Istinom do pravde

Iz knjige "Sedam Njegoševih sahrana" Slobodana Kljakića i Ratka Pekovića (7)

Forsiranje Lovćena

Publicističko delo "Sedam Njegoševih sahrana", autora Slobodana Kljakića novinara "Politike" i Ratka Pekovića, književnog istoričara (1942 - 2014. godine), izdata je 2013. godine, u vreme kad su Srbija i Crna Gora trebali zajedno da slave veliki jubilej, 200 godina od rođenja Petra Petrovića Njegoša. Ali, u vreme velikih deoba, ni taj jubilej nije slavljen kako treba. Knjiga "Sedam Njegoševih sahrana" govori o neverovatnoj sudbini lovćenske kapele, mesta gde je Njegoš sahranjen po svojoj izričitoj želji 27. avgusta 1855. godine. Od tog momenta, do današnjih dana, ne prestaju obračuni i sa njegovim delom i sa tako neobičnim mestom gde veliki pesnik i državnik počiva. Danas, skoro vek i po kasnije, Njegoša i dalje čereče i "tumače" prema prolaznim političkim i ideološkim potrebama. Magazin Tabloid objavljuje u nastavcima odabrane delove iz ovog izvanrednog publicističkog dela, uz saglasnost izdavača

Slobodan Kljakić, Ratko Peković

Posle rata, ideje o podizanju spomenika Njegošu, sada ne u Beogradu, nego na Cetinju, oživljene su u vreme obeležavanje stogodišnjice Vladičine smrti, 1951. godine. Tako je otvoreno i pitanje podizanja mauzoleja na Lovćenu.

(A što se spomenika tiče, vajar Sreten Stojanović, raniji pripadnik organizacije „Mlada Bosna", samoinicijativno je uradio Njegoševu skulpturu, koja je postavljena i otkrivena 1956. godine u parku ispred Crnogorskog narodnog pozorišta u Titogradu. Isti spomenik je odliven i postavljen 29. juna 1994. godine u Beogradu, u parku na Studentskom trgu, između zgrade Kapetan Mišinog zdanja - Rektorata Beogradskog univerziteta - i zgrade Filozofskog fakulteta. Stojanovićev spomenik, prema oceni stručne kritike, spada u njegova bolja skulptorska rešenja.

Za današnjeg čitaoca može biti zanimljiv podatak da je Stojanovićev spomenik Karađorđu prvo postavljen u Titogradu, iste, 1956. godine, a tek kasnije, 1984. godine, na Vračaru u Beogradu, na Svetosavskom platou, pored Narodne biblioteke Srbije i ispred kasnije sagrađenog Hrama Svetog Save.

Docnije su Njegoševe spomenike i biste radili mnogi vajari - Matija Vuković u Aranđelovcu i Danilovgradu, Pavle Pejović u Prištini, Risto Stijović, Luka Tomanović, Vladimir Jokanović i drugi, a u izradi raznih medalja, spomenica i plaketa s Njegoševim likom ogledali su se i mnogi drugi autori, no to je tema koja izlazi iz okvira ove knjige.)

Povodom stogodišnjice Njegoševe smrti, koja je obeležena 1951. godine, održano je, ne samo na Cetinju, nego i u drugim mestima Jugoslavije, niz manifestacija i programa, uz učešće najuglednijih imena tadašnje političke, kulturne i umetničke scene. Bila je to prilika da se iznese neka vrsta sintetičkog pogleda na značaj Njegoševog dela jedan vek posle njegovog rođenja, dok su na drugoj strani umetnici u različitim oblastima, od slikarstva, preko pozorišta, do filma, nastojali da se svojim delima na najbolji način oduže velikom filozofu, pesniku i vladici.

