Trovanje
Zaraženo meso iz EU u Srbiji: profit uvozničkog lobija postao je bitniji
od zdravlja nacije (3.)
Ono što jedemo,
jede nas
Legalna prodaja hrane sa aditivima,
koji uzrokuju rak, u zemlji čiji su građani izmučeni nemaštinom,
nesposobni da se organizovano pobune, jedan je od najvećih zločina srpske
vlasti protiv naroda.
Vuk Stanić
Građani Srbije uspeli su da prežive sankcije i tuširanje osiromašenim uranijumom. Ako ne bude
zaustavljeno masovno trovanje hranom, koje je legalizovano Protokolima
(pravilnicima) smrti Ministarstva poljoprivrede, to će životom platiti
deset puta više
ljudi, nego što ih
je poginulo u poslednjim ratovima.
Statistika i naučna istraživanja o broju ljudi koji su već oboleli od raka
zbog hrane koja se prodaje u hiper marketima - ne postoji. Protokol smrti
kojim je proizvođačima i prodavcima hrane dozvoljeno da nas truju kancerogenim aditivima,
hormonima i antibioticima zove se: Pravilnik o kvalitetu usitnjenog mesa, poluproizvoda
od mesa i proizvoda od mesa.
Neki od aditiva koji su dozvoljeni Protokolom smrti su ": Aditiv E102,
koji uzrokuje alergije asmatične napade, migrene, zamućenje vida, svrabež,
sušenje nosne sluznice, crveni kožni osip; Aditiv E132 koji se povezuje sa tumorima na mozgu i Aditiv
E950 uzrokovao je rak na laboratorijskim zečevima...
U prilogu teksta objavljujemo listu, štetnih aditiva koji su u Srbiji dozvoljeni, i opis
posledica koje mogu da ostave na zdravlje ljudi (obratite pažnju na E 621!).
Listu je objavilo Hrvatsko udruženje za zaštitu potrošača, kako bi
uticalo na tamošnju Vladu i proizvođače hrane. Pravilnicima koje je izradilo
Ministarstvo poljoprivrede Srbije, nijedan od navedenih aditiva nije zabranjen
u Srbiji! Bilo bi dobro i da srpska udruženja za zaštitu potrošača počnu da se
bave ovom problematikom. Još bolje bi bilo da počnu da vrše pritisak na Vladu Srbije da se obustavi trovanje naroda.
Težina jednog potpisa
Osim kancerogenih aditiva koji su u Srbiji dozvoljeni ovim pravilnicima,
Ministarstvo poljoprivrede ukinulo je i ranije standarde za kontrolu hrane. Pod
pritiskom, proizvođača hrane i trgovaca hranom, od 2005. godine do danas
ukinute su mnoge kontrole kvaliteta koje su ranije postojale. Inspektorima je
zabranjeno da samoinicijativno odlaze u nenajavljene kontrole. Takva kontrola
dozvoljena je samo nakon prijave potrošača. Istina, u Ministarstvu
poljoprivrede postoje inspektori koji su formalno zaduženi za nekog pravnog subjekta,
ali su im sadašnjim
propisima, očito vezane ruke.
Dešava da inspektor koji
otkrije nepravilnosti u prehrambenim proizvodima bude šikaniran od strane
pretpostavljenih. To je razlog zbog kojeg mesna industrija Petra Matijevića
trenutno nema inspektora koji je formalno za njih zadužen. Niko nije želeo da bude za njih zadužen, jer potpisati da su njihovi
proizvodi ispravni, nosi sa sobom veliku grižu savesti.
Opšte je poznat slučaj goveđeg mesa starog pedeset godina, koje je firma
Matijević kupila od NATO pakta, a potom ga prodala kao sveže meso. Inspektori
koji su tada pokušali da
zabrane prodaju tog mesa pod etiketom sveže, bili su pod strašnim pritiscima.
Žalosno što je građanima, na kraju meso iz vojnih rezervi NATO pakta staro
preko pedeset godina prodato kao sveže. Osim Matijevića, i drugi veliki mesni proizvođači posluju na
civilizacijski neprihvatljiv način.
