Povodom

Deca - najtraženiji srpski artikal, sigurna izvozna šansa

Srbija kao inkubator - ekonomska vizija

Postupak, pod službenim nazivom "međunarodno usvojenje", od strane najvećeg broja vlada u svetu kodifikovan je, kao klasična trgovina. U zemljama koje su vodile istragu, ustanovljena je teška zloupotreba u vrhu socijalnih službi. Grantovi kojima su "darivani" visoki činovnici u ministarstvima, kreću se do 30. 000 dolara po detetu. Trafiking, korupcija i svirepa zlostavljanja dece kod inostranih usvojilaca, doprineli su da najveći broj zemalja u svetu poslednjih godina, odustane od prakse prekograničnog usvojenja. U Srbiji je koncetracijom ovlašćenja, "pod jednu šapu", ciljno i strateški u socijalnoj zaštiti, montiran ključ korupcije i trafikinga. Resorno ministarstvo je operativni partner međunarodnih trgovaca. Posluje kao regrutni centar. Deca se po slovu zakona ekspeduju kao roba sa buvljaka.

Svetlana Nikolić

Protokolom o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja iz 2005. godine i uputstvima o primeni iz 2006. godine, predviđa se hitnost postupanja kada postoji "sumnja da je dete životno ugroženo". Rizikom se smatra: nezaposlenost, "migracije" porodice i uslovi stanovanja, anomalije deteta. Zlostavljanje i zanemarivanje, kvalifikuje kao ono koje se desilo, i hipotetičko, koje se može dogoditi. A prinudna, hitna mera, zarad "najboljeg interesa deteta" predviđa izmeštanje od roditelja, ili staratelja.

Šumom akata pod "zaštitom" u naslovu, na udaru se našla gotovo cela srpska sirotinja. Dete je životno ugroženo ako je neuhranjeno sa "manjkom potkožnog masnog tkiva", "neadekvatno obučeno", ako kuća u kojoj stanuje "nema ispravne instalacije". Zanemareno je, ako mu se "ne obezbede naočare", ako se "ne vodi kod lekara", "ne imunizira", "ne vodi kod defektologa" (kada zaostaje u govoru).

Nesreća nikada ne ide sama. A, siromaštvo često sa depresijom, invaliditetom, urođenim mentalnom inferiornošću roditelja, koji "rizici" u startu ograničavaju mogućnosti pristojnijeg života. Kao ugrožavajući "po život deteta", radi njegovog "najboljeg interesa", rezultiraju "izmeštanjem" od roditelja.

U slučaju telesnog kažnjavanja dete se oduzima od roditelja, kada postoji trag pruta ili kaiša. Ako je roditelj udario dete a ne postoje tragovi povreda, smatra se da je pokušao da ga povredi. Dete se izmešta iz porodice do epiloga pred sudom, koji će odlučiti da li će takvom roditelju potpuno ili delimično uskratiti roditeljska prava. (Opet više prisutnije u siromašnim porodicama, gde dominiraju egzistencijalni strah, stres, nervoza).

Priručnici i praktikumi, debelo finansirani od međunarodnih fondova, od 2005. godine do danas, nisu uspeli da markiraju sve situacije, indikovane, za hitnu meru odvođenja deteta. Kako bi se, organima starateljstva ostavila neograničena autonomija i proizvoljnost za ovu meru, dovoljna je sumnja takozvanih stručnih radnika.

Zakonom o braku i porodičnim odnosima, do 2005. godine, potpuno usvojenje nije bilo moguće ako deca imaju žive roditelje. Šanse da strani državljani usvajaju našu decu, ako ne isključene, bile su otežane, pošto je o tome trebalo da se pitaju republički organi uprave za zdravstvo i socijalnu politiku. Zakonom o porodici iz 2005. godine, nastaju kapitalne izmene. Uvodi se samo potpuno usvojenje. Mogu se usvojiti deca i živih roditelja! Šansu da usvajaju našu decu dobijaju i stranci, a suverena prava i ingerencije, kod stranih usvojitelja.