Sve se to zbivalo u krajnje komplikovanim međunarodnim i unutrašnjim političkim okolnostima, pošto je sukob Jugoslavije sa Sovjetskim Savezom i državama članicama Informbiroa bio na vrhuncu, dok su odnosi sa zemljama Zapada bili krajnje zategnuti zbog presude izrečene zagrebačkom nadbiskupu Stepincu, što su Vatikan i države u kojima je snažan katolički uticaj, koristile da Jugoslaviju izlože najžešćim političkim i ekonomskim pritiscima. Bilo je to više nego pogodno tlo da i svečanosti posvećene stogodišnjici Njegoševog rođenja budu pritisnute i logikom dnevne politike.

Ideja o spomeniku na Cetinju

Prethodne godine je obnovljena i ideja da se ispred Biljarde na Cetinju vladici Njegošu podigne spomenik.

„Tačno je", piše Danilo Lekić u titogradskoj Pobjedi, 3. septembra 1950. godine, „da je Lovćen najveličanstveniji prirodni spomenik Njegošu na kome je sahranjen po sopstvenoj želji, svjestan da mu je tamo mjesto pošto ga je priroda, kako sam kaže 'nad milionima i dušom i tijelom ukrasila'. Međutim, Njegoš je na Cetinju živio i radio, patio i radovao se, pa je prirodno da se njegovim kultom napaja naš narod, gledajući njegov spomenik na Cetinju koji nije bio podignut za vrijeme stare Jugoslavije, iako je bilo predviđeno prilikom prenosa njegovih kostiju na Lovćen 1925. godine".

Iz ovih Lekićevih reči jasno je da su vlasti Crne Gore tokom 1950. godine bile vođene idejom da spomenik (podvukli autori) Njegošu bude podignut na Cetinju, a ne na Lovćenu, što je verovatno podrazumevalo da ni njegove kosti ne budu dirane.

Pošto su u to vreme već uveliko pripremane manifestacije kojima će 1951. biti obeležen vek od Njegoševe smrti, Odbor za proslavu Njegoševe stogodišnjice obratio se najpoznatijim jugoslovenskim skulptorima s pozivom da ponude idejnu skicu spomenika. Neki su se oglušili na poziv, a idejne skice onih koji su se pozivu odazvali nisu zadovoljile kriterijume i nisu prihvaćene.

Za ovaj deo knjige korišćeni su tekstovi objavljeni pod naslovom Sumrak Lovćena u tematskom dvobroju 27/28 časopisa Umetnost, za 1971. godinu, koji je bio zabranjen; reprint tog izdanja objavljen je 1989. godine.„MAUZOLEJ TAMO GDJE JE SADA KAPELICA"

Početkom septembra 1951. godine, tokom trodnevnih svečanosti, obeležena je stogodišnjica Njegoševe smrti. Centralna proslava, „uz učešće gostiju iz svih republika u Jugoslaviji i iz Slobodne Teritorije Trsta, održana je na Cetinju".

Prvog dana proslave, na svečanoj akademiji je govorio Blažo Jovanović, predsednik Vlade Crne Gore.

Ako sudimo na osnovu dokumentacije objavljene u studiji Ljubomira Durkovića-Jakšića Njegoš i Lovćen i u zabranjenom broju časopisa Umetnost, ovakva poruka upućena Meštroviću iz Titograda, a čiji su delovi objavljeni u Borbi, pogotovo detalj „taj mauzolej postavili bi na vrhu Lovćena tamo gdje je sada kapelica", nisu izazvali nikakvu javnu reakciju. U dosadašnjim rekonstrukcijama ovog pitanja nije objavljeno ni neko reagovanje iz okrilja Srpske pravoslavne crkve, na čijem se čelu tada nalazio patrijarh Vikentije II (mirsko ime Vitomir Prodanov).

Da li je objavljivanje negativnih komentara eventualno tada svemoćnog Agitpropa kojim je rukovodio Milovan Đilas, mogu da potvrde ili opovrgnu samo buduća istraživanja. Što se tiče reagovanja SPC, o njima mogu da svedoče samo dokumenti koji su za javnost i sada nedostupni.

