Marko Miljanov i Albanci

 

(fragmenti)

 

Crna Gora ima toliko junaka koliko i muževa, ali samo jednog Marka Miljanova. U njemu su skup-ljene sve lepe osobine Crnogoraca, ali njihovih pogrešaka nema…

(Josif Holoček¹⁾

 

Piše: Prof. dr Kaplan Burović, akademik

 

Istaknut i jako dobro poznat na sve strane sveta, crnogorski vojvoda i društveno-politička ličnost, pa i književnik autodidakt²⁾ Marko Miljanov, ili kako nam ga nazivaju Albanci Mark Miljani, rođen je 25. aprila 1833, na dan Svetoga Marka, u selu Gornji Medun, oblast Kuča, danas Socijalistička Republika Crna Gora (Ova je studija napisana 1982.godine), koja je sastavni deo Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Majka mu se zvala Borika.

B o r i k a  na albanskom jeziku nema nikakav smisao, jer se na tom jeziku za boriku kaže „pishnajë"³⁾. Sem ovog imena za ženski rod, Sloveni imaju i odgovarajuća imena za muški rod: Boro, Boris, Borislav i dr., koja potiču od srpsko-hrvatskog apelativa bor – alb. „pishë" (lat. Pinus). U Srbiji se nalazi i grad Bor, koji ima istu etimologiju. Od imena Boro, ili po analogiji sa njim, stvoreni su antroponimi ženskog roda Bora, Borka, Borislava i dr.

Znači, ime majke Marka Miljanova nema veze sa albanskim apelativom borë – srp. "sneg", koji albanska onomastika ne poznaje kao antroponim u nijednom rodu. Poslednjih godina stvorili su Albanci antroponim ženskog roda Borana i Borëbardha, što pretstavlja prevod našeg imena Snežana.

Naglasih ovo, jer neki Albanci, u njihovoj nacionalističkoj, šovinističkoj i rasističkoj sleposti, skraćujući ime majke Marka Miljanova od Borika na Bora, pa identificirajući to sa albanskim apelativom borë-bora – "sneg", pretendirali su i pretendiraju za nju da je bila Albanka. Albanski akademik, prof. dr Ećrem Čabej podstiče to i preko "nauke", kao etimolog. Tako on, u njegovom kapitalnom delu pretendira da je alb. apelativ borë – "sneg" "i ime žena u Severnoj Albaniji". Za svaki slučaj on to pripisuje Maksimilijanu Lambertz-u⁴⁾.

Istina je da Albanci te oblasti upotrebljavaju to kao žensko lično ime, ali u ovom slučaju nemamo posla sa alb. borë-bora – "sneg", već sa srp. bor – lat. "Pinus". Nekada su se u ovoj oblasti i muškarci zvali Boro, pa su se kao Srbi klanjali u crkvi. Sada se sa imenom Bajram klanjaju u džamiji i busaju se u prsa da su čistokrvni Albanci, pa i Iliri, i Pelazgi.

Borika je bila iz sela Podgora, oblast Orahovac u Crnoj Gori, nećaka poznatog crnogorskog junaka Djule Jovanov.

Otac Marka Miljanova zvao se Milan Jankov.

Znači, patronim  M i l j a n o v  (znači sin Milana, što se na alb. kaže "i biri i Milanit") Marko je uzeo prema imenu oca, kako je to učinio i njegov otac, koji je za patronim uzeo ime svog oca, obična stvar ova u Crnoj Gori i svukud po svetu kod običnih ljudi, koji još nisu stvorili porodičnu tradiciju. I pored ovoga, ova porodica imala je i jedno drugo prezime, šire, Popović – Drekalović, pa i jedno drugo, uže – Kasomović.

A ovo znači da je ded Marka Miljanova, Janko, nosio prezime Kasomović, dok su mu se pradedovi zvali Popovići.

A ono Drekalović šta je?

Drekalovići su jedno bratstvo u Kuče. Članovi ovog bratstva, kao i svih drugih bratstava u Crnoj Gori, kao i svukud po svetu, imali su običaj da se nazovu prema kojoj osobi, koja se u tom bratstvu nečim istakla, odlikovala za nešto, a obično je bio glavar bratstva.

