Dežurna

Spomenici knedlama u grlu, ili: kako su se građani Kosovske Mitrovice proveli kad su podigli glas protiv Vođe

Vučićevi pendreci po srpskim leđima

U režimskim medijima porobljene Srbije, ni reč nije napisana, povodom neviđenog skandala prilikom otvaranja spomenika Knezu Lazaru u Kosovskoj Mitrovici na Vidovdan ove godine, koji je prepunio čašu žuči. Naime, Srbi iz severnog dela Kosovske Mitrovice, ionako izolovani, što od albanskih vlasti u Prištini, što od Vučićevih politikanata i batinaša iz Beograda, još jednom su fizički napadnuti zbog toga što su javno pokazali šta misle o diktatoru. A, vlast iz Beograda je isukala svoje pendreke, i tukla redom, koga god je stigla

Ivan Maksimović

Srbi na Kosovu i Metohiji, poput mesa kroz mašinu za mlevenje, prolaze svoju poslednju fazu pre nego što mogu biti potpuno pojedeni. Nije problem što je mašina zapadnjačke proizvodnje, ni što polugu okreću Albanci, najviše boli to što je nož koji seče - srpskog kova. Proizveden u Vladi Srbije u Beogradu, pod budnim nadzorom vlastodršca Vučića koji sebe još uvek predstavlja kao „racionalnog patriotu", dok istovremeno zatire sopstvenu državu. Tako se dešava godinama unazad ali ovog Vidovdana je sve nekako postalo ogoljeno i zbijeno.

Svega su Srbi na Kosovu i Metohiji svesni i siti. Ćute i trpe. Možda zato jer nema ko da ih osnaži, okrepi, povede. Nema više patriotskih snaga, sve i svi su podeljeni na stranačke vojnike i struje. Jedni druge optužuju druge da spremaju izdaju, da lažu, da nisu uradili ništa.

A ne tako davno, na dan američke nezavisnosti, 4. jula 2013., u Zvečanu je osnovana Skupština Kosova i Metohije koja se institucionalno borila protiv izdaje. Svi su odbijali da je priznaju, pa čak i Vlada Srbije u Beogradu, na čijem je čelu tada bio Ivica Dačić. Razlog je bio jasan: to je bilo u najoštrijem sukobu sa Briselskim sporazumom i zakonski je poništavalo njegovo sprovođenje. Ovaj ponosni i prkosni čin kosovskometohijskih Srba, nije bio beznačajan jer su se zapadni poslanici sa gnušanjem ali i oprezom odnosili prema Skupštini u kojoj nije bilo važno ko je u kojoj političkoj stranci. Srbi su istrpeli albanske izbore i tada pobedili u svojoj nameri da ne priznaju albansku vladu u Prištini. Bojkot je uspeo. A onda je sve stalo...

Ovaj 4. jul je prošao bez reči o Skupštini. Bez pomena ovog, ipak, istorijskog datuma. Stranke su pobedile.

Među najvećim protivnicima izdaje, javljaju se oni koji su spremni ovog trenutka i na destruktivne, očajničke poteze. Jedan od čuvara mosta na Ibru kaže: „...da Albanci raspišu konkurs za njihovu vojsku prijavio bih se! Ne zbog drugog, samo iz inata!". A onda skrene pogled u stranu, pogleda svoj grad, svoje ljude, sebe...I ne veruje svojim rečima. Negde tu „iza jezika", zastale su neke druge reči zbog kojih sav trne. Ponos i otpor, snaga i trpljenje, sve je to stoji kao knedla u grlu...Gde je ovom ludilu kraj? Hoće li naposletku ispljunuti ili progutati neizgovoreno, i sam čeka da vidi.

Na Vidovdan se vlast (odnosno, direktor Kancelarije za KiM Marko Đurić), predstavila u svom zlokobnom licemerju. Naime, glavna ulica u Kosovskoj Mitrovici je bila zatvorena od ranog jutra iako ostatak grada, severni deo, bez te ulice postaje potpuno hendikepiran, jer su sve druge ili preuske ili čak, na primer, do Bolnice. Drugi prilazi i ne postoje.

U popodnevnim časovima počelo je okupljanje naroda koji je trebao da pozdravi otkrivanje spomenika Svetom knezu Lazaru. Ne samo što je bila nedelja, već je i praznik, Vidovdan, pretvoren u radnu obavezu. Pre početka programa, zaposleni u državnim institucijama na ulici su se upisivali u spiskove pristiglih koji će biti predati šefovima i „internoj službi za kontrolu poslušnosti" na njihovim radnim mestima. Potpisi su morali da se dopune i drugim, po završetku programa ili su i oni prvi bili nevažeći.

