Feljton

Oslobođenje Južne Srbije (2)

Južna Srbija je kolevka Srbije, u njoj se začela Srpska država, koja je pod dinastijom Nemanjića trajala gotovo tri veka. Kad je bila u svom zenitu, pod carom Dušanom, izlazila je na tri mora. Prodorom azijatskog plemena Turaka na Balkansko poluostrvo, Srpska država je prestala da postoji. Srpskom narodu je trebalo gotovo pet vekova da ponovo formira svoju državu, ovoga puta na severu, bez svojih istorijskih oblasti na jugu, Stare Srbije (Kosovo i Metohija) i Južne Srbije (dolina Južne Morave i Vardara, odnosno Makedonija). Nova Srbija je vodila rat protiv Turske imperije (1877/78) da povrati svoje istorijske oblasti, ali je imala uspeha samo u pogledu doline Južne Morave, dok su Kosovo i Makedonija ostale u sastavu Turske. Tako se Južna Srbija priključila Srpskoj državi sa zakašnjenjem od sedamdeset četiri godine. Srbija je uspela u prvoj četvrtini XX veka da oslobodi sve svoje teritorije od stranog okupatora i stvori novu državu - Jugoslaviju, u kojoj su živeli zajedno svi južnoslovenski narodi, naravno i Srbi. Istorija je htela da se država Jugoslavija rasturi isto posle sedamdeset četiri godine, a Srbija vrati u predratne granice. Današnja Srbija nema izlaz na more a leži na tri reke Morave. Naš feljton govori o oslobođenju doline Južne Morave, koja je danas Južna Srbija.

***

Plan za rat protiv Turske

Rat protiv Turske i oslobođenje Balkana od turskog osvajača planirao je još knez Mihailo. U tu svrhu srpski knez je sklopio saveze sa drugim balkanskim državama: s Crnom Gorom septembra 1866. godine; s bugarskim revolucionarnim odborom januara 1867; s Grčkom avgusta 1867; s Rumunijom januara 1868. godine. Ali Mihailov plan nije bio realan, jer sem Crne Gore druge balkanske držasve nisu imale vojsku za rat.

S druge strane, velike sile nisu nameravale da uđu u međusobni rat zbog „balkanskog pitanja", čak im se više isplatilo da se zbog opšteg mira ovo „istočno pitanje" prolongira i da se Otomanska imperija pre održava nego ruši.

Tako je gospodar Srbije morao da shvati da Balkansko poluostrvo nije isto što i Apeninsko, da je oslobođenje i ujedinjenje Južnih Slovena više san nego realnost, da Srbija teško da može da bude Pijemont, a on balkanski Napoleon Treći. Ako on to nije prokljuvio, Ilija Garašanin je svakako mogao da mu kaže.

Pošto je Mihailo shvatio da Srbija nije kadra da povede frontalni rat protiv Turske, sve više se orijentisao na moguću četničku akciju na teritoriji koja pripada Turskoj državi. U tom cilju njegova Vlada je organizovala poverenike za pripremanje opšte bune protiv Turaka, koji bi se kasnije stavili na čelo narodnih buna. Oni su bili pod srpskom platom i širili propagandu među rajom o opštoj buni.

No ubistvo kneza Mihaila zaustavio je ovaj plan. Milan je bio zelen a namesnici se nisu slagali u pogledu oslanjanja na velike sile: Ristić je vukao prema Rusiji a Blaznavac ka Austriji. Ristić je uspeo da ubedi Blaznavca da je budućnost Srbije savez sa Rusijom, pa je ovaj odveo još nepunoletnog Milana u Livadiju, letnju rezidenciju ruskog cara na Krimu. No taj put nije bio uspešan, jer Rusija je htela da na čelu balkanskog saveza bude iskusni crnogorski vladar Nikola a ne nesložni srpski namesnici sa maloletnim knezom. Zato ja Rusija rasturila taj savez. „Taj balkanski savez koji je pod knezom Mihailom napravila, Rusija je pod Namesništvom pokvarila. Ona je kriva i za velike pretenzije crnogorskoga kneza i za stvaranje bugarske crkve", piše Slobodan Jovanović.

Kad je Milan preuzeo presto, srpska publika je očekivala da nastavi Mihailovim putem i povede rat sa Turskom. Mladi knez, koji je još uvek bio pod kapom namesnika, uzaludno pokušavajući da ih se otarasi, i koji je brzo sazrevao i sticao sposobnost za real-politiku, procenio je da prvo mora da sredi stvari u Srbiji pa tek onda da krene u rat sa Turskom. Mlada država, još uvek međunarodno nepriznata, bila je potresana borbom za vlast, međustranačkim sukobima i korupcionaškim aferama. Prve dve afere koje je knez Milan u saradnji sa svojim predsednikom Vlade Marinovićem imao da reši bile su afera Belimarkovića i afera Prve srpske banke.