Po svojoj intrigantnosti, socijalna zaštita je decenijama bila skrajnuta, na margini. Dok se na drugim frontovima lomila koplja, podgrevale senzacije, u socijalnoj zaštiti, daleko od fokusa javnosti, mogli su da prolaze i karavani. Tako je neopaženo, prošao Porodični zakon 2005. godine kao i 2015. godine, bez prethodne javne rasprave, stručnih tribina i sl. Zakon omogućuje da deca i pored živih roditelja, mogu biti potpuno usvojena i bez ikakve saglasnosti roditelja ukoliko su lišeni roditeljskog prava. Usvojenjem se menjaju svi podaci deteta u matičnoj knjizi rođenih! Biološki roditelji nemaju pravo uvida u matičnu knjigu rođenih, niti postoji obaveza usvojitelja da detetu kažu istinu?! Moć da odlučuju o sudbini dece, koncentrisana je u Centrima za socijalni rad, koji su pod kapom ministarstva, a po pitanju usvojenja ministu su poverena ekskluzivna prava: čl. 99, 101,316. Zakona o porodici.

Poodvojene su procedure i nadležnosti, kada je reč o usvojenjima, naših i stranih građana. Za usvojenje stranim državljanima, prava su poverena lično ministru: čl. 103 i 312 ZOP. S druge stane, postupak usvojenja, za naše građane predviđa dugotrajno administrativno mrcvarenje, psihološko i socijalno preispitivanje, koju sprovodi organ starateljstva, gde se mogu tražiti mišljenja i "drugih specijalizovanih službi".

Čekanje na tom skeneru, sa potpuno neizvesnim ishodom može da potraje i godinama. Strane državljane zakon u potpunosti oslobađa birokratske procedure domaćih organa! Za njihove želje, lično je nadležan ministar?! Ovako zakonsko rešenje u potpunosti je inkorporirano, sa međunarodnim sporazumom Hague Convention on Protection of Children and Co-operation in the field of international adoption, koji je u Srbiji na snazi od 01. 04. 2014 godine.

Haškom konvencijom o zaštiti dece i saradnji u oblasti međunarodnog usvojenja, država je široko otvorila vrata stranim usvojiteljima. Izvorno je nastala 1993. godine, ali je njen sastavni deo akt pod nazivom Intercountry Adoption Act of 2000 and International Adoptions, koji je oktobra 2000-te godine potpisao tadašnji američki predsednik Bil Klinton.

Prema ovom aktu, jedina adresa, u Srbiji, za ispunjenje zahteva stranih državljana, je ministar. Postupak je efikasan, a deci se nakon usvojenja, briše identitet i zemlja porekla! Ovim dokumentom, skrivenim pod krovom tkz. Haške konvencije, otvara se saradnja države i međunarodnih, profitabilnih agencija u transakciji dece, što je u našem socijalnom sistemu potpuni novitet. Na web stranicama ovih posrednika, Srbija se prezentuje kao zemlja koja potpada pod Hašku konvenciju, i celi postupak pred srpskim vlastima, kažu, može biti završen za " kratko vreme".

Od 2005. godine, svi akti u toj oblasti, pripremani su u skladu sa takz. Haškom konvencijom. Pozivaju se na "najbolji interes deteta", koji doslovno tumače, "kao interes deteta, ne roditelja". Kao da su ti interesi, po prirodi stvari, aksiomu, međusobno oprečni, suprotstavljeni jedni drugima. U skladu sa tom konstrukcijom, procenu, interesa deteta, preuzela je država.

U Srbiji se godišnje više od šest stotina dece izmešta od roditelja u ustanovu, ili drugu porodicu. Ukupan broj dece koja su prošle godine, umesto kod roditelja, živela kod hranitelja, iznosi oko 6. 500. Po ugledu na Skandinavske zemlje, Srbija je preuzela koncept, prisilnog oduzimanja (izmeštanja) dece od roditelja, bez istražnog postupka, dokaza, ekspresno, bez odluke suda. Svedočenja, koja se pojavljuju poslednjih meseci, teško da ostavljaju ravnodušnim:

