Univerzalna je istina još iz antičkih vremena da zemlje koje imaju morsku obalu, imaju i ratnu mornaricu. Velike ili male, ratne mornarice igraju iste uloge: da projektuju vojnu moć koja se vidi i iz susednih voda, a i šire. U doba mira uloga mornarica nije promenjena već hiljadama godina: mornarice čuvaju domovinu, održavaju prohodnost morskih puteva i komunikacija, ističu svoju zastavu da bi odvratili protivnike. U doba rata mornarica demonstrira svoju moć s namerom da spreči neprijatelja da uradi isto, a to se postiže napadom na neprijateljske pomorske snage, sprovođenjem amfibijskih iskrcavanja i zauzimanjem strateških vodenih i kopnenih površina. Velike kolonijalne sile su imale i velike armade koje su mogle da deluju u bilo kom delu sveta. A danas mornarice imaju i stratešku ulogu da odvraćaju protivnički nuklearni napad, da brane zemlju od balističkih raketa i operacija iz kosmosa, kao i da pružaju humanitarnu pomoć i asistiraju nakon prirodnih katastrofa, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Milan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika majami Herald
Milan Balinda
Već vekovima jaka pomorska prisutnost, kako vojna, tako i komercijalna, bila je neizbežna za države sa velikom aspiracijom moći. Čak i danas uprkos napretku tehnologije trgovina morima ostala je osnovna osovina globalne ekonomije. Više od 90 odsto svetske trgovine prenosi se brodovima. Ta trgovina ne bi tekla nesmetano da nije mornarica koje garantuju slobodnu plovidbu jer preko morskih drumova može da se ispreče ambiciozni režimi, a i pirati. Očekuje se da mornarice budu u prvim „borbenim" redovima u slučaju katastrofa zbog promene globalne klime, jer strateški je interes da trgovina nesmetano funkcioniše. Kada su muslimani, kada je Otomansko carstvo zatvorilo drumove do Srednjeg i Dalekog istoka, otkrivene su novi pomorski putevi i novi kontinenti. Sada nema mnogo toga više da se otkrije i jedino novo je što se otvaraju pomorske staze preko Severnih mora zbog topljena leda. Tokom istorije u više navrata mornarice, odnosno pomorske bitke, su uticale na razvoj događaja, a isto tako su u par navrata te bitke odlučivale o sudbini sveta. Možda najznačajnija bitka za nas je bila Bitka kod Salamine koja se odigrala septembra meseca 480. godine pre Hrista.
Sukobile su se armade grčkih država i Persijskog carstva. Persijanci su već okupirali i spalili Atinu i persijski car Kserks nameravao je da krene dalje u osvajanje Evrope. Istovremeno odigrao se legendarni sukob između Sparte i persijskih trupa i ta je bitka završila pobedom Persije, ali su Atinjani bili ubeđeni da najveća opasnost preti od persijske mornarice koja bi snabdevala kopnene snage. Pre te septembarske bitke, Atina sa saveznicima izgubila je pomorsku bitku kod Artemizija i Atinjani su se povukli na Salaminu. Persijska flota je nastavila i bilo je potrebno zaustaviti je. Grci su imali negde između 366 i 378 brodova, a Persijanci negde između 600 i 850 brodova, a neki podaci govore i o 1.207 plovila. Nominalni komandant grčke flote bio je Spartanac Euribijad i to ne zato što su Spartanci bili dobri mornari, već zato što se oni nisu predavali. Stvarni komandant bio je Atinjanin Temistokle. Sukob se odigrao u tesnom moreuzu između Salamine i Atine, u moreuzu u kom mnogobrojna persijska flota nije imala prostor da manevriše. Bilo kako bilo, Grci su izašli kao pobednici, a nakon toga grčke državice su se pripojili Atini i moćna Persija više nije imala snage za nove pokušaje osvajanja evropskih prostora. Ta je pomorska bita odlučila sudbinu sveta, jer ne bi bilo ni grčkog zlatnog ni rimskog doba, a ni evropske civilizacije da grčki mornari nisu zaustavili Persiju u tom momentu. Neustrašivi ratnici Sparte su dali sve od sebe, ali bez mornarice i te pomorske bitke svet bi danas izgledao drugačije.
