Zakonopravila
Kako je uništen jedan od glavnih oslonaca mira i bezbednosti građana
Policija na izvol'te
O prilikama i neprilikama u radu srpske policije, piše Tabloidov urednik
Josip Bogić, penzionisani pukovnik Uprave za borbu protiv organizovanog
kriminala, i stalni konsultant OEBS-a
Josip Bogić
Svaka iole ozbiljnija država sa uređenim sistemom
leži na jednom od stubova svog oču vanja a to je policija. Prema toj svojoj
instituciji ona se odnosi sa velikim poštovanjem jer je državi stalo da ima
zadovoljne pripadnike službe koji su se zakleli da će u krajnjem slučaju za tu
istu državu dati i svoje živote. Naravno da se država u svakom pogledu brine o
pripadnicima od dostojnih plata, stanova, odgovarajuće tehnike i na ravno
davanjem odgovarajućih ovlašćenja koje obični građani nemaju. Jedno od tih
ovlašćenja je i upotreba sile i vatrenog oružja prema građanima koji ne poštuju
ustavni poredak i zakone.
Ovih dana smo svedoci sve učestalih napada na
policajce od kojih su nažalost trojica platili svoju odanost državi životima.
Mladi životi su ugašeni, a da se niko od državnih organa i zvaničnika nije time
ozbiljno pozabavio niti „potresao". Osim uobičajenih zvaničnih saopštenja
predsednika
države, ministra policije u stilu „žao
nam je" i kilavog obraćanja
javnosti direktora policije u stilu „niko ne sme da udari na policiju i
tražićemo od pravosuđa da se oštrije kažnjavaju napadi na policiju" niko
se nije ni osvrnuo.
Da stvar
bude još drastičnija niko od republičkih, pokrajinskih i na kraju državnih
nosioca funkcija nije udostojio da se pojavi na komemoraciji poginulom
policajcu, ako ništa drugo da porodici poginulog čoveka koji je dao život za
Državu Srbiju i sve njene građane i njihovu bezbednost izjavi saučešće? Tu se
vidi koliko je političarima stalo do države i kako je tretiraju.
Život policajca za 500.000 dinara
Koliko su demokratske vlasti
"demokratski" uništile policiju vidimo svakodnevno. Pripadnici policije
nisu obični građani već ljudi koji brane državu i narod. Kakav odnos država
Srbija ima prema pripadnicima policije vidi se i iz toga da je državi jeftinije
plaćanje sahrana nego ulaganje u obuku policajaca. Po kolektivnom ugovoru,
porodica stradalog policajca dobija 36 prosečnih plata u MUP, kao i osiguranje
u slučaju smrti, što iznosi oko 500.000 dinara. Deca dobijaju plaćen boravak u
predškolskoj ustanovi i stipendije u daljem školovanju. Ipak, sve je to malo u
odnosu na zemlje u Evropi.
Koliko država vodi računa o pripadnicima policije vidi se i iz toga da oni nemaju
osnovna sredstva za rad, imaju mizerne plate, nemaju uniforme a o stanovima da
i ne govorimo. Sve se to pravda nemanjem dovoljno novca. Naravno to nije tačno.
Ako se sa druge strane vidi koliko su demokratske vlasti osnovale raznih
agencija u kojima sede razni partijski debeloguzi kadrovi poput masnih
gusaka, sa platama od nekoliko hiljada eura, onda to ne pije vodu. A policajci
koji brane državu svakodnevno stavljaju glavu u torbu za mizernih 300 eura!?
Mnogi od sadašnjih učesnika u vlasti su u vreme
vladavine Slobodana Miloševića manipulisali sa brojkama pripadnika bezbednosnih
službi i policije navodeći podatke da se radi i o 300 hiljada pripadnika istih.
Kada su srušili taj sistem videli su da policija i UDBA jedva da imaju ukupno i
40 hiljada pripadnika. Jeste da su u strahu velike oči ali...Isti ti
"demokratski oslobodioci" su brže bolje požurili sa rastakanjem ovih
službi dovodeći u njih razne neproverene i kompromitovane tipove što im se
kasnije itekako osvetilo. Istovremeno su iz policije "najurili"
iskusne kadrove.
Broz i Sloba
su to drugačije radili...
Nisu Sloba niti njegovi prethodnici badava držali
sistem i vladali silom. Oni su imali sistem a ovi sadašnji vlastodršci imaju
brojke. Umesto ukidanja tajne policije koja je bila u funkciji jedne partije u
doba vladavine Broza, a kasnije i Slobodana Miloševića i formiranja jedne
ozbiljne službe čiji bi zadatak bio zaštita države i naroda. Stručne službe
pripadnika policije su toliko uništene i srozane da njihovi pripadnici ne mogu
da se nose sa novim pojavnim oblicima kriminaliteta koje su nam donele demokratske
promene. Na kraju krajeva one ne mogu da se nose sa stotinjak huligana ili da
obezbede miting gej paradu.
