Veterani

Zašto je Srbija vojno nespremna i čime će se boriti u slučaju mogućih ratnih sukoba

Praznom puškom i gladnim stomakom

Mada ništa ne govori da bi Srbija opet mogla da ratuje, prilike na Balkanu i oko njega govore da je sve moguće. Kao i uvek u burnoj, slavnoj, ali i tako tragičnoj prošlosti ovog podneblja, kad god se ovoliko pričalo o miru, desilo se zlo. Ratni veterani Srbije, koji su skupo platili izdajničku narav svojih političkih vođa, spremni su, bude li opet trebalo, da stanu na branik otadžbine. Ali, ne pod komandom one iste izdajničke klike koja je bila ključni faktor svih poraza posle jugoslovenskog sloma

Željko Vasiljević

Ako se, iz ugla ratnih veterana pogleda situacija u kojoj se danas nalazi država Srbija, srpska vojska i narod u Srbiji, kao i njegova spremnost da se odbrani od napada i stradanja u narednom periodu, sve podseća na neka iskustva iz novije istorije, koja smo skupo platili. Zato valja podsetiti: srpska vojska kao stub sistema bezbednosti i odbrane ovoga naroda i ove države, uništavana je od 2000. do danas, od kada se vuku poslednji potezi ka njenom konačnom uništenju. Trenutno stanje je katastrofalno i njega najbolje opisuje predsednik Vojnog sindikata Srbije Novica Antić. Kada pogledamo kako izgledaju vojnici i kada vidimo kako izgleda njihova oprema i naoružanje, odmah je jasno da je neko skoro dve decenije studiozno uništavao vojsku i mogućnost odbrane Srbije. Kada vidimo kolike plate imaju profesionalni vojnici (a najmlađi muškarac koji je služio obavezni vojni rok danas ima više od 37 godina!) jasno je da će, u slučaju rata, odbrana naroda i države ponovo pasti na ratne veterane iz 1990. do 1995. i 1999. godine.

Po godinama starosti, ratni veterani u Srbiji su takozvani "trećepozivci", ali su neuporedivo spremniji i obučeniji za ratovanje od generacija koja je stasala za vojnu službu poslednjih dvadesetak godina. U tom periodu, stalnom propagandom o Srbiji koja je poražena, koja treba jednom zauvek da bude protiv ratovanja i militarizacije, građani su ubeđivani da ima mnogo većih vrednosti od slobode naroda i države. Naravno, niko ovde ne želi rat. Ni sebi ni drugima. Ali, vojno nespremna država za odbranu od rata, unapred je izgubila svaku bitku.

Ceo sistem bezbednosti i odbrane je uništen po nalogu zapada i njega su uništavali mnogi prethodni ministri: Prvoslav Davinić, Boris Tadić, Dragan Šutanovac, Bratislav Gašić, Zoran Đorđević a sigurno će mu poslednji ekser u mrtvački sanduk ukucati sadašnji ministar Aleksandar Vulin.

Ništa manja odgovornost nije ni na oficirima iste te vojske, naročito generalima, koji su trebali da se bore za očuvanje i jačanja sistema, a ne za lične privilegije i materijalnu sigurnost njih i njihovih porodica. Šta mislite o spremnosti vojnika da se žrtvuju za svoju zemlju kada im, zbog opravdanog protesta Vojnog sindikata Srbije, Vulin organizuje bedni kontramiting od šačice prodanih veterana i jadnih liderčića koji će za mrvice sa stola izdati svoje članove, kada prvi čovek vojske general Ljubiša Diković pozove navijače da se obračunaju sa tim istim vojnicima na čijem je čelu. Kako će taj vojnik gladan, u pocepanoj uniformi i sa neispravnim, zastarelim sredstvima i oružjem stati pred neprijatelja koji će biti nahranjen, opremljen i naoružan najsavremenijim sredstvima? Da li će hrabrost i požrtvovanje ponovo biti jedine prednosti naše vojske, kada se politički vrh države trudi da upravo te osobine predstavi kao mane? O čemu će razmišljati budući ratnici kada vide kako se država odnosi prema onima koji su u poslednjim ratovima ostavljali živote, delove tela i zdravlje za tu državu?

Teško da će par akcija, neiskreno i na brzinu organizovanih odavanja počasti pravim herojima poput Tibora Cerne ili naročito naglašeno slavljenje junaka sa Košara moći da promeni tužnu sliku kažnjavanja srpskih heroja naročito iz ratova od 1990.-1995. godine. S

Sve ove na brzinu organizovane akcije deluju kao scenografija za novu prevaru Srbije i srpskog naroda od strane vladajuće garniture.

Ne može se zaboraviti haos i nesreća koje su ostale posle Vulinovog upravljanja ministarstvom za rad, zapošljavanje boračka i socijalna pitanja i njegovom katastrofalnom odnosu prema veteranima a naročito porodicama poginulih boraca i ratnim vojnim invalidima. Neće se zaboraviti da je u tom periodu došlo da najvećeg pada nivoa zaštite i otvorenog kršenja mnogih zakona a najviše zakona o boračko - invalidskoj zaštiti, kojima su ovi heroji prethodnih ratova gurnuti u ambis društvenog i socijalnog položaja. Neće se, takođe, zaboraviti da su bahati državni činovnici unakazili oblast ortopedskih pomagala i zdravstvene zaštite.