Etimologiju imena bratstva Drekalovića albanski filolozi izvode iz albanskog antroponima Ndrekë, koje potiče od grč. ANDROKLIOS > ANDROKLI > NDROKLI > NDROKË > NDREKË > NREKË i NDOKË > NOKË. Ovako su kod Albanaca poznati akademik, prof. dr Androkli Kostallari, filmsko-pozorišni glumac i književnik Ndrekë Luca, zatim Ndokë Ilija, Nokë Gjeloshi i drugi.

Polazeći od ove etimologije, kao i od legendi samih Kuča za Drekaloviće i za njihovo pleme uopšte uzev, koja se antinaučno tumače, pretendira se da je ovo bratstvo albanskog porekla. Albanski akademik jugoslovenskog državljanstva, prof. dr Mark Krasnići, pretendira ovo i za sve Kuče⁵⁾, a njegovi učenici i za sve Crnogorce, pa i za Makedonce i Srbe. Po njima svi su oni slovenizirani Albanci.

Ovaj grčki antroponik ušao je i kod Slovena, znači i kod Crnogoraca, gde je dao: ANDROKLIOS > ANDRO > ANDREJA > ANDRE > ANDRIJA.

Crnogorci su od grčkog antroponima ALEKSANDAR napravili svoje ALEKSA, pa  LEKO, sa aferezom početnog A-. Tako su moguće i od ANDRE napravili NDREKO, a zatim DREKO i DREKALO, isto tako sa aferezom početnih glasova. Preko poznatih crnogorskih antroponima sasvim jasno se može objasniti i ime bratstva Drekalovića.

Ali u srpskom jeziku postoji i apelativ drekalo, koji nema veze sa pomenutim grčkim antroponimom. U citiranom REČNIKU Prištine za ovu reč se daje ovo objašnjenje: "čovek koji viče mnogo, kričalo, galamdžija, uzbundžija". Ovakvih ljudi bilo je i ima i danas svukud. Posebno su mala deca poznata po njihovom dranju, po njihovoj dreci i drečenju, za što se obično nazivaju drekalo. Pokojemu od njih ostane to kao nadimak, pa ga vuče i kroz ceo život. A zna se da su se ljudi poznavali više po svojim odlikama negoli po svom krsnom imenu.

Tako su se Ćorovići nazvali tako po kojem svom pretku koji je bio ćor – slep, Ćosići po kojem svom ćosu, Vrtikapa po kojem svom pretku koji je vrteo kapu, a Puzigaća po kojemu koji je vukao gaće kroz noge. Prezimena, koja su proizašla ovim putem, preko ličnih karakteristika ljudi, su najtipična. Tako je neki predak Drekalovića moguće još kao dete zaslužio nadimak Drekalo, pa su se po njemu i njegovi potomci prozvali Drekalovići. I najveći albanski etimolog, akademik, prof. dr Ećrem Čabej, kad bi se ovako tumačila etimologija kojeg imena u albanskom jeziku, rekao bi: "Apriorističko negiranje ove mogućnosti, ne bi bilo svedočanstvo jednog objektivnog i naučnog stava".⁶⁾

Sa druge strane, zar nije upravo profesor Çabej taj, koji kaže da rečima albanskog jezika treba tražiti etimologiju pre svega unutar samog albanskog jezika i samo ako to ne bude moguće, da se pređe na istraživanje u stranim jezicima ?! Ili ovo vredi samo za albanski jezik, a ne i za druge jezike, konkretno – i za naš, srpski?! Da možda ne treba da etimologiju reči Srbo-Crnogoraca treba tražiti van njihovog jezika, kod albanskog jezika! Pa i onda kad jedna unutrašnja etimologija stoji sasvim dobro i odgovara smim zahtevima, fonetike, morfologie, pa i istorijsko-društvenim ?!

