Feljton
Serijske ubice sa bivših jugoslovenskih prostora (3)
Dosijei prepuni krvi
Na prostorima nekadašnje
Jugoslavije bilo je više masovnih
nego serijskih ubica. Razlika
između njih je što masovne ubice sopstvene krvave pirove brzo počnu i
još brže ih završe, dok serijske ubice svoje zločine precizno planiraju i
realizuju ih u dužim vremenskim intervalima. Prema američkoj kriminološkoj
i pravnoj definiciji, svaki zločinac koji u određenom vremenskom
intervalu ubije najmanje tri osobe, stiče zvanje serijskog ubice. Prema
takvoj kvalifikaciji, na jugoslovenskom tlu bilo je osam serijskih ubica: Anujka Di Pištonja, Miodrag Stole
Trifunović, Vinko Pintarić, Metod Trobec, Silvo Plut, Lazo Radeski,
Vlado Taneski i Viktor Karamarkov
Piše: Dušan Cicvara
Silvio Plut, rođen 1968. godine
u Novom Mestu ostaće upamćen kao jedan od najsurovijih serijskih
ubica sa teritorije nekadašnje SFRJ.
Za njega bi se moglo reći da
je u detinjstvu bio sklon masakriranjima. Kao dečak sekirom je ubijao
mačke i pse, a obožavao je da kokoškama kamom odseca glave. Prvo ubistvo
počinio je u dvadeset i drugoj godini života. Posle brutalnog silovanja,
na zverski način iskasapio je školsku drugaricu Marjancu Matjašič,
rođenu u Božakovegu kraj Metlike. Zbog pomenutog zločina osuđen
je na trinaest godina zatvora.
Na suđenju Plut je istakao
da je u Marjancu bio fatalno zaljubljen, da je sa njom želeo da stvara
porodicu, međutim nije mogao da joj oprosti to što ga je grubo odbila. Sopstveni
surovi čin obrazložio je rečenicom: "Kada nije želela da bude
moja, neće biti ničija!"
Aleksinački krvavi pir
Posle odležane kazne Silvio Plut
se nastanjuje u Aleksincu. I u srpskom rudarskom gradiću kroz koji
protiče reka Moravica, ostao je upamćen po zlu!
U noći između 13 i 14.
novembra 2004. godine na poljskom putu ka Aleksinačkim rudnicima Plut je
sačekao radnicu dragstora "Vranjanku" dvadesetpetogodišnju
Jasminu Đošić, čije je izmasakrirano telo pronađeno blizu
Aleksinačkih rudnika. Pored brojnih uboda nožem nesrećnu ženu je
izgrizao po grudima i butinama. U predelu stomaka pronađen je krst urezan
nožem! To mu nije bilo dovoljno, već je žrtvu na kraju preklao!
Istražne sudije Niškog Okružnog
suda i policija dokazali su da je Plut sa svojim prijateljem, takođe
slovenačkim državljaninom Srđanom Živkovićem, tokom boravka u
Srbiji počinio dva razbojništva i jednu krađu. Nažalost, obojica su
izmakla pravdi. Plut se vraća u Sloveniju, u kojoj je mesecima u
ljubljanskim predgrađima, bitisao po zemunicama.
Ubrzo je pokušao da opljačka
Ljubljansku poštu. Biva uhapšen,
međutim Okružni sud u Ljubljani
pušta ga da se uz pojačani policijski nadzor brani sa slobode. Pluta je
zbog pokušaja pljačke kao svedok najviše optuživao poštanski radnik Miro
Ulčar. Plut je tokom svedočenja počeo da planira osvetu sa kojom
će overiti titulu najhladnokrvnijeg i najsurovijeg ubice na teritoriji
bivše SFRJ.
Osveta balkanskog kasapina
Plut je 26. februara 2006.
godine, oko 5.30 časova ujutru, krišom ušao u kuću bračnog para
Mirka i Ljubice Ulčar, napao ih, brzo savladao i vezao, a zatim
naočigled supruga Ljubicu silovao. Na kraju, izmrcvarenoj ženi nožem je
naneo smrtonosne povrede. Njenom suprugu Mirku poštedeo je život, koji je
ubrzo, o stravičnom zločinu koji se dogodio u njegovoj kući,
obavestio policiju.
