Uvodnik

(Pr)osudite sami

 

Uvek budna

 

Milovan Brkić

 

U ponedeljak, 7. novembra, sat uoči slanja tekstova štampariji, dobio sam internet  poruku, sa meni već poznate adrese. Citiram je doslovno:

"E prijatelju, prijatelju, ne ide da samozvani "pukovnik" tera pravog "generala".

Njemu nisi naudio nego učinio uslugu (pošto ima neki sapatnički odnos prema tebi da bi samoinicijativno napustio tu lokaciju), za tebe nam nije ni važno, ali si nama napravio posao, jer sad moramo da sve instalacije nešto demontiramo tamo kod tebe, nešto preusmerimo na njegovu novu lokaciju, sad samo čekamo koju i gde. Bestraga ti luda glava, kad ti je bezbednosni instinkt na nivou besne gliste. A 25 godina je trebalo da ga uopšte identifikujemo.

Za kaznu evo ti nekoliko (presretnutih - zato je loš kvalitet) frejmova sa redovne polugodišnje lake terenske obuke, kod Latakije u Siriji (datirano 28. juna ove godine). Prethodna je bila na 15 hiljada kilometara odatle u februaru, nažalost nisi joj ušao u trag, tačnije niste je tamo ispogađali, što je i njega i nas prvo šokiralo, a onda i njega i nas neizrecivo zabavljalo, kad se pokazalo o kakvim se tutumracima radi (pa velimo - onda ostani i dalje u neznanju).

Pa iako si ispao štetočina, radujemo se što sledeći njega napuštamo tvoju teritoriju.

Pozdrav od prijatelja sa dežurstva."

Pročitao sam pismo urednicima u listu, i pogledali fotografije našeg kolege, još uvek zaposlenog u preduzeću koje izdaje naš list. Kada je odlazio na vežbovne aktivnosti, ispraćali smo ga sa radošću, da na miru pravimo novine. Prilikom svakog odlaska precizno bi obavestio o danu povratka, ali ne i o lokaciji boravka. Govorio bi: ova obaveza ne trpi odlaganje!"

Čudili smo se koja strana obaveštajna služba može takvog čoveka da angažuje. Pokazali smo mu, ranije, pismo od istih ''prijatelja sa dežurstva'' o njegovom unapređenju. On je od tada postao još nepodobniji za posao u listu.

Njegovim odlaskom, dan ranije, dobio sam pismo Dragomira Olujića, zvanog Oluja, koji je, po potrebi službe, pet godina stanovao u prostorijama naše redakcije, kao službin ''izveštač sa terena''.

"Gospodine Brkiću!

Da li biste me mogli noćas zatvoriti u (redakcijsku) kuhinju - trebao bih da pronađem (negde su u ormanu, ili već...) patike, rukavice, šal, džemper (noći su mnogo hladne, pogotovo u staničnom holu) i iglu i konac da pokrpim džepove na jakni, farmerke, torbicu...Ako je to izvedivo, recite Đapu da bih došao oko 10 sati uveče (i otišao ujutro, pre sedam), da ne zaspi, i javite mi šta ste odlučili. Pozdrav! Oluja"

Službi se žurilo, kako kažu ''prijatelji sa dežurstva'', da sa zadovoljstvom pokupi tehniku iz naše redakcije.

Zvao sam starog prijatelja, stručnjaka za pitanja delovanje pomenute strane službe, koji mi je, pod stare dane, objasnio da naša služba, kojom je rukovodio, iako razbijena, skoro satrvena, ima i profesionalaca koji pošteno obavljaju svoj posao.

Uzradovale su me njegove reči, jer je to znak da ovi pošteni profesionalci prate, osim mene, i one koji su na vlasti, a koji su ovu zemlju doveli do samog gorkog dna. Ako su sačuvali sve te dokaze, hvala im. Da li je služba uvek budna? Odgovor na ovo pitanje tražim i ja u svakom broju novine koju pravim na radost desetine i stotine hiljada čitalaca. "Prijatelj sa dežurstva" morao bi da zna sa kakvim ljudima moram da sarađujem. I kakvo je zdravstveno stanje tih ljudi. Mučilo me i još jedno pitanje: kakva je to služba kojoj je trebalo 25 godina da identifikuje "generala" kome je zasmetao "pukovnik"? Ipak, želim da verujem, da je svako u ovoj obaveštajno-žurnalističkoj enigmi našao svoj mir...