Sunovrat
Srbija je opustošena, ali politička elita
i dalje pljačka
Metastaza budžeta
Perspektive srpske privrede nisu više
crne, jer ih više i nema. Onaj ko je mislio da je u ekonomskom smislu Srbija
dotakla dno, mora da prizna kako je grešio, jer ova zemlja sve dublje tone, a
dna nigde na vidiku. Do kraja godine republički budžet mora da nađe
najmanje milijardu evra vanrednih prihoda samo da bi pokrio tekuće
troškove. O nekom povećanju standarda građana nema ni govora, a bićemo srećni
ako većina građana ne poumire od gladi pre početka 2014.
Igor Milanović
Po izjavama najviših zvaničnika Srbije, u
budžetu ima para za samo do kraja septembra. Posle toga je neizvesno da li će
država moći da isplaćuje plate svojim zaposlenim, penzije i ostale svoje
obaveze. U ovom trenutku se procenjuje da u kasi nedostaju dve milijarde evra.
Samo za tekuće potrebe do kraja godine
Srbija negde mora da pronađe milijardu evra, a na naplatu dolaze i neki ranije
uzeti krediti. U ovom trenutku država može da se dalje zadužuje samo po kamati
od šest do sedam odsto godišnje, što odgovara ceni po kojoj smo u ranijem
periodu uzimali takozvane nepovoljne kredite.
Jeftinije pozajmice su moguće jedino u
okviru političkih aranžmana kojih u ovom trenutku nema na vidiku. Vredi
podsetiti da su pučisti posle 5. oktobra 2000. najavili dolazak jeftinih
zajmova, koji ni do danas nisu stigli. Isto se desilo i sa parama obećanim ako
se isporuči Slobodan Milošević, tako da nema razloga da se veruje kako će Zapad
finansijski da nagradi Srbiju za odricanje od Kosova i Metohije.
Uprkos slugeranjskom stavu srpskih
vlastodržaca prema stranim moćnicima u pogledu, ne samo Kosova, već i svih
ostalih problema koji treba da budu rešeni, Svetska banka je odbila da Srbiji
do kraja godine da hitan zajam u visini od 200 miliona evra. Jasno je da
politički ustupci sadašnjih vlasti više nisu dovoljni da bi se dobio i jedan
jedini cent po povoljnim uslovima, jer je vlada pred Zapadom već skinula gaće,
a za dalje se ionako ništa ne pita.
Međunarodni monetarni fond, od čijeg
mišljenja zavisi da li ćemo i pod kojim uslovima dobiti nove kredite, pregovore
sa Srbijom vodi namerno sporo znajući da vreme radi protiv nas. Ako se ne
postigne dogovor sa MMF-om neće se dobiti ni ostatak od ruske pomoći srpskom
budžetu u visini od 200 miliona evra, osim ako Kremlj ne bude video neki
politički interes u kreditiranju bankrotirane Srbije.
Da bi se uopšte pomerili sa mrtve tačke u
pregovorima sa Međunarodnim monetarnim fondom, vlasti Srbije moraju da prihvate
neljudske mere štednje koje do sada ni jednu zemlju nisu izvukle iz
krize, ali su zato mnoge od njih koje su slušale MMF doživele pobune izgladnelog
naroda.
Mrtvaci na državnim jaslama
Kako bi očuvala socijalni mir srpska vlada
je subvencijama održavala nisku cenu gasa i struje za domaćinstva. U
predizbornoj kampanji prošle godine Srpska napredna stranka je obećavala da će,
ukoliko joj birači poklone poverenje, cenu struje čak smanjiti za 20 odsto. To
je svojevremeno obećavala upravo sadašnja ministarka energetike Zorana
Mihajlović koja je u međuvremenu odobrila poskupljenje struje za preko deset
odsto. Obećanja se u izbornim kampanjama olako daju i brzo zaboravljaju.
Od septembra će i gas da poskupi za u
proseku 5,7 odsto budući da Srbija više nema para da finansira gubitke Srbijagasa
nastale tako što se ovaj energent prodaje po nižoj ceni od nabavne.
Nastavljanjem politike stezanja kaiša koju
nameće MMF, vlasti Srbije rizikuju da do kraja izgladne sopstveno stanovništvo.