Mešanje ne samo bratstava, već i plemena, pa – u vezi sa ovim – i denacionalizacija jednih, odnosno asimilacija jednih od drugih je činjenica koja se ne može poreći i ne treba se poreći. Ali, kao što su se slovenizirala albanska bratstva, pa i plemena, tako su se albanizirala i bratstva, pa i plemena Slovena, Srba, Crnogoraca i Makedonaca. Albanski "naučnici" priznaju ono prvo, da su se Albanci slovenizirali, ali ne i ovo drugo, da su se i Srbo-Crnogorci i Makedonci albanizirali. Dan-danas oni udaraju u bubnjeve da su svi Crnogorci slovenizirani Albanci, pa i svi Srbi, i sâm Stefan Nemanja.⁷⁾

 

Iako pretendiraju da je Marko Miljanov svojim poreklom Albanac, sami oni koji se ovako izražavaju nema te reči koju nisu rekli protiv njega, tražeći i dlaku u jajetu, lažući i intrigirajući svakako. Jedan od njih je i spomenuti Mark Krasnići.

 

U njegovo vreme Marko Miljanov je imao jako veliku popularnost među Albancima, jer se i borio zajedno sa njima protiv zajedničkog neprijatelja i okupatora, turskog. On je imao društvo i tesno prijateljstvo sa svim poglavarima plemena Severne Albanije, pa i sa Binak Alijom i Sokol Baciem. Albanci su mu spevali i mnoge pesme sa njihovom tamburom (alb. zvana qiftelija).

Negde oko godine 1973. učiniše mu poklon i jednog besnog konja, koga niko od njih nije smeo da pojaše. Marko Miljanov ga uzjaha i nazva Arnaut. Zajedno sa imenom Marka Miljanova ovaj će se konj popularizirati u Crnoj Gori i u Albaniji kao konji najvećih junaka narodne epike, kao Šarin Marka Kraljevića, kao konji Muja Hrnjice i Gergelez Alije.

Godine 1887., nekakav Ananije Milačić dade alarm da su ubili vojvodu Marka Miljanova. Ovom prilikom, predstavnik Austro-Ugarske na Cetinje, tada glavni grad Crne Gore, obaveštava svog ministra Spoljašnjih poslova u Beču:

"Kako pričaju sami Kuči, prikupilo se za najkraće vrijeme na Medun, gdje vojvoda Marko stanuje, više hiljada ljudi iz Kuča, Pipera i Bratonožića. Štaviše i  pogranični Arbanasi: Hoti i Grude, koji, kao što se zna, gaje simpatije prema Marku Miljanovu (Podvukao,-KB), pošli su put Meduna, ali se sa granice vratili, pošto su saznali da je uzbuna bila lažna".⁸⁾

Nema ni najmanje sumnje da Mark Krasnići i tutti quanti nastoje kako da miniraju, kako da detroniziraju ovu simpatiju albanskog naroda prema vojvodi Marku Miljanovu, jer po moralnim principima ovih Albanaca, po njihovom kredu i zavetu, oni – Albanci, ne treba da gaje nikakve simpatije prema nijednom Slovenu, posebno ne za Srbo-Crnogorce, jer su rođeni samo da se mrze, proganjaju, kolju i ubijaju. Sve ovo – busajući se u prsa i za marskizam-lenjinizam, za proleterski internacionalizam.

Godine 1882. vojvoda Marko Miljanov se, zbog mnogih neslaganja, raziđe od Knjaza Nikole, tadašnjeg vladara Crne Gore. Vrati Knjazu čin brigadnog generala, istupi iz vojske, sa položaja člana Senata, od svih časti i počasti koje je imao od Knjaza, i vrati se u njegov Medun, gde se u miru poče baviti pomalo pčelarstvom i vinogradarstvom, pa – iako upola nepismen – pomalo i sa pisanjem. Sakupljao je narodne umotvorine, etnografsku građu o Kučima i Arbanasima i pisao anegdote. On je autor dela:  Poslanica serdaru Jolu Piletiću, Primjeri čojstva i junaštva, Pleme Kuči u narodnoj priči i pjesmi, Život i običaji Arbanasa i druga. Njima je on zauzeo počasno mesto u crnogorskoj književnosti i kulturi, kao jedan od najpopularnijih književnika i najprogresivnijih svog vremena. Dekorisan je brojnim odlikovanjima i zastupljen je u svim antologijama književnosti, leksikonima i enciklopedijama jugoslovenskih naroda. Umro je u Herceg-Novi 1901. i sahranjen na Medunu, gde mu je kasnije podignut memorijalni muzej.