Spomenik, nezgrapna figura kakva ne bi prošla ni na ispitu prve godine bilo kog fakulteta primenjenih umetnosti zbog svojih anatomskih grešaka, podignuta na postolje od oko dva metra, otkriven je pred građanima. Povlačenje crvenog plašta kao da je poteglo grla nekolicine okupljenih koji su istovremeno uzvikivali svojevrsni antirežimski pozdrav „Vučiću, pederu!"

Istini za volju, bilo je i onih koji su iskreno pozdravila gest za koji je „Premijer najzaslužniji", ali što se ogromne većine tiče, šum platna je bio glasniji od njih. Prema svedočenju saradnika lokalnih „privremenih vlasti", Vučićev sin Danilo, mrkim pogledom i klimajući blago glavom uputio je „izgrednicima" nemu poruku: „zapamtićete vi Vučića, ja vam kažem". Tako je i bilo...

Čim su krenuli ka mostu, sustiglo ih je Đurićevo obezbeđenje i surovo počelo da batina. Umešao se i policajac koji je u civilu sedeo ispred gradske kafane i „nokautirao" dvojicu batinaša ali su brzo pristigli drugi i počeli njega da ga tuku zajedno sa ostalima, udarajući ih drškama od pištolja po glavi tvrde očevici. Jedan od Srba koji su skandirali Vučiću završio je u bolnici.

Ovo nije prvo batinanje ovdašnjih Srba od strane obezbeđenja Marka Đurića. Isto se desilo i F. M. koji je Đuriću sa zgražavanjem, zbog sprovođenja veleizdaje, dobacio „Pičko!" iz bašte kafića kraj koje je Đurić prolazio da bi se nekoliko minuta kasnije grupa pripadnika Žandarmerije iz Đurićevog obezbeđenja, vratila i izvela dečka na ulicu da bi odmah počeli da ga tuku.

Brzom reakcijom gostiju kafića koji su stali između njega i batinaša, nije došlo do ozbiljnijih povreda a pištolji, koje su i tada potegli batinaši, nisu srećom opalili.

I o tom događaju kao i o ovim napred navedenim, srpski mediji su redom odbili da objave bilo kakvu informaciju. O svemu ovome načulo se izokola, deo po deo, od prolaznika i očevidaca. Prva vest ali opet ignorisana, stigla je sa Fejsbuk profila Nikole Aleksića, ekologa i akiviste iz Novog Sada koji je bio napadnut od strane obezbeđenja samo zato što je povikao „Ua!" na prisutne predstavnike vlast, baš u trenutku kad se klicalo i „Vučiću, pederu". Grubo guranje Aleksića iz mase, uvrtanje ruke i ponižavanje usledilo je zbog jednog običnog povika „Ua!". U strahu od batinaša niko nije prišao da mu pomogne!

Za razliku od ovih događaja, koji prikazuju užasne uslovima života izdanih Srba, mediji govore o spomeniku kao epskom događaju. A narod je nezadovoljan spomenikom tako veštački umetnutim na ovom mestu - čak „99% građana" kako reče jedna žena u prolazu izazvana samo time što je načula da se o spomeniku govori.

„...A šta ako su Albanci stavili u temelj dva kilograma eksploziva i samo čekaju neki protest ili okupljanje u gradu pa da ga aktiviraju" pita prodavac iz obližnjeg lokala? Drugi tvrde, što će takođe uskoro biti provereno, da je Đurić napravio „kompromis" sa Albancima, te će uskoro nići nova džamija kraj mosta na Ibru ali u srpskom delu grada. Možda baš to objašnjava zbog čega su Albanci dali sve potrebne dozvole da se spomenik Knezu Lazaru doveze i postavi u Kosovskoj Mitrovici! Do skora je bilo nezamislivo uopšte ih bilo šta pitati, ali...Drugi kažu da Knez Lazar prstom pokazuje prema Prištini, ukazujući Srbima ko im je sada gazda i koji grad im je glavni. Treći očekuju da se i taj spomenik „iz bezbednosnih razloga" ukloni odatle i premesti u Zvečan, za početak...

