Vojvodina

Zahvaljujući Vučićevoj diktaturi, i Vojvodina, danas liči na sirotište u kome je smrt odavno jača od života

Naprednjaci gori od sankcija

Ako se nastavi ovakvim tempom da se umire i iseljava, za desetak godina broj stanovnika Vojvodine će se prepoloviti. Bar statistički posmatrano. Pošto u najplodnijoj regiji Evrope već sada nema dovoljno hrane, ovo odumiranje može čak da se posmatra i sa optimističke strane, tvrdi Đorđe Višekruna, nekada blizak saradnik srpskog premijera

Đorđe Višekruna

Kada gledam državnu, paradržavnu i većinu privatnih televizija, pomislim da živim u obećanoj zemlji. Sve je toliko dobro, da je Aleksandra Vučića prosto sramota. Nedavno je na Pinku neki anonimni penzioner, udobno uhlebljen sa ostalim naprednjačkim botovima, Vođi izrekao zahvalnicu što mu je penzija smanjena. Valjda ne zna čovek šta bi inače sa tolikim novcima radio.

Koliko nam zaista dobro ide vidi se u Novom Sadu. Malo ko izvan ovog grada zna gde se nalazi lokacija nazvana „Kod dva mrtva Juga". To je potez između pokojnog „Jugoalata" i upokojenog „Jugodenta". Firme se bukvalno raspadaju. Nema posla, nema para, ali ima lopova. Kako na vlasti, tako i na ulici. Iz „Jugodenta" odnose čak i drvene štokove od vrata, drvena vrata i drvene prozore - sve čupaju napolje.

Od Pančeva kao da su svi već digli ruke. Uostalom, ni sa ostatkom Vojvodine situacija nije ništa bolja. Nekada najrazvijeniji deo Srbije, danas odumire. Tiho, bez jauka. Bez svedoka. Bez nade da će uskoro da bude bolje.

Stanovnici Pančeva prave šale na sopstveni račun. Pitaju: „Zašto vojni avioni nad našim gradom probijaju zvučni zid?" Zatim sami odgovaraju: „Jer su od zagađenog vazduha na prozorima toliko debeli slojevi prljavštine i pepela, da staklo ne može da pukne."

Kako koja nova vlast zajaše narod, tako obećava da će petroindustrijski kompleks u Pančevu morati da ugradi nove, moderne filtere. Čim prođe neko vreme, a narod zaboravi šta je obećano, i vlastodršci dožive amneziju.

Blago Pančevcima, kažu mnogi u Vojvodini, oni bar imaju neku industriju. Istina, ona ih ubija, ali ostale Vojvođane ubija nemaština. Žitelji najplodnije zemlje u Evropi gladuju. E, to može samo u Vučićevoj Srbiji da se desi.

Da bi se zamajavao narod, naprednjaci svašta obećavaju. Bilo je priče o nekakvom „šnel-štrase" od Zrenjanina do Beograda. Nemam pojma šta je to, ali šta god da je, još nije ni počelo da niče.

Posle su napredni kadrovi u Republici prihvatili ideju Bojana Pajtića da se prokopa tunel kroz Frušku Goru. Ni sa tim projektom se nije daleko odmaklo, ali je zato sada u narodu aktuelan jedan drugi tunel - onaj koji bi trebalo prokopati ispod zida koji planiraju da na granici podignu Mađari. Mora da ostane neki izlaz iz ove situacije i kada nam Kelebiju zatvore.

Udruženje SPAS iz Subotice tvrdi kako je prosečno od 2002. do 2012. godišnje broj stanovnika Srbije opadao za po 35.000 ljudi. Posle 2012. i dolaska naprednjaka na narodnu grbaču, Srbija svake godine izgubi po 75.000 žitelja: 35.000 njih umre više nego što se rodi, dok se još najmanje 40.000 trajno iseli iz Srbije.

Vojvodinu su od potpune nenaseljenosti devedesetih spasile izbeglice iz nekadašnje Republike Srpske Krajine i sa Kosova i Metohije. One su na kratko popunile inače potpuno napuštena sela. Neki od tih nesrećnika su i ostali, ali se dosta njih pokajalo što je uopšte i dolazilo. Puno njih je ponovo spakovalo svoje stvari i pobeglo glavom bez obzira.

Sada u Vojvodinu niko više ne dolazi, osim izbeglica iz Afrike i sa Bliskog Istoka, a ni oni ne žele ovde da se zadrže duže od nekoliko dana. Kažu da im je i u građanskom ratu bilo bolje.

Dođe u Vojvodinu i po neki turista, posebno iz Hrvatske. Ovde su restorani za njihova primanja jeftini, pa za male pare imaju dobar provod. Jedino što su u Mađarskoj cene još niže. Kako, to niko ne zna da mi objasni.

Mi iz Vojvodine idemo u Mađarsku u kupovinu, kao što smo radili devedesetih. Onda su bile sankcije, a danas još gora pošast - Vučićevi naprednjaci.