-->Zabrane

Politički procesi: progon reči i misli u doba diktature (9)

 

Kao čovek je đubre, ali je odličan komunista!

 

Obimnim istraživanjem srpskog književnika i publiciste Marinka Arsića Ivkova, objavljenim pod nazivom "Krivična estetika", detaljno je opisan mehanizam gušenja stvaralačkih sloboda u nekadašnjoj Jugoslaviji, a posebno u Srbiji, od kraja Drugog svetskog rata pa sve do današnjih dana. Uloga partijskih sudova i tužilaštava u službi političkog progona umetnika i umetničkih dela, slobode govora i slobode mišljenja, zabrane knjiga i kontrole štampe, temelj su ove, od javnosti prerano sakrivene knjige. Jer, ništa tako slikovito ne svedoči o kontinuitetu ovdašnjih diktatura, kao što svedoči rad poslušnog pravosuđa, kako onog jednopartijskog, o kome je ovde, na samom početku reč, tako i današnjeg, višestranačkog, zapravo, takođe jednoumnog, u službi vlastodržaca, o čemu "Krivična estetika" upravo i govori...

 

Marinko Arsić Ivkov

 

 

Deca su od malih nogu odučavana od tradicionalnih moralnih normi i vaspitavana u duhu novog morala, zasnovanog na slepoj odanosti vođi i Partiji (,,Druže Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga

puta ne skrenemo") i načelu da (uzvišeni) cilj opravdava (prljava) sredstva. Svi koji su hteli malo bolje mesto pod komunističkim suncem i uspešnu karijeru, prihvatali su i obogaćivali taj neiscrpni repertoar moralne iskvarenosti. Izvesno vreme je čak traženo da građani pismeno iskažu svoju lojalnost tim nakaradnim moralnim normama i da je dokumentuju potvrdom nadležnog organa (partijske ili neke druge društveno-političke organizacije, škole, preduzeća) - to je ona tragikomična ,,moralno-politička podobnost", koja je prilikom zapošljavanja često bila važnija od stručne spreme i sposobnosti kandidata.

Građani su na ovaj ili onaj način bili prinuđeni da se, u većoj ili manjoj meri, vladaju po tom moralu, a za partijske i državne funkcionere, rukovodioce, urednike, novinare, on je bici uslov bez kojeg se ne može. Zato su njihove biografije (naravno, prave, a ne ,,lakirane") anatomija i paradigima tog morala. List Večernje novosti je u broju od 14. novembra 1998. godine, na strani 4, objavio kratku biografiju jednog od mlađih komunističkih funkcionera, ali sa zavidnim stažom:

,,...Milorad Vučelić je roden 17. juna 1948. u Sivcu kod Crvenke... Bio je član SKJ od 1967, istovremcno i partijski radnik i disident, a kao aktivista 'šezdesetosmaškog pokreta' oštro je kritikovao režim da bi ga posle nekoliko godina, kao glavni urednik Studenta i Vidika s podjednakom žestinom branio. Bio je urednik Književnih novina, upamćen i po tome što je u jednom broju tražio hapšenje Gojka đoga, autora Vunenih vremena, a potom, u drugom, njegovo puštanje na slobodu.

Tokom osamdesetih postao je blizak Dobrici ćosiću i intelektualcima iz Udruženja književnika Srbije, dok desetak godina kasnije aktivno učestvuje u ćosićevoj političkoj smeni. Januara 1991. postao je direktor RTS Novi Sad, a od 1993. i generalni direktor RTS.

Socijalisti su ga, inače, prethodno privukli kao 'prebega' koji je u vreme Osme sednice bio na strani Ivana Stambolića i Dragiše Pavlovića.

Pošto je u SPS smenjen 1995, povlači se iz politike i bavi izdavaštvom u svojoj firmi 'Komuna', koja je, pored ostalog, izdala i Bregovićevu 'Mesečinu', nezvaničnu himnu troipomesečnih demonstracija protiv SPS. Rehabilitovan je 1997, pred republičke izbore."

Postavljen je za potpredsednika SPS i izabran za poslanika u republičkom parlamentu. Zbog ,,nedoličnog ponašanja i nerada koji su naneli štetu ugledu partije", a u novembru 1998. smenjen je sa svih funkcija. (Ta smena je bila povod za objavljivanje njegove biografije u Večernjim novostina.)

