KiM

Kako je Vučić, koji je izdao Srbe na KiM, dobio veliku konkurenciju u Slobodanu Petroviću

Juda protiv Jude

Režim Aleksandra Vučića truli, bliži mu se kraj. Na njega sve žešće kidišu prethodnici koji su tek sa njim na vlasti shvatili šta su sve mogli nekažnjeno da čine u Srbiji. Priliku koja je na pomolu, ovaj put ne žele da propuste.

Ivan Maksimović (dopisnik iz Kosovske Mitrovice)

Smrad sopstvene političke truleži oseća i Vučić. Na skupu podrške u Beogradu 17. aprila, stranka koja broji 700.000 članova okupila je 140.000 ljudi, prema procenama režima a od toga veliki broj njih koji su došli u okviru "radne obaveze", primorani. Dakle i zvanično pet puta manje nego što ih je evidentirano. Samo sa KiM ka Beogradu tog dana uputila su se 42 autobusa, prevozeći jednu manje od "naručenih" devet hiljada "pristalica". Mnogi od njih duboko ogorčeni na sebe, gotovo do fizičkog samokažnjavanja, prema sopstvenim iskazima, bolje reći otvorenom jadikovanju na ulici. Sa njima, kako navode prisutni, stigao je i jedan broj Albanaca sa KiM (tvrde i do hiljadu ali preciznog prebrojavanja zvanično nema).

Strah od gubitka apsolutne moći i ranjiva izloženost recipročnom sankcionisanju sopstvene kriminalno-političke bahatosti, kao i svakog drugog diktatora, Vučića pretvara u žestokog progonitelja oponenata. A oni su sve glasniji. Neki su, čini se, pomislili da će Vučić biti svrgnut odmah nakon ubistva Olivera Ivanovića, poput Rade Trajković, koja ga je istog momenta teško optužila da upravo on stoji iza tog zločina. Usledio je žestok napad na nju od strane jednog Vučićevog ministra na osnovu čega joj je drugi Vučićev ministar odredio policijsku zaštitu. Na listi prozvanih, a to znači sa nacrtanom metom na čelu svake glave koja se uzdigne iz gomile, našli su se i drugi poput urednika BIRN-a, Slobodana Georgieva. Svi prozvani mobilisali su u svoju zaštitu američke predstavnike administracije i medija u Srbiji, i sada se osećaju sigurno. Protiveći se Vučiću pozivali su se na njegovu izdaju Kosova i Metohije ili njihove "napore" da sačuvaju srpski narod koji se sve više osipa, verovatno usled tolike brige...

I "nema veze" što je svako od njih na svetsku političku pijacu izneo na tezgu, po veoma povoljnoj ceni, onoliko Kosova i Metohije koliko je mogao da dograbi iza ograde zakona i istorije. Među tim tezgarošima ima i onih koji se na Vučića ne obaziru previše. Sa "najbogatijom ponudom" svakako se ističe Slobodan Petrović, predsednik Samostalne liberalne stranke. Prve od Srba registrovane prema zakonima takozvane "republike Kosovo". U srpskoj javnosti Petrović nije dovoljno poznat, pa i ono malo što se o njemu zna pogrešno je.

U poslednje vreme je u javnost dospeo nakon što ga je Vučić prozvao navodno zbog obezbeđivanja kvoruma prilikom usvajanja Platforme za dijalog o "konačnom, sveobuhvatnom i zakonski obavezujućem sporazumu o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije" a od strane separatističke "Skupštine" na KiM.

"To je najsramniji papir izglasan protiv Srba u prethodnih nekoliko decenija, a Srbin im je dao kvorum, on je bio 61. u kosovskoj Skupštini. Taj Srbin je Slobodan Petrović, koji podržava 1 od 5 miliona, koji protestuje protiv države Srbije i Srpske liste. Taj im je dao kvorum", istakao je Vučić bez mogućnosti da se kontroliše u napadima na svoje protivnike i kada oni među sobom nisu povezani.