Jedna reakcija ipak je usledila, i to od tadašnjeg upravnika Meštrovićevog imanja, Cvite Fiskovića, koji će kasnije postati direktor Konzervatorskog zavoda za Dalmaciju sa sedištem u Splitu. Očigledno izazvan informacijom objavljenom u Borbi da će Meštrovićev spomenik biti podignut umesto kapele, Fisković se u jesen 1952. godine uputio na Lovćen, o čemu je obavestio Meštrovića, koji mu u pismu upućenom iz Njujorka 13. novembra poručuje: „...Iznenadilo me da ste se po ovakvom vremenu penjali na Lovćen, a kad već jeste želio bih ćuti i vaše mišljenje gdje i kako treba postaviti Njegošev spomenik? Što se mene tiče, stvar vam stoji ovako: kako onda kad su me Crnogorci pitali da li bi spomenik učinio tako i sada, mislim da spomenik Njegošu ne spada ni u Cetinje, ni u Podgoricu i ni u jedno drugo profano mjesto - nego baš na Lovćen. Bez obzira na sve, uprkos gromu i oluji, jer 'oro gnijezdo..."

Fisković je odgovorio Meštroviću: „...Možda je i sama pomisao 'spomenik vrh gore' pomalo teatralna - ja sam lično mišljenja da bi spomenik trebalo postaviti u Cetinju ili u samom pjesnikovom zavičaju - Njegušima. Smatram da Lovćen sa svojim krajolikom ne odgovara spomeniku, a vrlo je važno uklopiti spomenik u ambijent. To je tim osjetljivije, što će se vaše dlijeto za stalno i čvrsto povezati s Njegoševim perom - pa bi bilo šteta da okvir novog spomenika bude forsiran..."

Glas Cvite Fiskovića je, nažalost, bio usamljen.

Vlada Crne Gore je, dakle, odlučila da spomenik bude mauzolej i da se on nađe na mestu gde se nalazila Njegoševa kapela. Razume se da je takva odluka razgalila Meštrovićevo srce, zbog čega je u pismu Blažu Jovanoviću, upućenom 8. juna 1952. godine, izrazio zadovoljstvo što se Vlada Crne Gore slaže „da spomenik bude u formi mauzoleja, kao što sam ga ja i prvi put zamišljao, a njegova bi figura bila centar i jedina ukras građevine iznutra".

„Nije meni ni onda, kao ni sada, lebdio pred očima vladika Rade, ni vladalac Crne Gore, već pjesnik Njegoš, koji je svojim intelektom i pjesničkim darom sakupio i dao umjetničku formu vijencu filozofije i duhovnosti naroda Crne Gore. Ja sam ga tada zamišljao s orlom - a čini mi se da ću i sada ostati pri tome - koji se diže u visine i s visine osmatra, jer 'Oro gnijezdo vrh timora vije...' kako to reče njegov duhovni drug, Mažuranić na hrvatskoj strani", objasnio je Meštrović u ovom pismu, iznoseći u krokiju ideju o budućem mauzoleju. Zatražio je da kod njega dođe arhitekta Harold Bilinić, koji je poznavao njegov način rada, te da mu donese „potrebite podatke o veličini i formi terena, o mogućnosti da li se vanjski dio građevine može izvesti od kamena koji bi se lomio na samom Lovćenu, što bi znatno smanjilo troškove, i konačno da mi donese planove moje ranije osnove (projekta mauzoleja na Lovćenu iz 1925. godine - primedba autora), ako bi se ti planovi našli u mojoj kući u Splitu ili u Zagrebu. (...) Samo klesanje kipa, prema mom modelu, povjerili bi kiparu Krstuloviću, koji je već za me radio", poručio je Meštrović, stavljajući do znanja da od honorara ne traži ništa osim „krišku sira il' pleće od ovna". Predložio je i da za izradu Njegoševe figure u kamenu „došao bi u obzir ili jablanički granit ili kamen iz Segeta kod Trogira".