Ali, čim je njegov partijski voda Slobodan Milošević uklonjen s vlasti, 5. oktobra 2000, Vučelić osniva novu, antimiloševićevsku Socijalističku partiju, s namerom da privuče deo članova SPS i da ponovo stupi na političku scenu.

Stotine hiljada službenika poslušno se vladalo po tom moralu i tako prinosilo svoju grančicu na razbuktalu vatru. Bio je čest slučaj da zaposleni u preduzećima zahtevaju, ili bar odobravaju kažnjavanje političkih neistomišljenika. Stanovnici pojedinih naselja ograđivali su se od svog sugrađanina - ,,političkog prestupnika".

Kad je, recimo, Mihajlo Mihajlov uhapšen zbog najave pokretanja lista Slobodan čas, organizacija Socijalističkog saveza radnog naroda ,,Grad I" u Zadru zatražila je da se njihov sused ,,udalji iz naše sredine, jer ga mi ovdje nećemo više trpjeti". A Milovana đilasa odrekli su se čak i ribolovci!

Savez sportskih ribolovaca je 1955. godine isključio je politički nepodobnog člana iz svojih redova i o tome obavestio javnost! đilas se na ovakvu odluku žalio (tvrdio je da nije prekršio nijedno ribolovačko pravilo i da pre donošenja odluke nije saslušan!), ali žalba je odbijena. (Naravno, iza svih ovih kolektivnih udvaranja vlastodršcima stajala je ambicija nekog sitnog funkcionera.)

 

Ministri mučenici

 

Vlast je terala ljude u nemoral da bi ih lakše držala u šaci i pridobijala za sebe. Ljudi su pak imajući pred sobom mnoštvo primera, brzo prihvatali taj preki put do predsoblja obećanog blagostanja i privilegija. Vrh Partije, pre no što su rat i revolucija i bili okončani, za sebo je obezbedio privilegije (posebna hrana, odeća itd.), kako bi, lišen prizemnih svakodnevnih briga, mogao bolje da se posveti borbi za narodna prava. što su te privilegije postajale veće, propaganda je više veličala komunistički moral i asketizam. Književnici su na tom planu imali naročita zaduženja -da svojim delima objašnjavaju narodu svrhu njegovog siromaštva i odricanja i, naročito, da mitologizuju poštenje i asketizam komunista, posebno rukovodilaca. Biti rukovodilac, biti na položaju, to je i prema mišljenju samog Josipa Broza bila božja kazna:

,,...a ja kažem da su naši pomoćnici ministara najveći mučenici. Njihova je plata slaba, a privilegije nikakve, dok na poslu često padaju u nesvijest!"

 Istina je, naravno, bila sasvim drugačija. Jedan pisac se usudio da to kaže i napisao je satiru o tom dvojnom moralu: prikazao je rukovodioce kako poput nekadašnjih buržoaskih bogataša besplatno letuju u vilama na moru. Napadnut je žestoko, a sam maršal ga je proglasio lažljivcem. Ostali režimski pisci izvršavali su poslušno partijske zadatke. Najdrastičniji primer je Antonije Isaković, koji je preko noći promovisan u velikog književnika pošto je u svojim bizarnim propagandnim pričama partizanski asketizam uzdigao do apsoluta. Dve priče iz njegove knjige Velika deca, u kojma se to komunističko poštenje veliča do neukusa, na silu je moralo da pročita svako dete i da ih ,,pravilno", apologetski analizuje svaki nastavnik maternjeg jezika i književnosti, jer su proglašene obaveznom školskom lektirom. Reč je o ,,pripovetkama" ,,Kašika" i "Crveni šal".

 Kad je Isaković pisao te moralističke nakaze, u zemlji su cvetali dvojni moral (nemoral), privilegije, pljačke stanovništva i bogaćenje velike dece koja su uspela da porastu i iznesu živu glavu iz moralnih kazamata ,,Kašike" i ,,šala". Velika deca su objavljena 1953. godine, a njihov autor u posveti i ne krije ko je njihov mentor, tačnije rečeno, nalogodavac.

