Druga strana

DOBITNICI I GUBITNICI

Za Tabloid piše Vlado Dragićević, nekadašnji pomoćnik načelnika Resora državne bezbednosti Srbije u mandatu Jovice Stanišića, i 12 godina načelnik Uprave za odnose sa stranim službama u BIA. Bio je i član Saveta za nacionalnu bezbednost u Vladi premijera Zorana Đinđića. U ovom broju opisuje perspektivu dogovora u Lozani, oko iranskog nuklearnog programa. I ko su gubitnici, a ko dobitnici.

Vlado Dragićević

Nakon sedmodnevnih teških i iscrpljujućih pregovora, predstavnici SAD, Irana, Rusije, Kine, Velike Britanije, Francuske i Nemačke, su u četvrtak uspeli da u Lozani iznađu okvirni dogovor i slože se u globalu o ograničavanju iranskog nuklearnog programa kojim bi se sprečila proizvodnja nuklearnog oružja u zamenu za ukidanje sankcija uvedenih Iranu.

Govoreći u Beloj Kući, predsednik SAD, Barak Husein Obama, je prihvatanje okvira nuklearnog dogovora sa Iranom nazvao "dobrim dilom" i "istorijskim" dostignućem. On je takođe i izrazio uverenje da, ukoliko ovaj okvirni dogovor dovede do krajnjeg saglasja, to će učiniti da se SAD, njeni saveznici i zemlje u svetu osećaju daleko sigurnije.

Predsednik je potvrdio da je Iran uklonio zalihe opasnog nuklearnog materijala, da će ovakav dogovor ukloniti zabrinutost oko toga da Iran stvara nuklearno oružje, budući da se saglasio na potpunu i sveobuhvatnu kontrolu i transparentnost kojima bi se potvrdilo da više nije u stanju da ovakvo oružje i proizvede.

Na ovaj način bi se Iranu takođe uskratila mogućnost korišćenja osiromašenog uranijuma u narednih deset godina, a za uzvrat uspostavljene sankcije ovoj zemlji bi se povukle, uz mogućnost da se ponovo podignu, ukoliko bi Iran narušio bilo koji od elemenata postignutog dogovora.

Bez obzira na svoje nedostatke, postignuti okvirni sporazum predstavlja važan napredak u politici na Bliskom Istoku i, kao takav, mogao bi imati pozitivne implikacije po narode ovog regiona. Istina je da je zabrinutost u vezi sa namerama Irana bila opravdana, ali su zato i dosadašnji pokušaji da se situacija smiri, bili odbacivani upravo od Irana i SAD-a. Ovo je, pak, dodatno dolilo ulje na vatru i pokrenulo duboko usađeni strategijski rivalitet između Irana, SAD, Izraela i Saudijske Arabije. Još pre revolucije iz 1979. godine, Iran je gajio aspiracije, i za ovo imao pripremljene planove, da bude prepoznat kao vodeća sila u regionu. Ove ambicije su bile posebno pojačane uklanjanjem Sadama Huseina u Iraku, glavnog takmaca u trci za liderstvo, a nakon američke intervencije na tu zemlju 2003. godine.

Ovaj ugovor će za svoju posledicu svakako imati dobitničku i gubitničku stranu.

Saudijska Arabija uopšte i ne krije svoje protivljenje mirovnom rešenju američko-iranskog spora. Saudijci su svoj uticaj u arapskom svetu izgradili upravo na strahu od Irana i šitskih muslimana. Oni su čak i zagovarali drastičnije američke mere protivu Irana, šireći svoj rivalitet sa Teheranom na Liban i ratom zahvaćena područja Sirije, u koju su slali ljudstvo, novac i oružje, potpomažući ekstremističke sunitske grupacije. Javno su kritikovali SAD za neuspeh napada na Siriju i pregovore sa Iranom, olako nagoveštavajući mogućnost revizije svojih odnosa sa Amerikancima, što je očigledno bilo nemoguće, budući na bezbednosnu zavisnost ove zemlje od SAD.