Zbog Mirkovog svedočenja
ubistvo ljubice Ulčar okarakterisano je kao ubistvo sa predumišljajem! Tom
prilikom slovenačkoj javnosti saopšteno je da je Plutov dosije prepun
krvi!
Kada su u Srbiji saznali da je
Plut iz slovenačkog istražnog zatvora pušten krajem 2005. godine, i da na
slobodi čeka okončanje istrage za pokušaj pljačke pošte, sudija Okružnog suda u Nišu Zoran Krstić,
koji je vodio predmet "Aleksinački zločin", pokušao je da
stupi u kontakt sa slovenačkim kolegama, zato što je prema pravilima koje
je propisala Evropska Konvencija, postojala mogućnost da se Plutu sudi u
Srbiji a da potom slovenačko pravosuđe preuzme i sprovede presudu
koja bi bila doneta u Nišu.
Na kraju, posle dvogodišnjih
razgovora, međudržavni dogovor nije postignut. Na dosije Plut svi
parničari mogu da se pozovu kao na poučnu lekciju o tome kakve sve
mogu biti posledice nesaradnje među državama, posebno kada su u pitanju
patološke ličnosti, kakva, je nesumnjivo bio Silvio Plut. Da su
slovenački pravnici postigli sporazum sa srpskim kolegama, da se Plutu
prvo sudi u Nišu pa da ga potom deportuju u njegovu rodnu žemlju, Ljubica
Ulčar ne bi dočekala stravičnu smrt.
Pepeo mu razneo vetar
U svojoj domovini Silvio Plut je
za ubistvo Ljubice Ulčar "zaradio" trideset godina zatvora.
Okružni sud u Nišu u odsustvu za monstruozno ubistvo Jasmine Đošić,
osudio ga je na četrdesetogodišnju zatvorsku kaznu. Ako smo Plutovog
zemljaka Metoda Trobeca nazvali slovenačkom verzijom Eda Gejna, Pluta bi i
pored činjenice da nije bio elokventan i obrazovan kao Teodor Ted Bandi,
delimično mogli da povežemo sa pomenutim američkim serijskim ubicom.
Dok je u zatvoru čekao
presude za zločine koje je počinio, Plut je bio zasut pismima, uglavnom
mladih devojaka, koje su želele da sa njim provedu noć. Zato bi se ona
čuvena pitalica "šta je to u ljudskom biću, što ga tera prema
piću", u Plutovom slučaju mogla pretvoriti u šta je to u ženskom
biću, što ga vodi ka zločincu?! I da li miris opasnosti za lepši pol
predstavlja opojan afrodizijak? Jer najotvorenija u mameri da joj Plut napravi
dete bila je dvadesetšestogodišnja Nataša Tekavec. Čim je saznao da ga
ukupno čeka sedamdeset godina robije, Plut je 30. aprila 2007.godine u
zatvorskoj ćeliji izvršio samoubistvo.
Plutovoj devojci Nataši Tekavec
koja se pojavila neposredno pred početak suđenja, slovenačke
vlasti nisu dozvolile da organizuje pogreb. Takođe nisu bila ispoštovana
ni ostala upustva iz Plutovog oproštajnog pisma u kome je zahtevao da ga
pokopaju sa narukvicom, lančićem i Biblijom. Na stolu u zatvorskoj
ćeliji ostavio je i odelo koje mu je Nataša kupila za prisustvo
suđenju, U pismu koje je uputio voljenoj devojci Plut ju je zamolio da mu
oprosti što diže ruku na sebe: "Postao sam vernik, i konačno pronašao
savršenu sreću! Nataša,obećavam ti da ću te posmrtno zauvek
nositi u srcu!", napisao je Plut, Plutov otac i brat Anton odrekli su se i
njegovih zemnih ostataka. Slovenačke vlasti odlučile su da 04. 05.
2007. godine Plutov pepeo rastresu na placu koji pripada ljubljanskim žalama.
Pepeo kojim je zasuta površina grobljanske zemlje, ubrzo je razneo vetar!