Gorici Milojković iz Velike Ivanče, Centar za soc. rad u Mladenovcu, oduzeo je dete, od dvadeset dana. Uslovi u kojima živi sa roditeljima i braćom, jesu oskudni, ali je dete toplo dočekano u porodici. "...Rodila sam zdravog dečaka dva dana pred Novu godinu, iz Centra za soc. rad kažu da mora da ga vode, ne dihtuju nam pozori..." Na pitanje "gde joj vode dete", odgovoreno joj "da to nije njena briga"

Razlog za oduzimanje deteta, do odluke suda, koji će odlučiti da li je Gorica podobna za roditeljstvo, osim siromaštva su i "smanjene mentalne sposobnosti". Nije li pravo na rađanje, ustavna kategorija? Kao i zaštita telesnog i duševnog integriteta!? Ovi stručnjaci, za brigu o deci, su dete otrgli od majčinog mleka!

Mnogi su čuli za potresnu priču porodice Trkulja, čiju je šestogodišnju devojčicu, Centar za soc. rad Zvezdara, oduzeo i smestio u ustanovu. Roditelji opisuju viđenje sa detetom, pošto je odvedeno u oktobru 2017.godine: dete ih grli, grčevito steže, u suzama moli da ga vode kući, kaže "ne može više da bude tu"! Roditelji nemi, nemoćni! Viđenja roditelja sa detetom su se nastavila u odobrenim terminima, a dete je, bilo sve tiše. Gotovo da je prestalo da govori, bez izraza lica, usporeno, pospano, odsutno. Roditelji su izrazili sumnju, da je dete pod sredstvima za umirenje. Tokom novogodišnjih praznika, međutim, uskraćeno im je bilo i viđenje. Izbezumljeni od tuge, bez objašnjenja su vraćeni kući. Da bi im prilikom sledeće posete, bilo rečeno "da ne mogu videti dete, jer je u karantinu".

Godine 2012. donet je Pravilnik o zabranjenim postupanjima zaposlenih u socijalnoj zaštiti "Službeni glasnik RS", broj 8 od 3. februara, 2012., kojim se u čl. 7 Pravilnika, zabranjuje emocionalno zlostavljanje korisnika.

"...Emocionalno zlostavljanje, je postupanje zaposlenog koje korisniku nanosi emocionalnu patnju". Emocionalnim zlostavljanjem se naročito smatra: izolacija, odnosno ograničenje kretanja...zabrana kontakta sa članovima porodice, i drugim značajnim osobama. U emocionalno zlostavljanje se ubraja: izlaganje zbunjujućim ili traumatskim događajima (napr. nasilju, koji ugrožavaju život, zdravlje i razvoj).

Ali stručnjaci ne mare za pravilnike! Dete stavljaju iza rešetaka! Prema papiru, koji se pojavio na internetu, otac deteta pati od "depresije" a porodica "nema adekvatne higijenske uslove ". Iz Gradskog centra za soc. rad, ne žele da se izjasne! Kažu: "..Štite podatke o deci"! Valjda, po ugledu na razrađen sistem u skandinavskim zemljama, gde su podaci o legalnoj otmici dece, "službena tajna" !

Vesna Miljković, iz Ćićevca je bila hraniteljka. Dete je uzela na čuvanje kada je imalo 20 dana. Kasnije se ustanovilo da dete ima blage smetnje u razvoju, ali je za Vesnu, kako kaže, "ona bila anđeo". Tražila je literaturu na interentu kako bi joj pomogla u razvoju, obilazila lekare, upisala u vrtić. Po oceni onih koji su je nadgledali, bila besprekorna, sa devojčicom,

Želela je, da je usvoji. Centar za socijalni rad u Ćićevcu, međutim prelazi u nadležnost Centra za socijalni rad i hraniteljstvo u Kragujevcu. Za nju nastaje tortura. Za devojčicu horor.

"...Dete su par puta vodili u centar odakle se ona vraćala skroz smušena, neraspoložena, gurala bi mi se u krilo i samo ćutala. Kada je pitamo šta se dešava, tužno nam je odgovarala 'da je to tajna'...! Pomutili su joj razum skroz. Strašno mi je kada pričam i ponovo proživljavam sve to", kaže Vesna Miljković. Napominje da je dete bilo veoma vezano za nju i njenog supruga, za svoju sobu, krevet, dvorište, vrtić.