Druga važna pomorska bitka odigrala se opet u vodama Mediterana. Bitka kod Lepanta odigrala se 7. oktobra 1571. godine, a sukobile su se udružene snage hrišćanskih država (Španija, više italijanskih gradova, Malta i Vatikan) pod okriljem Svete stolice, koalicija nazvana Sveta liga, i Otomanska flota. Do te bitke, koju su iako malobrojniji dobili Evropljani, Turci su pod kontrolom držali Sredozemno more i otežavali slobodnu plovidbu i trgovinu. Sukob se odigrao u Korintskom zalivu, u Grčkoj, a dogodilo se više sudara. U poslednjem sudaru hrišćanska flota, deo iz Đenove, izvodi jedan manevar, ne zna se da li se dogodilo slučajno ili planirano, i udara po Turcima po boku. Otomani su izgubili više od polovine svojih brodova i više nisu kontrolisali Sredozemlje. Osim toga, zaustavljeni su turski prodori ka Zapadu, a već su bili pred Trstom, i Osmanlijska osvajanja počela su da grcaju. Da hrišćanska armada nije potopila tursku, svet opet ne bi izgledao isto. Turci jesu zadržali istočni deo Sredozemnog mora, ali su izgubili Kipar. Ova pomorska bitka je makar isto toliko značajna koliko i odbrana Beča od najezde Otomanskog carstva. Bilo je još presudnih pomorskih bitaka, ali ove dve u grčkim vodama ostavile su sudbonosne posledice.
Današnje pomorske bitke izgledale bi sasvim drugačije, ali bi na kraju bile sasvim iste, kao što su iste bile i bitke za vreme Drugog svetskog rata, bilo na Atlantskom bilo na Pacifičkom okeanu. Naime, sukobljavaju se brodovi, i podmornice i avioni, i gađaju jedni druge, a ponekad se zabiju jedan u drugog. Sve leti, sve prska, sve gori i mnogo toga potone. Mornare na obe strane ili guta vatra ili voda, a niko nema žbun ili stenu iza koje može da se skloni. Podmornice su u nešto boljoj poziciji, ali iz njih mornar ne može da ispliva kad su pogođene.
Danas najveća svetska sila na debelim morima je Amerika čija mornarica je počela kao minijatura. Naime, 13. oktobra 1775. godine rođena je mornarica Sjedinjenih Država i tako je par godina starija od samih Država. U početku su imali 12 brodova, ali su u raznoraznim sukobima učestvovali i privatnici sa svojim trgovačkim plovilima. Ta je mornarica jurila pirate i presretala britanske brodove. Interesantno je da i dan danas američka mornarica ganja piratske brodove, ali u somalijskim vodama. Obezbeđuje slobodnu plovidbu trgovačkim brodovima. Sam Tomas Džeferson je slao mornaricu da osujećuje piratske napade na jugu zemlje. A u ratu protiv Velike Britanije 1812. godine američka mornarica nije postigla neke veće učinke jer je to bila borba između Davida i Golijata. Ipak, Britanci su prepoznali potencijal američke mornarice i samim tim i države i odustali su od svojih napora da ih zadrže pod svojim plaštom. Nisu nastavili da insistiraju da je Amerika Engleska.
