Francuska

Šta se kuva u Makronovoj staklenoj bašti gde navodno cveta hiljadu cvetova

Život na vrhu, preživljavanje na dnu

Svaka nova sedmica donosi nove aktuelnosti, koje zabavljaju ili zabrinjavaju francusku raju. Zimska olimpijada je završena, medalje su podeljene i od najvažnijih vesti za prosečne Francuze ostaju i dalje rokenrol testament Džoni Holideja i ugruvan čukalj brazilca Nejmara. Ko će da nasledi autorska prava preminule pop zvezde, četvrta žena ili dvoje rođene dece i da li će najskuplji fudbaler Pari Sen Žermena biti spreman za nove okršaje u borbi za titulu koja para vredi. Osim ovih udarnih vesti i masovnih briga oko učesnika u kvizu The Voice, i poskupljenja života i pada popularnosti Makrona, prođu i neke druge vesti kao što su: rat u Siriji, seljačka gunđanja ratara i stočara i najavljeni štrajk železničara, navala migranata ili pretnje od terorista koji se vraćaju kući. O svim pariskim glavoboljama izveštava Mile Urošević, naš dopisnik iz Pariza.

Mile Urošević (dopisnik iz Pariza)

Kako si glasao, tako si naseo

Kako se prepoznaje jedna zdrava i bogata zemlja? Prosto ko pasulj! Čista matematika! Ako država ima bar 2.200 milijardi javnog duga i nekih 3.000 beskućnika svih uzrasta u oba pola, i koji spavaju po parkovima, haustorima i trotoarima glavnog grada, onda je to super bogata zajednica i peta ekonomska sila sveta. Migranti se ne računaju u ovaj humanizam i renesansu ljudskih prava jer novodođoši u Francuskoj imaju poseban status i dobru perspektivu! Uskoro će čak neki biti i usvojeni od strane srdačnih Francuza. Postoji predlog jednog deputata (koji vlada podržava) da svako primi na stan i hranu po jednog migranta, što bi dokazalo svetu da je Francuska zemlja gostoljubiva i prvak sveta u oblasti ljudskih prava i multikulturalizma.

Povrh svega smanjuje mu se porez na prihod za 1.000 evra po usvojenom migrantu. Osim što bi se tako ispunila građanska dužnost, tu je i perspektiva za masovni metisaž kao jedini izlaz iz situacije velikog priliva bede iz celog sveta i rasizma koji se širi. Zli jezici nazivaju ovakve brige zamenom stanovništva i uništavanjem francuskog identiteta, što je, naravno, zakonom zabranjeno, jer se tretira kao antivladina propaganda. Ovakve i slične lažne informacije (zvane fejk njuz) već su na tapetu zabrana koje stižu u bujicama. U francuskoj štampi se često navode zabrane koje pretvarajun zemlju slobode u zemlju svih zabrana. Daleko je vreme studentskih manifestacija iz 1968. kada je na Sorboni pisalo Zabranjeno je zabranjivati!

Danas u francuskoj knjizi zakona već je upisano 10.500 raznih odredbi plus 127.500 dekreta i dvadesetak hiljada drugih pravila i uredbi, koje po zakonu svaki građanin treba da zna napamet i da poštuje bez prigovora. Zabrane idu od udvaranja na ulici, s obzirom na to da se danas veze sklapaju preko mobilnih ili interneta, pa sve do širenja neproverenih i nepodobnih vesti, preko prekoračenja brzine koja je često 30 km na sat, pa do ulaska dizelašima u Pariz, Lion ili Marselj.

Na putu ka diktaturi sve zemlje imaju jedinstven izgovor: opasnost od atentata i migrantska kriza. Na svu sreću, tu su Turska ili Srbija koje mogu dosta pomoći ako im se tutne neka lova da prihvate u svoja prihvatilišta neprihvatljive za bogati Zapad, uglavnom nekvalifikovane i opasne mladiće. Migrante sa diplomama ili zanatima koji vrede, i one koji znaju znanje, država ljudskih prava prihvata raširenih ruku i protiv volje svog naroda. Ko im je kriv kad su glasali za kako su glasali. Novim predlogom zakona, Jupiter se angažuje da ukaže gostoprimstvo, obezbedi gajbu i neku šljaku novim migrantima nakon što ih malo pofrancuzi i nauči da pišu ili bar govore jezik Voltera i Igoa! Za domaću bedu i tradicionalne folklorne klošare pa čak i žene i decu na ulicama ostaje status kvo, lepe ulice i široki bulevari da zalegnu gde god ima neko zgodno mesto koje nije zaštićeno antiklošarskim sistemima za obijanje bubrega ili zalivanje. Pojedini ulazi u garaže ili depoe su čak ekipirani specijalnim metalnim preprekama ili tuševima sa fotoćelijama koji prskanjem rasteruju nepoželjne spavače u zavetrini ili zakišini.

Jedino kada je ciča zima otvore se neka prihvatilištva na dan ili dva, da sirotinja ne umire na javnim mestima. Prošle sedmice je živa u termometru sišla na minimum jednog klasičnog zamrzivača, kao posledica sibirskog prodora hladnog talasa zvanog Moskva-Pariz koga je verovatno sam Putin dunuo da se osveti Makronu za ponižavanje u Versaju. Za Francuske medije izgleda da je Moskva u Sibiru ili bar tako formatiraju javno mnjenje. Šalu na stranu, ali zaista u nazivu fenomena hladnog talasa Moskva-Pariz, koji je paralizovao Francusku postoji jedno implicitno i simbolično predstavljanje zahlađenja i na političkom planu između dve velike sile. Francuska želi svoj deo slave u Siriji i vreba momenat da izbombarduje koju bazu ili kasarnu tek koliko da se i ostali prisete da je i ona jedna atomska sila, član Saveta bezbednosti i da nema rešenja bez potpisa Jupitera Makrona. Naravno, Evropljani, i oni koji bi po svaku cenu da što pre ulegnu na jasle EU, ne mogu da budu izbeglice ni migranti, jer u njihovim državama vladaju mir i sigurnost pa i blagostanje, (pogledaj oko sebe), te ste dobrodošli samo kao turisti. Novi predlog zakona o migrantima je ponovo podelio državu na dva tabora, Fašiste i Humaniste, ili Patriote i Mondijaliste, bar kako jedni druge nazivaju, u zavisnosti za koga su glasali pre samo nekoliko meseci.

