Polemika
Ruženje srpske istorije
Mr Tanasije Kovačević
Kako je istoričarka dr Branka Prpa jedna od veoma
uticajnih ličnosti srpske javne i političke scene u Srbiji i pripadnik visokog
ranga hrvatskog lobija u Srbiji, nije zgoreg podsetiti se nekih činjenica iz
njene biografije.
Branka Prpa je rođena 5. aprila 1953. godine u
Splitu, od oca rimokatolika iz Siverića kod Drniša. (Sve ostale porodice Prpa
osim tih iz Siverića su Srbi pravoslavne vere.)
Posle gimnazije u Splitu završila je studije istorije
na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je 1996. i doktorirala. U Institutu za
istoriju radničkog pokreta Srbije (danas je to Institut za noviju istoriju
Srbije) je počela da radi 1986. godine.
Uzgred, dobiti posao u tom institutu teško je bilo
zamisliti bez pogodne političke pripadnosti ili odanosti komunističkoj
ideologiji i proveri SDB. Jedno vreme, posle 2002. godine, bila je direktor
Istorijskog arhiva Beograd, ali se posle isteka dva mandata ponovo vratila u
Institut. Taj posao je dobila po preporuci Demokratske stranke i Ružice Đinđić, ali i ekipe oko
dr Latinke Perović.
Na sajtu Instituta za noviju istoriju Srbije piše da
je objavila samo magistarski rad „Srbsko dalmatinski magazin, preporodne ideje
Srba u Dalmaciji 1836-1848", Split, 1988, str. 220, ali ne i doktorat („Jugoslavija
kao moderna država u viđenjima srpskih intelektualaca 1918-1929 godine").
Osim magistarskog, objavila je još petnaestak članaka, koji kada se saberu
dostižu stotinak stranica! Sve u svemu, Branka Prpa je za tridesetak godina
radnog staža napisala 300 stranica!
Prpa je, kao što se vidi iz „bogate
bibliografije" sa vrlo atraktivnim naučnim temama koje su u domenu publicistike
i žurnalistike, istoričar koji neće ostaviti gotovo nikakvog traga u
jugoslovenskoj i srpskoj istoriografiji.
Ona je, doduše, svojim političkim angažovanjem u „drugoj
Srbiji", izjavama u medijima, koje nisu slučajne već su deo nekakvog naručenog
projekta, ostavila duboke tragove koji će se provlačiti i u narednim godinama.
A te izjave nisu slučajne već imaju smisla, kao da su činjenje po nekakvom
projektu.
U prilog te tvrdnje idu činjenice da se oglašavala o
ključnim temama srpske istorije: Prvom srpskom ustanku, Prvom svetskom ratu,
generalima Dragoljubu Draži Mihailoviću i Milanu Nediću, dometima srpske istoriografije...I
to sve u negativnom kontekstu na kursu nekadašnje UDBE.
Svoju političku angažovanost
Branka Prpa upražnjava uglavnom u Centru za kulturnu dekontaminaciju i rado je
viđen gost na televiziji i radio B92 što znači i na njihovim internet prezentacijama,
posebno na Peščaniku, miljenica je i radio stanica Slobodna Evropa i
Dojče Wele...
U razgovoru u listu „Vreme" od 20. januara 2005.
povodom objavljivanja knjige „Hronologija moderne srpske države
1904-2004", u vremenu direktorovanja u Istorijskom arhivu Beograda, u
kontekstu revolucionarnih zbivanja pomenula je i 5. oktobar 2000. godine: „Najveća
pobuna u Srbiji u XX veku je 5. oktobar. U XX veku nemate pobune tih razmera. U
istorijskom smislu imate sve pobunjene gradove u srbiji istovremeno, vidi se
suverena volja kao izvor svake vlasti...Kad izađe milion ljudi, nema vojske i
policije koja to može da zadrži!"
