Kontranapad

Da li glamurni optimizam uoči nastupa srpskih olimpijaca može da zaseni njegovo naličje naših karaktera?

Niko kao Lucifer

Olimpijada u Rio de Žaneiru je počela. Srpski olimpijski tim broji 103 takmičara, koji će se nadmetati u četrnaest disciplina. To je ekspedicija za poštovanje imajući u vidu kroz kakav je istorijski period nemira, iskušenja i nemaštine prolazila država minulih četvrt veka. Turbulentna vremena i razbijački tokovi uzrokovani globalnom, ali još više besmislenom lokalnom politikom su uspeli da nanesu štetu i tamo gde smo tradicionalno dobri. Sport je jedan od pozitivnih primera koji je bivao na udaru takvih procesa. Tabloidov urednik sporta Miroslav Vislavski, piše o "igrama pre igara", Vođinom uplitanju u sport i mračnim stranama srpskog olimpizma

Miroslav Vislavski

Očekivanja su da se naši sportisti vrate sa Olimpijskih igara sa više od četiri medalje. To je maksimum nakon raspada socijalističke Jugoslavije, postignut pod zastavom SRJ 1996, u Atlanti i potvrđen u samostalnoj Srbiji 2012. u Londonu.

Uoči igara nije bilo frljanja prognozera u redovima zvaničnika, niti sportskih, niti političkih. Sećamo se pre četiri godine optimizma jednog Vladu Divca ili mudrog predsednika Tomislava Nikolića kada su najavljivali deset (!?) medalja. Ovom prilikom, nije bilo takvih nebuloza iako ima osnova za realan optimizam. Pogotovo što su rezultati državne politike prema nacionalnim selekcijama i vrhunskim pojedincima odnosno nacionalnim savezima utemeljeni pre desetak godina počeli da izbacuju vrednosti. Danas u Srbiji reprezentativni programi imaju ozbiljnu potporu države. Bude li sve teklo po planovima naših sportskih ambasadora, za očekivati je da će iz Rija uslediti dobre vesti. Utoliko je dobro što su utihnuli razni znalci koji samo nepotrebno stvaraju pritisak našim takmičarima.

Sve računice su vezane za medalje koje će sigurno (!?) osvojiti Novak Đoković, Ivana Španović, Davor Štefanek, Vaterpolo reprezentacija, kajakaši Nebojša Grujić i Marko Novaković, Milica Mandić, Zorana Arunović. Računice su i sa košarkašima i još nekim iz sastava kajaka, streljaštva, rvanja. Ali, sve prognoze su izlišne kada se napravi osvrt na minule olimpijade. Nisu li u Londonu obraz sačuvale u finišu igara upravo zlatna tekvondistkinja Milica Mandić i srebrna strelkinja Ivana Maksimović. Od najavljivanih deset medalja, do pred sam kraj Igara bronzane medalje imali su samo vaterpolisti i strelac Andrija Zlatić. Javnost je već bila spremna da govori o neuspehu srpskog olimpijskog tima, kada su dve sportistkinje na koje javnost nije računala prigrabile zlato i srebro. Zato neće biti čudo ukoliko neko od favorita ne uspe da se domogne pobedničkog postolja, a neko drugi iz senke, neko na koga se ne računa uđe u red Bogova Olimpa.

Vezano za ove Igre ostaju neki gorki utisci koji opominju. Naš moral slikovito pokazuje kako olako rušimo teško stvorene vrednosti I zaboravljamo idole. Slučaj Jasne Šekarić je najsvežiji primer. Bez obzira što je pre dve godine izborila olimpijsku kvotu i trebala da bude u sastavu streljačke reprezentacije, najuspešnija olimpijka svih vremena nije u Riju. Barjaktarka iz Pekinga 2008, "ženski Novak Đoković" je krajem aprila najavila svoje povlačenje iz takmičarskog pogona nakon svog osmog nastupa na Olipijskim igrama. Rekorderka sa sedam nastupa na Olimpijadama u istoriji našeg sporta, osvojila je pet medalja (zlato, tri srebra i bronzu). U rangiranju uspeha one su vrednije od sedam ukupno osvojenih za srpski sport kada je Srbija u tri navrata samostalno nastupala (zlato, dva srebra i jedna bronza). Međutim, sedmog jula, Upravni odbor Streljačkog saveza Srbije donosi odluku da u sastavu reprezentacije ne bude Jasna Šekarić, već Zorana Arunović za koju je struka procenila da je spremnija od velike šampionke za nastup u Riju.