Pošto ima veoma malo stranih investicija, jedina nada za polumrtvu privredu
jesu državne jasle, ali na njima ima mesta za sve manje preduzeća.
Zbog nepovoljne konjukture, koja je
direktna posledica nerazumne štednje, plate su već danas nedovoljne za puko
preživljavanje.
Prosečna plata u Beogradu je 44.000
dinara, što je premalo imajući u vidu da na listi od 131. najskupljeg grada na
svetu, zauzima visoko 86 mesto. Zahvaljujući komunalnim vlastima na čelu sa
Draganom Đilasom, sam boravak u Beogradu je preskup. Polovina pomenute prosečne
plate, prosečna porodica troši na račune, a za prevoz derikožama iz Bus plusa
daje još 6.000 dinara mesečno, dok za najobičnije komunalije izdvaja 8.000
dinara mesečno za stan od 60 kvadrata.
U celokupnoj ovoj situaciji posebno
zabrinjava to što su donedavno najrazvijeniji krajevi Srbije danas na dnu
lestvice standarda građana. Na prvom mestu ove negativne liste nalazi se Valjevo,
u kome su neophodne skoro dve prosečne plate, da bi se napunila potrošačka korpa.
Na drugom mestu je Smederevo, gde je potrebno zaraditi 1,80 plata da bi
se napunila potrošačka korpa, a zatim slede tri grada iz Vojvodine: Subotica,
Zrenjanin i Sremska Mitrovica.
Nekada jedan od industrijski
najrazvijenijih gradova bivše Jugoslavije, Zrenjanin, danas je na prvom mestu
po ceni prosečne potrošačke korpe među prvih petnaest gradova sa najnižim
standardom. U tom gradu je potrebno imati 1,76 plata od po 40.890 dinara kako
bi se napunila potrošačka korpa vredna čak 72.142 dinara. Poređenja radi, u
Beogradu ta ista korpa košta 68.039 dinara, pa je tako stanovnicima prestonice
dovoljno 1,36 prosečnih plata da bi pregurali mesec.
Sirotinja pod jednim krovom
Zbog ovakvog stanja, gde prosečna plata ne
zadovoljava ni najosnovnije potrebe, a istovremeno većina stanovništa sanja da
ima makar tolike prihode, nije čudno što polovina mladih do 25 godina i svaki
deseti u uzrastu između 26 i 35 godina starosti živi zahvaljujući finansijskoj
pomoći roditelja. Ovom statistikom su, da sve bude jasnije, obuhvaćene samo one
osobe koje nemaju nikakve druge prihode osim "džeparca" koji im
dodeljuju stariji rođaci. Njima treba dodati i one koji, istina, imaju nekakve
prihode, ali nedovoljne da se preživi pa su i oni na roditeljskom budžetu, ali neobuhvaćeni
pomenutom statistikom.
U statistici se, međutim, pominju i oni
mladi koji još uvek žive u roditeljskom stanu, jer nemaju sredstva da se osamostale.
Skoro dve trećine građana Srbije u uzrastu između 18 i 35 godina živi pod istim
krovom sa roditeljima, a neretko i sa babama i dedama i ostalom rodbinom. Na
birou za zapošljavanje zvanično se nalazi 210.545 mladih osoba, od kojih je
njih 28.042 sa fakultetskim diplomama, dok je stvarna brojka daleko viša, ali
iz nekog razloga ne ulazi u zvaničnu statistiku. Ipak, i pomenuti podatak je
zastrašujući, jer on znači da svaki drugi mladi građanin Srbije nema stalni
posao. Poređenja radi: u Španiji, koju potresa do sada najveća ekonomska kriza
u istoriji, taj postotak iznosi tek nešto više od 35 odsto.
Zbog daljih pritisaka MMF-a Srbija uz
smanjenje javnih troškova mora da poveća budžetske prihode, zbog čega raste
pritisak na preduzeća. Jedan zaposleni građanin Srbije svojim doprinosima i
porezima na leđima nosi 2,5 ljudi koji ne ostvaruju prihode.