Svoje stavove izrekla je ovim rečima: „Srpska
istorija je puna belih mrlja i terra incognita. Mi to moramo da priznamo. Mi
kao istoriografija nemamo istraženih naših 200 godina istorije. Ne postoji narod
koji se više poziva na svoju istoriju, i ne postoji narod koji manje zna svoju
istoriju!"
Kao direktorka Istorijskog
arhiva Beograda potpisala je dvotomnu knjigu o Banjičkom logoru 1941-1944.
godine i u medijima dobila priliku da pokaže svoje znanje iz istorije Drugog
svetskog rata.
U „Politici" 7. marta
2009. je izjavila, odgovarajući na pitanje o Milanu Nediću, da je Nedić ličnost
nedostojna bilo kakve rehabilitacije pripisujući mu, između ostalog,
saučesništvo u zatiranju Jevreja, nazvavši ga krvnikom srpskog naroda.
Na tribini nevladine
organizacije Centar za demokratiju 27. maja 2009. godine, navodeći nekoliko
podataka o Banjičkom logoru 1941-1944, naglasila je da je „Beograd bio jedini
glavni grad u Evropi na čijoj su teritoriji postojala četiri nacistička logora
i da je treća po brojnosti, jevrejska zajednica, gotovo u potpunosti
istrebljena tokom Drugog svetskog rata". Njena selektivnost se ogleda u
sledećem: prvo, tadašnji Beograd nije bio nikakav glavni grad jer je Kraljevina
Jugoslavija bila rasturena a Nemci su na jednom delu te države proglasili
Vojno-okupacionu teritoriju Srbija; drugo, nacistički logori su bili deo
nemačkog programa stvaranja Nove Evrope.
U emisiji „Hoću da znam"
Radija B92, 15. februara 2012, govorila je o Danu državnosti Srbije, to jest o
početku Prvog srpskog ustanka. Već u prvoj rečenici je naglasila da je taj dan „pun kontroverzi"
pa ga treba demitologizovati. Prema njenim rečima, u Srbiji je na delu praksa
da se istorija često falsifikuje tako što se činjenice daju selektivno, ali im
se ne menja smisao.
Upravo je takav slučaj sa
Prvim srpskim ustankom: „Prvi srpski ustanak je pun kontroverzi, od načina kako
je Karađorđe oslobađao Srbiju, do načina na koji se ponašao prema političkim
protivnicima", naglasila je Prpa.
U sledećoj rečenici je
konstatovala da je taj događaj ostao u „domenu romantizma" jer niko do
kraja nije opisao šta se, zapravo, dogodilo!
U intervjuu Radio
Slobodna Evropa 26. juna 2011. govorila je o generalu Dragoljubu Mihailoviću.
Pri tom je naglašavala kolaboraterstvo i zločine nad civilnim stanovništvom a
da pri tom nije navela nijedan ključni dokaz. Naravno, pri tom je lukavo
izbegavala da pomene Nezavisnu Državu Hrvatsku i državni zločin nad srpskim i
jevrejskim narodom i veličala AVNOJ!
Branka Prpa je miljenik i
nemačkog radija Dojče vele. Tako je, na primer, u jednoj od sijaeset gostovanja
u toj stanici, otprilike pre dve godine, govoreći o upotrebi istoriografije,
naglasila da je umesto autonomije ta naučna disciplina zapala u polje parapsihologije.
A kao primer navela je
udžbenike:
„Historičari iz
regiona su se bavili ikomparativnim analizama udžbenika. Srpski udžbenici historije
su u tim analizama ocjenjeni kao žrtve ideološke konfuzije, u kojima postoji
potreba da se prošlost uskladi sa trenutnim političkim potrebama. Ti udžbenici
stoga obiluju stereotipima po kojima je srpski narod jedini historijski
ispravan, vodi samo odbrambene ratove, ne ugrožava narode oko njega i uglavnom
je žrtva naroda u okruženju...".