Nakon svega toga, treba se pitati: sa kojim moralnim pravom Vulin danas poziva na vojne vežbe, čak i žene, kada je on svesno izbegao služenje vojnog roka a naročito obavezu odbrane naroda i države u periodu od 1990.-1999. godine. Kakvo moralno pravo on uopšte ima da bude ministar vojni i čovek koji će upravljati sistemom odbrane i bezbednosti u slučaju rata, kada se u prethodnom periodu tako ponašao prema herojima i delima iskazivao otvorenu mržnju prema njima, potpuno suprotno od datih obećanja i javno iznetih stavova. Ko može verovati takvom čoveku koji je svetski rekorder u suprotnosti između javno obećanog i učinjenog, da ne kažem svetski rekorder u laganju sopstvenog naroda.

Čovek koji nije imao hrabrosti ni vojsku da služi a kamoli da brani državu i narod danas će komandovati onim oficirima koji se nisu plašili ni NATO terorista i koji su bili spremni ali i sposobni da odbrane svaku stopu domovine. Čovek koji je ordinarna kukavica, sem na rečima, treba da donosi najznačajnije odluke od kojih će zavisiti životi stotine hiljada budućih vojnika!? On to niti zna, niti sme, niti može. Oficiri koji danas mirno stoje pred takvim ministrom, treba dobro da razmisle šta njih i vojsku kojom komanduju, čeka u vreme ratnih događanja koja nam izgleda predstoje. Svako od njih treba dobro da razmisli kako trebate da postupi, da ne bude odgovoran što će, zbog takvih ministara u budućim sukobima zbog neobučenosti i neopremljenosti slati brojne telegrame sa izražavanjem saučešća porodicama poginulih. Ti oficiri koji pred Vulinom stoje mirno, treba da misle o tome kako će sa jadnom opremom i još gorim kadrom uspeti da izvrše postavljene zadatke i da odbrane domovinu i narod. Danas je vreme da javno i glasno kažu da su protiv takvog stanja u vojsci i ministarstvu odbrane i da su protiv takvih kao što je Vulin, jer će posle biti kasno. U suprotnom, najveća istorijska odgovornost za neminovne poraze biće na njima. Istina, možda neko u vrhu srpske države to i želi, ali, treba li dozvoliti da "taj neko", bude zla sudbina ove zemlje i njenog naroda?

Da li će grljenja i ljubljenja sa OVK zločincima, Tačijem, Haradinajem i ostalim albanskim teroristima, sa kojima mnogi iz srpskog državnog vrha dobro sarađuju, biti motiv budućim ratnicima da se odazovu na Vulinov poziv? Naravno da neće, jer malo je onih koji će se iz časnih razloga odazvati pozivu besčasnih političara koji su u prethodnom periodu vodili brigu isključivo o sebi i svojim partijskim drugovima. Ovi mladi ljudi su svesni, da ozbiljna država i njen represivni sistem odavno ne funkcionišu u Srbiji, pa se i ne plaše od neodazivanja pozivu.

S obzirom da je sve u državi podređeno interesu partija i njihovih članova Srbija ima šansu da se odbrani i mobiliše dovoljan broj vojnika. Najveća stranka SNS ima preko 700.000 članova, SPS više od 150.000 članova, PS 10.000 i sve ostale vladajuće stranke oko 100.000, što ukupno iznosi više od milion članova a to je dovoljno da se Srbija odbrani od svakog neprijatelja. No, da li bi oni to zaista ui učinili? Da li bi iko danas krenuo na juriš pod komandom Vučića, Dačića, ili, Dragana Markovića Palme i njima sličnih kreatura?

A 1. Srbija izbegava ratove, ali ratovi ne izbegavaju Srbiju

Svetska kriza u mnogim oblastima je sve žešća i zahvata sve veći deo sveta. Tu je pre svega, kriza oko Severne Koreje, u Kineskom moru, na Filipinima, Sirija i Jemen na Saudijskom poluostrvu, Ukrajina i sada Venecuela a po svemu sudeći i značajan deo južne Amerike. Na afričkom kontinetu postoji veći broj žarišta i ratova u kojima gine stotine ljudi dnevno a Libija značajna mediteranska zemlja postaje novo poprište sukoba zapada i istoka predvođenih USA sa jedne strane i Rusijom i Kinom sa druge. I u ukrajinskoj krizi krizi, vode se žestoke bitke i zauzimaju pozicije za nove sukobe, za koje se plašimo da neće proći bez oružja i žrtava. Kao i uvek kroz istoriju Balkan je idealno mesto za početak tog evropskog sukoba. Samo naivni veruju da do njega neće doći i da se naša Srbija neće naći u njegovom središtu.