Spomenik dotad nepoznat Evropi

Meštrović je kopiju ovog pisma poslao i ambasadoru Popoviću, koji mu je odgovorio tek 8. jula. Pravdajući se dužim odsustvom iz Vašingtona, Popović je izrazio uverenje da će kipareva „zamisao o Njegoševom spomeniku u najskorije vrijeme biti realizovana". I zaista, predsednik Vlade Crne Gore Blažo Jovanović poručuje Meštroviću, u pismu od 30. avgusta, „da smo potpuno saglasni u pogledu idejne strane spomenika Njegošu". Obavestio ga je i da je arhitekta Bilinić već obavio sve predradnje na Lovćenu i da se „kipar Krstulović takođe primio da radi kip, prema Vašem modelu".

Zahvaljujući tome, Meštroviću je brzo dostavljen elaborat njegovog starog projekta, pronađen u vajarevoj kući u Zagrebu. U pošiljci koju mu je doneo arhitekta Bilinić bile su i fotografije Njegoševih portreta i druge slike, kao i snimci terena Lovćena na kojima bi se nalazio mauzolej, uz propratna obaveštenja o lovćenskom kamenu koji bi bio upotrebljen za samu građevinu.

Prvobitna ideja iz 1950. godine, da spomenik Njegošu bude podignut na Cetinju, već je u proleće 1952. godine, kao što vidimo, prerasla u odluku crnogorskih vlasti da se na Lovćenu, na mestu gde je kapela, umesto nje izgradi Meštrovićev mauzolej.

Domaćoj javnosti je izgled građevine opisan 2. februara 1953. godine u Borbi, čiji je saradnik Zdravko Pečar posetio Meštrovića u američkom gradu Sirakuzi. Pečar je bio veliki zaljubljenik u umetnosti i potonji diplomata koji će biti jugoslovenski ambasador u sedam država Afrike, a i izvanredno obaveštena ličnost. On je saopštio gde će se nalaziti Meštrovićev rad: „Spomenik će stajati na mestu na kome se danas nalazi Njegošev grob, na vrhu Lovćena."

„Lik Njegoša koji će po Meštrovićevoj studiji (onoj koju odobri Vlada Crne Gore) izraditi u granitu jedan od njegovih đaka u Splitu težiće oko tri hiljade kilograma. Taj teret trebaće dopremiti na visinu od 1.660 metara gde će biti spomenik", izvestio je Pečar. Sama gradnja će morati da traje dve do tri godine, pošto će se godišnje najviše moći raditi šest meseci, upozorio je dopisnik Borbe, koji naglašava:

„Zamisao spomenika je takva da bi to delo prkosilo svakom vremenu. Ni na jednom tako visokom i nepristupačnom vrhu Evrope ne nalazi se umetnički spomenik takvih dimenzija. Nije poznato da se ikad u istoriji Evrope nešto slično i preduzimalo (podvukli autori)."

Istovremeno je nastavljena razmena pisama između Meštrovića i predstavnika Crne Gore, a u prepisku se uključio i Milo Jovićević, predsednik Saveta za prosvetu NR Crne Gore. Obraćajući se Meštroviću „po službenoj dužnosti", Jovićević, inače general, obavestio ga je 25. juna 1953. godine da se arhitekta Bilinić dva meseca ranije vratio iz Amerike i da je predstavnike Crne Gore „detaljno upoznao" sa projektom.

Zahvaljujući tome, Meštroviću je brzo dostavljen elaborat njegovog starog projekta, pronađen u vajarevoj kući u Zagrebu. U pošiljci koju mu je doneo arhitekta Bilinić bile su i fotografije Njegoševih portreta i druge slike, kao i snimci terena Lovćena na kojima bi se nalazio mauzolej, uz propratna obaveštenja o lovćenskom kamenu koji bi bio upotrebljen za samu građevinu.