Isto je i u Perutnini, Juhoru, Karneksu, Neoplanti, svi oni
morali bi da imaju stalnog nezavisnog veterinarskog inspektora koga plaća
država, umesto sadašnje prakse, po kojoj meso za prodaju odobrava veterinar
koga plaća vlasnik klanice. Veterinari dobro plaćeni ali samo dok odobravaju
sve što gazda šalje na
klanje. Oni koji se suprotstave dobijaju otkaz, i da tada na njihovo mesto
dolazi čovek koji je spreman sve da potpiše.
Matijević čak ima i svoju laboratoriju, koja mu služi kao opravdanje da
njegovo meso ne treba da proveravaju nezavisna tela. Velike klanice po novim
pravilima više ne
moraju da imaju inspektora na stočnom depou, gde se su ranije inspektori
obavezno pregledali životinje pre klanja.
Pre „novih pravila"
na licu mesta proveravali su da li se krv koja otiče zgrušnjava, što bi bio
znak da postoji crni prišt. Sada je takva kontrola ukinuta, dok načelnik veterinarske republičke
inspekcije Sanja Čelebićanin smatra da subjekti kojima je profit bitniji
od zdravlja nacije trebaju sami sebe da kontrolišu.
Uvozno ludilo iz EU
Kao glavne krivce za ovakvu situaciju svakako treba videti ministra
poljoprivrede Gorana Kneževića, sekretare ovog ministarstva, Danila
Golubovića i Dejana Krnjajića, načelnika Odeljenja za zdravstvenu zaštitu dobrobit životinja, Budimira Plavšića,
načelnika Odeljenja za veterinarsko javno zdravlje u Upravi za veterinu Slobodana
Šibalića, načelnika Odeljenja za međunarodni promet i sertifikaciju Sinišu Kotura i načelnika veterinarske
republičke inspekcije Sanju Čelebićanin.
Ovim ljudima ispred nosa u Srbiju se danas uvozi goveđe meso iz Evropske
unije (EU), iako se na tamošnjem tržištu pojavio „Šmalenberg virus". Laboratorijskim
proverama na ovaj virus, koje se vrše u našoj državi, ne možemo da verujemo, jer su upravo
službenici Komisije EU,
konstatovali da u srpskim laboratorijama dolazi do zamene uzoraka. Zbog pojave „Šmalenberga", Meksiko, Rusija i još deset zemalja zabranile su uvoz telećeg
i goveđeg mesa iz EU.
Ipak, ministru poljoprivrede Goranu Kneževiću koji se tokom afere sa
aflatoksinima u mleku pozivao na ruske standarde, sada ne pada na pamet da
zabrani uvoz ovog mesa iz EU, na isti način kao što je to Rusija učinila. Zataškava se da je „Šmalenber" prisutan u nekoliko uvoznih
kontingenata iz EU.
Laboratorijama koje bi trebale ovo da utvrde i pozovu Sanju Čelebićanin
da reaguje upravljaju ljudi koji mlate veliki novac od uvoza zaraženog mesa iz EU.
Oni koji uvoze meso direktno su povezani sa ljudima koji upravljaju laboratorijama.
Privredna komora Srbije (PKS) formirala je udruženje u okviru kojeg je i
grupacija laboratorija, to ne postoji nigde u svetu. Jer su ustvari članovi PKS,
koji uvoze životinje i hranu koja treba da se proverava u laboratorijama isti
oni koji upravljaju laboratorijama, kaže naš sagovornik.
Ova grupa usko sarađuje sa sekretarom ministarstva poljoprivrede Dejanom
Krnjajićem. Krnjajićev posao je da obezbedi ćutanje Ministarstva o tome
ne postoji nacionalna laboratorija koja bi hranu proveravala u interesu
potrošača, već da se posao provere prepusti onima koji hranu uvoze i proizvode.
To je, naravno,
poguban recept. Normalna država mora da ima
nacionalnu laboratoriju, u kojoj se uzorci savesno obrađuju i kojoj ne dolazi
do zamene uzoraka. Ljudi u laboratoriji moraju da budu plaćeni iz budžeta
države, odnosno iz džepa potrošača, jer bi to obezbedilo njihovu nezavisnost i
nepristrasnost.