Drugi gubitnik okvirnog sporazuma SAD-Iran je svakako Izrael.Njegov novoizabrani premijer Bibi Netenjahu je otvoreno i ranije zagovarao vojnu akciju protiv Irana. Dajući argumente u korist ovakve jedne akcije, on je čak Iran upoređivao sa nacističkom Nemačkom, predviđajući da će Iranci uskoro moći u svom vojnom arsenalu posedovati i nuklearno oružje. Međutim, teško je baš poverovati u ovakvu retoriku izraelskog premijera. Izraelske službe Šin Bet i Mosad su sasvim jasno izjavile da mogućnost osvajanja tehnologija nuklearnog oružja od strane Irana je malo verovatna u narednih nekoliko godina, pa samim tim, i bilo kakva vojna akcija u ovom trenutku ne bi bila opravdana i pametna.

Netenjahuova kampanja protiv Irana je rukovođena željom za savezništvom sa desničarima iz političkog miljea Izraela, a posebno grupama koje podržavaju nova naseljavanja, što svakako i skreće pažnju međunarodne zajednice na delanje Izraelaca na okupiranim palestinskim teritorijama. Po njegovoj logici, dakle, rešavanje pitanja Palestinaca može sačekati, dok se ne eliminiše pretnja koja dolazi od strane Irana. U svojim nastojanjima protiv iransko-američkih pregovora, Netenjahu je uzburkao i pokrenuo sve izraelske potencijale u SAD-a, uključujući Američko-izraelski Komitet i američki Kongres, koji, kada je u pitanju Izrael, uvek sledi mišljenje ovog Komiteta.

Međutim, našao se izolovan, možda u neku ruku i diskreditovan, shvativši na kraju da su ovde u pitanju američki interesi, šta više i zaprepašćen da ga je i Jevrejska zajednica u SAD-u odbila u podršci njegovom pristupu.

Sa iranske tačke gledišta, ovaj okvirni sporazum potpomaže konsolidovanju pragmatističkih snaga na političkoj sceni Irana. Zagovornici čvrste linije se tako guraju u stranu, a podržavanje ovakvih pregovora od strane neprikosnovenog lidera Irana, Kamneia, otežava mogućnost otpora stvaranju novih veza sa SAD.

Nova atmosfera u američko-iranskim odnosima može takođe doneti koristi Siriji i Libanu.U obe ove zemlje Saudijci su već duže vreme duboko involvirani u političkim dogadjnjima; u Libanu koristeći suni populaciju, a u Siriji podržavajući ekstremističke grupe.

Drugi mogući dobitnik u realizaciji ovog dogovora je Palestina, bremenita brigom u odnosu na prave namere Irana. Uspešni pregovori stoga mogu prouzrokovati dodatni podsticaj za jaču i fokusiraniju pažnju SAD-ž na problem Palestina-Izrael, dovodeći vladu premijera Netenjahua u položaj da više ne može izbegavati konačno rešenje i dogovor o zajedničkom suživotu sa Palestincima.

Dakako, u pregovorima u Lozani, Iran je stvorio mogućnost za potpuno ostvarenje svojih planova. Ukidanje ekonomskih sankcija bio je jedan od glavnih ciljeva tokom meseci pregovaranja. Međutim, sankcije na razvoj naoružanja velikog dometa, terorizam i kršenje ljudskih prava, od kojih su neke stare već decenijama, nisu ukinute. Ujedinjene nacije će takođe zadržati pravo da Iranu ospore i zabrane prodaju oružja, zamrznu sredstva i zadrže pravo na inspekciju iranskog trgovinskog prometa.