Po snazi svoje ratne mornarice na prvom mestu se nalaze Sjedinjene Države. Ima najveći broj brodova (Kina ima nešto više, ali o tome kasnije), a takođe ima širu lepezu raznih delovanja i pokriva najveću teritoriju po kojoj je aktivna. Ni jedna druga armada nema toliki globalni domet i regularno operiše na Pacifiku, Atlantiku, Indijskom okeanu, Sredozemnom moru, Persijskom zalivu i na jugu Afrike. Američki brodovi kruže oko Japana, Evrope i uz obale Persijske zone. Amerika ima 288 borbenih brodova (neki izvori informacija tvrde da ima više od 300) i tipično trećina njih je na zadatku u bilo kom trenutku. Ima deset nosača aviona u operacijama, devet amfibijskih jurišnih brodova, 22 krstarice, 62 razarača, 17 fregata i 72 podmornice.
Osim brodova američka mornarica raspolaže sa 3.700 aviona, a taj broj od američke mornarice pravi drugu po veličinu vazdušnu snagu na svetu. U mornarici deluju 323.000 aktivnih vojnika i 109.000 u rezervi. Po broju ljudi najbrojnija je mornarica na svetu. Ono što najviše ističe američku armadu su 10 nosača aviona što je više nego ostatak sveta zajedno. Osim najvećeg broja nosača, oni su najveći i jedan nosač klase Nimic može da ponese dva puta više aviona, njih 72, nego sledeći najveći strani nosač aviona. Većina svetskih nosača nose samo lovce, ali sa velikih američki poleću, i sleću, i bombarderi i druge klase letelica. U floti se nalaze i 31 raznih amfibijskih plovila, devet jurišnih, koji mogu da se iskrcaju po neprijateljskim plažama. Devet jurišnih brodova mogu da ponesu helikoptere i deluju kao minijaturni nosači aviona jer mogu da udome i sa AV-8B Harijer lovce i očekuje se uskoro F-35B lovce bombardere.
Američka flota ima 54 podmornice na atomski pogon, kao i 14 podmornica Ohajo klase koje nose balističke nuklearne rakete, njih 336 sve skupa. Četiri od tih Ohajo podmornica ne nose balističke rakete već su opremljene sa 154 Tomahavk rakete za napad na kopno. Njihova mornarica odgovorna je za odbranu od neprijateljskih balističkih raketa, za kontrolu kretanja satelita mogućih neprijatelja. Mornarica ima dva broda bolnice koji su između ostalog bili i na zadacima u Indoneziji, Haitiju, Japanu i Filipinima nakon što su te zemlje bile pogođene prirodnim katastrofama. Za površinske brodove predviđa se veći broj inovacija, počevši od primene veštačke inteligencije, pa do robota. Takođe nove krstarive i razarači. A prošle godine američka mornarica uložila je 24 miliona dolara u program treniranja svojih mornara. Inače, američko Ministarstvo odbrane, ranije Ministarstvo rata, na čijem je čelu civilno lice koje postavlja Predsednik i potvrđuje Senat, pod svojom komandom ima tri ministarstva: vojske, avijacije i mornarice. Svakom od ovih na čelu se nalaze civilna lica.
Unutar mornarice inkorporirani su marinci koji nemaju svoje ministarstvo. Specijalnost marinaca je napad, osvajanje i kontrola prvog uporišta, ili drugim rečima, marinci se nalaze u prvim redovima i obezbeđuju prolaz drugim snagama da nastave sa napadima. Za ratne operacije marinci imaju svoju tehniku, uključujući i lovce-bombardere i helikoptere, ali za snabdevanje koriste mornaricu, isto tako nemaju ni medicinsko osoblje već ih mornarica i sa tim snabdeva. Amerika takođe ima i Obalsku stražu i Nacionalnu gardu. Svaka država ima i upravlja svojom Nacionalnom gardom, ali u slučaju potrebe Predsednik može i njih da rasporedi na zadatke.
Na drugom mestu pomorskih sila nalazi se Kina koja čak ima veći broj plovila od Amerike, ali se ipak nalazi na drugom mestu jer mornaricu ne čini samo broj brodova, već i njihova veličina. Kad se ne bi merilo na taj način, njujorški Jaht klub sa montiranim mitraljezima na svakoj njihovoj jahti bila bi najveća ratna mornarica na svetu.
