Postdemokratija
Zašto se Vučiću ipak ne može verovati
Stvar je vrlo jednostavna, kad kaže da će
sve redom da počisti i da niko neće biti pošteđen, i za to dobije apsolutnu
podršku, a onda zaobiđe prvog na spisku (Dinkić), to je već povod za sumnju. A
kad sa spiska izostavi još neke osumnjičene i počne čak da ih koristi kao metlu
(Čović, Vesić), to je već dovoljan razlog za nevericu. Jeste uhapsio Miškovića,
ali svi znaju da on nije jedini, pa ni najgori tajkun. I neki bivši ministri su
iza brave, ali i najnaivniji građani znaju da su to samo sitne ribe. One najkrupnije,
ne samo da nisu ćorkirane, nego ih je on lično uzeo u zaštitu. Takvi najbolje
služe. Kao i preletači sa svih strana, koji onda počinju masovno da se lepe za
njega kao krpiguzi (Knežević, Maja Gojković, Vuk, Čeda, Čanak). Pored Šešelja,
a kanda i Tome, izneverio je i najbliže saradnike i sledbenike. Dok se oni kunu
u njega, on na važna mesta umesto njih postavlja tuđe otpatke, naročito
uvažavajući strance, konstatuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, dugogodišnji
novinar, bivši potpredsednik Đinđićeve vlade, a potom ambasador Srbije u
Izraelu
Piše Mile Isakov
Sećam se, jednom davno, u vreme industrijalizacije,
čuveni šeret Miljenko Smoje, poveo me na Brač kod jednog od najboljih
proizvođača vina, kojem je poneo na poklon nekoliko flaša piva. Čovek pravi
odlično vino, ali ga uopšte ne pije. Voli pivo i to vruće. Za dve tri flaše
piva, mi njemu popijemo nekoliko litara prvoklasnog domaćeg vina, objašnjava Smoje
i na moje čuđenje zaključuje: Šta ćeš, lud čovik, infiša industriju! U prevodu
to znači da boluje od fetiša industrije. Pošto nije vinopija, nije u mogućnosti
ni da proceni to što ima, ali u principu više veruje u modernu svetsku
tehnologiju, nego u ono što su tradicionalno pravili njegov deda i otac. Kao i
svaki mali čovek, više poštuje ono što ne zna i ne razume, i što mora da plati,
nego ono što sam napravi. To mu se čini nekako suviše prosto i jednostavno, a i
dođe mu džabe, pa tako i manje vredno.
Kao što je taj mali vinar imao fetiš industrijalizacije,
tako i naš mali vođa, robuje fetišu evropeizacije i reformi, ubeđen da to ne
stanuje u njegovoj kući, pa ni državi. A mora da je bolje jer tako svetski
zvuči. Uostalom, zna on dobro i sebe i svoje. Znam te puško kad si pištolj
bila.
Danas je četvrtak, kao što je i najavio Prvi potpredsednik
vlade i predsednik naše partije Aleksandar Vučić. Ovako se svakodnevno, u
svakoj izjavi, bilo kojim povodom, svi istaknuti članovi SNS, svi njihovi
ministri i poslanici, pred očima celokupne javnosti, zaklinju na vernost Prvom
& Jedinom. Nema ama baš ni jedne prilike a da se pri njihovom obraćanju
medijima ne pomene proročanska mudrost, hrabrost i odlučnost njihovog velikog
vođe. Da li
je to normalno? Naravno da nije. A da li je slučajno?
Teško.
