NI MRTVI! (pripovetka)

Posvećeno Abidi Ibrahima Defterdarevića, i njenom sinu Dušanu.

Akademik Kaplan Burović

Zovem se Radmila i, bar Podgoričani, znaju me jako dobro. Kad sam se udala, naravno za onoga koga mi srce izabra, ni majka niti otac se nisu složili samnom. Uzalud sam se mučila da ih ubedim da izabranik moga srca nije musliman, da je jedne nove, savremene vere, ateista.

-Pa roditelji su mu muslimani !,- govorili su mi oni nervozni, ni da smo još uvek pod turskim ropstvom.

U tim momentima ja sam prekorevala moje srce što mi se nije zaljubilo u kojeg Afrikanca, crne puti kao đavo i belih zubi, sa velikim naušnicama na uvetima i nosu, sa velikim krstom obešen o vrat, kao Mobutu, pa da im njega dovedem za zeta, kad ga već hoće pošto-poto hrišćanina.

-I moji su roditelji hrišćani, poznajete li ih ?!- rekoh im jednom prilikom, ironično, ali bez živaca, sasvim hladnokrvno, iako mi je sve ovo došlo do nosa.

-Pa ako smo hrišćani! To je naša vera !

-Vaša jeste, ali ne i moja !- uskliknuh nešto uznemirena.

-Oh! Vidi ti nju! Da nisi već prešla u muslimansku veru?!- upitaše me oboje, i otac i majka.- Kakvo su ti to ime nadenuli preverenico?! Fatima ili Havaja?! Ili su te nazvali Medžide?! Da ti nisu dali i koju medžidu?! Imaju oni zlatnika još od vremena turske okupacije! Kriju ih po ćupovima!

Njihove su se uvrede nizale jedna za drugom, jedna gora od druge, teža od druge, ali sam ja strpljivo podnosila sve i samo se čudila kako ih je Tito primio u partiju komunista takve. Sa takvim shvatanjima oni nisu bili ni za Narodni front! Sa takvim komunistima se nije gradio ni komunizam niti socijalizam. Sa takvim se komunistima minirala i najobičnija narodna vlast !

Tih dana sam pročitala poemu BOJANA, koja je cirkulisala tajno od ruke do ruke hodnicima našeg fakulteta, objavljena u Dubrovniku 1952. godine.

-Ne, nisam prešla u muslimansku veru, niti ću preći, jer sam od vremena prigrlila veru mog voljenog !- rekoh im nešto prkosno.

-A-a!- uskliknuše oboje.- Znači da si postala muslimanka ?!

-Ja vam rekoh da je moj dragi ateista !

-Pa to je još gore !- reče tata, dok se mama zapanji i naježi, ni da sam rekla da moj dragi nije ljudsko stvorenje, pa - prema tome - ni ja.

Digoh se sa stola nedovršenog ručka i izađoh iz kuće da se sretnem sa mojim Osmanom. Sa otvorenog prozora neke kuće čuo se glas jedne pevačice, moguće je bila Lepa Brena, koja je pevala preko Radio-televizije Beograda:

O Osmane, dušo moja,

I mrtva ću biti tvoja !

Tako, ne pitajući za nikoga i ništa, udala sam se za Osmana Osmanpašića, čiji je čukunded, iako musliman, iako sa isukanom sabljom turskog okupatora nad glavom, sledeći primer velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića, zvani Srpska Majka, napisao na srpskom, a ne ni na turskom, niti na arapskom jeziku, na glavna vrata trebinjske tvrđave: "Obradujte se pravovjerni, jer će doći pomoć od Boga i skora pobjeda" !

I platio ovo svojom glavom: sultan ga je posekao sred Stambola.

Kažu da se Vladika Rade, sa rođakom mog Osmana, vezirom Ali-pašom Rizvanbegovićem, pobratimio. E pa, kad se on - vladika - pobratimio pre skoro dva veka sa muslimanom, zašto se ja - na kraju ovog veka - ne bih udala za sina, unuka, praunuka Njegoševog pobratima ?!

Čudna vremena čine čudni ljudi, dok čudne ljude rađaju čudna vremena! Kao u prirodi, tako i u ljudskom društvu, sve se vrti u krug, ali sa otskokom u progres.

Na dan venčanja moj Osman je promenio prezime Osmanpašić. Nije uzeo moje prezime/ Nazvao se ZORIĆ, po svom pra-pradedi, ZORANU, koji se nije molio ni Muhamedu niti Isusu Hristu.