Molila sam, nemojte ljudi, poremetićemo sve što smo postigli, unazadićete dete! Ništa nije vredelo, doslovno su, izvukli dete iz kreveta. Ona izlazi, a osmeh joj zaleđen, oči ogromne, strah.. Molila sam Boga samo da ne pati mnogo da joj da snage da prebrodi to što joj se desilo i pitam se, zar je moralo to da joj dogodi !? Ne samo što je ostavljena od bioloških roditelja, nego su još došli da je otmu od nas koji smo je voleli i koji ćemo je uvek voleti, koji smo ginuli da je naučimo nečemu i podignemo kako treba!

Upad u kuću i odvođenje gotovo u pidžami, primenjuje se u slučaju najozloglašenijih krivičnih dela. Pritvoreni dobija pravo na kontakt sa rodbinom i advokatom. Deci koju odvode, oduzimaju sve. Deca se otržu od najbližih koje imaju i jedinog kutka u životu koji su osetili svojim, svog kreveta, igračaka, sredine u kojoj su osetili toplinu, i koja je deo njih.

Devojčica od 8 godina, u porodici profesorke dr. Mile Alečković, je imala optimalne uslove, ishrane, nege, obrazovanja. lepu odeću, poklone. Ovo dete, siroče sa Kosova, Mila je uzela pre dve godine i spasila iz stanja u kome se nalazilo u ustanovi gde je bilo smešteno. Bez zdravstvene knjižice, sa kvarnim zubima, vaškama, ekcemom. Uz psihološku i emotivnu podršku detetu i novi kvalitet života, dete je počelo da stiče svest o sebi, osećaj pripadnosti, samopouzdanja. Došli su jednog jutra, i gotovo u papučama je odveli. Šta je sa "najboljim interesima deteta"? Psihološki slom! Šok! Trauma!

Moj integritet ne mogu da uruše. Nju su emotivno ubili. Ni gestapovci nisu tako odvodili decu, rekla je prof. Alečković, i izrazila bojazan, da devojčicu žele da prodaju strancima.

Devojčica je negovana, vaspitana, zdrava, pametna. Namirisali su dobar plen! Postoji matrica, modus operandi s kojom nastupaju "socijalni centri". Upadne njih nekoliko! Dete otržu, uz asistenciju policije! Izmeštaju u jednu, drugu, treću hraniteljsku porodicu, dok mu ne izbrišu svu memoriju. Kad ga psihički slome, prodaju ga kao biljku!

Prema svedočenjenjima roditelja i staratelja, "socijala" je postala poprište moći i straha. A, shodno pravilima i proceduri iz takz. Haške konvencije i meka za unosan biznis. Postupak usvojenja odvija se preko posredničkih agencija, prema pratećem aktu Intercountry Adoption Act of 2000 and International Adoptions iz 2000-te.

Zainteresovanim pojedincima i parovima sa Zapada, nezavisno od rodnog i seksualnog opredeljenja, posrednici obećavaju dete u "kratkom roku", u skladu sa naručenim propozicijama i cenovnikom. Neke od posredničkih firmi, su partneri resornog ministarstva VS. Potpis na transakcije, za decu iz Srbije, daje ministar. (Sada Zoran Đorđević rotacijom sa Aleksandrom Vulinom posle afere sumnjivog porekla novca, dok je bio na čelu socijalne zaštite).

Od aprila 2014. god, kako su nam odgovorili: "...ministarstvo operativno saradjuje sa agencijom Adoptionscentrum iz Švedske, agencijom Atidhaieled iz Izraela, Creixserjunts iz Španije i američkim agencijom Hopscotch adoptions INC...", (koja usvaja decu iz Jermena, Ukrajine, Bugarske, Gane, Guane, Maroka).

Posrednici koji su takođe, na svom portalu označili Srbiju kao svog partnera su: Opening Door i Hope International ( usvaja decu iz Bangladeša, Liberije, Haitija, Ukrajine). U tkz. non profit galimatijasu, kako bi se približili plenu, neke se predstavljaju isključivo "humanitarne", nekomercijalne, poput američke COCI, koja osim Srbije, saradjuje sa Kenijom, Haitijem, Ukrajinom, Bosnom ( od rata). Prema zvaničnim podacima koje je dostavilo Ministarstvo za zapošljavanje, rad i socijalnu politiku, stranim državljanima od 2014. dato je 90-toro dece. Ukupno 185, od 2006 godine, od kada je u primeni izmenjen Porodični zakon. Najviše u Švedsku (85), SAD (57), Kanadu (10), Španiju (8)...