Jedno od njegovih glavnih dela jeste Život i običaji Arbanasa, koje je isprva objavljeno u časopisu Letopis matice srpske, sveske 227-230, Beograd 1905, znači posle njegove smrti. Kao zasebna knjiga ovo mu je delo objavljeno 1907, isto tako u Beogradu. Posle nekoliko meseci, godine 1908, učinjeno mu je i drugo izdanje.

Ko god pročita ovo njegovo delo, bez i najmanjeg predomišljanja, reći će: "E pa lepše o Arbanasima nisu pisali ni sami Arbanasi !" Ne tuđinci, već ni sami Arbanasi! Ne u to vreme, već ni dan-danas! U ovoj knjizi, sem samo najlepših reči o Albancima, sem najvećih pohvala, priznanja, najveće ocene i najvećeg poštovanja, nećete naći ništa za osudu, pa ni za prekor, ni za najmanju primedbu, opomenu.

Poštovali su i voleli i pripadnici drugih naroda Albance, pa su se rame uz rame sa Albancima i borili za oslobođenje Albanije ne samo od tuđih okupatora, već i od svojih-albanskih, lili su svoju krv i položili i živote, pisali su i knjige, ali niko od njih nije tako lepo opisao Albance kao Marko Miljanov, niko nije demonstrirao tako visoko poštovanje i tako duboku odanost prema ovom narodu, svom susedu, iako su ovi Albanci bili u savezu sa neprijateljima naroda i okupatorima čitavih pokrajina domovine ovog Marka Miljanova. Iako su i sami ovi Albanci zaposeli-okupirali ognjišta Crnogoraca Marka Miljanova, pa i Skadar, koji je za čitavih 500 godina bio glavni grad Crne Gore, kad tamo žive duše albanske nije bilo.

Hoteći da iskoristi njegovo razilaženje sa Knjazom Nikolom, znači kad vojvoda M.Miljanov ne beše više ni vojvoda ni najobičniji službenik svoje domovine, kad nije imao ni platu niti penziju (M.Krasnići falsifikuje kad piše da je "bio u penziji" !), kad on faktički nije imao nikakvih sredstava za život, pa je zato i zasukao rukave i počeo da radi kao i svi drugi seljaci, Vlada Austro-Ugarske, preko svog specijalnog i tajnog poslanika, nudi Marku Miljanovu presto Albanije.

Treba znati da 5-6 godina pre, albanski hrišćanin Paško Vasa vladao je u Bosni i Hercegovini u ime muslimanskog sultana Turske imperije, koja je držala i njegovu Albaniju u ropstvo. Upravo u ovo vreme, kad hrišćanskom Crnogorcu Marku Miljanovu se nudi od hrišćanskog cara Austro-Ugarske presto Albanije, sa činom paše i opet u službi muslimanskog sultana, Albanac Paško Vasa ode da vlada u Libanu, nad hrišćanima te zemlje, koji su pretvoreni u robove, u obespravljenu raju. Sami Albanci priznaju da je ovaj njihov Paško Vasa, u službi turskog sultana,  izbio Libanu i Libancima crnu vodu, postajući ovako jedna od najomraženijih ličnosti u istoriji te zemlje i tog naroda.

Marko Miljanov nije udostojio carevog specijalnog poslanika ni da se vidi na putu s njim, u kakvoj lokandi, kamoli da se sastane i da o bilo čemu pregovara. Čim je saznao zašto je došao u Crnu Goru, jednim pismom on preporučuje svojim najbližim na Cetinje, Tomu Oraovcu i Novu Spasojevu, da u njegovo ime ne samo odbiju predlog cara Austro-Ugarske, već i da ga kazne na dostojan način za tu uvredu, koja mu je naneta tim predlogom. Eto što im je konkretno pisao Marko Miljanov:

 

"Ako dođe oni poslanik iz Beča,- piše on Oraovcu,- i donese mi od cara austriskog knjaževsku titulu za Arbaniju, pozvaćeš Nova i Jovana i Pavića, i još koga ‘oćete, pa ga dobro dočekajte ka i carskog poslanika i srpskog dušmanina: udarite mu stotinu tojaga, ili ako ćete ka velikome i sto i jednu. Ako bude pisma od arbanaškoga naroda, odgovorite i’ ljepše, da se ne bi našli uvrijeđeni, zašto drugojače treba odgovoriti prostome narodu, pa još koji strada…