Možda
im nije baš tako naređeno, moguće je da su njihove poltronske
malenkosti to započele spontano, ali očigledno da to njemu ne smeta. Jer, da mu smeta, ne treba
sumnjati da bi našao načina da im skrene pažnju da mu to ne treba i
ne prija. I da bi ga oni, takvi kakvi su, poslušali. A kad mu to ne smeta, to
je pouzdan dokaz da ni sa njime nešto nije u redu. Da ne vidi da to šteti
ugledu njegove partije, ali i njegovom, da svi zajedno ispadaju smešni, mada
smrtno ozbiljni. Pa i narod koji to prihvata jer nema izbora. Istraživanja javnog mnenja, takođe
ne bez poltronskog nadmetanja, utrkuju se ko će
pre i više procenata popularnosti da mu saopšti. Majstori za friziranje narodne
volje, koji nikad nisu pogodili ni jedan izborni rezultat, slavodobitno
pokazuju veliku popularnost Vučića, ali i njegovo partije, prećutkujući da je to jedno te isto,
da su i glasovi za partiju zapravo njegovi glasovi. Jer, ako ćemo pošteno, kako mogu biti uvažavani oni koji se sami predstavljaju isključivo kao njegovi fanovi i koji uporno ponavljaju da samo
sprovode njegovu volju i izvršavaju njegove zadatke. I
koji se ne bune dok ih on ponižava, postavljajući na sva važna mesta neke druge.
Koliko god da smo svi želeli da mu verujemo, iz sve snage, on ne da. Hteo sam i
ja, jer znam da ako hoće nije teško dokazati ono što svi znaju, da su
korupcija i lopovluk zavladali ovom zemljom. I da ne može pogrešiti, bilo kog političara ili tajkuna da uhapsi. Znao sam i da to nije lako,
jer brzo će doći i do najbližih saradnika, ali delovao
mi je ubedljivo, kao da to dobro zna i ne mari. Čak
sam i pisao o tome kako prepoznajem kod njega izvesnu zabrinutost zbog onoga
što je naumio da uradi, kad je ono najavio bespoštednu borbu protiv korupcije.
Ispalo je, međutim, da nije ni približno bio svestan sa čime se hvata u koštac. Ispalo je da je to ipak prevelik zalogaj za njega, čak i sa takvom podrškom koju je upravo
zahvaljujući tim obećanjima naprasno stekao. Ispalo je da je samo to dobro znao, da će mu to doneti veliku
popularnost, i da je samo zbog toga to i počeo. Ispalo je da sad tu podršku i
popularnost koristi upravo suprotno njenoj nameni, da spreči istinski obračun
sa korupcijom.
Jer zašto bi hapsio sve one koji su pali na kolena
pred njim i otvoreno mu se nude za sluge. Kao Dinkić, na primer, koji ga kao
poslušno kuče prati na svim putovanjima i uredno kevće na sve one na koje se on
namršti, a ne može ili neće još da podvikne. Ministra privrede Radulovića,
recimo, kojeg je sam lično odabrao i nametnuo, a koji se očigledno odmetnuo. Ne
može on sad da prizna da je pogrešio, ali zato je tu Dinkić da ovoga naruži i
pripremi za odstrel. Kao što je tu Vesić da raskrinka Đilasa, kojem je koliko
juče nudio svoje usluge i bio odbačen sa prezirom. Taj ima veće motive i želje
za osvetom i od samog Vučića, kojeg je Đilas dva puta ponizio na izborima. A
već ima i povodac sa ugraviranim Đinđićevim inicijalima. Zašto bi on sad ganjao,
recimo, Čanka, kad mu se ovaj nudi i iz podzemnog skloništa u naselju kuma Koleta
poručuje da je već sam skinuo gaće.
Mada mnogi znaju da kad Čanak za nekog kaže da je
čovek od reči, nema boljeg dokaza da taj to nije, ipak ima mnogo više onih koji
će to protumačiti kao još jednu pobedu Vučićeve domoljubne politike, jer eto
pred njim je klekao i jedan od najvećih izdajnika i slugu Borisa Tadića i
Bojana Pajtića. Zašto ne iskoristiti tog cirkus majstora za razvrgavanje šatre
montipajtićevskog cirkusa u Vojvodini.