Od 2000-tih godina do danas na Zapadu je stvorena industrija trgovine decom. Da bi sve bilo "po zakonu", nacionalna zakonodavstva država potpisnika, od 2000-te su prilagođavana takozvanoj Haškoj konvenciji kao krovnom zakonu. Svoju legislativu po pitanju usvojenja, među prvima su prilagodile: Švedska, Norveška i Finska. Da bi legalizovale usvojenje dece od strane istopolnih parova, ove zemlje su u periodu 2001-2003 godine donele Zakon o registraciji homoseksualnih zajednica.

Ovim su u pogledu prava na usvojenje izjednačeni sa heteroseksualnim zajednicama. Parovi, ili pojedinci, angažuju posredničku agenciju, koja će im za novac, uslišiti zahteve po pitanju propozicije deteta. Posrednik se obraća direktno "Central authority"-tiju, zemlje s kojom je uspostavio saradnju, u Srbiji resornom ministru. Za decu, koju bilo gde u svetu usvajaju građani US, troškove skrivene i javne, delom pokriva država. Iz fondova formiranih u te svrhe, usvojiteljima se pokrivaju troškovi agenata, puta ..i "drugi troškovi". Dobijaju bonuse, oni sa debljim novčanikom, i značajne poreske olakšice. Sistem je doveden do savršenstva. Zakonski, sve pokriveno. Siromašne dece puno. Od kraja devedesetih, biznis cveta.

U tekstu "Seksualna orijentacija posvojitelja i najbolji interes djeteta", hrvatska autorka koja je analizirala promenu nacionalnog zakonodavstva unutar zemalja članica EU, u svetlu (u mraku), prava na usvajanje dece istopolnih parova, kako bi bili izjednačeni sa pravima hereoseksualnih zajednica, zaključuje:

Kristalno je jasno, da je time zanemarena svrha i smisao najboljeg interesa deteta. Takvim postupkom najbolji interes deteta izgubio je bitku s nadmoćnijim interesom, odraslih. To što činimo nije dobro za decu, većina sveta to ne odobrava. Ali od zaglušujuće tišine dečijih vapaja, i blasfemičnih poklika (pojedinih) odraslih koji dopiru daleko, naprosto više nikoga i ništa ne čujemo! Ili ne želimo čuti?! Ne razaznajemo dobro od lošeg, budućnost od propasti.

Floskula o "najboljem interesu deteta" u službenoj upotrebi u svetu i kod nas, instrument je prinude i zločina u najavi! Za nevladine i vladine službe, koje se po vokativu bave zaštitom dece, izvor je unosne zarade i korupcije. Sistem je zatvoren. Jedna adresa u državi "Central authoity", sarađuje sa profitabilnim lancima, ista suvereno vlada bazom podataka o deci za usvojenje, propisuje pravila vodjenja baze podataka (koji je službena tajna) , ista uspostavlja niz drugih pisanih i nepisanih pravila, podzakonskim aktima konstituiše prava na rad, indoktrinira kadrove, rešava po žalbama roditelja i staratelja, i nadgleda egzekucije koju sprovode "stručnjaci" u okviru sistema.

Ovakva koncentracija moći u jednoj instanci-ministru, shodno zakonu, lišena je svake kontrole institucija spolja, pod budnim okom samo nevladinog sektora, kreatora ovog sistema, u sistemu. Tamo gde su deca, tu je i novac. Ali u toj oblast, u Srbiji, kao i na Zapadu, ne važe evropske tekovine o uzbunjivačima i transparentnosti. U zemlji strahovlade, ubijena je svaka kritička misao i pravo na raskrinkavanje hipokrizije. Stotine je priča širom Srbije, koje nikada neće ugledati svetlo. Na mentalno i emotivno ubistvo dece, struka zaverenički ćuti.