Prvobitna ideja iz 1950. godine, da spomenik Njegošu bude podignut na Cetinju, već je u proleće 1952. godine, kao što vidimo, prerasla u odluku crnogorskih vlasti da se na Lovćenu, na mestu gde je kapela, umesto nje izgradi Meštrovićev mauzolej.

Spomenik je isklesan iz granitnog bloka teškog 40 tona, dopremljenog iz Jablanice specijalnom kompozicijom do Dubrovnika, odakle je plovnom dizalicom prevezen do Splita. Koliko je rad bio obiman i zamašan, vidi se po tome što je Krstulović sa svoja tri saradnika radio na njemu punih 28 meseci. Spomenik je gotov i uskoro će se preneti na Lovćen, gde će biti postavljen na vrh Njegoševog mauzoleja."

Statua je preneta na Cetinje

Titogradska Pobjeda je 1. septembra 1957. godine donela ovu vest: „Poslije dvodnevnog putovanja od Splita (...) Njegoševa statua, koja treba da bude postavljena u budućem mauzoleju na Lovćenu, najzad je prispjela u Cetinje.

Statua je putovala morem na dizalici koju je vukao remorker 'Proleter'. Od Budve, gdje je brod pristao, skulptura je do Cetinja prenesena na velikoj prikolici kamiona marke 'Faun'. Put je bio naporan. Kamion sa teretom od 28.000 kilograma, koliko je statua teška, veoma se oprezno kretao.

Iako je na putu bilo prilično oštrih okuka, a mjestimice i nesigurnog puta, kamion je uspješno, poslije šest časova putovanja, stigao u Cetinje. Zapakovana statua smještena je u dvorište Državnog muzeja, gdje će ostati do završetka radova na Njegoševom mauzoleju na Lovćenu."

Posle dvogodišnjeg zatišja, Borba 5. juna 1959. obaveštava da će uskoro iz Splita na Cetinje biti prenete gigantske karijatide za Njegošev mauzolej, „gde će se pridružiti velikoj Njegoševoj figuri".

„Jedan od najgrandioznijih umetničkih poduhvata našega vremena, podizanje mauzoleja velikom jugoslovenskom pesniku na strmom Jezerskom Vrhu Lovćena, gotovo 1.800 metara nad morem, uspešno se ostvaruje. (...)

Na Ivanovim Koritima pod vrhom Lovćena uz cestu već leže velike u živom jablaničkom granitu isklesane stene za gradnju mauzoleja. To su celoviti klesanici: dugi dva, tri i četiri metra, teški do četrnaest tona. (...)

Pod samim Jezerskim Vrhom, čije se strane strmo spuštaju u dubinu, započet je rad na tunelu kroz stene, dugom 120 metara. (...)

Plato sa ogradom, dug 65 i mauzolej dug 37 metara, zauzeće po širini i dužini ceo zaravnjen vrh planine i da „Njegoševa statua za mauzolej na Lovćenu prispjela na Cetinje", (Pobjeda, 1. septembar 1957.). "Mauzolej će biti visok 11 metara", pisala je Borba, najavljujući za to leto Meštrovićev „neodložni dolazak u domovinu".

„Ivan Meštrović doputovao u Zagreb", javio je taj list u broju od 4-5. jula. Posle mesec dana boravio je na ostrvu Veliki Lošinj, gde je s njim razgovarao dopisnik Politike iz Zagreba, Stevo Ostojić.

„Prvi dodir s novom Jugoslavijom ispunio ga je radošću. On ne krije reči zadovoljstva što je taj susret potvrdio njegovu nadu da naša stvarnost nije onakva kakvu je ponegde prikazuju", prenela je Politika.

„U poslednje vreme izradio je više javnih monumenata za Jugoslaviju. Najznačajniji je, nesumnjivo, mauzolej na Lovćenu.

Ako budem živ nastojaću da dođem na njegovo otvaranje iduće godine. (...)