Ali, zaokruživanje i ustanovljavanje elemenata nuklearnog dogovora, Iranu će doneti ukidanje trgovinskih sankcija od strane SAD, kao i sankcija EU kojima su zamrznuta sredstva Iranske centralne banke, finansijska sredstva biznismena povezanih sa iranskim nuklearnim programom, zabranjena komunikacija sa iranskim bankarskim sistemom, te sprečene zemlje EU da uvoze i transportuju iransku naftu. Ovo je dovelo do toga da je iranski izvoz nafte od 2011. Do 2013. godine pao za dve trećine, što je na mesečnom nivou dovelo do gubitaka od nekoliko milijardi dolara. Domaća proizvodnja je pala, inflacija se povećala za više od 40%, a običnim građanima Irana postalo je izuzetno teško da zadovolje najosnovnije potrebe, kao sto su hrana i ogrev. Strani investitori su napustili zemlju, a nezaposlenost je astronomski porasla. Indiji i Kini, koje poseduju iranske milijarde, zabranjeno je da otplaćuju iranske dugove.

Zato će postignuti okvirni dogovor i ukidanje ekonomskih sankcija omogućiti Iranu da nadoknadi štetu od više od 100 milijardi dolara zamrznutog profita od prodaje nafte. Ovo će takođe omogućiti da Iran ponovo dobije kupce za svoju naftu i pokrenuti iranski bankarski sistem, što bi, prema predviđanjima stručnjaka, nacionalnu ekonomiju ove zemlje ojačalo za 5 do 8 procenata svake godine.

Na kraju, pored Irana, jedan od dobitnika je svakako i Ruska federacija. U poslednjih nekoliko meseci, Rusija i Iran pokazuju znake izuzetno bliskih odnosa. Nakon posete ruskog ministra odbrane Iranu (prve nakon 15. godina), dve zemlje su potpisale sporazum o vojnoj saradnji. Takođe je dogovorena i razmena obaveštajnih informacija i operativno korišćenje zajedničkih snaga na sirijsko-libanskoj granici.

Obe zemlje podržavaju režim sirijskog predsednika Basara el Asada, strategijski su neprijateljske prema SAD, pa čak i zagovaraju stvaranje anti-američke strategijske alijanse. Moskovskim interesima odgovara ovakav nuklearni sporazum, jer Rusiju vraća u poziciju velikog igrača u region, a Iranu omogućava ostvarivanje kvazi imperijalističkih težnji dominacije nad šiitskim Iranom, Sirijom, Libanom i Jemenom. Rusija, faktički, postaje glavnim činiocem rešavanja sudbine ovog nuklearnog sporazuma. Ona može prvo tražiti od Saveta bezbednosti kodifikaciju ovog sporazuma i ukidanje sankcija Iranu. Budući već potpisnikom sporazuma Administracija SAD bi ovome morala da se povinuje.

Ukoliko bi se desilo da Iran ovaj sporazum izigra, UN bi ruke vezale Amerikancima, a ne Iranu. Sankcije bi bilo jako teško uvesti ponovo, a ukoliko bi i bile unilateralno uvedene od strane SAD, Iran, Rusija i Kina, bi to protumačili kao povredu međunarodnog prava. Iran bi lagano nastavio sa svojim nuklearnim programom, a Rusija bi ostvarila svoj interes obezbeđujući strategijski položaj na Bliskom Istoku.

Da li će nuklearni sporazum dovesti do smanjenja konflikta između SAD i Irana, ili između Irana, Izraela i američkih arapskih saveznika, ostaje još uvek kao nedoumica. Za američkog predsednika Baraka Huseina Obamu, to je velika diplomatska pobeda, a za iranskog predsednika Ravhanija, veliki uspeh na domaćoj političkoj sceni koji će, u budućnosti, omogućiti dublje političke reforme i bolji iranski imidž u svetu.

Vrhovni vođa, Kamnei, daće svoj blagoslov igrajući istovremeno dvostruku igru podržavanja predsednikovog tehnokratskog tima i zagovornika tvrde linije, kako bi zadržao i očuvao svoju vlast.

Vreme će pokazati šta će doneti ovaj nuklearni sporazum. Gubitnika i dobitnika je uvek bilo, oni su deo jednog te istog sveta.