Ako se zanemari činjenica da Amerika ima nekih 60 saveznika, a Kina samo jednog, Severnu Koreju, po standardom tržišnom merenju američki Bruto nacionalni dohodak iznosi 19 triliona, a kineski 13, te američki vojni budžet je oko 700 milijardi, a kineski oko 200, može se reći „koliko para toliko i muzike". U mornarici veličina igra važnu ulogu, bez obzira što Kina sada ima dva nosača aviona i solidan broj impresivnih razarača. Amerika bi mogla da gradi veliki broj manjih brodova za isti novac koji koristi za velike, ali veliki brodovi, naročito nosači aviona, su neuporedivo bolji od većeg broja manjih.
Poslednjih godina rađene su nova računanja i procenjeno je da Amerika ima kombinovanu težinu brodova skoro duplo veću od kineske. Upravo zbog toga Kina koncentriše delovanje mornarice bliže svojim obalama. Uglavnom po zapadnom Pacifiku. U planu im je da isplove sa nosačem aviona, i pratnjom, do roga Afrike kao deo testiranja delovanja u udaljenim morima. Za sada njihove veće brodove prate tegljači za slučaj da se nešto nepredviđeno dogodi. Inače, kineski budžet za odbranu počeo je da se povećava od 1989. godine.
Kineska mornarica raspolaže jednim nosačem aviona (još dva su u izgradnji), tri amfibijska transportera, 25 razarača, 42 fregate, osam podmornica na nuklearni pogon i negde oko 50 podmornica na konvencionalni pogon. U sastavu mornarice Kina ima 133.000 vojnika, uključujući i marince svrstane u dve brigade sa po nekih 6.000 ljudi. Kineska mornarica raspolaže sa 650 aviona i veći broj helikopterima.
U avione se ubraja i lovac J-15 baziran na nosaču aviona. Takođe imaju J-10 lovce-bombardere, Y-8 pomorske patrolne avione i broj Z-9 koji su namenjeni za borbu protiv podmornica. Kineski prvi nosač aviona, Liaoning, ima interesantnu istoriju. Inkorporiran je u kinesku mornaricu 2012. godine. Originalno je napravljen u Sovjetskom Savezu, ali je na kraju Hladnog rata pripao Ukrajini. Ležao je u ukrajinskom brodogradilištu jer nije bio završen i tada, 1998, ga je kupila jedna kineska turistička agencija, a onda je skoro 10 godina rađeno na njemu i opremljen je svim potrebnim mehaničkim i elektronskim delovima. Liaoning je namenjen da služi kao brod za treniranje kompleksnih operacija kojima se upravlja na nosačima aviona.
Pet godina nakon što je inkorporiran taj nosač aviona, Kina je uvela svoj drugi nosač aviona. Liaoning nije mali nosač po bilo kojim merilima, ali je daleko od toga da bude najveći i najbolji nosač na Pacifiku. Težak je 60.000 metričkih tona, a to bi bilo 39.000 tona više od japanskog nosača helikoptera Izumo, i skoro 60 metara duži. Liaoning je takođe veći i teži od indijskog nosača koji je napravljen u Sovjetskom Savezu. Duži je 20 metara i teži za petnaestak hiljada tona. Ali, taj kineski nosač ne može da se meri sa američkim klase Nimic. Jedan od njih, USS Ronald Regan trenutno je stacioniran sa sedmom američkom flotom u Japanu. Američki je nekih 60 odsto teži i 30 metara duži. Ronald Regan teži 88.000 metričkih tona i dug je 333 metara. Američka nova klasa nosača, Džerald R. Ford, ima 101.600 metričkih tona i koristi elektromagnetski katapult za lansiranje aviona.