Ono što je najporaznije kad je reč o ovoj zbirci ,,pripovedaka", to je da je nju za protekla pola veka čitalo i analiziralo na hiljade studenata i profesora književnosti a da niko nije digao glas ne samo protiv njihove licemerne propagandne poruke nego protiv elementarne nepismenosti autora. Vrhunac tog licemernog morala oličen je u samom predsedniku Josipu Brozu, koji je pantagruelovski ,,uživao u životu", i kao ilegalac, i kao partizan, i kao diktator. Voleo je žene (njegovi biografi još nisu ustanovili ni koliko puta se ženio, ni koliko ima dece), luksuz, sva (preskupa) ovozemaljska uživanja, pa je mrvice dozvoljavao i podanicima.

što su podanici bili bliži sladostrasniku, te mrvice su bile krupnije. Najgrotesknija slika, kao posledica vladavine takvog etičkog načela, svakako su oni čuveni partijski kongresi, na čijem početku zadrigla, trbušasta velika deca, odevena u s kupocena odela, pevaju svoju sirotinjsku himnu: ,,Ustajte, prezreni na svetu, vi sužnji koje mori glad...".

 Onda nije čudo što je u takvoj atmosferi mnogi drug gledao da i sam nešto drpne i ,,omasti brk", a da zauzvrat, po uzoru na avangardu radničke klase, propagira uzdržavanje. Protivan je primer Dušana Baranina, koji se drznuo da u jednom proznom odlomku kritikuje komunističku askezu i poštenje. Naravno da ni intelektualci, umetnici, kritičari nisu sedeli skrštenih ruku...

 

Odbili su mi knjigu, ali me neće prijaviti policiji!

 

Na planu umetnosti, hiljade tzv. kulturnih radnika, publicista, novinara, kritičara tragalo je za zlatnom granom - nepodobnim umetničkim delima, i tekstovima ili klasičnim otkucavanjem zvonilo na uzbunu. Svaka štamparija imala je po nekoliko radnika čiji je zadatak bio da nadležnim mestima prijavljuju svaku sumnjivu knjigu ili tekst koji se priprema za štampu.

U redakcijama su sedeli urednici koji su, bez griže savesti, više vodili brigu o tome da ne prođe nešto politički ,,sumnjivo" nego da za svoju kuću odaberu što bolji rukopis. Predrag čudić opisuje svoj slučaj: ,,Rukopis kratkog romana Ljudske slabosti završio sam 1972. godine i ponudio 'Prosveti'; knjiga je odbijena a razgovor s urednikom za prozu I. V. Lalićem, našim uglednim pesnikom, bio je takav da sam, zamislite, izašao sretan jer sam s olakšanjem pomislio: 'Odbili su mi knjigu, ali kanda, neće me prijaviti policiji!' Posebna priča su pisci i kritičari koji su za razne kabinete čitali i podvlačili sumnjiva mesta u tek izišlim knjigama (Danilo Kiš im se narugao u poemi ,,Pesnik revolucije na predsedničkom brodu"). Oni su najčešće u tim kabinetima bili zaposleni kao lektori, lica zadužena za informisanje i slično. Odigrali su zapaženu ulogu u gušenju umetničkih sloboda i progonu književnika i često su bili pokretači napada i zabrana i prvi konsultanti visokih zvaničnika.

 Bio bi veliki poduhvat kada bi neko uspeo da objavi popis tih režimskih pasa tragača. Potkazivanje kao neka vrsta ,,masovnog sporta", pa i neposredno učestvovanje u poslovima cenzure, smatra Nebojša Popov, postalo je u komunističkom režimu vrlo unosna delatnost.

Razmere te delatnosti u Sovjetskom Savezu prikazao je Aleksandar Zinovjev u knjizi Polet naše mladosti.

Zanimljiv je kao ilustracija i slučaj Milosava Buce Mirkovića, koji je za pet dana napisao dva različita teksta o predstavi Kad su cvetale tikve, i to oba u Politici ekspres. U prvom je o predstavi pisao pohvalno, a u drugom je napada zbog političkih i idejnih poruka. Kasnije je priznao da ga je na pisanje drugog teksta nagovorio đuka Julius (slavni spoljnopolitički dpisnik Politike, prim.red.).  Urednik je bio ,,majstor svojeg zanata" tako da čudićevo radovanje nije bilo bez osnova: Ljudske slabosti su smesta zabranjene.

 štaviše, Mirković tvrdi da jedan pasus, onaj ,,politički", u drugom tekstu nije pisao on, nego Julius! Nešto slično o pisanju kritike po narudžbi i protiv svojih ubeđenja rekao je i Tanasije Mladenović navodeći sopstveni primer - njegov kritički tekst protiv Daviča naručio je Vladislav Ribnikar.