Treba napomenuti da
je predsednik ove grupacije laboratorija, Snježana Pupavac,
istovremeno i direktor privatne laboratorije EKO-LAB i predsednik Upravnog
odbora državnog laboratorijskog Akreditacionog tela (ATS akreditaciono
telo Srbije). Na mesto predsednika progurao je lično Dejan Krnjajić. Ukrštanje funkcija postoji i kod Slavoljuba Stanojevića,
koji je takođe blizak sa Krnjajićem on ima funkciju u ATS, a direktor je
nacionalne laboratorije. To su sve dokazi da ne postoji nezavisna
laboratorijska kontrola.
Optužba EU, da u našoj državi dolazi do zamene uzoraka u laboratorijama odnosi
se upravo na ovu grupaciju laboratorija, jer Udruženje komore u čijem je sastavu grupacija za kontrolu poljoprivrednih i
prehrambenih proizvoda su zapravo trgovci i preduzeća, koji bi trebali da budu kontrolisani.
Izjave u ime te grupacije daje i izvesni Turbatović, kojeg je takođe Krnjajić
postavio na funkciju. Besmisleno je i pitanje kolika je opasnost da sa takvim
sistemom laboratorija u Srbiju uđe meso ludih krava, jer su građani Srbije već
pojeli blizu 10.000 grla stoke obolelih od goveđeg ludila u poslednjih petnaest
godina. Ali, trenutno vreba veća opasnost uvoz mesa zaraženog Šmalenberg
virusom.
Lude krave za lude
Srbe
Konzumiranjem mesa i
mesnih prerađevina poreklom od goveda koja su obolela od prionske bolesti poznate kao
Lude krave (u organizam ljudi unosi se oštećeni protein) kod konzumenata
izaziva degenerativne promene nepovratnog karaktera na mozgu, a bolest je
poznata kao nova varijanta Creutzfeldt-Jacob-ove bolesti (vCJD). Prema pisanju britanske štampe u toj zemlji je do 1997. godine
od "Krojcfeld-Jakobove
bolesti" zbog konzumiranja mesa
ludih krava otkriveno deset slučajeva, dok je do 2013. godine otkriveno 140
novih slučajeva i to kod ljudi mlađih od 45 godina. Za ovu bolest do
danas nema leka, nema vakcina, a završava sa smrtnim ishodom.
Prodaja mesa i trgovina priplodnih junica sa farmi gde je bilo slučajeva životinja obolelih od "ludila" zabranjena je sredinom
devedesetih godina, u Evropskoj zajednici, (danas Evropska unija). Tih godina u
Srbiju je iz Holandije uvezen prvi kontigent, od 77 priplodnih junica koje su
mogle biti u inkubaciji od ove bolesti jer je u Holandiji tada bolest
uzela maha, kao i u drugim zemljama EU.
-Priplodne
junice su u Srbiju stigle 1997. godine, životinje su uvezene iz Holandije
(Čim su ukinute sankcije) kupac je bilo akcionarsko društvo "Đuro
Strugar" iz Kule, a savezni ministar za poljoprivredu je tada bio gospodin
Jan Kišgeci. Koleginica veterinar sa te farme me pozvala i oštro reagovala a u tome
sam je podržala i reagovala na našem fakultetu i u Ministarstvu poljoprivrede, priča za Tabloid prof.
dr Biljana Radojičić, član Srpske Kraljevske asocijacije akademika, inovatora i
naučnika, koja je u to vreme od strane Saveznog ministarstva za poljoprivredu
bila imenovani član ekspertske grupe za Lude krave (BSE).
Međutim, ni danas niko ne zna tačno gde su završile te junice, a kasnije i
krave sa te farme. Postoji sumnja da su bile "raseljene" na više lokacija. Tom prilikom je bila
obaveštena i javnost da je konzumiranje mesa životinja obolelih od ove bolesti,
opasno za ljude. U vreme Miloševića, baš kao i danas stručni ljudi koji su se brinuli za
zdravlje nacije, odmah bi se našli na udaru trovačkog lobija, ali nažalost i određenih kolega koji su
sa trovačima sarađivali. Nakon javnog oglašavanja u štampanim i elektronskim medijima
u televizijskim emisijama pod najavom „Zabrana uvoza jedina odbrana" i "Ekološko poselo" jasno sam rekla
da je meso od takvih goveda opasno za ljude, ali sam odmah imala "problem" na svom matičnom fakultetu.