Tako nezadovoljne i razočarane Srbe zatekla je ubrzo po Vidovdanu još jedna vest - najčitaniji srpski dnevni list, „Večernje novosti" i sa njim i „Informer", prestali su da stižu na Kosovo i Metohiju. Razlog je jedan jedini: distributeri zahtevaju od Srba da im plaćaju u evrima, onako kako to čini svi prodavci - u inostranstvu. Ovdašnji Srbi ne žele da učestvuju u tome jer to predstavlja novi korak u izgradnji albanske države na KiM. Neki od prodavaca odlaze do Raške, oko sat vremena vožnje u jednom pravcu, tamo kupuju Novosti i donose samo zbog svojih redovnih mušterija.

Jedan od čitalaca objašnjava zašto je zastao ispred izloga sa novinama i posle provere opsovao Novosti na sav glas. „...U mojoj kući se Novosti čitaju 55 godina. Ej 55! Ne dana i meseci nego godina! I režimske su novine a opet ih čitamo, i na kraju doživiš da neće da ih distriburaju ovde".

Kod mlađih nema tolikog žala za novinama, iako im teško pada odsecanje životnih „sitnica" sa takvim ciljem, oni su uglavnom na internetu... Ali ih i svakako muka. Svakodnevno i sve češće u lokalnim medijima bivaju bombardovani „verifikacijom diploma" koju treba da obave albanske kvazi-institucije. To je neophodno, navode zagovornici ove ideje, kako bi Srbi opstali i mogli da rade na KiM. Srećom - vrlo je malo zainteresovanih ali, to je zato što EU nije uplatila novac NVO zaduženoj za promociju tog dela dogovora iz Brisela tvrde mediji. Dakle, na tim diplomama zaradiće nešto novaca NVO, nešto poena "Tačijevi Srbi", a baš ništa studenti koji su predali legalne diplome na „verifikaciju".

Na Kosovu i Metohiji od okupacije 1999. godine, vlada najveća stopa nezaposlenosti u Evropi zbog čega je pre nešto više od godinu dana na hiljade radno sposobnih Albanaca napustilo ovu pokrajinu. Kako onda bilo ko može očekivati da će u realno neprijateljskoj sredini, moći da nađe posao ako ga ni za Albance nema. Naravno, cilj je jedino da se prošire i osnaže „institucije" albanskih separatista na celoj teritoriji pokrajine.

A 1. Dan prevare uoči Vidovdana

Jedna od manifestacija koja je najviše značila i koja i dalje znači Srbima sa KiM, poznata kao "Bajk - rok misija, uvek uz braću", doživela je ovog leta, dan uoči Vidovdana, mali jubilej, deset godina od postojanja. Ujedno je doživela i sramotu kakvu za sve ove godine nije. Naravno, ništa tu nije bilo slučajno...Podrška Kancelarije za Kosovo i Metohiju svela se na - logističku. Odnosno, učesnicima je obezbeđeno spavanje u hotelu, u kome je bila smeštena uglavnom Žandarmerija koja je činila sve da albanska vlast zaživi i na severu KiM.

Najavljivano vreme dolaska bajkera u Kosovsku Mitrovicu bilo je oko 18 časova. Samo oni koji su se zatekli na ulici mogli su da vide njihov dolazak do glavnog mosta na Ibru - u 17 časova! Zbog toga su ih od ulaza u grad, kraj spomenika Svetom knezu Lazaru koga su postavljali (i još uvek dovršavaju) Albanci, dočekale prazne ulice. A, i u samoj koloni je bilo tek oko tridesetak bajkera! Opšta besparica u Srbiji, učinila je svoje ali na prvom mestu činjenica da Naftna industruja Srbije (NIS), koji stalno finansira raznorazne akcije, a do prošle godine je i za ovu donirao gorivo, po drugi put je odbio da podrži akciju i tako (očito po nečijem nalogu) sabotirao ovaj dragoceni gest podrške Srbima na KiM.

Tek pola sata kasnije ulicama Kosovske Mitrovice počeli su da se okupljaju građani. Deca, stariji, odrasli...Čekali su...Gotovo sat vremena pre nego što su prvi od njih shvatili da bajkeri neće proći. Bezvoljno, utučeno, ražalošćeno, zbunjeno...

Srbi iz severnog dela grada polako su se vraćali svojim kućama ili odlazili na mesto okupljanja gde se održavaju koncerti. A i na tom mestu, iako zavidne volje, svirali su anonimni bendovi za najmanji broj ljudi otkada se održava ova manifestacija. „Zar za jubilarnu, desetu Bajk rok misiju, nisu mogli da dovedu poznatije bendove? A svakako da ima onih koji bi došli i bez honorara, ne bi to bio prvi put" kažu redovni posetioci ove manifestacije.