Postdemokratija

Ne zna levica šta radi desnica

Od kako je levičarskih ideja u svetu, Srbija je uvek imala svoje istaknute i autentične levičare, kao što su bili Dimitrije Tucović, Svetozar Marković ili Filip Filipović, a Novi Sad nikad ni jednog. Kako smo došli u situaciju da danas jedine dve partije koje se tako predstavljaju predvode novosađani, Aleksandar Vulin i Borko Stefanović, trećerazredni političari koji svoje stranke nisu formirali u Novom Sadu, gde ih svi znaju, nego u Beogradu gde ih niko ne zna. Zašto to rade i zašto se udružuju sa nacionalističkom desnicom? I zašto su krajnje desničarskoj vlasti, ali i udesno nakrivljenoj opoziciji oni potrebni? Jednostavno, oni hoće u političko kolo, a to kolo danas igra isključivo po nacionalističkim notama, zaključuje kolumnista Magazina Tabloid Miodrag Mile Isakov, bivđi potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Posle pola veka sasvim pristojnog života u socijalizmu, Miloševićevi socijalisti i JUL, toliko su kompromitovali taj sistem da je posle njih ideološko klatno otišlo u drugu krajnost. Uloga ove lažne levice, i u vlasti i u opoziciji, je da zamajavaju javnost kako se ne bi videlo šta radi desnica.

Izreka "da ne zna levica šta radi desnica", zapravo su Isusove reči, pošto je na taj način svoje pristalice savetovao da kad daju milostinju to treba da rade u potpunoj tajnosti, tako da ni leva ruka ne zna šta daje desna. U modernoj svetskoj i domaćoj politici, i vernici i nevernici, dakle i desnica i levica, potpuno su usvojili i usavršili to Isusovo uputstvo, samo ne kod davanja nego kod uzimanja. Svi kradu i primaju mito ispod žita, da zaista ne zna ni levica šta prima desnica, ni obrnuto. Toliko je sve izvitopereno da se više ne zna ni šta je levica, a šta desnica.

Pravi levičari oduvek su bili revolucionari koji žive za ideju, a ne od nje. Današnja levica u Srbiji, baš kao i desnica, nema nikakvu ideju, tako da su i te definicije i podele potpuno deplasirane. To, uostalom, najbolje dokazuju same političke stranke koje se ujedinjuju u najrazličitije koalicije, bez ikakvog otklona prema onima koji bi trebalo da su na sasvim suprotnoj strani. Ne postoje nikakve ideološke razlike među partijama, postoje samo vlast i opozicija, a u Vučićevoj vlasti danas su zajedno i ekstremna desnica i ekstremna levica, kao i sve nijanse sivog između njih. Pokušavajući da parira takvom beskrupuloznom režimu, opozicija, umesto da bude drugačija, ponaša se isto tako okupljajući u Savez sve koji su protiv vlasti, bez obzira iz kojih razloga i sa kojim ciljevima.

Po principu, neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj, događa se da zajedno ruše vlast iz sasvim drugačijih, čak potpuno suprotnih razloga. Za jedne Evropska unija nema alternativu, a drugi žele da ruše vlast zbog toga što hoće u EU po svaku cenu. Oni su za Rusiju, dok su ostali protiv. Jedni su za dogovor sa Kosovom, dok drugi to smatraju veleizdajom. I onda se čude što im se ne veruje i što je većina građana ubeđena da su svi isti. Zaista, kakva je razlika? Samo u tome što su jedni na vlasti, a drugi nisu, pa se nazivaju opozicijom, a zapravo su samo protivnici onih u vlasti. Ništa lično, samo biznis. Ništa ideološki, samo borba za vlast.