Ove afere su začete još pod Namesništvom. Afera Belimarković odnosila se na zloupotrebe otkrivene u Ministarstvu vojnom, na čijem je čelu sve četiri godine Namesničkog režima bio pukovnik Jovan Belimarković. Jedna komisija, koju je odredila Ristićeva Vlada, ustanovila je da je korupcija u Ministarstvu, koja je nanela veliku štetu državi, nastala oko nabavke vojnog materijala. Druga afera Prve srpske banke bila je u tome što je Banka davala sumnjive kredite koji nisu bili vraćeni. Na čelu Srpske banke bio je Živko Karabiberović.

U to vreme su Srbijom vladale dve familije, Babadudići i Hadžitomići. (Prva je bila vezana za Baba Dudu, a druga za Hadži Tomu.)

Pukovnik Jovan Belimarković i bankar Živko Karabiberović bili su dva glavna Babadudića. Oni su, pored svojih razgranatih rodbinskih veza, imali jake poslovne veze u beogradskoj čaršiji. Kad je Jovan Ristić pokrenuo aferu, celo pleme Babadudića stalo je vikati na Ristića da on to čini radi spasavanja svoje popularnosti i da tereti ni krive ni dužne ljude. Oni su se branili da je sve to zakuvao Jovan Ristić iz lične zainteresovanosti, „da bi pošao na ruku svojoj tazbini". Njegova tazbina, to su bili Hadžitomići, koji su takođe poslovali sa državom.

Slobodan Jovanović odbacuje ovu tezu. Ako je Ristić gonio Belimarkovića, to je moglo imati samo neki politički cilj. Naime, Belimarković je, kao i Blaznavac, bio vojnik političar. Kod kneza je kao stari Obrenovićevac stajao vrlo dobro, a Ristić nikako nije hteo da vidi novog Blaznavca. „Belimarković je imao jednu besnu ambiciju i jednu kuraž plahovitu i razmetljivu; larmadžija i kavgadžija, on je, sa svojom nakrivljenom kačketom i zasukanim brkovima, izgledao politički „pustosvat" za koga niko ne zna šta sve može učiniti." Pre će biti da Ristić nije hteo takvog čoveka u svojoj blizini, iako ga je kao ministra trpeo.

I u novoj Skupštini je Belimarkovićeva i Karabiberovićeva krivica dokazana. Oni su pokrali državu, a publika je mislila da su novac pohranili u strane banke. Na Skupštini Ristić ih nije uzeo u zaštitu, pa se činilo da im nema spasa. No, oni su iznenada našli zaštitnika u knezu Milanu. „Afera Belimarkovićeva bila je karakteristična za kneza Milana. Prvi put tada videlo se kako on malo vlada svojim simpatijama i antipatijama. One su mogle da mu sasvim pomute suđenje; on je gubio osećanje mere i pristojnosti; ako bi naišao na najmanje protivurečenje, on bi padao u jarost, i njegove simpatije ili antipatije pretvarale su se u jedan ludi inat." Tako, knez nije dao da se smeni Živko Karabiberović sa položaja predsednika skupštine, čime je automatski zaštitio od skupštinskog gonjenja ove aferaše.

Postavlja se pitanje zašto je knez stao na stranu aferaša? Moguć je odgovor da je Milan hteo da pokaže da je vladalac iznad skupštine. Uverljivije je da je Milan još tad nastojao da preuzme vojsku, a to je najbolje mogao preko Belimarkovića. Nijedan od viših oficira nije izgledao tako veran i pouzdan kao Belimarković. Moguće je da je Milan u njemu video zaštitnika dinastije.

Ove afere su potkopale autoritet kneza Milana i njegovog prvog ministra Jovana Marinovića. Umesto da gone krivce, oni su ih zaklanjali. „Seljački poslanici ostali su sablažnjeni; oni su verovali da su svi ministri lopovi, jer, iako se razlikuju po partijama, oni jedni druge brane pred Skupštinom." Čak je i svm knez Milan morao kasnije da prizna da je afera Belimarkovićeva upropastila ugled ministara u očima seljaka.

Knez Milan i Jovan Marinović su najviše strepili od starog političara Jovana Ristića i dolazećeg političara Svetozara Markovića.

Ristić je preko činovničkog aparata i policije u dobroj meri kontrolisao javni život. Policija je još uvek bila Radivojeva (Radivoje Milojković bio je Ristićev pašenog) za Čumića se mislilo da je mlad i neuk. Kad je decembra 1873. godine na Skupštinu u Kragujevcu došla grupa naoružanih seljaka, smatralo se da je to delo Ristića i Milojkovića. Posle toga je Marinović penzinisao Ristića, a knez to odmah prihvatio. Ali time nije bio uništen Ristićev uticaj.

Sa Svetozarom Markovićem bilo je znatno teže. Kad je Čumić dopustio slobodu pisanja, Marković, koji se vratio iz emigracije, pokrenuo je u Kragujevcu politički list Javnost. Nije to urađeno slučajno, jer je u Kragujevcu bila smeštena topolivnica. Dok se raniji socijalistički list Radnik bavio ekonomskim problemima, Javnost se okrenula političkim pitanjima. Ranije je Svetozar Marković mislio da narod treba prvo nahraniti i prosvetiti, pa mu tek onda dati političku slobodu, sad je smatrao obrnuto. Javnost se kritički postavila prema vlasti.