Kineski nosač može da razvije brzinu od 20 čvorova, a USS Ronald Regan preko 30 čvorova. Tokom 50 godina predviđene upotrebe nosači klase Nimic potrebno je napuniti gorivom samo jednom. Međutim, Lioningova najslabija tačka je sistem katapultiranja koji je na parni pogon, kao što je i kod većina američkih nosača, ali kineski katapult je slabijeg kvaliteta. Zbog toga, a i „skijaškog odskoka" (iskrivljena pista kao kod skijaških skakaonica), avioni pri uzletanju potroše mnogo goriva, pa imaju kraći domet i ne mogu da nose veliki teret, manje bombi i raketa.
Kineski avioni mogu da se dopune i u vazduhu tokom leta, ali tu Kina još nije razvila dobar sistem. Kineski avion J-15 kad poleće sa nosača može da ponese oko 31 tonu tereta, a američki oko 51 tonu. Kineski mornarički avioni su dobrog kvaliteta, ali im je dejstvo limitirano zbog katapulta i nedovoljnog iskustva pilota. Mada kinezi imaju mogučnost da uče od stranih pilota, poletanje i sletanje na nosač aviona je veoma teška operacija u rukovanju detaljima, kako u samom avionu, tako i na palubi.
Da bi postigla današnju sposobnost, koja još nije dovoljno blizu rezultatima koji se postižu na zemlji, Americi je bilo potrebno 40 godina, na hiljade slupanih aviona, oko 12.000, i na hiljade poginulih vojnika, tvrdi se 8.500. Kineska mornarica takođe ima 60 podmornica raznih vrsta, a među njima i tri podmornice za nuklearne napade. Takođe u svoju flotu ubrajaju poboljšane verzije ruskih podmornica tipa Kilo. U grupi podmornica opremljenih balističkim raketama spadaju tri podmornice Jin klase, a četvrta, a moguće i peta, nalaze se u izgradnji.
Na trećem mestu nalazi se ruska mornarica iako je Rusija tradicionalno kopnena sila. Srž današnje ruske mornarice čini flota sagrađena još u doba SSSR. Za vreme Hladnog rata njihova mornarica uspešno je pokazivala svoju zastavu, odnosno označavala svoju teritoriju. U poslednje vreme njihova armada postaje jača i dobija više poštovanja. Ta mornarica ima 79 brodova od fregata do većih, 13 razarača i 52 podmornice. S izuzetkom nekoliko jurišnih podmornica i nekoliko sa krstarećim raketama, skoro čitava mornarica nastala je u doba Sovjetskog Saveza.
Rusija ima jedan zastareli nosač aviona koji u ovom trenutku čeka na popravku u brodogradilištu u Crnom moru. Pre nekoliko meseci potopio se suvi dok za koga je podmornica bila ukotvljena i za sada je remont nemoguć. Smatra se da ruska flota pati od nespremnosti, a veliki brodovi, kao i nosač Kuznjecov, uvek plove u pratnji tegljača kada plove na veće razdaljine. Njihovi amfibijski brodovi odavno su prevaziđeni, a zbog situacije na Krimu Francuska je odbila da im isporuči dva nosača helikoptera. Očekuje se na kraju da će Pariz ipak isporučiti Moskvi te nosače ili neku zamenu za njih. Bilo kako bilo, baš kao i u doba SSSR ruska pomorska snaga uzda se u podmornice. Pretpostavlja se da imaju 15 nuklearnih podmornica za napad, 16 jurišnih na konvencionalni pogon, šest sa krstarećim raketama i devet opremljenih balističkim raketama. Nije poznato koliko su te podmornice spremne za akciju, ali predstavljaju ruski odgovor na nuklearni napad. Takođe se pretpostavlja da su devet podmornica sa balističkim raketama najspremnije za akciju. Rusija ima velike planove za svoju mornaricu, ali dobar deo toga nije otišlo dalje od planova. Nekoliko najmodernijih podmornica već se konstruišu, ali nosač aviona i razarači, zbog nedostatka sredstava, postoje samo u nacrtima.