Obradovao se kada sam mu pokazao reportažu u 'Politici' o vraćanju makete 'Kosovskog hrama', izgubljene posle Svetske izložbe u Filadelfiji 1926. godine. I zažalio što ne može prisustvovati njenom prenošenju u Narodni muzej u Beogradu. Dan odlaska iz Jugoslavije, 16. avgust, približio se. (...)

Najznažajniji utisak za vreme njegovog dosadašnjeg boravka u Jugoslaviji Meštrović je poneo sa Briona. Viđenje i razgovori sa predsednikom Titom otvorili su mu nove vidike. Ličnost Tita impresionirala ga je duboko.

To je najveći čovek koga su u čitavoj svojoj istoriji imali Srbi i Hrvati i ostali naši narodi - zajedno!"

Posle desetak dana, 20. avgusta, Politika je obavestila da su sa Meštrovićem razgovarali i članovi Saveta za kulturu i umetnost NR Crne Gore, a 21. avgusta objavljena je vest da je čuveni vajar otputovao iz Splita i da će se preko Pariza vratiti u Ameriku.

Dva meseca docnije, 22. oktobra 1959. godine u 19 sati, Dnevni informativni bilten agencije Tanjug, interno glasilo namenjeno uskom krugu korisnika, preneo je vest emitovanu iz Beča, prenoseći delove Meštrovićevog intervjua sa urednicima lista hrvatskih političkih emigranata Nova Hrvatska.

Meštrovićevi nepovoljni utisci iz Jugoslavije

U tom razgovoru on je izneo veoma negativne utiske posle posete Jugoslaviji, saopštavajući da se sreo sa kardinalom Stepincem i predsednikom Titom. Meštrović je izrazio nezadovoljstvo što mu nije priređen svečani doček i što „na kolodvor nisu došli ni Krleža ni Augustinčić". Za vreme boravka u domovini nije ga posetio nijedan Srbin iz Hrvatske, a u Splitu su mu došli na „podvorenja" „samo" dvojica članova SANU. Primetio je i da se na vodećim položajima nalazi veliki broj Srba.

Bilten Tanjuga opsežno navodi Meštrovićevu ocenu političke situacije u Jugoslaviji, saopštenu Novoj Hrvatskoj:

„Iznoseći svoj sud o političkim problemima u Hrvatskoj - podvlači list - prof. Meštrović je oštro naglasio da je osnovni problem isti kao i ranije - tj. odnosi Srba i Hrvata. On tvrdi da je antagonizam u tim odnosima neverovatno veliki i da čak u komunističkoj partiji dominiraju sukobi nacionalnog karaktera. U vezi s tim, prof. Meštrović je opširno pričao o infiltraciji Srba u Hrvatskoj, za koju on misli da nije možda toliko deo svesne politike, koliko deo ukorenjene tradicije. On je rekao da se Južna Hrvatska drži mnogo bolje nego Severna. Tu je prof. Meštrović uporedio Zagreb i Split i izjavio da su 'Zagrepčani previše neodlučni i mekani. U Splitu nema Srba na vodećim položajima, a u Rijeci ih je sve manje. Donedavno je u riječkom NO-u bilo oko 50 Srba, a sada ih je tek oko 20.

Primetno je, bar ako se sudi na osnovu teksta objavljenog u Biltenu, da Meštrović u razgovoru za Novu Hrvatsku uopšte nije pomenuo Njegošev mauzolej.

Prošlo je od tada bezmalo dve godine, a u novopokrenutoj beogradskoj reviji Danas započeta je rasprava o Meštrovićevoj umetnosti, što je neminovno vodilo problematizovanju i produbljenoj kritici ideje o uklanjanju Njegoševe kapele sa Lovćena. Usledile su potom i u drugim glasilima ankete o tome da li mauzolej treba postaviti na Jezerski vrh ili na Cetinje, tako da su polemike na ovu temu duže od jedne decenije dramatično potresale domaću kulturnu i političku javnost (pa i deo svetske javnosti).

(Nastavak u sledećem broju)