Poseban oblik moralne iskvarenosti je lažno disidentstvo, koje je u Srbiji bilo veoma razvijeno. Reč je o delovanju, nazovimo ih tako, "antirežimskih režimlija".

Na paradoks proizvodnje sopstvenih neprijatelja kazao je i Rajko Danilović: ,,Protivurečnost autoritarne i nedemokratske vlasti je da ona ne može da funkcioniše bez političkih protivnika. Zato ona njih ne samo eliminiše, već ih i proizvodi."

 U slučaju na koji želimo da ukažemo, proizvodi da bi ih kontrolisala-odnosno da bi eliminisala mogućnost stvaranja i organizovanja istinskih neprijatelja. Ti tobožnji neprijatelji često postaju meta oštrih napada režiina. Zauzvrat oni su, na ovaj ili onaj način, na njenom platnom spisku. Evo, u najkraćim crtama, prepričane autobiografije Borislava Mihajlovića Mihiza, koji, možda i nesvesno, otkriva svoj dvojni moral. Kao skojevca i studenta, od 1945. ili 1946. godine počeo je da ga bije glas da ,,slobodno misli" i da je kritički nastrojen prema režimu.

Ko je pustio i proneo takav glas, može samo da se pretpostavlja, ali to je vreme kada se u školama i

na fakultetima surovo obračunava i s najbezazlenijim neistoinišljenicima. Mihiz pak sa skojevcem i demobilisanim oficirom, Vojislavom đurićem, dobija sobu u ,,rekvirisanoj" i veoma brzo mitologizovanoj, Siminoj 9 a, koja postaje centar okupljanja nezavisnih mislilaca s ratnim komesarom i visokim komunističkim funkcionerom Dobricom ćosićem na čelu.

 Kao student-disident dobija posao u (tada u osnivanju) Vukovom i Dositejevom muzeju, kod đure Gavele, koji je prethodno zaveo red u "kvislinškoj" Srpskoj književnoj zadruzi.

Dobija, što je u ono vreme bilo gotovo nezamislivo, stipendiju za Pariz, na inicijativu partijskog funkcionera Oskara Daviča. (Borislav Pekić, kao anonimni gimnazijalac, već je "doputovao" na robiju). Zapošljava se u tek osnovanom ćosićevom NlN-u kao književni kritičar. Evo kako sam ocenjuje sebe i drugove iz redakcijo: ,,Takvi dvostruki provešće vek. Svi će napraviti karijere- uredničke, spoljnodopisničke, diplomatsko, cekaovske, univerzitetske, pa i ustavotvorne, napisaće desetine knjiga i stotine marksističkih članaka o svemu i svačemu, a da nijedan od njih, pa čak ni oni koji su bili patentirani tumači titoizma i naročito kardeljizma, nisu bili u duši komunisti.

 Bili su i ostali srbofobni i dobronamerni građanski inteligenti koje je komunizam presreo i potrošio na ulasku u odrasle godine...

Nisu bili ni sasvim svesni ni sasvim nesvesni da sopstveni život provode u tuđoj ulici. Daje otkaz zbog navodne političko nepodobnosti. Prijatelj Stevan Doronjski, opet visoki partijski funkcioner, odmah ga zapošljava kao upravnika Biblioteke Matice srpske u Novom Sadu. U Rovinju ,,zauzima" prazan stan prognanih Italijana, koji će mu služiti kao letnjikovac. Postaje član NIN-ovog žirija za roman godine.

Vraća se u Beograd, gde će, kao disident, obavljati prestižne i dobro plaćene poslove (umetnički direktor ,,Avala-filma", umetnički savetnik Atelji-a 212...).

Neven Sesardić uočava nešto slično na planu jugoslovenske filozofije. Polemišući više s Gajom Petrovićem a manje s Mihailom Markovićem, on pokazuje kako su tzv. filozofi prakse često išli na ruku režimu, jer su napadali sve nemarksističke mislioce i njihove stavove, a bili su i veoma selektivni kad su upućivali proteste protiv hapšenja neistomišljenika.

Na ovakve dvostruke aršine i dvojni moral ,,filozofa prakse" ukazuje i Mihajlo Mihajlov:

,,Na žalost, nije mi poznato da su i praksisovci nas, to jest marksističke disidente, barem jednom podržali u javnosti. U tome je takođe bio jedan od korena neuspeha disidentskog pokreta Jugoslaviji."