Na četvrtom mestu po jačini svoje mornarice nalazi se nekadašnja mornarička svetska sila bez premca - Velika Britanija. Danas nekadašnji vladari sveta u mornarici imaju samo 33.400 mornara i 2.600 rezervista. Kraljevska mornarica poseduje tri velika jurišna amfibijska broda, 19 fregata i razarača, sedam podmornica za nuklearne napade i četiri atomske podmornice sa nuklearnim balističkim raketama. Nedavno su u Britansku flotu uplovila dva najnovija nosača aviona - HMS Kvin Elizabet i HMS Princ od Velsa. Ta dva nosača, svaki težak kad je ukrcan po 70.000 tona su najveći brodovi koji su ikad jedrili u Kraljevskoj mornarici. Svaki od ovih nosača može da ponese i do 36 aviona F-35B lovca bombardera i izvestan broj helikoptera. A na petom mestu po snazi mornarice nalazi se Japan. Odnosno, Japan i nema pravu mornaricu jer njihova mornarica zapošljava civilne službenike.
Bilo kako bilo, ta je mornarica jedna od najvećih i najprofesionalnijih koje postoje na svetu. Imaju 114 brodova i 45.800 civilnih mornara u ulozi vojnika. Flota ima 46 razarača, a to je više od onog što imaju Britanci i Francuzi zajedno. Ti razarači, a i ostatak brodova, glavni su odbrambeni kišobran od balističkih raketa Severne Koreje. Japanske podmornice, brod po brod, su jedne od najboljin na svetu. Imaju 16 podmornica na konvencionalni pogon koje mogu da ostanu duže pod vodom od bilo koje podmornice tog tipa. Japan je nedavno najavio da će izgraditi još 22 podmornice kao odgovor na jačanje kineske flote.
ANTRFILE:
Rusija kontroliše Crno more
Otkako je anektirala Krim Rusija steže kontrolu po Crnom moru, makar na svojim obalama, a praktično su preuzeli Azovsko more čija zapadnu obala pripada Ukrajini. Turci drže Bosfor i Dardanele. Zajedno te dve zemlje imaju na oku kretanje zapadnih ratnih brodova. Novembra prošle godine Ruska flota zaplenila je nekoliko brodova ukrajinske mornarice koji su uplovljavali kroz moreuz Kerčenski prolaz. Moskva tvrdi da je Ukrajina poslala te brodove kao provokaciju, a to uopšte nije daleko od istine.
Po ugovoru iz 2003. godine mornarice obe zemlje, i trgovačka i ratna, imaju kompletnu slobodu prolaza kroz Kerčenski moreuz. Ali, zauzimanjem Krima Rusija je u praksi preuzela kontrolu nad Azovskim morem. Potpuna superiornost ruske mornarice ne ostavlja ukrajinskoj nikakve mogućnosti da potvrdi svoja prava. Prošlog maja Rusija je pustila u promet most koji spaja Krim sa ostatkom Rusije i tako je Moskva još više došla u posed Azovskog mora. Most je inače koštao četiri milijarde dolara.
Za vreme izgradnje mosta Rusija je uvela restrikcije u prolazi ispod njega, a nakon što je most završen te restrikcije su ostale, ili su pooštrene, jer postoji mogućnost da Ukrajinci dignu most u vazduh. Ta mogućnost rušenja mosta nije ni malo nelogična. A da bi bilo koji brod ušao u Crno more mora da se najavi unapred turskim vlastima koji izdaju dozvolu prolaza. Nekoliko američkih ratnih brodova uplovilo je u Crno more da bi pokazali odlučnost da budu prisutni, ali s vojne tačke gledišta ne bi imali mnogo šanski u ruskom vodenom dvorištu. Naravno, uvek mogu u slučaju potrebe da se povuku ka turskoj obali Crnog mora.