Teško je reći šta je sramnije što je izglasano protiv Srba i to samo u poslednjih nekoliko godina od strane albanskih secesionista. Tu su penzije "ratnim veteranima" terorističke "OVK", koalicija sa Ramušem Haradinajem koja muje obezbedila aktuelno mesto u tamošnjoj političkoj postavi, zatim ukidanje srpskih institucija a uspostavljanje separatističkih i na svakom od tih sramnih papira nalazi se potpis Vučićeve "Srpske liste".

No, Petrović se otvorenim pismom obratio Vučiću tvrdnjom da iznosi neistine o njemu i da on nije glasao za tu Platformu već da je bio uzdržan. "Srpska lista" je ipak ostala pri svom stavu i navodima da su Samostalna liberalna stranka i Slobodan Petrović glasali za demarkaciju takozvane Republike Kosovo sa Makedonijom, Albanijom i Crnom Gorom, čime su najdirektnije prekršili i pljunuli na Ustav Srbije".

Vučićeva lista je odavno usvojila grub, uvredljiv i neistinit rečnik pa ga je upotrebila i ovaj put. Naime, upravo je "Srpska lista" obezbedila kvorum i, kako su preneli albanski mediji sa KiM, glasom poslanika ove liste, Adema Hodže iz Gore koji je i predsednik privremenog organa opštine po sistemu Republike Srbije, demarkacija je ratifikovana posle dugog perioda kriza iz koje se drugačije nije moglo izaći.

Dakle, suštinske razlike među njima nema! Čak su sličnosti tolike da je i to iznenađujuće.

Nekoliko dana nakon Vučićevih prozivki, Slobodan Petrović se u Prištini potukao sa Milanom Kostićem, članom "SL" koja zbog svog perfomansa o navodnim otkazima na funkcije u separatističkoj "Vladi" postaje sve nervoznija jer je prostor za delovanje ostao upražnjen, a to umeju da iskoriste oni koji nisu njihovi članovi, poput Petrovića čiji ljudi polako preuzimaju funkcije koje su Vučićevi izaslanici ispustili iz ruku. Ovom tučom Srbima, koji ne priznaju ni jednog od učesnika u separatističkim kvazi-institucijama za svog predstavnika, naneta je najveća šteta i to u gradu koji je za njih, običan narod, i posle 20 godina zabranjen.

Albanska javnost je na događaj gledala sa podsmehom dok srpska nije znala kako da reaguje. Pre svega jer je Petrović malo poznat i to pogrešno s obzirom da su ga mediji prenosili u nedostatku "druge strane" i tako veštački davali legitimitet institucionalizaciji albanskog separatizma. Zanimljivo je i to što je Petrović nedovoljno poznat čak i među Srbima u svom gradu, Prištini. Među onima koji su vodili aktivan društveni život, Petrović predstavlja socijalnog anonimusa. Nešto malo sećanja na njega iz perioda pre NATO agresije, nisu ni malo lepa. Naprotiv. Izvor Magazina Tabloid kaže da ga pamti po tome što je sa balkona zgrada krao patike... kasnije je počeo da radi kao obezbeđenje u sportskom centru "Boro i Ramiz" u Prištini ,za šta je preporuka bila njegova prgavost i stalna raspoloženost za fizičkim obračunavanjem.

Nakon NATO agresije izbegao je iz Prištine i izvestan period živeo u Nišu. U vreme kada je Nebojša Čović upravljao Koordinacionim telom za Kosovo i Metohiju, i Slobodan Petrović vidi za sebe priliku da se "ogradi" i proglašava se predstavnikom raseljenih. U to vreme je na ime obnove i povratka dosta novca stizalo do nadležnih institucija, nažalost najčešće ne i do onih kojima je bio namenjen. Martovski pogrom 2004. godine čini da Srbi masovno odbijaju da učestvuju u radu privremenih institucija na KiM pod upravom UNMIK-a. Jedini koji se na to usudio, na lokalnim izborima te godine, bio je Oliver Ivanović koji tada gubi poverenje i podršku naroda. No, kako je Ivanović bio "nadležan" za sever KiM, jug ostaje "prazan". Petrović ostvaruje prisne odnose a zatim postaje i kum sa Ivanovićem i Janićijevićem (obojica ubijena na isti dan i na identičan način na severu KiM.) Ubrzo u Gračanici osniva i Samostalnu liberalnu stranku, 2006. godine, 27. januara. Na Svetog Savu.