Hrvatska autorka, koja je 2006. god, uradila analizu izmena nacionalnog zakonodavstva pojedinih zemalja članica EU, u susret pravima istopolnih parova, insinuira u zaključku, "na propast u budućnosti". To ne važi, za Srbiju! Vlast je već započela kampanju! Iz komercijalnih razloga, podiže se svest o rađanju! Moguće da će dati i koju crkavicu u te svrhe?! Ako ništa, mecene sa Zapada odrešiće kesu. Budući naraštaji već su bezecovani! Nema sumnje, vlada je prepoznala, izvoznu šansu.

Režim tkz. haške konvencije, koji je vlada prihvatila 2014. god, obavezuje Srbiju da godišnje isporuči određenu kvotu dece. Baza podataka o deci, (Jedinstveni registar usvojenika), službena je tajna, kojom po ZOP, raspolaže - ministar. Tu su podaci o svoj deci ( bez živih roditelja, i deci lišenoj roditeljskog prava, u ustanovama i hraniteljstvu), podobnoj za usvojenje. Gore pomenutim Protokolom iz 2000 - te i pratećim aktima, kojima se bliže odredjuju pravila primene Haške konvencije, ministarstvo je u obavezi da ažurirani Jedinstveni registar usvojenika dostavlja centralnoj bazi u Njujorku. Deca su kao u izlogu, dostupna posrednicima sa liste akreditovanih, takođe u Njujorku. Trgovci se obraćaju direktno ministru! Deci koja se izručuju, brišu se matični podaci iz knjige rođenih i zemlja porekla! Isporučuju se kao roba, bez deklaracije, sa buvljaka. O sudbini ove dece ništa se ne zna!

Otmica dece i karantin, zarad njihovog "najboljeg interesa", nije izum ovdašnje vrhuške. Reč je o razrađenom menanizmu, u čijoj su primeni najviše odmakle nordijske zemlje. Poslednjih godina, pojavila su se potresna svedočenja roditelja, koji opisuju sudbinu svoje dece u sistemu takozvane Foster care (prihvatnim kućama). Deca se oduzimaju zbog najmanje sitnice, na udaru su uglavnom imigrantske porodice. Od legalne plenidbe dece najviše profitiraju privatizovane socijalne agencije. U nordijskim zemljama, čak trećina budžeta odlazi na finansiranje socijalnog servisa

U svrhu ostvarivanja i kontrole profita od privatizovanih dečijih "velfer servisa", institucionalizovana je antiporodična kampanja gde se u medijima tendenciozno prikazuju navodno problematične porodice u kojima se "deca tuku", "roditelji opijaju" i "koriste drogu" čime se upućuje poruka javnosti da je "porodica loša za razvoj dece" i da je plenidbe dece od strane privatizovanih socijalnih službi "u najboljem interesu deteta."

"...Svaki roditelj se smatra krivim dok se ne dokaže suprotno. Da bi se oduzelo dete nisu potrebni dokazi, dovoljna je "zabrinutost činovnika za dobrobit deteta", kaže profesor sociologije i kriminalnog prava na Helsiškom univerzitetu dr Johan Bekman, koji ovu pojavu poredi sa "robovlasništvom" srednjeg veka.

Deca su u tim ustanovama tretirana kao zatvorenici sa ograničenom slobodom kretanja. U slučaju da se deca (i roditelji) javno pobune zahtevajući da budu vraćeni biološkim roditeljima, često su predmet medicinskog drogiranja, dok se roditeljima trajno zabranjuje kontakt sa njima. Takav tretman u praksi gori je nego zatvorski, jer se u klasičnim zatvorima robijašima ne uskraćuje pravo da komuniciraju sa rodbinom i "spoljnim svetom". Velika je nepoznanica, šta se dešava sa decom koja ostaju "drogirana", zatočena u privatizovanim "foster kućama" i postaju predmet ispiranja mozga, vrlo često sve do punoletstva?!