A poslaniku austriskome najbolje ovo što reko’. Istina, ža mi ga ka slugu i ka čovjeka koji služi svoje otačastvo, ali mu ne možemo drukče kazat, njemu ni caru austriskome, da i mi želimo dobro našoj otadžbini i našemu Gospodaru…Oni će se rugati našemu siromašnome prkosu s tijem što nemamo sile da i’ smetamo, ali ćemo se i mi njima rugati zašto nemaju blaga ni sile za koju te ne kupit…"⁹⁾

 

U drugom pismu vezano za ovaj problem, koje je poslao Novi Spasojevu, Marko Miljanov ponavlja isto ono što je rekao u prvom pismu i dodaje:

 

"Oni (austro-ugarska feudo-buržuazija,- KB) žale nas od turskog tirjanstva, da ne pod svoje metnu…Mi možemo našu ličnu uvredu praštat i zaboravljat, ali uvredu srpskoga naroda neću zaboravit niti ju i za čem zamijenit…ja bih prije pristao da pretrpim sve patnje pod otvorenim nebom planina Bosne i Hercegovine¹⁰⁾, nanoseći udare njemu (caru Austrije,- KB) i osvijećujući koju ranu Srba, negoli da nosim titulu kneza, ili ma koju drugu titulu, bilo u Albaniji, ili ma gdje drugo.

Ja za albanski narod željeo bih i učinio bih svako dobro, kad bih imao mogućnosti, sam Bog to zna, ali se velikima ne  može vjerovati…Ja, tako mi Boga, radije ću postati čuvar konja u mojoj slobodnoj domovini, negoli u Albaniji knez…"¹¹⁾

 

Ovako se austro-ugarski poslanik vrati u Beč nesvršena posla, ali i bez toljaga, jer Tomo Oraovac (1853-1939), kao intelektualac i književnik, svršeni bogoslovac, nije izvršio do kraja poruku Marka Miljanova.

Jednu ovakvu knjigu kao Život i običaji Arbanasa crmogorskog samouka Marka Miljanova, uzalud ćete potražiti kod Albanaca za život i običaje Crnogoraca, ne samo iz tih dana, već ni iz naših dana, iz ovih dana kada nam se Albanci busaju u prsa i za proleterski internacionalizam, pa imaju u džepu i diplome viših marksističko-lenjinističkih studija u Moskvi. I ne samo knjigu, već ni najkraći članak. Albanac ne sme da piše pohvalno za susedne narode, posebno ne za Srbo-Crnogorce i Makedonce, jer su se svi oni, koji znaju da pišu, impenjirali da samo laju sve i svašta protiv njih, da bi tako indoktrinirali svoj narod i nahuškali ga protiv njih. Gajenje i podsticanje mržnje protiv susednih naroda je postala sveta dužnost ovih Albanaca. Ali, ako nećete naći kod Albanaca jedno delo kao ovo Marka Miljanova, naći ćete roman-paskvilu Pusti mi moj deo sunca¹²⁾,  najreakcionarnu knjigu na svetu koja je napisana i objavljena do danas, knjigu najšovinističkiju i najrasističkiju, koja postoji na svetu, gde se pišu najprljavije reči za Slovene uopšte, a za Crnogorce posebno, napisana i štampana u Tirani pod zastavom marksizma-lenjinizma, od albanskog visokog intelektualca, vaspitan na Državnom univerzitetu "Enver Hodža", i objavljena od državnog izdavačkog preduzeća "Naim Frasheri".

Crnogorski samouk Marko Miljanov, koji u svom rečniku još nije uspeo da uvede ni reč internacionalizam, bio je veći internacionalista od najvećeg albanskog internacionaliste, pa i od onog vaspitanog na marksističko-lenjinističkom universitetu u Moskvi. Koliko za primer setite se Ismaila Kadare, koji kaže da je srpsko ime izvedeno od lat. servum – "sluga", jer su tobože Srbi bili sluge Vizantinaca.

