destinacija za sigurna ulaganja“.

Tadašnji ministar finansija Božidar Đelić je rekao da „kada u Srbiji

imamo malo doslednosti u ostvarenju neke ideje – rezultati su tu“ i ocenio da je „privatizacija DIN-a doprinos borbi protiv šverca“, uz najavu da do 2010. godine neće biti menjanja akcizne politike u proizvodnji duvana. Ministar Đelić je istakao i uspešnu transparentnost u postupku privatizacije DIN-a, koja je obavljena bez posrednika i „bez ikakve sumnje da je bilo zloupotrebe u postupku“. Ministar finansija je tada naveo da „Prihodi koje smo dobili nisu bili planirani u budžetu, ali taj novac neće biti upotrebljen za redovno finansiranje već za razvoj privrede“.

 

Kako od dve milijarde napraviti nulu

 

Kompanija Filip Moris pobedila je na međunarodnom tenderu ponudom u iznosu od 387 miliona evra, uz investicije od 64,85 miliona, sredstva za socijalni program od 59,11 miliona prodaji NIS-a kao štetan.

Kada je ruski deo rukovodstva NIS-a predložio srpskim partnerima

da izaberu revizorsku kuću, koja će o ruskom trošku pročešljati poslovanje, imovinu i vrednost NIS-a, pokazalo se da su savetnici predsednika Tadića, mesec dana, uoči predaje Rusima očerupali, i da su Rusi NIS platili mnogo više od realne cene.

U poslovanju NIS-a nema mahinacija, i srpske vlasti su u potpunoj

mogućnosti da preko članova u Upravnom odboru, kontrolišu poslovnije ove kompanije, ubiraju poreze, i kontrolišu sprovođenje ugovornih obaveza kupca.

Pre tri godine Vlada Ruske federacije odobrila je Srbiji kredit od preko milijardu evra. Ugovorom je predviđeno da 200 miliona evra bude

uplaćeno u budžet Srbije, zbog deficita, a 800 miliona evra Vlada Srbije

mogla je da povuče za određene projekte, kojima bi se gradili putevi, u infrastrukturne projekte i podizanje fabrika.

Pod pritiskom zapadnih saveznika, zbog nedostatka ideja i projekata, a uglavnom zbog činjenice da je kredit namenski i da se od njega ne može puno pokrasti, srpske vlasti još nisu povukle ni prebijeni evro, a besomučno se zadužuju u inostranstvu najnepovoljnijim kreditima.

Ima li Srbija interesa da sarađuje na privrednom planu sa Rusijom?

‘’Rusija je sposobna da pruži zna-temelj za unapređivanje sveukupnih

odnosa dveju država. Na ovom čvrstom temelju moramo dalje graditi

celinu naših odnosa, pre svega, snažne ekonomske veze, koje su u savremenom svetu postale najvažniji oblik saradnje i povezivanja“, naglasio je Koštunica.

Srbija se do današnjeg dana zadužila sa 28 milijardi evra, njen unutrašnji dug je veći od 100 milijardi evra, privreda je klonula, velika je nezaposlenost.

Rusija je spremna da bez ikakvih političkih i drugih uslovljavanja ulaže u Srbiju, i sa njom nastavi strateško partnerstvo, na osnovu iskustava iz prošlosti, zbog kulturnih, verskih I istorijskih razloga koji povezuju dve zemlje, koje dolaskom novih vlasti, udaljile njihove ekonomije.

Uklanjanje Mlađana Dinkića sa položaja ministar ekonomije može

dovesti do značajne ekonomske saradnje Rusije i Srbije. Jedan od onih

koji su prepreka na tom putu je i minister odbrane Dragan Šutanovac

koji je privatizovao srpsku vojsku, rasturio i pokrao njenu industriju i naoružanje, otvoreno propagirajući ulazak Srbije u NATO alijansu. Taj ulazak mnogo i finansijski košta. Ali, važno je da je gospodin Šutanovac pokrao Srbiju za pola milijarde evra.

Ruski premijer dolazi u Beograd s dobrom ponudom. Srpski predsednik i njegova vlada su, međutim, nepredvidivi.