U celom svetu levica je već dugo u krizi jer ne može da se snađe u novim društvenim okolnostima, u kojima su korporativni kapitalizam i tehnološka revolucija potpuno promenili pojmove klasne borbe. Srednja klasa praktično više ne postoji, čime je ostvareno Marksovo predviđanje još iz "Komunističkog manifesta" sredinom devetnaestog veka, da će doći vreme kada će postojati samo dve vrste ljudi, oni koji poseduju dobra i oni koji im prodaju svoj rad. Ne postoji više ni radnička klasa u klasičnom smislu, jer radnici zabrinuti za sopstveno zaposlenje nemaju snage da se bave randnim vremenom, uslovima rada i nadnicama.

Ceo jedan vek radnička klasa se borba za osmočasovno radno vreme i petodnevnu radnu nedelju, a danas to više niko ni ne pominje, mada svi rade duže, često i subotom. I u pelenama, da ne bi prekidali posao ni zbog prirodnih potreba. I sindikati su u pelenama, pa ne mogu takvi u protestne marševe. Dakle, nestaju tradicionalne klase, ali formira se jedna nova, politička klasa, koju Marks nije mogao ni da sanja a kamoli da predvidi. Korumpirana klasa koja posreduje, odnosno uređuje odnose između onih koji imaju i onih koji im se prodaju, naravno u korist onih koji poseduju sve, pa i političare. U Americi, na primer, već imate čitave dinastije koje se porodično bave politikom već nekoliko generacija, u Kongresu i Senatu, pa čak i na funkciji predsednika. Najizrazitiji su primeri familija Buš i Klinton, tesno povezanih sa krupnim kapitalom. Tramp je najbolji primer kako sumnjivi kapital uspostavlja sve veću kontrolu nad politikom i vlašću.

Ipak, u svim normalnim državama postoje i levičarske ideje i partije, negde jače, negde slabije, ali su prepoznatljive i uvažene. Čak i u Americi, koja je za levicu dugo imala prohibiciju kao za alkohol, jedan Beni Sanders je bio ozbiljan kandidat za predsednika. I najavljuje da će ponovo pokušati, pozivajući na političku revoluciju u borbi protiv kleptokratskog sistema koji vlada svetom, u kojem jedan procenat najbogatijih poseduje imovinu u istoj vrednosti kao i svih preostalih 99% planetarne populacije.

Janis Varufakis, bivši drugi čovek grčke Sirize, sad deluje u celoj Evropi i poziva na formiranje nove socijalističke Internacionale, pred najezdom nacionalističke internacionale ujedinjene desnice, koju je proizveo "finasijalizovani kapitalizam", koja će po njemu obeležiti ovu epohu. Filozofi leve orijentacije nude i konkretne ideje za novi model socijalizma, koji Džon Rols naziva "tržišnim socijalizmom", koji bi nastao u kombinacije sa liberalno- demokratskim institucijama. Vilijem Edmundson to definiše kao "liberalno-demokratski socijalizam" i ukazuje na primer Kine, koja je sličnom kombinacijom ostvarila najveći ekonomski uspeh svih vremena. Samo u Srbiji ne postoji ni u trgovima bilo kakva levičarska inicijativa. Samo lažnjaci i u vlasti i u opoziciji, koji služe za ukras koalicijama ili za zastrašivanje birača. Borko gnjura a dupe mu se vidi, dok je Vulin kao strašilo poboden na političku livadu, da nekome slučajno ne bi palo na pamet da krene na tu stranu.

Odkad je to pretežno građanski, pa često i malograđanski Novi Sad, postao rasadnik levičara i predvodnik levih političkih tendencija u Srbiji? Pored Borka i Vulina, tu je i Čanak, koji nesumnjivo bolje poznaje marksističku teoriju od ove dvojice levičarskih žutokljunaca, ali je odustao od tih ideja čim je u praksi ostvario njemu najdražu marksističku tezu da "nema bogatog društva bez bogatih pojedinaca", jer i on je pojedinac.