Tadašnji bojkot albanskih kvazi-izbora na celoj teritoriji Eosova i Metohiji, omogućio je njegovoj stranci 3 mesta u klupama separatista, od toga dva ministarska. Jedan od njegovih članova postao je tada ministar iako je dobio ukupno dva glasa! No, bilo je jedino bitno da neko ko sebe proglašava Srbinom, prihvati novonastalo stanje na terenu i nazove ga "realnošću".

Kada su Albanci uz podršku i nagovor SAD ilegalno proglasili nezavisnost, Petrović je svoje aktivnosti "zamrzao". Nije ih ni prekinuo ni prestao sa njima

Dan nakon pretnje oštećeno je njegovo privatno vozilo i njemu je KPS dodelila neprekidnu pratnju a promenjeno mu je i prebivalište.

To u stvari nije bio razlog. Petroviću jeste provaljeno u kuću ali je tada ukraden novac, negde oko 120.000 evra namenjenih za kampanju njegove stranke, navodi naš izvor iz Kosova Polja, dobar prijatelj Petrovićevog obezbeđenja.

Srbima u Kosovskom Pomoravlju, koje je okupio oko sebe, kao najjači adut u svim dogovorima bio je da "Amerikanci tako hoće". Često je nameštao tendere tamošnjoj kafani "Kum" a tim novcem kupovani su glasovi i podrška, objašnjava naš izvor.

U izjavi za BBC juna 2008. godine, na pitanje da li bi podržao nezavisnost Kosova, slegao je ramenima i odgovorio da je to nešto poput vremenskih prilika, ne može da utičete na to "sa druge strane, mogu da se prilagodim situaciji u kojoj se nađem". I prilagođavao se, a Albanci to umeju da cene. Za svoje zasluge 2009. godine Petrović prima nagradu "Kosovsko stablo" koja je tada po prvi put uručena nekome sa Kosova i Metohije, a namenjena je onima koji su mnogo učinili na zaokruživanju "kosovske nezavisnosti".

Od tada je Petrović redovni gost "molitvenog doručka", čuvenog događaja u organizaciji Bele kuće.

"On se oduvek šlihtao Tačiju i on je taj koji ga drži. Petrović je to debelo odrađivao. Ako je bilo neke odluke koju članovi SLS nisu hteli da podrže, on bi odmah sazivao sastanke i nagovarao ih. Tako je bilo, na primer, kada su glasali za kraj nadgledane nezavisnosti. Tada su se žestoko pobunili poslanici iz Štrpca a onda su pozvani na satanak u jedan od tamošnjih restorana pa kako ubeđivanje nije uspelo onda im je otvoreno pretio i to vrlo teško" tvrdi naš sagovornik.

Identično na način na koji će kasnije "Srpska lista" sebi obezbediti učešće u separatističkoj skupštini, koalicijom sa Ramušem Haradinajem, i Petrović se već ranije snašao potpisavši kolaicioni sporazum sa Hašimom Tačijem 19. februara 2011 godine. U intervjuu za emisiju "Kažiprst" televizije B92 marta te godine a čiji je snimak uklonjen sa interneta, Petrović doslovce kaže:

"Kada je u pitanju izbor predsednika Kosova, mi smo bili ti koji su mogli da odluče da li će biti predsednik ili neće".

Ovom trgovinom sebi je obezbedio poziciju "vicepremijera Kosova" a svojim stranačkim kolegama 8 od ukupno 120 mesta u "skupštini Eosova". Istovremeno su njegovoj stranci "na upravljanje" pripala dva separatistička ministarstva, lokalne samouprave i onog za povratak i ministarstvo rada i socijalnog staranja.