Ove godine, Silvio Plut pomenut
je i prilikom ubistva tridesetčetvorogodišnje Svetlane Zorić, koja je
kao kuvarica radila u ustanovi za zbrinjavanje dece bez roditeljskog staranja
u Sremskoj Mitrovici.Nju je sa pedeset uboda nožem, čije je sečivo
bilo dugo 26 centimetara,izmasakrirao štićenik pomenute ustanove Saša M.
Ovo pominjemo zato što je na društvenoj mreži Fejsbuk u okviru sopstvenog profila Saša M. stavio i emisiju Dosije Iks tadašnje TV Foks, koja je govorila o ličnosti
silovatelja i serijskog ubice Silvia Pluta.
Tajni život mirnog penzionera
Penzioner Lazo Radeski, miran
tihi povučen čovek, ostaće u istoriji makedonskog
pravosuđa upamćen kao prvi serijski ubica na tlu Makedonije.
On je uhapšen maja 2008, godine
zbog svirepog ubistva uličnog dilera deviza, šezdesetjednogodišnjeg
Trajčeta Cocevskog. Portparol makedonskog Ministarstva unutrašnjih
poslova Ivo Kotevski rekao je da je Radeski Cocevskog ubio s leđa,
udarcima čekićem po glavi. Ubistvo je izvršeno u prodavnici
čiji je vlasnik bio zet Radeskog. Potom je Lazo telo spakovao u najlonsku
vreću, i dva dana po Ohridu vozio u gepeku svog automobila, sve dok ga
nije ostavio na obali reke Sateske.
Svi ubijeni trgovali su devizama
Na saslušanju Radeskom se brzo
otvorio jezik.Tom prilikom u rekordnom roku progovorio je i o ubistvima koje je
ranije počinio, a koja su za makedonske inspektore predstavljali nerešivu
enigmu. Prva ubistva Lazo Radeski počinio je 1999.godine. Njegove žrtve
bile su Todor Tasevski i Spiro Stavreski, čije je telo pronađeno osam
godina docnije. Zahvaljujući iskrenosti prvog makedonskog serijskog ubice
policija je razrešila i slučaj jednog kineskog državljanina takođe
dilera deviza, čiji je nestanak prijavljen 2003. godine. Motiv za pomenuto
ubistvo bio je taj što je "Radeski osećao napetost kada mu se kosooki
likovi nađu u blizini". Mihajla Novičnog, koji je takođe
radio sa devizama, pokušao je da likvidira, jer po njegovom shvatanju nije
posedovao smisao za humor, a svima je po Ohridu dosađivao svojom
duhovitošću.
Motivi za pomenute zločine
osim u slučaju iz 2003. godine, bili su vezani za neizmerna dugovanja
Radeskog svojim žrtvama. Radeski čija novčana primanja, nisu
zadovoljavala njegove apetite oduvek je želeo da živi na visokoj nozi. Novac
koji je od dilera uz kamatu pozajmljivao trošio je po kockarnicama i sportskim
kladioničama. Eventualni dobici nisu zadovoljavali njegove potrebe. Dugovi
su se gomilali. Zato je rešio da ljude kojima je dugovao novac, "pošalje
Bogu na ispoved, a milostivi Gospod će presuditi da li su zaslužili raj
ili pakao!". Mirni deka iz komšiluka, prvi serijski ubica na tlu
Makedonije, Lazo Radeski, ovozemaljsko bivstvo okončaće u zatvoru,
jer je za surove zločine koje je počinio, osuđen na
četrdesetogodišnju zatvorsku kaznu.
Zagonetni Taneski
Jedan od poznatijih makedonskih
novinara, Vlado Taneski (rođen 1952.godine u Kičevu) uhapšen je 21.
juna 2008.godine, posle pretresa njegove kuće i automobila. Utvrđeno
je da je najpre ubijao, a potom masakrirao starije žene.O svojim zločinima
pisao je za Novu Makedoniju i Jutarnji list. Urednici ovih dnevnih
novina rado su objavljivali njegove tekstove, jer su obilovali detaljima koje
je na konferencijama za štampu "u interesu istrage" policija
obično skrivala od novinara.