Sve su to znaci da je borba
protiv korupcije postala vrlo selektivna, pa joj se ne može verovati. Ali,
najozbiljniji razlog je ipak pokušaj njenog pronalazača da je pretvori u akciju za prevaspitavanje naroda, koji
treba da menja svest i radnu etiku, kako reče. Daleko od toga da
narod ne treba da menja neka svoja shvatanja i navike, ali onaj ko na to poziva
morao bi biti prvi u tome, morao bi dokazati da se i sam promenio, posebno ako
ima toliko putera na glavi iz prošlosti.
On se, doduše, zaista predstavlja kao potpuno drugi čovek, i ponaša se drugačije, ozbiljnije i pristojnije, birajući reči i poze, ali ne dajući ni jedan dokaz da se zaista promenio. Mada verbalno
priznaje da je grešio, ne pokazuje da zna i razume tačno u čemu su bile te njegove
greške, još manje da je spreman da ih ispravi. Tako sve ostaje na
nivou načela, jer, bože moj, svi grešimo, pa tako ni on nije bezgrešan. Lep gest, ljudski, ali nedovoljno ubedljiv. Red bi
bio da iznese bar jedan primer, da prizna jednu konkretnu grešku, kako bismo
svi mogli da se uverimo da je razumeo suštinu svojih zabluda i štetnih
posledica svog delovanja. Naprimer, na slučaju pomenutog Dinkića. U poslednje vreme, najčešće je pominjan, upravo njegov estradni nastup u Skupštini Srbije od pre nekoliko godina, kada je pred kamerama
pokazivao robijašku košulju spremljenu za Dinkića,
kao najveću lopužu. Na stranu sad pitanje zašto ga isti nije tužio zbog
toga, kad je sudu podnosio brojne tužbe i za mnogo manje klevete.
Ovde nije reč o prepoštenom Dinkiću, nego o još poštenijem Vučiću, koji je eto spreman čak
i da prizna svoje greške. Da li je i u ovom slučaju pogrešio? To nam nije rekao.
Istina, nije demantovao, jer nije bilo ni moguće posle onoliko naslovnih
stranica sa fotografijom na kojoj, crno na belo, drži prugastu košulju sa Dinkićevim
imenom na njoj. Ali, ako to ćutanje znači da u tom slučaju nije pogrešio, onda
je nejasno zašto već nije uručio tu odeždu vlasniku, sada kada je u prilici.
Ako ni zbog čega drugog, makar da sačuva obraz i dokaže doslednost. A, ako je
pogrešio, onda bi bio osnovni red, ne samo da to prizna, nego i da se izvini
Dinkiću, ali i svim građanima koje je time doveo u zabludu.
A doveo je mnoge, i da je Dinkić lopov i da će
on, kad dođe na vlast, njega i sve takve odmah obući u odgovarajuće uniforme i strpati
tamo gde im je mesto. Dobrim delom i zbog tog prizora iz Skupštine, Dinkića
bije glas da je neopevana lopuža, a Vučić ga ni ne hapsi, ali ni ne brani od
takvih sumnji, kojima je uveliko doprineo. Šta to znači? Ako je ovaj čist, onda
bi on bio prvi u obavezi da nam to i saopšti. I zbog toga što je sam to
ozbiljno dovodio u sumnju, ali i zbog toga što se sad time bavi pa je i u
obavezi. A ako se promenio, kao što želi da mu verujemo, morao bi i da nam se
izvine. To bi bio jedini pravi dokaz, gest koji bi mu davao za pravo da i od
svih nas traži da se menjamo.
Kako stvari stoje, pre će biti da su činjenice ostale
iste, ali da se on promenio na gore, u smislu da sad ne bi da hapsi lopove, kao
što je to želeo dok za to nije bio nadležan. Onda mu je to, kao i nama, bio
jedini način da se sa njima obračuna, sad kad ima moć, on se sa njima već obračunao. Što se njega tiče, to je završena priča. A što se nas tiče? Pa doćićemo i mi na red, ako mu
se ne poklonimo.