Naredne, 2012. godine, najavio je početak kampanje među Srbima na severu KiM kako bi ih naterao da masovnije podnose zahteve za pribavljanje "kosovskih dokumenata" čime bi se širila nadležnost albanskih separatista i na sever pokrajine. Bio je to period žestokih obračuna Srba sa barikada i snaga KFOR-a koje su u više navrata otvarale vatru na nenaoružan narod koji se borio potiv tih istih kvazi-institucija. Petrović je uspeo da ubedi Adrianu Hodžić da postane član njegove stranke i da mu pomogne u otvaranju albanskih administativnih centara. Osnovna namera je bila da se otvori jedna kancelarija kako bi moglo da se prikaže da Srbi tamo ipak žele "kosovske lične karte"...

Odbijanje Srba sa severa Kosova i Metohije da se "integrišu" u sistem albanskih separatista i njihovu tvorevinu, Petrović je nazvao sebičnim jer "koriste nešto bolju poziciju i ne pokazuju interesovanje za Srbe južno od Ibra". Time je jasno implicirao ideju da bi oni, usled "razumevanja", trebali da pogoršaju svoj položaj.

Za sve to vreme on će se držati priče kako "rešava probleme Srba u pokrajini" ali ga ni jednom nećemo videti kraj Srba koji su zapali u neki problem ili opljačkani i napadnuti.

Govoreći o povratku Srba Petrović je u TV emisiji "Kažiprst" rekao da je ta stranka, koja je vodila ministarstvo za povratak pri sistemu uprave albanskih separatista "napravila najbolje rezultate u obezbeđivanju uslova za povratak" time što je to "ministartsvo" tokom dve i po godine "uradilo 300 stambenih jedinica" što su vanredni rezultati...

Međutim, "stvaranje uslova" ne znači i uspešno sproveden povratak. Tako da, osim podloge za političke izjave kod medija pognute glave ili onih "poslušnih", ovde baš nikakvih rezultata nema a da bi išli u korist povratnika. Takođe, izgradnja ovih stambenih jedinica bila je prva prilika da Hašim Tači u jednoj srpskoj sredini nakon rata položi kamen temeljac i tako u svetu zadobije ogromno političko poverenje i prikaže kako je ukupno stanje bitno poboljšano.

Što se samih stanova tiče, ni jedna zgrada nije sagrađena na imanju koje su Srbi napustili već u sredinama u kojima su oni brojniji. Tako da se tu ne radi o povratku već više o preseljenju Srba. Tehnički možda bi se moglo govoriti i o povratku u širem smislu, vraćanju na KiM, ali čak ni to nije slučaj. Pre svega zato što su u te stambene jedinice useljeni oni Srbi koji su već prognani iz svojih kuća, gradova i sela i godinama živeli u okolini kao podstanari ili u izbegličkim naseljima. Jedan broj onih koji su preuzeli ključeve novih stanova ubrzo su se vratili u mesta u kojima su živeli kao raseljena lica. Ne samo da nikakvog posla nije bilo već su stanove morali sami da greju a nestašice vode trajale su i duže od nedelju dana neprekidno. Sa takvim "uslovima za povratak" ne čudi što se za sve vreme Petrovićevog angažovanja, kao i njegovih stranačkih kolega kasnije priključenih "Srpskoj listi", povratak mogao smatrati uspešnim tek u jednom procentu u odnosu na broj prognanih, do danas, prema rečima Dalibora Jevtića, bivšeg Petrovićevog kolege.

Od tek načetih Petrovićevih zasluga, treba navesti i angažman u takozvanoj "Kosovskoj agenciji za privatizaciju". Onoj koja je ilegalnim radnjama rasprodala svu pokretnu i nepokretnu imovinu države Srbije ali i privatnih lica na Kosovu i Metohiji. Izvor Magazina Tabloid podseća da je Petrović bio i jedan od glavnih ljudi u toj Agenciji.

Diletantskim i nerazumnim potezima Vučić je preko "Srpke liste" izgubio i ono malo što je držao u rukama a ako Petrović išta ume, to je da koristi takve prilike.