U streljaštvu takmičari osvajaju kvalifikacione kvote za nacionalni savez. Njihova izborena kvota ne znači ličnu vizu za učešće na igrama. Pošto su u pitanju pravila koja vladaju u organizaciji, nema svrhe polemisati o kriterijumima na osnovu kojih se stiče pravo za učešće na igrama u pojedinačnoj konkurenciji. Ali jeste smisleno pitanje koliko poštujemo one koji su branili i čuvali ugled našeg sporta. Da li je trenutak da se u zadnji čas donosi birokratska odluka i saopštava heroini srpskog sporta da za nju nema mesta u reprezentaciji, bez obzira što je ona izborila mesto za nacionalni savez. Presedanom, Savez je mogao ovom prilikom da prepusti mandat onom ko je istvario kvotu. Međutim, od devetoro članova Upravnog odbora(!?), osam je dalo glas mlađoj Arunovićki, a jedan je bio uzdržan. Da li je to odnos prema najvećoj među velikanima? Takve situacije se moraju rešavati drugačije.

Ljudski, a ne dizanjem ruku! Nije reč o političkoj stranci koja polaže pravo na mandat u skupštinskom sazivu, već se radi o sposobnostima i kvalitetu takmičara koji je dokazao i izborio mesto među najuspešnijim planetarnim sportistima. Ne samo po minulom radu i doprinosu, već po normi koju je morao da položi.

Posle svega, neshvatljivo je da Jasna nije pripremljena za takvu moguću situaciju i obuhvaćena u sastavu zvaničnika Olimpijskog komiteta koji će biti u Brazilu. To je najmanje što je zaslužila. Sada „pametni" kažu da je ona pre četiri godine uzela mesto Dimitriju Grgiću koji je imao kvotu, a Jasna nije obezbedila olimpijsku normu. To naprosto nije istina i nadležni u Streljačkom savezu nisu našli za shodno da objasne javnosti šta je suština slučaja pre četiri godine, kao što nisu imali sluha za aktuelnu situaciju uoči odlaska u Brazil. Pre četiri godine, Dimitrije Grgić nije mogao da izbori mesto u disciplini pištolja pored Damira Mikeca i Andrije Zlatića (osvojio medalju) pa je kvota koju je izborio za odlazak u London preneta na ženski deo tima. To je istina, a ne da je Grgićeva kvota pripala Jasni Šekarić.

Bezmalo godinu dana, Vlade Divac je sportski direktor u svom nekadašnjem klubu Sakramento Kings u Američkoj profesionalnoj košarkaškoj ligi. Njegovo je lično pravo da ode tamo gde mu je bolje. Ali, nije uobičajeno da prvi čovek Olimpijskog komiteta Srbije uprkos savremenim tehnikama komunikacije (internet, skajp, društvene mreže, elektronska pošta) bude u završnoj godini olimpijskog ciklusa van države. To nije dobro iako su obezbeđeni svi uslovi za pripremu olimpijaca, iako su najbliži saradnici na dežurstvu u Srbiji.

Stvar je jednostavna: ili pripadaš ovoj državi i institucijama koje predvodiš u njoj ili si u egzilu svojom voljom, a možda pritiskom koji se nadvija nad porodicu. To je izbor! Zadatak sportskih institucija i nosilaca funkcija u Olimpijskom komitetu jeste da uslove boravak nekoga kome su poverene odgovornosti u svojoj zemlji. Rukovođenje na daljinski upravljač nije što i komanda iz prvih redova. Znamo uostalom za istorijska iskustva kako su prolazili vođe koji su u vihoru borbi napuštali svoj položaj nalazeći zaštitu u izbeglištvu. Dobro, možda je pretenciozno poređenje, ali jeste ilustrativno.

Divac je preuzeo čelnu poziciju OKS pod spornim, nerazjašnjenim okolnostima u nadmetanju sa Ivanom Ćurkovićem. Imao je bliske odnose sa tadašnjim političkim vrhom. Pojedincima je bio kao Borisu Tadiću na primer, bio je deo izborne logistike. Sa Snežanom Samardžić Marković, ministarkom sporta je bio u svakodnevnoj saradnji.