Poimanje demokratije se shvatilo kao uništenje
policije kao pojma vladavine bivših režima. Ako se iz tih institucija ukloni
politika i obavljanje poslova poveri stručnim ljudima neće biti nikakvog
problema u fukcionisanju države. Sve policije u svetu rade na sličan ili isti
način i tu nema velikih razlika. Razlike postoje eventualno u tehničkoj
opremljenosti i ništa više. U ovim institucijama se desilo upravo suprotno.
Sada u policiji nema sistema, jer vlada haos u samom rukovođenju i
komandovanju. Sa jedne strane imamo formalno ministra policije koji je nadležan
za svoj kabinet i ponešto i direktora policije koji je produžena ruka
predsednika države odnosno DS-a (Savet za nacionalnu bezbednost).
U poslednjih deset godina su pripadnicima policije
smanjena ovlašćenja tako da se prili kom intervencija oni moraju izvinjavati
kriminalcima i barabama što ih hapse i privode. To je naročito bilo izraženo u
vreme vladavine premijera Koštunice kada je na čelu general nog inspektorata
bio čovek koga je dovela politika i koji je do te mere maltretirao policiju da
niko nije smeo da obavlja svoj posao kako treba. Lepo je to smislio bivši
ministar policije. Policajac ne sme da puca čak ni kad osumnjičeni u rukama
drži bombu! U naoružanju nemaju ni automatske puške, dok druge policije koriste
"pumparice"!.
Sa druge strane vidimo kako policija radi u
uređenim demokratskim zemljama, kako se "demokratski" razračunava sa
kriminalcima i barabama. Do skora je engleski Bobi bio bez oružja i nije bilo
potrebe za tim. Međutim, Engleska kao ozbiljna država je nakon učestalih napada
na Bobije donela zakone gde je istima dala mogućnost upotrebe vatrenog oružja.
Naši vlastodršci su do te mere preterali sa demokratijom da su policiji maltene
zabranili upotrebu oružja i dovela do toga da su policajci postali glineni
golubovi, a treba da brane državu!?. U tim ozbiljnim državama napad na
policajca se smatra napadom na državu i kažnjava se čak i smrtnom kaznom dok su
naše demokrate dovele do toga da se napad na policiju smatra kao napad na
političku policiju.
Sećam se jednog davnog slučaja našeg fudbalera
koji je igrao fudbal u Belgiji, imena se ne sećam, koji je vozeći automobil
iznad dozvoljene brzine bio zaustavljen od strane policije, a pošto je došao iz
zemlje u kojoj su bila malo drugačija pravila, nije znao kako policija postupa
u Evropi, pogrešno je postupao prilikom izlaska iz automobila i bio je ubijen.
Niko od policajaca nije pozvan na odgovornost. Napisan je izveštaj o postupanju
službenog lica u kome je stajalo zbog čega je upotrebljeno vatreno oružje.
Bio sam na Kosovu i Metohiji. Branio sam kao i
mnoge moje kolege državu. Mnogi od njih se nisu nažalost vratili. Mnogi koji su
se vratili su diskriminisani upravo od te države koju su branili. Mnogi će reći
pa policija treba da se izlaže opasnosti. Da ali da li je vredno dati svoj
život za 300 EURA za tamo nekog napirlitanog i utovljenog činovnika koji sedi u
nekakvoj izmišljenoj agenciji i prima 4 ili 5 hiljada eura? Za njega ima para
koji ne brani ništa osim fotelje, a nema para za policiju koja brani tu istu
državu.
Najnovija izjava direktora policije, srpskog
"Eliota nosa", o tome kako srpski policajci nisu neobučeni je toliko
neargumentovana da on sam sebe demantuje. Kako je onda moguće da policajci
stradaju kao glineni golubovi kada su toliko obučeni!?. Isti taj direktor je
bio saučesnik u gašenju srednje škole unutrašnjih poslova u Sremskoj Kamenici
koja je iškolovala mnoge generacije policajaca u Srbiji, bivšoj SFRJ pa i šire.
Kom pametnjakoviću je samo pala na pamet ta imbecilna ideja. Nisam nigde
pročitao da se direktor bunio protiv toga. Neko "pametan" je smatrao
da policajac može da postane sa nekoliko meseci kursa. Sada vidimo svu
pogubnost takve ideje.
U npr. Uređenoj zemlji je lako biti policajac jer
su tamo ljudi drugačiji i imaju potpuno drugačiji odnos prema policiji. Nikom
ne pada na pamet da se suprostavi policajcu, a kamoli da ga fizički napadne.
Tamošnji prosečan policajac dobio bi
nervni slom nakon mesec dana rada na ulicama Srbije. U tim zemljama je
nezamislivo da građanin kada prijavljuje ovakve slučajeve ne obavesti policiju
da nasilnik ima u posedu bombu. Zbog čega policajci nisu upozoreni na to?
Nemoguće je da ukućani nisu znali za bombe u podrumu. U tome je razlika između
bezbednosti u Srbiji i Evropi.
Direktor je policije je u jednome u pravu. Nisu
toliko problem policajci niti njihova obučenost već odnos građana prema
policiji i njenim pripadnicima. Nekada je bila mnogo veća i bolja konekcija
između policije i naroda. Tada je to bila narodna milicija. Sada je to
demokratska policija.