Vojvoda Marko Miljanov nije jedini Crnogorac, pa ni jedini Jugosloven, koji je demonstrirao posebno poštovanja za albanski narod. Nije ni prvi, niti poslednji. Koliko za primer spomenuću ovde i ličnosti, koje, ko sa perom a ko i sa puškom i krvlju svojom, pa i svojim životom, doprineli su dobru albanskog naroda: D.Tucović, K.Novaković, T.Stanković, F.Barkata, G. Prličev, K.Fabijan, B.Nušić, dr M.Šuflaj, L.Mihačević, A.Jovičević, J.Krunić, M.Radeka, M.S.Filipović, P.Šobajić, J.Hadžić-Vasiljević, G.Gelšić, K.Čipiko, dr Bogdan, dr H.Barić, Tahir Lukić-Bošnjak, Mehmet Bošnjak, V.Bogišić, I.Lazović, R.Kosmajac, M.Mladenović, B.M.Nedeljković, A.Benac, M.Garašanin, M.Budimir, R.Katičić, tri žene doktori nauka: F.Papazoglu, K.Vinski-Gasparin i D.Garašanin, zatim D.Rendić-Miočević, M.Suić, ne zaboravljajući ovde i jako omrznutog od Albanaca K.Burovića, koji im je doprineo više od ma kojeg drugog, i njegovi drugovi komunisti kao Boro Vukmirović, M.Popović, Jovanka Radivojević-Kica, Trajko Cerkovski, Aco Marović, Vlado Ćetković i puno-puno drugih. Crnogorci su i udarili temelje albanologiji.

U znak zahvalnosti, Albanci ni posle 100 godina nisu preveli i objavili ni delo M. Miljanova Životi i običaji Arbanasa, kamoli i koje drugo. Dan-danas nisu mu uveli ni ime u albanologiji, kamoli i u svojoj enciklopediji, ali su zato uveli tamo Francuza Pierre Ronsard-a (1524-1585), koji je spevao jedan sonet za Skenderbega, za koga su istoričari dokazali da nije bio Albanac, niti je predvodio Albance u borbi protiv turskog okupatora, jer je bio Srbin i protiv Turaka se borio kao hrišćanin, predvodeći poglavito Srbe Albanije, pa uz njih i pokojeg Albanca. U svojoj istoriji albanologije Albanci spominju i Engleza Henry Holland-a (1815), samo zato što se složio sa svojim zemljakom William Martin-Leake (1814) u vezi ilirskog porekla Albanaca, ali ne i Marka Miljanova, iako za njega – kako videsmo – pretendiraju da je i Albanac. Albanci su bili i ostali veliki dužnici ne samo prema Marku Miljanovu, već prema čitavom crnogorskom narodu, pa i šire.

Za Albance susedni narodi i susedne zemlje, Jugoslavija i Grčka, nastavljaju da su terra incognita¹³⁾ i, kako bi rekao dr. Maks, najbanalnije ideje, koje su se rasprostrle među njima za ova dva naroda duž vekova, oslanjaju se više na priče, mitove i miteme, na najapsurdnije laži i falsifikate, najprljavije intrige, na najpretencioznije i najbezumnije legende ekstremno nacionalističkog, socijal-šovinističkog i rasističkog feudo-buržuaskog elementa, negoli na istorijske činjenice.

Mogu li se ponositi Albanci bilo i samo jednom jedinom svojom ličnošću, koja je držala prema crnogorskom narodu, ili prema makedonskom, prema srpskom, stav koji je držao Marko Miljanov prema njihovom, albanskom narodu?!

U jedno vreme kad su Srbi, Makedonci, Crnogorci, Bugari i Grci bili obliti u krvi, boreći se protiv turskog okupatora svojih zemalja i čitavog Balkana, dom Ndre Mjeda i Fan Noli, prvi katolički pop, a drugi pravoslavni pop, oba Albanci i u ime albanskog naroda, blagoslovili su tursko oružje 1912. godine protiv Crne Gore, Srbije, Bugarske i Grčke.