U novom poretku zaštite dece, svetom se prolama njihov očaj i vapaj. Ako izuzmemo koncentracione logore, ovo je najmorbidniji projekat 20. veka. Njegov začetnik, vizionar i kreator je nekadašnja prva dama, vodeći kandidat Demokratske partije na poslednjim predsedničkim izborima u SAD. U specijalnog savetnika za međunarodna pitanja dece, promovisana je krajem sedamdesetih, kao prva dama Arkansaza. Kasnije biva unapređena u državnog sekretara za pomoć deci. Kao svoj cilj, osamdesetih godina, proklamovala je "kraj siromaštva, zdrav, siguran i moralan početak u životu svakog deteta". Umesto ustanova socijalne zaštite, takz. foster care, promovisala je usvojenje. Briga o deci, i "humani uslovi življenja u toplom porodičnom okruženju" , bila je potka, njenih ranih nastupa. Temelje nečeg što je potpuni pervertit proklamovanog, postavila je deset godina kasnije, kada je njen suprug Bil Klinton došao na čelo SAD. Godine 1997. donet je Zakon o usvajanju i sigurnim porodicama Adoption Incentive Program encourages states to promote adoption over alternatives (ASFA). Zakon je predvideo razne finansijske podsticaje za svako usvojeno dete, bilo odakle da dolazi, zatim troškove puta, advokata, bonuse po završenom postupku, kao i mesečne, i godišnje prihode porodici koja usvoji dete. Prethodno 1996.god, izmenjen je Zakon o porezu na dohodak, kako bi bili omogućeni poreski krediti za sve troškove, uključujući i međunarodna usvojenja, subvencije su iznosile do 10. 000 dolara po detetu.

Ovim zakonom, u cilju razvoja socijalnog inženjeringa, svim državama unutar US data je pomoć iz saveznog budžeta, kao i vladama van US. Pod finansijskim podsticajem, krajem devedesetih, usvajaju se milioni dece iz foster care. Siromašnim roditeljima se oduzimaju deca, zbog čega se na udaru ovog zakona našlo stotine hiljada crnačkih porodica.

Ovim zakonom dozvoljava se usvojenje homoseksualnim parovima i pojedincima. Svima koji usvajaju decu: LGBT pojedincima i parovima, čak i starijim licima koji su bili do tada izostavljeni iz porodične politike, daje se finansijska pomoć po detetu. U skladu sa pravima na usvajanje dece od strane LGBT parova i pojedinaca, usklađuje se celokupna legislativa u toj oblasti, što finansira Rokfeler fondacija.

U mega industriji decom sistemski stvaranoj od devedesetih, socijalne službe postaju najprofitabilniji sektor. U naručenim, dobro plaćenim studijama, usvojenje od strane pripadnika LGBT promoviše se kao zdravo, i poželjno.

Zaključak jedne od takvih studija, na koju se poziva agencija HOPSCOTCH čiji su klijenti uglavnom pripadnici LGBT glasi: "...Sva dosadašnja istraživanja ukazuju na uspeh gej roditeljstva, deca lezbejskih i gej parova rastu uspešno kao deca heteroseksualnih roditelja. Na postoje dokazi da su deca lezbejskih i gej roditelja manje inteligentna, manje popularna ili da imaju više problema u sredini. To su deca sretna, zdrava, dobro prilagođena. Takođe nije utvrđeno da postoji veza između homoseksualnosti i pedofilije. Od ispitanih slučajeva maltretiranja dečaka od strane odraslih muškaraca, 74 % muškaraca je bilo u heteroseksulanoj vezi sa njihovom majkom", kaže se u izveštaju Instituta za usvojenje iz 2011 god. (Institute for Adoption Evan B. Donalds), a prenosi izvršni direktor agencije HOPSCOTCH, Robin Sizemore.

Poslednjih godina, sve manje država u svetu, veruje ovim istraživanjima. Naslovi o prljavštini u pozadini, sve su prisutniji u medijima. Mačka koja je izašla iz vreće, teško će se tamo vratiti, navodi se u američkoj štampi.

U pojedinim državama poslednjih godina, poput Jermenije pokrenuta je istraga, o umešanosti visokih službenika u ovaj, kako kažu "legalni trafiking". Mito koja su visoki činovnici dobijali od posredničkih agencija, kretala su se od 10.000 do 30.000 dolara, po detetu. Ovaj notorni kriminal, u operativnim poslovima posrednika i visokih činovnika, figurirao je pod nazivom "dar zahvalnosti". Agencije US koje se bave posredništvom, poput agencije Hopscotch, od strane jermenskih vlasti, javno su inkriminisane kao "ustanove za trafiking US".

