Rocky Stars Club- uređuje Rajko Roki Dvizac

  

Hleb i čokolada

Prijateljstvo - zanat najstariji

 

 

Najviše mogu da vas povrede ljudi za koje ste mislili da su vam prijatelji. Ali kada razočarenje, tuga i bes prođu - odjednom vam se otvore oči. Shvatite da je to prijateljstvo u stvari jedna velika laž.Toliko bezvredna da se vaš očaj pretvara u smeh a nazovi prijatelji  u miševe. Male, sitne glodare koji se hrane svojom sebičnošću i vašom tugom. Samo vaše prijateljstvo  ih je činilo ljudima. A bez vas, bez vaše tople duše i nežnog srca, oni su postali ono što su oduvek bili - miševi. Porodična tragedija koju sam imao potpuno me je otreznila. Ostale su samo minijaturne anegdote koje pokazuju da je prijateljstvo - zanat najstariji. Evo nekih od njih...

Mlad pevač iz provincije, snimio je prvu ploču i u startu imao hit. Poslali su ga kod mene da nešto objavim o njemu u tada visokotiražnom listu „Sabor". Dočekao sam ga u hotelu „Union", počastio pićem ne dozvolivši mu da on plati. Saslušao sam ga i na kraju ispratio do izlaza. Tu na izlazu, dok smo se rukovali, osetio sam na dlanu papir. Pogledao sam - bila je to novčanica (u današnjoj vrednosti oko 10 evra). Pitao sam ga šta to treba da znači. On je pocrveneo i rekao da se eto „počastim". Zgućvao sam novčanicu u bacio mu pravo u lice pred zabezeknutim recepcionerom rekavši mu da je pogrešio ime onoga koga on može da „počasti". Besno sam izašao iz hotela dok je on trčao za mnom pokušavajući da se izvini…Izvinjenje nikad nisam prihvatio. To je bilo prvi i poslednji put da smo se sreli i sedeli za istim stolom. A „pevač" je ipak nastavio sa praksom „čašćavanja". Danas je „velika folk zvezda". Postao je osion i bahat. Bio je i junak priča o pretnjama neposlušnim novinarima. A za mene je ostao samo - mulj.

Za razliku od ovog folk pevača sa kojim nikad nisam bio prijatelj, evo priče o jednom rokeru sa kojim sam svakog jutra delio jednu kafu u kultnoj kafani „Šumatovac". On je posle propasti svoje akustičarske grupe, sanjao o pravom, velikom rok bendu. A ja, tek što sam se vratio iz vojske, merkao sam gde da se „udenem". Jednu kafu smo „cedili" sve do podneva. On bi vadio svesku i pisao stihove budućih hitova, insistirajući da mu pomognem. Govorio sam mu da je bolji pesnik od mene, da mu ne treba moja pomoć.

Ipak, morao sam bar da mu kažem da li mi se sviđa neka pesma ili ne. Sa nestrpljenjem smo obojica čekali da se pojavi prvi singl njegove nove rok grupe. Imao je hit a da će biti toliko veliki i da će mu promeniti život i karijeru na bolje - e, to ipak niko nije očekivao. Najzad, jednog jutra je dotrčao iz PGP-a sa radosnom vešću da je singl gotov i da će za par dana biti promocija. U tih par dana singl se vrteo kao lud na svim beogradskim radio stanicama i moj drugar iz „Šumatovca" na promociju je došao kao nova zvezda. Došli su svi osim - mene. Jedino ja, onaj koji je svakog dana delio jednu kafu sa njim - nisam bio pozvan!

Prijatelj me je jednostavno „zaboravio". A što da ne, on je uspeo a ja sam još uvek bio novinar bez posla. Ne znam da li sam bio više razočaran, ljut ili prkosno ponosan. „Zahvalio" sam mu se što me je „zaboravio" i vratio se u „Šumatovac". On i njegova desna ruka u grupi potrčali su za mnom, vukli mi za ruku, izvinjavali se ali ja sam ostao uporan i nisam hteo da dorem na promociju.

Od tada više nismo delili jednu kafu u „Šumatovcu", nismo sedeli za istim stolom, nismo se javljali jedan drugom. Nekoliko nedelja kasnije, stigla mi je prva ponuda - da pišem za najtiražniji slovenački časopis „Stop" i to da „pokrivam" celo srpsko/hrvatsko govorno područje. A onda su stizale i druge ponude. U jednom trenutku sam pisao za osam najtiražnijih listova u Jugoslaviji! O mom „prijatelju" i njegovom novom bendu, jedino sam ja napisao negativan tekst u „Stopu" nakon njihovog debija na „BOOM festivalu" u Novom Sadu. Moj bivši „prijatelj" je toliko bio ljut da me je na Studiju B javno nazvao „državnim neprijateljem broj 1"!