On smatra da je disidentstvo ,,praksisovaca" bilo najblažeg tipa. ,,Oni nisu bili u potpunosti izbačeni iz sistema, a na osnovu čega se u svetu davao naziv - disident. A i naš pokušaj osnivanja sličnog, ali nemarksističkog i otvoreno nezavisnog od Saveza komunista Jugoslavije, časopisa, 1966. godine, završio se hapšenjima, izbacivanjima s posla, suđenjima, a za mene lično i dugogodišnjom robijom."

I pored činjenice da su filozofi prakse zvaničnu ideologiju osporavali s levih, marksističkih pozicija, i da su se i u običnom životu pokazali praktičnim i snalažljivim, ne treba zanemariti njihovu, makar i posrednu ulogu u vaspitavanju i podsticanju mladih intelektualaca da se kritički odnose prema režimu i zvaničnoj ideologiji. Ipak, najveća zamerka koja može da se uputi većini srpskih ,,praksisovaca" jeste što su se, reklo bi se protivno svojim filozofskim uverenjima, stavili u službu nazadnog i po srpski narod pogubnog ,,nacionalističkog komunizma" Dobrice ćosića.

 

                                                   Kraj

                                                   

 

Dijalog o metodama

 

Josip Broz Tito: ,,Dragoljuba (Jovanovića, prim. red.) treba uhapsiti!"

Aleksandar Ranković: ,,Teško mu je naći krivicu."

Josip Broz Tito: ,,Krivicu mu treba stvoriti, ako je nema!"

 

 

 

 

Recenzenti i kritičari o "Krivičnoj estetici"

 

"Krivična estetika" je rezultat višegodišnjeg istraživačkog rada autora M.A. Ivkova, i izvesno je da predstavlja jedno od najznačajnijih dela koja se bave represijom totalitarnih režima nad umetničkim i naučnim stvaralaštvom i slobodom misli uopšte.

Na koji način su te slobode gušene u Srbiji i Jugoslaviji, ko ih je pokretao, ko izvršavao? Ko su bile žrtve i na koje sve načine su uklanjane iz javnog života, nekad skriveno od javnosti, a nekad pred njenim očima i uz njeno učešće? Koje su posledice u umetnosti, nauci i društvu uopšte ostavili ti progoni?

Autor iscrpno i argumentovano definiše i analizira pretpostavke koje su omogućile besprekorno i neograničeno funkcionisanje tog mračnog mehanizma - a pre svega političke, pravne, estetičke, ekonomske i moralne. Knjiga otkriva mehanizme krivične estetike i imena "egzekutora" i žrtava. Tu su Josip Broz, đilas, Mirko Tepavac, Aleksandar Bakočević, Milan Bogdanović, ali, u sasvim drugačijem svetlu, i Ivo Andrić, Dobrica ćosić, Mihiz...

Tu su i imena (i "dela") mnogobrojnih "kulturnih i javnih" radnika, kritičara, umetnika, političara, novinara i, naravno, tužilaca i sudija, koji su bili krajnji izvršioci te sveobuhvatne represije protiv neistomišljenika. U "Krivičnoj estetici" našli su mesto gotovo svi "slučajevi" i suđenja vezani za tzv. verbalni delikt i za "uznemirenje građana" i "širenje lažnih vesti" putem umetničkog ili naučnog dela.

 "...Ako se poslužimo prostom matematikom, imajući u vidu i obim knjige - onda je autor zamenio rad 25 ljudi!" - tako je o "Krivičnoj estetici" pisao recenzent Milivoj Nenin.

 

 

 

 

 

Iz biografije autora

 

Marinko Arsić Ivkov je rođen 1950. godine u Staparu, na severu Bačke, diplomirao je opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu i kao nezavisni intelektualac i književnik bio opozicija Titovom, Miloševićevom i svim režimima do danas, što je dovelo do njihove saglasnosti da njegovo delo marginalizuju ili prećute uz dobru pomoć kritičarskih klanova i nadležnih državnih službi. Autor je nekoliko romana i pripovedaka, a u javnosti je, uprkos svemu, najbolje bila prihvaćena njegova "Antologija srpske udvoričke poezije", koja je uvredila bivšeg, i opomenula sadašnje i buduće diktatore.