Francuska
Šta
donosi Fransoa Oland, novi prvi čovek Jelisejske palate
Katastrojka
na vidiku
Kažu
da je nepisano pravilo da svaki naredni predsednik bude lošiji od prethodnog.
Normalno, jer je u celom svetu situacija sve gora i gora. U samoj
Francuskoj, na primer, predsednik Pompidu nije vredeo ni pola De Gola! Žiskar nije bio bolji
od Pompidua, a Širak lošiji od Miterana. Sarkozi je podbacio u odnosu na
Širaka, jer je više voleo vlast nego same Francuze. Zato je izgubi izbornu
trku u finišu. Pitanje koje se nameće je
jasno: da li će i Fransoa Oland potvrditi pravilo i na kraju mandata biti
ocenjen kao još lošiji od toliko kritikovanog i omrznutog Sarkozija, kome sada
povrh svega preti i sud zbog sumnji za korupciju
Mile
Urošević
dopisnik
iz Pariza
Zbog svega onog što se dešava na političkoj sceni
Francuske a i zbog onoga što se dešava po ostalim državama Evrope i sveta, sve
češće se pitamo: Da li igde postoji neki političar koji ne laže i ne
krade ili su to izgleda obavezne vrline
kandidata za ovakvu funkciju? Postoji li neki vladar na ovoj ludoj planeti koji
preferira svoj narod i svoju državu u odnosu na vlast koju mu je taj isti ludi
narod olako poklonio.
Papirni glasački listići nisu podesno oružje za biranje
vlasti kao što ni demokratija nije idealni sistem organizacije društva.
Pogotovo se u ovakvoj demokratiji kakva je danas nigde više ne mogu probiti
novi mladi ljudi, oni koji imaju veliko srce i jake ideje, a nemaju velike pare
i jake medije iza sebe. Pa ako su odgovori na sva ova pitanja gotovo identični
i to u svim zemljama sveta, kako je onda moguće da se uvek i svuda jedni te
isti večno nameću kao jedino rešenje bez alternative?
Izuzetak su naravno strane intervencije velikih sila po
malim državama, gde se ludost naroda leči pametnim bombama, a vlada
nameće po kratkom postupku. U svakom slučaju i tamo gde vladaju ljudska prava i
slobodarske ideje, izbor predsednika nikada ne može da zadovolji sve građane. U
Francuskoj je na dan izbora pola države plakalo, a pola skakalo uvis od sreće.
Preostali glasači ni danas ne mogu da prežale svoje kandidate koji su otpali
pre finala.
Iako na glasanje nema ozbiljnijih primedbi, ipak
postoje prigovori na način na koji se odvijala najžešća i najprljavija kampanja
svih vremena. Tako i ovoga puta ispada da ne postoji dobar predsednik države. Postoji
izabrani ili legalni, ali skoro polovina birača nije glasala za njega. Takav, polovični
predsednik je i novoizabrani Fransoa Oland, čovek koji je
neverovatnom igrom slučaja došao na mesto koje mu nije bilo namenjeno, ali
izgleda suđeno.
Da se nije dogodilo "ono..." u
Njujorku, danas bi Dominik Stros Kan pravio terevenke u Jelisejskoj
palati. Oland bi trebalo da podigne spomenik tamnoputoj sobarici, čuje se u
dosetkama koje kruže po Francuskoj. Ali osim viceva, postoje i ozbiljnije
primedbe na način na koji je Oland vodio kampanju. Ona je bila bez ideja. Oland
je javno iznosio samo bilans prethodnika.
Neki posmatrači otvoreno tvrde da Oland nije pobedio,
već da je Sarkozi izgubio. Za socijalistu- mondijalistu masovno su glasali
crnci, islamisti i ostali stranci iz velike etničke zajednice, takozvane
vidljive manjine. Obećanja bez pokrića su pljuštala na sve strane, a narod voli
kad ga neko lepo laže i priča mu ono što ljudi vole da čuju. Svuda pa i u
Francuskoj, sistem je isti.
Najdalje u kritici novog predsednika otišla je Maryse
Joissains-Masini, gradonačelnica poznatog grada Eksa na azurnoj obale (Aix-en-Provence) koja je javno
izjavila i na svom sajtu objavila da ne priznaje izbor jednog čoveka koji je na
anti-demokratski način, lažima, pljuvanjem po protivniku i klevetom, obmanuo
birače i tako nelegalno uzurpirao vlast.