Za tanjir variva

Filosofija Makrona je vrlo prosta: ko ima malo je privilegovan u odnosu na onoga ko nema ništa. Što se tiče zemljoradnika njima sleduje nova raspodela subvencija u prevodu: ukidanje pomoći koje Brisel odobrava Francuskoj u visini od milijardu evra da podeli seljacima u nemaštini. Neki će ostati kratkih rukava niskih prodajnih cena i velikog prezira i verovatno se obesiti kao stotine drugih koji sebi presude na ovaj način. Ni vozovima se ne piše bolje. Deutsche Bahn, Trenitalia, ili francuski SNCF kao i sve druge nacionalne vozne kompanije moraju da se otvore za privatnu konkurenciju po želji briselske mafije i po nalogu njihovih sponzora . Ništa ne sme da bude u narodnim rukama i sve mora da bude u rukama mafijaša.

Tako narod vidi reforme koje Jupiter Makron sprovodi i koje prolaze ko ladna voda. Iako su železničari spremi na dugi štrajk, dok su seljaci u stanju belog usijanja jer im je jasno da nemaju nikakve šanse da se odbrane od američkog navalenstva da Ujka Sem utrči u EU kao glavni snabdevač izmanipulisanom hranom i ostalim boflukom od koga se teško leči i lako umire.

Da bi u takvoj atmosferi otvorio sajam poljoprivrede, na kome je lane dobio jaje po sred tintare, Makron se dosetio da (o narodnom trošku) organizuje seljober-žurku u svom dvorcu i pozove 1.000 mladih morona da ih počasti, ugosti i pomalo zaduži na principu Ezava i Jakova koji su ostali poznati u istoriji hrišćanstva kao poslovica brat bratu lepo smesti za tanjir variva. Ruka koja hrani i poji ne ujeda se. U Jelisejskoj nije bilo sočiva u meniju, već samo malo grickalica uz šampanjac i sokove. Zavođenje je samo polovično upalilo: na otvaranju sajma ipak je bio pozdravljen burnim zviždanjem i poklicima, lažovu!

Mladi Jupiter ne haje na provokacije i ne odustaje od svojih bolnih reformi na principu, kako uzeti od siromašnh i dati bednima a da bogati to ne osete na svojoj koži? Misli se verovatno na kožna sedišta po jahtama i limuzinama. Njegova hokus-pokus tehnika reformi je na brzaka i na silu. Bez nepotrebnih diskusija i naglabanja u parlamentu, nego onako muški, direktno po naređenju odozgo, pa kome ne odgovara nek se žali ili neka menja posao. Nema zezanja u državi koja gradi i sprovodi mondijalizam i ugađa bankarima i bogatim investitorima. Nije ni čudo da popularnost predsednika pada u svetu siromašne većine i skače među privilegovanim prijateljima bogatašima i braći bankarima koji očekuju nove bolne reforme ne bi li ućarili malo više od mnogo, koje već imaju. Najaktuelnija reforma gađa po sred srca komunističko-sindikalnog lobija francuske železnice koja treba da pređe u ruke privatnika i otvori svoje šine stranim konkurentima. Predlog je da se železničari odreknu svih privilegija, milom ili silom, da im se produži radni staž i radno vreme, na šta zainteresovani odgovaraju pretnjom štrajka od bar mesec dana. Nadaju se da će raja da pobesni i natera Jupitera da pregovara dok ne prođe voz. Jer je otimačina prekardašila na sve strane u bogatoj i prelepoj Francuskoj državi koja je stala uz američki mondijalizam, puritanizam, privatizam i otimačinizam. Nakon privatizacije autoputeva, avio transporta, medija, energetike, telefonije, vode i ostalih vitalnih i državnih firmi, došlo je vreme da se i preostalo bogatstvo podeli bogatima! Pa i oni imaju decu, a migranti su tu da rade puno jeftinije od razmaženih Francuza, koji bi da se ništa ne menja u svetu koji su, Ameri, Arapi i Kinezi već izmenuli iz korena uz svestranu kolaboraciju kriminalnih lobija koji vršljaju po Briselu ili Volstritu. Ovakvo mišljenje sve više preovladava po selima i gradovima ne samo Francuske već i cele EU i nezadovoljsto, kuva li kuva, kao u ekspres loncu. Mnogi intelektualci upozoravaju na opasnost da se ne ode predaleko u zatezanju kaiša koji može da pukne i onda eto novih reformi odozdole koji bi bile bez milosti za one gore.

Ipak, narod kao narod, veoma je zabrinut kako će da se završi rat između Silvi Vartan i Leticije Holidej, prve i poslednje žene Džoni Holideja, koje simbolično čupaju kose jedna drugoj preko svih medija? I kako će PSG da preživi bez svoje zvezde Nejmara koga su skupo platili ili jeftino naseli? Panika, panika, fudbal je religija, a njegov bog je uganuo nogu i rezultat je logičan.