Sa Osmanom sam rodila četvoro dece, dva sina i dve kćerke: Zorana, Zoricu, Dušana i Dušanku.

Koliko da znate: Dušan je ime mog oca, a Dušanka - ime moje majke.

Radili smo i živeli, pa - kako se ono kaže - bili smo i srećni, relativno srećni, jer nam je sreću pomutilo hapšenje Osmanovog brata, koga zu kaznili za neprijateljsku propagandu zato što je branio Ustav Jugoslavije od vlastodržaca, koji su ga obim nogama gazili kako su hteli, vršeći diskriminaciju i zločine na sve strane.

Godine 1991. Osman se borio u Hercegovini, na frontu Trebinja, kao običan vojnik JNA. Odlikovan je ordenom za hrabrost i demobilizovan početkom 1992. Vratio se kući i zagrlio nas je sve odjednom, ne znajući koga pre da poljubi, Zorana, koji je već išao u školu, ili Dušanku, koja je tek prohodala. Tih dana je oslobođen iz zatvora i njegov brat, pa našoj radosti nije bilo granica. Od sreće urlali smo po kući i pevali: „O Osmane, dušo moja ! "

U međuvremenu, na frontu Trebinja ubijen je komandant naših snaga. Novoimenovani komandant, general R. zamolio je Osmana da se vrati na front kao njegov telohranitelj. I Osman se dobrovoljno vrati.

Vrati se na front, ali ne i kući. Nekoliko dana po povratku na front - ubijen je. Tako mi vratiše muža, oca moje dece, u mrtvačkom kovčegu, prekrit jugoslovenskom zastavom, a nad njom - sem ordena za hrabrost, behu postavili i novo odlikovanje - zlatna medalja za hrabrost "Gavrilo Princip".

Sahraniše mi ga uz najveće počasti, vojne i građanske, sa vencima i govorom, počasnom paljbom, u zajedničko groblje, gde se od vremena, pored hrišćana, sahranjuju i muslimani, i ateisti.

Ta mi paljba još uvek zvoni u ušima. Ne samo kad sam budna, već i u snu. Ta mi se paljba ne odvaja. Ni masa Jugoslovena, ne samo vojne, državne i parijske vlasti, već i najobičniji građani, hrišćani i muslimani, svi združeni, pod jugoslovenskom zastavom, pod zvucima posmrtne muzike. Samo moji roditelji nisu bili tu. Ni otac, ni majka. Oni su nastavljani da se drže svoga.

Od žalosti za Osmanom, posle nekoliko meseci, umrla sam i ja. Da - umrla !

Tada su mi roditelji brže bolje zgrabili decu, pokrstili su ih u najbližoj crkvu i - krenuli da me sahrane na hrišćansko groblje, pravoslavno, pored babe i dede, daleko od mog muža, od mog Osmana, oca moje dece, moje ljubavi. Kao što nas žive nisu mogli videti zajedno, ni mrtve nam nisu dozvolili da budemo zajedno.

Putem, za mojim kovčegom, išli su moji roditelji. Sa njima i moja deca. Dušanku je Baka držala u naručje, a Dušana i Zoricu držao je za ruke Ded. Prethodio im je Zoran, koga su stavili u sredinu Ded i Baka od oca Osmana. Svima je prethodio pop sa krstom i kadionicom u ruke, đakon, a za nama mnogi drugi.

U momentu kad su spuštali u raku moj kovčeg, iskliznuo je grobaru iz ruke i tresnuo na dnu rake. Tada sam ja kriknula, a okupljeni oko rake, izbezumljeni, isto tako kriknuli svi u glas, odjednom.

Tada su opet izneli kovčeg iz rake i hitno ga otvorili. Ja sam ih za momenat gledala začuđena, ne razumevajući šta se to radi samnom, gde sam to, dok su me i oni gledali izbuljenih očiju, zabezeknuti, zaliveni. I dok smo se gledali tako oči u oči, videći popa, ja se pribrah i rekoh im:

-Ne ovde, ne! Sahranite me onamo, kod Osmana, jer ja njemu sam pripadala i njemu pripadam, a ne vama i ovom vašem groblju! Ili nas ni mrtve ne možete gledati zajedno?! Ni mrtve! Ni mrtve !- počeh da kukam i prosuh se u suze sve dok su mi presahle.