Eto kako ovi SHKIE (Izgovara se Škie !)¹⁴⁾, tako "opaki", tako "niski", tako "kriminalci", "nedostojni" da se nazivaju ljudi, prava "stoka", jer su "divljaci", "monstruumi", od ovih Škie toliko mrskih od albanskog akademika prof. dr Marka Krasnići, od književnika Adem Istrefi, od piskarala Agim Gjakova i od njihovih kolega, koji se busaju i ne busaju se u prsa za marskizam-lenjinizam i proleterski internacionalizam, izvili su se i najiskreniji ljubitelji albanskog naroda, koji ne samo što nisu lajali protiv Albanaca, kako su to lajali i laju Albanci protiv crnogorskog naroda, već su i pisali najlepše za albanski narod, pa i u praksi, svojim postupcima pokazali da poštuju i cene Albance. Ne samo u vreme Marka Miljanova, već i dan-danas, ako ponudite Albancu ne presto Crne Gore, već i samo pendrek i, razume se – dobru platu, prihvatiće se toga i na vrat na nos će potrčati da se stavi u toj službi. I budite sigurni da će deset puta mlatnuti tim pendrekom svog Albanca, a samo jedan put Crnogorca. Albanci su bili isukani mač turskih sultana ne samo protiv drugih naroda, već i protiv svog naroda. Takvi su bili i takvi su ostali, izuzev onih koji su prihvatili i učinili za sebe ideologiju radnog naroda. Marino Barlezio, za koga ovi Albanci pretendiraju da je bio njihov, Albanac, još početkom XVI veka, pisao je: "obično mi zaboravljamo sve pred pohlepnošću za slavom i za vlast".¹⁵⁾

 

Zatvor u Burelju,

Albanija, septembar 1982.

 

 

___________________

1) HOLOČEK, Josif: ČËRNA HORA B MIRU, Prag 1883.

2) Marko Miljanov je bio samouk, pisanje i čitanje je naučio u odmaklim godinama, pošto je proglašen za vojvodu i senatora, negde oko 45-te godine života.

3) INSTITUTI ALBANOLOGJIK I PRISHTINËS: FJALOR SËRBOKTOATISHT – SHQIP,  Priština 1974, str. 48, glas BORIK,- IKA.

4) ÇABEJ, Eqrem: STUDIME ETIMOLOGJIKE NË FUSHË TË SHQIPES, tom II, A-B, Tirana 1976, str. 287, glas BORË.

 

 

5) KRASNIQI, Mark: GJURMË E GJURMIME, Tirana 1982, str. 280.

6) ÇABEJ,  Eqrem: STUDIME ETIMOLOGJIKE NË FUSHË TË SHQIPES, tom I, Tirana 1982, str. 111.

7) RIZAJ, Skënder: KOSOVA DHE SHQIPTARËT DJE, SOT DHE NESËR, izdanje Akademije nauka i umetnosti albanskih intelektualaca, Priština 1992, str. 27-30 nn.

8) ĐUKIĆ, Trifun: PREGLED KNJIŽEVNOG RADA CRNE GORE, Cetinje, 1951, str. 284.

9-11) Ova dva pisma, koja citiramo skraćeno, po prvi put su objavljena od Toma Oraovca u časopisu SLOVENSKI JUG, Br. 14, Beograd, februar 1904. Još skraćenije ih imate u citiranoj knjizi M.Krasnići-a, str. 286.

10) U To vreme Austro-Ugarska je bila okupirala Bosnu i Hercegovinu, pa i Boku Kotorsku, dok je Sloveniju i Hrvatsku od vremena držala u ropstvo, a sa njima i severni deo Srbije.

12) ISTREFI, Adem: LËSHOMA HISEN E DIELLIT,- roman, Tirana 1984.

13) Lat.: nepoznato mesto.

14) Shkie-Škie, pežorativno ime kod Albanaca, kojim ovi nazivaju Slovene, posebno Srbo-Crnogorce i Makedonce.

15) BARLEZIO, Marino: HISTORIA E JETËS DHE E VEPRAVE TË SKËNDERBEUT, Tirana 1967, str. 321-313.