Osim prof. Biljane Radojčić, niko nije istraživao tu oblast. Naprotiv, javno su
zagovarali tezu da je nemoguće da ta bolest pređe sa životinje na čoveka.
Ispostavilo se na žalost
da nisu bili u pravu, što im
nije smetalo da i dalje nose naziv eksperta.
Jedno vreme je i u svetu vladala zabluda, da ukoliko se ne jedu mozak i iznutrice
životinja obolelih od ove
bolesti, ljudski organizam nije u opasnosti. Praksa je demantovala ovakve
tvrdnje. Čak i kada je u Evropi zabranjeno konzumiranje i prodaja mesa
životinja obolelih od ove bolesti, postojao je problem što bolest nije bilo moguće
utvrditi u ranoj fazi (inkubaciji). Nije postojala ni laboratorijska
analiza kojom bi se to dokazalo. Prostim jezikom rečeno, u pitanju nije ni
virus niti bakterija, već je u pitanju izmenjeni protein,
stručnim jezikom Neuroprion ili „nekonvencionalni agens iz grupe biohazarda". Da je životinja obolela videlo se tek u poodmakloj
fazi bolesti kada je i klinička slika upečatljiva a tada je moguće i
laboratorijski potvrditi bolest na uzorcima mozga.
Situacija je postala podnošljivija kada je otkrivena metoda kojom je bolest bilo
moguće laboratorijski utvrditi. Na Fakultetu veterinarske medicine radi
laboratorija za dijagnostiku ove bolesti, ali se postavlja pitanje kompletnog monitoringa
i broja uzorka koji stižu na skrining
dijagnostiku, te je tako moguće da su mnoge životinje završile pod nekom
drugom manje opasnom dijagnozom (fals negativne).
Istražujući
priču o mesu ludih krava koje je završilo na tanjirima u srpskim domaćinstvima,
saznajemo da ni nova metoda ne može da otkrije teleće ludilo uzorkovanjem mesa, već
se konstatuje samo na mozgu. Ovo znači da ukoliko proizvođač baci mozak obolele
životinje i pusti delove mesa, npr but, ramstek, ribić u prodaju, konzument
može da oboli od „Jakobs krojcfelda", dok postojanje bolesti nije moglo da
se dokaže prethodnom kontrolom
takvog mesa.
Istorija bolesti "ludih krava" počinje u Engleskoj sa
proizvodnjom stočne hrane koja je napravljena preradom mesa ovaca obolelih od šapa
i slinavke. Meso ovaca je obrađeno na visokim temperaturama, ništa se nije
bacalo, creva, bubrezi, oči, sve je prerađeno u hranu za krave. Kada su
potrošili obolele ovce, nastavili su da u stočnu hranu ubacuju otpatke drugih
životinja.
Danas je hrana u Srbiji slična kvalitetu takve stočne hrane! Statistike
pokazuju da su retke smrtonosne bolesti u porastu. To sigurno ima veze i sa
kvalitetom hrane koju konzumiramo, pogotovo porast broja oboljenja digestivnog trakt.
Uvoz ludih krava u Srbiju postao masovni događaj posle petog oktobra, kada su
naveliko uvožene
krave, junice, bikovi iz Austrije, Nemačke, Holandije, Švajcarska, u kojima je ta bolest
bila široko rasprostranjena. U
samo jednoj turi je uvezeno 3.000 zaraženih junica.
Problem u zemlji Srbiji što su na mestima koja su bila ključna za kontrolu
i sprečavanje uvoza zaraženih životinja sedeli nekompetentni ljudi. Oni su
pokazivali i veliki stepen nezainteresovanosti za to šta se uvozi. Pre izvesnog
vremena je, napokon, u Srbiji napravljena laboratoriju u kojoj može da se
utvrdi teleće ludilo i kada je na čelo te institucije trebalo da bude
postavljen kompetentan čovek, on se iznenada odselio u Abu Dabi!