Istragom, pripadnici makedonske
policije utvrdili su da je Taneski ubio šezdesetjednogodišnju Živanu
Temelkovsku. Njeno masakrirano telo nađeno je krajem maja 2008. na divljoj
deponiji kraj lokalnog fudbalskog stadiona. Druge dve njegove žrtve bile su
šezdesetpetogodišnja Mitra Siljanovska i sedamdesetdevetogodišnja Gorica
Pavleski, čiji su nestanci prijavljeni još 2003. Policija je Taneskog
povezala i sa ubistvom pedesetšestogodišnje Ljubice Ličovski, čije je
telo pronađeno sredinom februara 2008. na planinskom prevoju Straža pored puta Skoplje-Ohrid.
Sve ubijene žene bile su iz
Kičeva. Uglavnom su živele same, a radni vek provele su kao
higijeničarke u državnim firmama. Njihov profil bio je sličan profilu
majke osumnjičenog, koja je takođe radila kao čistačica. Policija
je još otkrila da je Taneski bio u lošim odnosima sa majkom, koja nije mogla da
mu oprosti odluku da se posveti novinarstvu. Nije joj se dopala ni njegova
sklonost ka pisanju stihova. Taneski je poznavao svoje žrtve, pa mu nije bilo
teško da s njima stupi u kontakt. Sve žene ubijene su na svirep način.
Posle seksualnog iživljavanja premlaćivao ih je a potom davio telefonskim
kablom. Njihova tela u najlonskim kesama ostavljao je na divljim deponijama u
blizini Kičeva.
Šokantno shvatanje novinarske profesije
O detaljima istrage oko ubistava
straijih žena slabog imovnog stanja i obrazovanja, Vlado Taneski je detaljno
izveštavao za Jutarnji list i Novu Makedoniju. Najbližu rodbinu
ubijenih žena često je posećivao, tražeći fotografije radi
ilustracije svojih tekstova. Pritom ih je uveravao da policija diletantski vodi
istragu, i da se ubica nalazi u njihovom najbližem okruženju.
Pomoćnik ministra MUP-a
Makedonije Ivo Kotevski ni u sopstvenim najkošmarnijim snovima nije slutio da
će se susresti sa slučajevima koji su do tog trenutka za makedonsku
kriminalističku praksu predstavljali nepoznanicu. Ubrzo posle Laze Radeskog,
koji je ubijao trgovce devizama, Kotevski se suočio sa visprenim i
hladnokrvnim serijskim ubicom, koji je u svojim tekstovima pokušao da bude
glavni akter u rasvetljavanju svirepih zločina koji su tokom 2008.
potresli žitelje Makedonije.
U svojim tekstovima Taneski je
proturao tezu da su za ubistva nesrećnih žena krivi mladići Ante
Ristevski i Igor Mirčevski koje je kičevski sud već bio osudio
na doživotnu robiju za provalu, pljačku i ubistvo kičevskog penzionera
Radoslava Božinovskog. Pomenute mladiće u poslednjem tekstu, koji je
napisao neposredno pred hapšenje, optužio je i za svoja dva poslednja
zločina.Tom prilikom smetnuo je sa uma, da se oni već nalaze na
izdržavanju doživotne kazne, pa je samim tim i njihova umešanost u
zločine bila isključena. Ta krucijalna greška dovela je policiju do
Taneskog.
Samoubistvo obavljeno velom tajne
Posle hapšenja, do tog trenutka
kooperativni novinar, prestao je da sarađuje sa inspektorima. Branio se
ćutanjem. Advokata nije želeo. Sa suprugom i sinovima, koji su ga
među prvima posletili u istražnom zatvoru, takođe nije hteo da
razgovara o razlozima hapšenja. Vlado Taneski je u tetovskom istražnom zatvoru,
tri dana posle hapšenja (24. juna 2008) sam sebi oduzeo život, tako što je
jednu nogu stavio pod radijator, a drugu u wc-šolju. Kofu sa vodom postavio je
ispod lavaboa, da bi ostao priklješten u trenutku kada zagnjuri glavu. Pronašao
ga je jedan od cimera koga je probudila voda iz slavine .