 

Napomena: Ova studija objavljena je isprva na albanskom jeziku unutar dela Akademika Burovića IlirËt dhe ShqiptarËt (Iliri i Albanci) Ženeva 1994. Punih pet godina su Albanci ćutali o ovom delu: ni najkraću belešku-vest da je izašla iz štampe ova knjiga Akademika Burovića nisu dali, dok su je istovremeno na sve strane tražili, cepali i spaljivali, stotinama primeraka, posebno one koji su u Albaniji ulazili preko pošte. Dana 25.maja 1999, znači kad se još nisu ugasila zgarišta NATO bombardiranja Srbije, glavni list Tirane Albania, koji ima veliki format, kao onaj beogradske BORBE nekada, na str. 10, od vrha do dna, u pet kolona sitnog sloga, objavljuje kilometarsku paskvilu akademika, prof. dr Skender Shkupi, a pod naslovom Qndrim i pshtirë i një pseudoshkencëtari (Gadan stav jednog pseudonaučnika), kojim napada delo Akademika Burovića, prije svega svojim akademskim uvredama i psovkama ne samo protiv Akademika Burovića, već i protiv srpskog naroda, a zatim i falsifikatima, antinaučnim pretendiranjima i absurditetima, poznati iz arsenala albanskih falsifikatora istorije, koji nastavljaju sa pretendiranjem da su autohtoni, pa i sljedbenici Ilira i Pelazga. Pod zastavom Envera Hodže S. Shkupi je bio direktor časopisa Shkenca dhe jeta (Nauka i život), koja je pod maskom nauke propagandirala enverizam i antinauku.

Proglašenjem "demokratije" ovaj akademik, sa carta biancom "komunističke" partije, konvertirao se u "antienverovca", pa ga Sali Beriša imenuje u Turskoj za albanskog ambasadora i, kad se vratio iz Turske, eto gde su ga zadužili da piše protiv Akademika Burovića kao što niko od Albanaca nije pisao ni protiv Slobodana Miloševića, koji im prije 2-3 meseca stavi gvozdenu metlu na Kosmetu. Interesantno je da ovaj "demokrata" počinje svoju paskvilu sa pretendiranjem da je Akademik Burović "zaslužio i da se masakrira od komunističkog režima Envera Hodže", što ni sâm Enver Hodža, bar javno, to nikada nije rekao ni za Akademika, niti za bilo koga drugo. Pa i svoj "komunistički režim", pismeno i javno, priznao nam da nije bio komunistički, već režim jedne crne bande, kriminalne i omražene od čitavog naroda. U nastavku, ovaj albanski superklug piše:

 "Mark Milani, kako kaže sâm Resuli, bio je pola-analfabeta, što ga nije sprečilo da postane jedan od korifeja crnogorske književnosti, određenje koje može da začudi Crnogorce (jedna sentencija albanska kaže: "bolje jedan pametan neprijatelj negoli jedan prijatelj budala")…U jedno vreme što Mark Milani, kao mnogo "plemenitiji" od Paško Vase, nije prihvatio krunu Albanije, koju su mu ponudili Austrijanci tamo 1880. godine (tačan datum se ne donosi), da ne bi ugnjetavao i porobljavao Albance…priče kaplanovske koje ti prevrću creva!…"

Trifun Đukić, u njegovoj biografiji o Marku Miljanovu piše: "Marko Miljanov, sve do svojih zrelih godina, nije znao ni čitati ni pisati. Tek docnije, kao vojvoda i senator, on je onako samoučki, uz pripomoć svojih prijatelja, naučio azbuku". Vidite delo T. Đukića:  PREGLED KNJIŽEVNOG RADA CRNE GORE, Cetinje, 1951, str. 291. I Nikola Racković, u njegovom LEKSIKONU CRNOGORSKE KULTURE, Podgorica 2009, piše: "Bio je samouk. U pedesetoj godini je naučio da piše".

Kako može videti ovaj albanski superklug, nije to rekao samo Akademik Burović, već su to rekli i prije i poslije njega i poznati crnogorski istoričari kulture i književnosti, zato neka nam ne isprevrće creva njegovom atavističkom mržnjom protiv Akademika Burovića, pogotovo ne i njegovim uzdizanjem arnauta Paško Vasa, poznat kao najamnik đavola i sina mu, na rang crnogorskog viteza Marka Miljanova. Bes Arnauta Skender Škupi protiv Akademika Burovića je opravdan, jer mu je kapetan Burović, sigurno rođak našeg Akademika, uhapsio u Veneciji Paško Vasu kao austrijskog špijuna, pa – pošto su ga Austrijanci oslobodili zatvora, otišao je u Stambol i prodao se turskom sultanu.