Nelegalna je bila i akcija nekih sindikata, koji su po
svojoj prirodi obavezni na političku neutralnost, a ipak su otvoreno navijali i
pomagali kandidata Olanda.
Ova gospođa je čak i za vreme same kampanje poslala svim
sugrađanima pisma u kojima je upozoravala sve one koji svojim glasom dovedu
nespretnjakovića na vlast, da su odgovorni kao saučesnici u neizbežnoj propasti
države koja obavezno sledi ako Oland dođe na vlast. Ni drugi nisu bili
umereniji...
Jedan je deputat izjavio da će posledice Olandovog
režima biti slične posledicama jednog
rata. Kao argumentaciju, desnica uzima program novog predsednika. U tom
kobnom elaboratu ima gomila nepodnošljivih stvari za sve klasične Francuze, a
pogotovo za moraliste i nacionaliste patriotskog smera. Od legalizacije
venčanja homoseksualaca i prava na usvajanje dece, pa preko prava glasanja za
strance van evropskih država i sve do masovne podele papira ilegalnim strancima
ili novih zaduživanja za socijalu, penzionere ili školstvo. Ovaj
samoprozvani Božić Bata obećava sve ono što nema i nikada ne može da ostvari,
samo da bi uleteo u fotelju, poručuje desnica kao i neki bivši kandidati iz
tabora socijalista.
Bivša
kandidatkinja za istu funkciju, Segolena
Rojal, sa kojom novi predsednik-neženja ima četvoro dece, tvrdila je pre
samo dva meseca da taj isti Fransoa Oland nikada ništa nije uspeo da
odradi u životu kako valja. Danas prevarena i napuštena žena traži neki oslonac
ili bar dobro mesto u skupštini, možda kao poklon za raskid i bolje
uhlebljenje.
Druga jedna dama, Martina Obri, koja je zamenila Predsednika na mestu prvog
sekretara socijalističke partije Francuske je do nedavno tvrdila da je taj isti
Fransoa mutan i mlitav tip, a sada se po ustaljenim običajima post izbornih
"lizanja" udvara da bi postala gospođa ministarka.
Kao predstavnik
komunista, Žan Luk Melanšon je priložio masnih 10 odsto glasova na socijalističku trpezu i tako praktično
ustoličio Olanda, u svojoj kampanji je govorio da za francusku lađu koja plovi
po uzburkanom moru svetske krize , kapetan jednog čamca na pedale nije najbolji
izbor. Mislio je na Holanda, naravno ali se oni toga više ne sećaju.
Kao što se
ne sećaju ni da su neki od članova vlade bili osuđeni za korupciju. Sve je to
sada daleka zaboravljena prošlost. Trijumf je slatka magija. Odjednom mutan i
mlitav postaje genije, dobrotvor i kako se sam predstavlja: najzad jedan
normalan predsednik. Sirotinja kao i svi stranci bez papira vide ga kao Mesiju
koga je narod dugo očekivao. Naravno, on je bezbožni Mesije jer socijalisti
imaju svoju religiju, mondijalizam.
Nije ni čudo da na proslavi pobede u Parizu nije bilo ni
jedne francuske zastave. No,vijorile su se zastave muslimanskog sveta Alžira,
Tunisa, Maroka, Marijatunije, Palestine..., što je sokiralo većinu Francuza.
Mnogi su nosili bele krpe sa natpisom Holand Predsednik ili zastave svih
duginih boja na kojima nije ništa pisalo ali svi znaju čije su i šta znače. U
samoj koaliciji Socijalista i ekologista je to isto veče počeo obračun
motornim testerama kako je to izjavio
jedan socijalista. Svi bi da vladaju, da stignu do fotelje preko veze, preko
reda, preko leševa ako treba. Beda ljudske psihe je do te mere vidna i ogavna da
je mnogima sada žao onih, ne tako starih, dobrih vremena kada je jedan čovek o
svemu sam odlučivao.
Već ih ima koji žale za Sarkozijem i Karlom.