Srbija je zbog potreba države da nekako namakne
pare u budžet, verovatno, jedina država na svetu gde preduzeća plaćaju i kada
ne rade. Zbog ovakve situacije većina malih i srednjih preduzeća u Srbiji sa
radom prestaje u prve tri godine svog poslovanja. Uvek, para gladna
država, pri tome je postala bukvalno usisivač za pare, pa se, na primer,
od tri milijarde evra koje je od 2001. u Srbiju uložila Evropska banka za
obnovu i razvoj (EBRD) veći deo para prelio u budžet, a samo je sitniš otišao
privredi kao investicija ili kredit.
Ko preživi platiće
I pored toga što država otima gde i šta
stigne, nijedno preduzeće nije u povoljnijoj finansijskoj poziciji u odnosu na
privatni sektor. Preko 200 javno-komunalnih preduzeća u Srbiji budžetu duguje
za porez ili doprinose za zaposlene. Samo njih osam je uspelo da pribavi
garancije svojih osnivača, republike ili lokalne samouprave, i da na taj način
uđe u postupak reprograma dugova. Ostalima će računi ostati blokirani dok, ili
ne dobiju tražene garancije ili ne namire svoje obaveze.
Od ukupno 321 javno-komunalnog preduzeća,
njih čak 57 duguje preko milion dinara (na prvom mestu je JKP Lazarevac sa
461,2 miliona dinara), a samo četvrtina nema nikakve nenamirene obaveze prema
budžetu.
Teško može da se očekuje neko poboljšanje
u dogledno vreme, jer to ne nagoveštavaju ni kretanja bruto društvenog
proizvoda (BDP). Iako je u prvom polugodištu srpski BDP ostvario rast od 2,1
odsto na međugodišnjem nivou, za neko osetnije poboljšanje konjukture domaćoj privredi
je potreban bar tri puta veći rast. Uz to, rast BDP-a je u najvećoj meri
usledio zahvaljujući uspesima kragujevačke fabrike automobila i izuzetno
povoljnih vremenskih uslova koji su uslovili uspešnu poljoprivrednu sezonu.
I za sledeću godinu planira se isti rast BDP-a
od dva do 2,5 odsto, što znači da privreda stagnira, mada ohrabruje činjenica
da smo izašli iz recesije. Ako bi do kraja godine popustili inflatorni
pritisci, stručnjaci smatraju da bi se stekli uslovi za smanjenja kamatne stope
Narodne banke Srbije, što bi zatim moglo da rezultira povećanim kreditiranjem
privrede od strane poslovnih banaka.
Dosadašnja iskustva, sa druge strane,
pokazuju da banke nemaju interes da kreditiraju mala i srednja preduzeća koja
predstavljaju okosnicu srpske privrede, i to zbog visokih rizika i troškova
obrade, a malih prinosa. Prosečan kredit za ova preduzeća do sada je iznosio
jedva 25.000 evra iz čega se već vidi da ovaj privredni sektor nema nikakvu
razvojnu viziju, već da je usredsređen na puko preživljavanje.
Koliko je slika srpske privrede crna vidi
se i iz činjenice da većina preduzeća nije u stanju da svojim radnicima isplati
ni zakonom zagarantovanu minimalnu platu. U Uniji poslodavaca Srbije ukazuju na
to da se podizanjem minimalaca podiže i koeficijent zarade, a time i ukupna
masa za plate što mnogima predstavlja velike rashode. Zato ne žele da
razmišljaju o bilo kakvim povišicama dok se ne steknu bolji uslovi za privredu.
Veliki broj domaćih preduzeća postigao je dogovor sa radnicima (po principu
"ili pristani ili pakuj stvari i idi") da će im do kraja ekonomske
krize biti isplaćivan samo minimalac, a da bi razliku do pune plate mogli da
dobiju tek posle toga. Ako i poslodavac i radnici dotle požive.
U poslednje dve godine spisak najmanje
plaćenih radnika je porastao za više od 200.000 imena, tvrde u
Socijalno-ekonomskom savetu, sa tendencijom daljeg rasta. Poslednje povećanje
minimalne plate dogodilo se u aprilu prošle godine i to isključivo zahvaljujući
tome što se ondašnja vlast nadala da će time da dobije još neki glas na majskim
izborima. Od tada je sve višestruko poskupelo, tako da su efekti ovog povećanja
nestali već posle samo nekoliko meseci.