Ovo samoubistvo je još obavijeno
velom tajne. To je bez uvijanja potvrdio i direktor Skopskog Instituta za
sudsku medicinu i kriminalistiku Aleksej Duma. Prema mišljenju ovog uglednog
makedonskog forenzičara kod lica koja se odluče na taj čin, u
poslednjem trenutku pojavi se želja da se spasu od davijenja. Dumi je ne jasno,
zašto je kod Taneskog taj instikt zatajio. Čudno je takođe zašto
forenzičarima nije dat na analizu sadržaj kofe u kojoj se udavio Taneski.
I najpovršnijim konzumentima kriminalističkih romana, filmova, i tv
serija, poznato je da dokazni materijal ide zajedno sa telom. Slučaj
Taneski i dalje izaziva veliku pažnju. Počinilac tih monstruoznih
zločina bio je primeran suprug i otac, ali i izuzetno informisan novinar,
zbog čega je, i to ne samo u rodnom Kičevu, uživao veliki ugled. Članovi
njegove porodice i najbliži prijatelji tvrde da je Taneski žrtvovan da se ne bi
otkrila prava istina o do tada neviđenim zločinima počinjenim
na makedonskom tlu.
Film posvećen Taneskom
U svom najnovijem filmu Majke
poznati makedonski reditelj Milčo Mančevski ( na 39.
"Festu" ovom filmu dodeljene su nagrade "Nebojša
Đukelić" i u okviru takmičarskog programa "Evropa van
Evrope" nagrada dnevnog lista "Politika" "Eritrocit" )
Mančevski je detaljno progovorio o slučaju Vlade Taneskog. U
intervjuima koje je davao povodom filma Majke, jedan od najpoznatijih
makedonskih reditelja govorio je:
- Pre tri godine (2008. -pr.D.C.)
makedonska javnost, a verujem i ona u regionu bila je šokirana vešću o
otmicama, silovanjima i ubistvima nekoliko starica, čija su tela
pronalažena na okolnoj deponiji. Brzopotezno, za samo tri dana, ovaj
nezapamćeno monstruozni slučaj otvoren je i zatvoren. Uhapšen je
kičevski novinar koji je o tim ubistvima izveštavao, i koji se u tetovskom
zatvoru odmah ubio.
Mnoga pitanja su, međutim,
ostala otvorena, prava istina mislim da ni danas nije poznata. U
međuvremenu, poginuo je policajac koji je istraživao ovaj zločin.
- Mene, međutim, nije
zanimalo da pravim film o istini, nego o prirodi istine, rekao je u intervjuu
novinarki Radmili Radosavljević proslavljeni makedonski internacionalac
Milčo Mančevski.
U Kičevu ostao je samo grob
Vlade Taneskog, koji će ne samo u Makedoniji, već i na Balkanu,
ostati upamćen ne po poeziji i novinskim tekstovima koje je pisao,
već kao najpoznatiji serijski ubica sa tla Makedonije.
Slučaj Karamarkov
U akciji Raskoljnikov 9. novembra
2009. godine makedonska policija uhapsila, je tridesetogodišnjeg narkomanskog
zavisnika Viktora Karamarkova, koji je od marta do novembra na području
Skopske oblasti (naselja Butel i Aerodrom) lišio života četiri, a potom
pokušao da ubije još tri starice.
Dokazni materijal ukazao je na
činjenicu da je on pored ubistava usamljenih starica, počinio i
nekoliko razbojništava, medu kojima je i napad na čistačicu u tržnom
centru Mavrovka, koji se nalazi u glavnom gradu Republike Makedonije.
Karamarkov je ubijao iz koristoljublja, sekirom umotanom u najlonsku kesu.
Policiji je ispričao da je gubio prisebnost duha kada bi ugledao
nakinđurene vremešne gospođe kako se hvale imovnim stanjem, dok je on
sakupljao novac radi lečenja bolesne majke.
Tako se zahvaljujući Viktoru
Karamarkovu broj serijskih ubica na jugoslovenskim prostorima popeo na osam.
Kraj