Osnivač i izvršni direktor agencije Hopscotch, Robin Sizemore, koja se od strane jermenskih organa istrage, sumnjiči za davanje visokih grantova tamošnjim činovnicima, na pitanje Radio Free Europe (RFE) negirala je navode o podmićivanju. Ali jermenska vlada je u međuvremenu usvojila novu proceduru usvajanja dece, kojim postupkom sada rukuju nekoliko državnih institucija uključujući sudove i potpunu vladu. Parovi stranci, na usvajanje deteta iz Jermenije, sada čekaju do dve godine, za razliku od 2-3 meseca, koliko se na dete iz Jeremnije čekalo ranije.

Neke zemlje su zabranile usvojenje svoje dece strancima, nakon informacija koje su isplivale u javnost, o zlostavljanju, i svirepim ubistvima u usvojeničkim porodicama. Etiopija je u januaru ove godine, zabranila usvojenje strancima. Prethodno su to učinile: Rusija, Južna Koreja, Rumunija, Gvatemala, Kazahstan, dok je Kina, koja je bila najveći rezervoar za US, usvojenje svoje dece strancima redukovala za 86 posto. Najviše dece u SAD danas odlazi iz Konga i Ukrajine. U odnosu na 2005. godinu, kada je 46. 000 dece u svetu otišlo preko granice, najviše u US, broj usvojenja strancima iz godine u godinu opada. U 2015. je za 72 odsto manje, u odnosu na 2005.god.

Associated Press u tekstu od 28.februara 2018, izražava zabrinutost zbog opadanja međunarodnog usvojenja. Kao razlog drastičnog opadanja broje dece koje države daju na usvojenje strancima, državnici ističu zlostavljanje dece od strane usvojilaca. To je razlog, na koji se pozivaju vlade zemalja, najavljujući kao nužnu promenu politike usvojenja da bi bila 'u najboljem interesu deteta, kaže ASP, navodeći poimenice zemlje koje su prekinule "dobru praksu " prekograničnog usvojenja.

Rusija je 2012. izglasala zakon o zabrani usvojenja strancima, koji je po dečaku koga su usvojioci spržili u autu, nazvan Zakon Dime Jakovljeva.

Gvatemala je stavila moratorijum na inostrana usvojenja, a član njihovog Nacionalnog saveta za usvojenje je ponosno rekao: "...Naša slika kao izvoznika dece u svetu se promenila. Gvatemala ima dostojanstvo. Dok je Rumunija, koja je u oči pridruživanja EU poslala na hiljade svoje dece preko granice, ulaskom u EU odustala od usvojenja u inostranstvu", konstatuje novinar ASP.

Ovakav trend daleko više pogađa trgovce. Samo par dana pre teksta u ASP, 7. Februara, 2018, izvršna direktorka HOPSCOTCH agencije i partner Vlade Srbije, uputila je alarm senatorima US.

U tekstu pod naslovom "Vreme je da se zajednice probude i preduzmu mere oko propadanja usvojenja među zemljama", navela je da se "broj međunarodnih usvojenja svake godine smanjuje, za najmanje 1.000, počev od 2005 godine, te da ih je u 2016. godini bilo samo 5.200. Ako se trend ovakvog pada nastavi, broj prekograničnih usvojenja za četiri godine, biće nula". Upozorila je, da se usled ovakvog trenda usvojenja "posredničke agencije gase, finansijski propadaju, uskoro će staviti katanac ", "za međunarodno usvojenje, ako se nešto ne preduzme u US, nastupiće crni dani", alarmira osnivačica agencije HOPSCOTCH.

Grantovi koje posrednici plaćaju kao "dar zahvalnosti" po detetu, kreću se do 30. 000 dolara. Ali kao i na svakom tržištu gde vladaju zakoni ponude i potražnje, i na međunarodnoj berzi dece, cena raste! Srbija ima sirotinju! Ima uhodani sistem! "Registar" dece je magična kutija! Put do sive zone kratak!