 Prolazile su godine, a netrpeljivost je rasla. Na prozivke svog bivšeg prijatelja nisam odgovarao, iako je on bio uporan. I, jednog dana, slučajno smo se sreli na stepeništu redakcije „Džuboksa" i „Zum Reportera". Prošli smo ćutke jedan pored drugog a onda je velika rok zvezda zastala i viknula moje ime. Okrenuo sam se. "...Znaš, ovo već postaje besmisleno. Mislim da je došlo vreme da se pomirimo" - rekao mi je i pružio ruku. Prihvatio sam je. Led netrpeljivosti je počeo polako da se otopljava. Danas ne mogu reći da smo prijatelji ali više nismo ni neprijatelji. Rok pevač i pesnik je pokazao da je čovek. Hvala mu na tome...Evo nas ponovo u „Šumatovcu", ali par godina kasnije.

Letnje doba, bašta prepuna. Sedeo sam za povećim društvom kada se odjednom pojavio visok, nabildovan, žestok momak, ljutito tražeći pogledom nekoga. Taj neko bio sam ja. Pošto nije znao kako izgledam, raspitao se kod par gostiju  ko je taj Roki Dvizac? Prišao mi je i glasno da ga svi čuju počeo da mi preti da će me slomiti, promeniti lični opis i slično, jer sam se jedino ja usudio da napišem da mi se ne svira novi album najpopularnijeg pop pevača od Vardara pa do Triglava.

U bašti je nastao tajac. Bilder je bio sve glasniji i bahatiji jer ga je počelo da nervira što sam ja i dalje mrtav-ladan sedeo zavaljen u stolicu i pijuckao kafu. U sred njegove tirade, iznenada sam ga prekinuo pitanjem: "...da li te ovamo poslao najpopularniji pop pevač od Vardara pa da Triglava ili to radiš samoinicijativno?" Rekao sam i da je bolje da mi kaže istinu, jer ću ga ja odmah pozvati i proveriti! Bilder ovo nije očekivao. Počeo je da muca i crveni u licu a veliki mišići su mu nabrekli.

Priznao je, mnogo tišim glasom, da on ovo čini na svoju ruku. Odmahnuo sam glavom i rekao mu da se ovo pop pevaču -mom prijatelju ni malo neće svideti, jer će on sada zbog njega morati da mi se izvinjava. Bilder je od šoka ućutao i posle par trenutka odjurio iz „Šumatovca".

Ispad ovog bildera nikad nisam ispričao najpopularnijem pevaču, jer smo zaista imali prijateljske odnose koje nisam hteo da kvarim zbog gluposti. Poverio mi je mnogo svojih tajni a za neke tajne je znao da samo ja znam pravu istinu. Jednom prilikom sam ga spašavao od tv voditeljke koja je pošto-poto htela da se uda za njega itd. itd.

Istina, viđali smo se retko ali kada bi se sreli, sve je prekidao da bi smo se pozdravili i ispričali.Tako je jednom prilikom u „Sava Centru" prekinuo tv intervju  bez izvinjenja, jer sam se ja pojavio na vratima. Na opšte iznenađenje cele tv ekipe, ostavio je i voditeljku i kamermane i potrčao mi u zagrljaj ne obazirući se što je u toku direktno uključenje u program. I tek kada smo se ispozdravljali po propisu i dogovorili gde kasnije da se vidimo, on se vratio tv ekipi. Morali su da snimaju sve ispočetka.

Najpopularniji pop pevač Jugoslavije zaista se ponašao kao pravi prijatelj. A i ja prema njemu. Od kada sam napustio Beograd i došao u Inđiju - oko 12 godina nismo se ni videli ni čuli.

Poslednje dve godine, uzalud sam pokušavao da stupim u vezu sa njim. Slao mu poruke preko kolega novinara, preko njegove poslovne internet adrese, preko menadžera…Nikad mi se do sada nije javio!

Pitam se - da li se naše prijateljstvo istopilo ili njegovi sadaljnji „prijatelji" jednostavno ne dozvoljavaju da se čujemo, sretnemo i utvrdimo da li smo prijatelji ili ne?

Srećom, još uvek postoje oni koji me smatraju prijateljem, isto onoliko koliko i ja njih - do kraja! Jedan od njih je menadžer Gane Pecikoza. Jedini o koga sam se ogrešio nenamerno a on mi je oprostio rečima: "Prolaze godine kao dani i pamtimo samo lepe trenutke. A ružne? Ko ih jebe! Život je čudo a hrabri ga žive u ime onih koji su nas napustili"! Tačno tako.