Sa promenom vladajućih i Divac je bitno smanjio medijski doživljaj sa političarima. Pojedinci smatraju da je dao veliki doprinos u radu Olimpijskog komiteta i njegovoj međunarodnoj poziciji. Moguće.

Ipak, upečatljivije je bilo njegovo mirenje i ćutanje u vreme kada je Međunarodni olimpijski komitet mimo glavnog principa primio Kosovski Olimpijski komitet u svoje članstvo. To pitanje nije bilo za ćutanje bez obzira što ni sam Divac nema tu snagu da promeni politički diktat u vezi Kosova i njegovog članstva u međunarodnim sportskim organizacijama. Uz više primera Divčevog neadekvatnog ponašanja u svojstvu čelnika OKS, ostaje ružno sećanje na epizodu sa višestrukom olimpijskom pobednicom u kajaku Natašom Janić i njenim vraćanjem u naš sport. Odgovoran je za neuspeh i kompromitaciju najblistavije srpske olimpijke koja je svoj sjaj postigla pod zastavom Mađarske.

Dakle, Vlade Divac je morao podneti ostavku na funkciju predsednika OKS, posle odluke da ode u SAD bez obzira na briljantnu karijeru koja je izgradila autoritet velikana, jednog od najvećih u istoriji našeg sporta.

U danima ispraćaja naših olimpijaca na put u Rio, Divac nije bio sa njima. Ako Divac nije na svom radnom mestu, naš Premijer jeste! I odlazak naših na Olipijadu u Rio bio je pod kontrolom Aleksandra Vučića. Tako se dogodilo da su naši najtrofejniji sportisti, vaterpolo reprezentacija putovali "samo" 33 sata, "specijalom" lou kost kompanije preko Dubaija.

Jeretici bi rekli da su tako dobro priređen put organizovali Premijerovi prijatelji Arapi.

Možda su i vaterpolisti "jeretici" pošto su očigledno nezadovoljstvo ironično manifestovali grupnom fotografijom u Vučićevskoj pozi sastavljenih prstiju i konstatacijom da su "preživeli put za Montevideo, u njihovom slučaju za Rio". Ipak, o tome se nije izjasnio Ministar sporta, nekada najbolji vaterpolista sveta Vanja Udovičić. Ili mu je kraj, pošto se i ne pominje u novoj Luciferovoj Vladi, ili se čuva da ne ugrozi mesto za koje se priprema nakon odlaska Vlade Divca. Doduše, on kao Partizanovac bi mogao tamo gde i ostali crno beli kadrovi završavaju na Luciferovom putu - ad akta!

Jer, predsednik Olimpijskog komiteta Srbije posle Ivana Ćurkovića i Vlade Divca, mogao bi da bude čovek u trendu svih politika - crveno beli Aleksandar Boričić! To što je u pitanju "žuti" Bora, za Lucifera nije barijera. Ako može sa Vesićem, Malim, Udovičkom, Čedom, Čankom...zašto ne bi mogao pod njegovom kontrolom i pragmatični "žuti" Bora.

A koliko Država ili Vučić (svejedno, isto je to), brinu i vode računa o vrhunskim ostvarenjima pokazuje nedavna Premijerova izjava u kojoj je obećao najveće nagrade u regionu koje su pet puta veće od nagrade koje Hrvatska dodeljuje osvajačima medalje na Olimpijadi u Rio de Žaneiru (!?). Veće nagrade će biti i od onih koje dodeljuju SAD svojim osvajačima odličja!

Za osvajači zlatne medalje u pojedinačnim disciplinama namenio je nagradu od 45.000 evra, a u kolektivnim svakom pojedincu 40.000 evra! E pa sad...Da li je to normalno kada postoje pravila po kojima se uređuju pitanja nagrada sportistima za osvojene medalje na zvaničnim takmičenjima? Nagrade uspešnima ne mogu biti predmet nadmetanja sa drugima, kao što se prilike u domaćem sportu ne rešavaju visinom nagrade. Kakve su poruke penzionerima kojima je Vučić protivustavno oteo penzije, da bi se danas utrkivao sa Amerikancima i Hrvatima u visini nagrada sportistima sa medaljama?