Ronili su suze dok je odlazio, isti oni koji su do juče jedva čekali da ga se
otarase. Cela kampanja je bila u stilu, sve sve samo Sarkozi ne. Ovakve i
slične primedbe dolaze sa svih strana i mnogi Francuzi su zabrinuti jer je
slučajni Predsednik Oland, kako kažu, igrom sudbine uskočio u preveliko odelo
za njega.
Neiskusan i nedorastao raznim alama i hidrama svetske
politike koji haraju planetom. Treba ga zaustaviti pre nego što prepravi
Francusku u Grčku, dodaje nova opozicija koja uveliko vodi izbornu kampanju za
parlamentarne izbore polovinom juna. Ovi izbori su u suštini popravni ispit
glasača jer se njima odlučuje mesto prvog ministra ili predsednika vlade. Cela
desna polovina Francuske se nada da će većina uvideti svoju grešku i ovoga puta
dobro glasati, ne bi li se sprečila katastrojka koja će Francusku da
pretvori u jedno galsko selo, kao ono u crtaću o Asteriksu i Obelisku. Taj
nikada nije bio ni ministar niti zna kako se vlada, polu-amater koji je imao
sreće da je Sarkozi preterao kao individualac pomodarac i pomalo mangup
vlastodržac.
Refleksno odbacivanje stare istrošene vlasti uvek se
pretvara u pozitivne poene za smenjenog. Doduše ta ista opozicija je do
juče vodila državu i upravo je ona dovela na ivicu propasti. Prezadužili su
narod i podelili ga mržnjom, klasnim i rasnim podelama, kako odgovaraju levičarski
mediji. Još dodaju da sad treba da se bore protiv takvog nasledstva i da vade kestenje
iz vatre. A narod se pravi kao da im
veruje. To je ono što se naziva nada i vera u bolje sutra. To je ono što nas
održava sve. Dovoljno je prazno obećanje da ispuni svaku glasačku dušu. U borbi
za zlatnu medalju hipokrizije, Socijalisti su na Zapadu uvek ispred svih.
Na primer, predsednik Oland je kao prvu veliku i
istorijski važnu odluku za smanjenje deficita doneo zakon o nagrađivanju i sebi
javno smanjio platu pa sada umesto 22.000 evra mesečno uzima samo nekih bednih
16.000, plus stan hranu i ostalo što ide uz odgovornost čoveka koji ima atomsku
bombu i gotovo neograničenu vlast u stilu Lujeva iz prošlih dana.
Neki se pitaju i kako će na ovoj skupoći uopšte da
prežive, on, njegova devojka kao i njihovo sedmoro dece. Ah, to umalo da
zaboravimo: predsednik Oland je prvi momak neženja u istoriji izabranih
francuskih vladara, a njegova prva dama je moderna raspuštenica sa troje dece,
novinarka u Pari Maču.
Ona uporno tvrdi da će i dalje da radi svoj posao jer ne
želi da finansijski bude zavisna od svog dečka sa kojim deli Jelisejsku Palatu.
Predsednik se šetka ulicama i obećava da će ostati normalan čovek i u kontaktu
sa narodom, iako niko to od njega ne traži.
I tako u ovoj dramatičnoj svetskoj situaciji koja samo
što se nije kliznula u veliki rat, francuski izbori su se pretvorili u pravu operetu snobizma i praznih obećanja.
Kavijar levica kako je nazivaju puna je sebe pa verovatno i da veruje u sve ono što obećava, a sigurno zna da se ni
Nemci ni Amerikanci sa time neće složiti.
Kada bi se rečima mogao menjati svet, znalo bi se.
Prava
situacija je, kako bi to naš narod rekao u stilu: navalio lud na zbunjenog, iz
svih pozicija, pa mu neda ni da diše. Nešto se gadno sprema. Naoblačilo se nebo
iznad Mediterana, a zvanični mediji i dalje na sve ovo gledaju sasvim
neozbiljno. Istina je da ne bi ni bili zvanični kada bi realnost gledali
drugačije nego kao jednu prigodnu verziju svojih želja i interesa. A da nekim
čudom Branislav Nušić ustane iz groba, on bi od ovoga napravio takav
pozorišni komad, koji bi bacio u senku i samu Pokondirenu tikvu ili Gospođu
ministarku.