Pošto je tako odavno prodao dušu đavolu i praktično nestao sa političke scene, nije mu preostalo ništa drugo nego da traži đavola u savezu sa još manjom "Vojvođanskom strankom", čiji je moto "Vojvodina Republika ili odcepljenje". Imao je i Čanak vojvođansku Republiku u programu svoje stranke, ali je to izbrisao kad mu je zatrebalo da se preko DOS-a učlani u političku klasu Srbije, preko koje evo već trideset godina on lično i desetak njegovih sluga primaju plate u raznim Skupštinama, od republičke, preko pokrajinske do nekih opštinskih, kako ne bi morali da troše devizne rezerve koje su stekli pljačkom dok su bili u vlasti. Kako je sad spao samo na grad Novi Sad, gde je u koaliciji sa Naprednjacima, ova nova paljevina u Vojvodini je očigledno po Vučićevom nalogu samo stvaranje dimne zavese koja treba da zamagli pogled na kolone građana u protestima širom Srbije. I da režimu omogući još jedno spinovanje, da optuži nezadovoljne građane za rušenje države, jer dok oni protestvuju pogoršava se stanje na Kosovu, a sad eto i u Vojvodini.

Dvojac novosadskih levaka, Borko i Vulin, uopšte ne pominju Vojvodinu jer opsednuti time kako da se etabliraju u srpski establišment. Odabrali su levičarenje kao najlakši put jer tu je prazan prostor pa prema tome i najslabija konkurencija. Naravno, ne mogu se njih dvojica poistovećivati, jer nisu isti, ni nalik, pošto se Vulin se oteo svakom poređenju. Ali se njihov politički angažman svodi na isto. Na karijeru. Na život od politike. Leba bez motike. Sa levicom ili desnicom, svejedno. Leva ruka desni džep, ili obrnuto. Važno je da su njihovi džepovi puni. Oni skreću pažnju na sebe, dok druga ruka krade i otima, a onda će nešto udeliti i njima. Po Isusovom receptu, da se ne vidi. U strogoj konspiraciji.

Pošto Borka poznajem nešto bolje, jer počeo je u partiji koju sam jedno vreme predvodio, objasniću princip na njegovom primeru. Naime, njegov otac, čestiti Vasa Stefanović, bio je jedan od osnivača, najdoslednijih i najodanijih Reformista Vojvodine, pa je i sina učlanio čim je ovaj postao punoletan. A onda, jednog dana me je zamolio da primim sina Borka, koji želi da razgovara. Odmah mi je Vasa objasnio da Borko želi da promeni stranku a da on to neće odobriti ako se i ja, kao predsednik RV, sa time ne saglasim. Borko mi je, uz maksimalno uvažavanje, saopštio da veoma poštuje stranku ali da pošto u njoj ima mnogo visoko obrazovanih, pametnih i sposobnih ljudi u njoj ne vidi svoju perspektivu. Stoga želi da pređe u Građanski Savez Srbije,Vesne Pešić, koji u Novom Sadu i Vojvodini, nema skoro nikoga, pa tu vidi svoju šansu za brže napredovanje u partijskoj hijerarhiji. Ali, želi da to uradi sa blagoslovom Reformista. Šta sam mogao nego da mu poželim srećan put, ako je već tako odlučio, samo sam ga posavetovao da nikad ne zaboravi odakle je došao i kuda je pošao. Bezmalo da se zakleo da će tako i biti I da nikad neće izneveriti vrednosti koje ja i Reformisti zastupamo.

I zaista, brzo je napredovao i u GSS i kasnije u Demokratskoj stranci. Tamo se povezao sa svojim klasićem iz studentskih dana, Vukom Jeremićem, sa kojim je zavladao Ministarstvom spoljnih poslova u vreme kad sam ja bio ambasador u Izraelu. I na kraju doživeo da baš on bude taj koji će mi saopštiti da sam smenjen sa tog mesta kada sam otkrio veliku pljačku od dvadeset miliona dolara u aferi "Satelit" i tražio odgovornost svih učesnika. Od Davinića, Labusa i Marovića, koji su to započeli, do Dinkića i Tadića, koji su završili taj posao i uzeli pare. Ne znam da li je Borko dobio delić, ali sumnjam da jeste jer je i on bio uključen u zatrpavenje tragova. Eto, takva je naša levica, utopjena u desnicu.