Svetozar Marković je u svojim člancima tražio velike društvene reforme. Feudalnu Srbiju treba urediti kroz samoupravu kao Švajcarsku. Saglasno sa tim, Marković se u svom programu borio za načela narodne suverenosti, nadmoćnost skupštine nad vladom, umanjenje vlasti kneza. To su bili u stvari principi Svetoandrejske skupštine, čime su se Markovićevi socijalisti približili liberalima.

Ovakvo Svetozarevo pisanje uznemirilo je i Kneza i Vladu. Pogotovo je bio ljut Milan, koji je u Svetozaru video jednog republikanca koji ugrožava dinastiju. On je još ranije od Marinovića tražio da suzbije Pelagićeve knjige, sad je tražio preduzimanje još oštrijih mera. On je video u Markoviću jednog opasnog crvenjaka i republikanca koji ugrožava dinastiju Obrenovića.

Prve mere je preduzeo ministar vojni, potpukovnik Kosta Protić. On je pod uticajem kneza otpustio iz Ministarstva kapetana Savu Grujića, koji je bio blizak liberalima i stajao na čelu družine koja je izdavala Javnost. Knez Milan je već tad zaveo kontrolu nad vojskom, tražio od ministra da zabrani „drugovanje oficira s republikancima i komuncima". Njega je vojska dovela na vlast, vojska može i da ga obori. „Šta će biti ako se oficiri povedu za jednim zanesenjakom koji preporučuje u Srbiji švajcarsku republiku?" - pitao je knez.

Posle vojnih, došle su policijske mere protiv Svetozara Markovića lično. Januara 1874. ministar policije Čumić je naredio da se Svetozar Marković uhapsi zbog članaka u Javnosti. Prema njemu se postupalo veoma strogo u istražnom zatvoru. „Policija ga je obeležila kao probisveta, jer se bavio novinarstvom, a policija je smatrala novinare kao lica bez zanimanja." Tužilac je Svetozara Markovića teretio da radi na svrgavanju vladaoca, a sud ga je osudio na devet meseci strogog zatvora, koje je on izdržao u Požarevcu. Za to vreme je i ministar prosvete Filip Hristić pokrenuo akciju protiv Markovića i njegove grupe, budući da su socijalističke ideje dobile najviše pristalica među đacima. U Šapcu, advokat Jovan Milinković je pokrenuo politički list sa urednikom Mitom Cenićem, ranijim saradnikom Radnika. Vlasti su advokata osumnjičile da kuje zaveru (okružni načelnik Panta Lunjevica, otac kraljice Drage), a Cenića okovale.

Ministar Aćim Čumić je zabranio dalje izlaženje Javnosti. Svetozaru se u zatvoru pogoršala bolest (tuberkuloza) pa je ubrzo po izlasku umro u Trstu.

Postavlja se pitanje zašto se Aćim Čumić toliko okomio na Svetozara Markovića? Slobodan Jovanović smatra da je Čumić radio pod uticajem kneza Milana, ne bi li izbrisao svoju levičarsku prošlost. „Iako je Čumiću bilo blizu četrdeset godina, a knezu Milanu jedva dvadeset, on je išao za knezom kao omađijan. Kao što se demagozima, naročito onima seljačkog porekla, često dešava, on je, u dvorskoj atmosferi, dobio jedan nastup servilnosti." Dok je Svetozar Marković trunuo u požarevačkom zatvoru, zbog slobodoumnog kazivanja svoga mišljenja, đaci i mlađa inteligencija vikali su na Čumića kao na jednoga renegata koji goni ljude i davali mu reputaciju ministra siledžije. „Ljudi se više nisu bojali da Čumić ne odvuče Marinovića suviše na levo, nego su ga se bojali da ga ne odvuče suviše na desno."

Oktobra 1874. u Srbiji su vršeni izbori za Skupštinu pod rukovodstvom ministra unutrašnjih dela Aćima Čumića. Ako je knez Milan srušivši Ristića naučio da sam pravi Vladu, Sad je preko Aćima Čumića trenirao kako se pravi Skupština.

Nema sumnje da je Aćim Čumić postao prvi veliki korteš u srpskoj politici. Od Milana je dobio zadatak da izbore dobije po svaku cenu, odnosno da Skupština ne sme biti ponovo liberalna. Aćim je najpre pročistio policijski aparat, smenio načelnike za koje je verovao da su naklonjeni liberalima a doveo načelniki koji su dobili zadatak da konzervativcima donesu pobedu. Pored toga, izmislio je novu vrstu korupcije: davao je nemilice dozvole za otvaranje novih kafana, i od kafedžija stvarao svoje korteše. On je otvorio toliko novih kafana, da je inače uzdržani Ristić rekao da „su se pobožni ljudi počeli plašiti da jednoga jutra i Saborna crkva ne osvane kao mehana prve klase"!

Knez je Čumiću naložio koji ljudi ne smeju ući u Skupštinu. To su bili glavni opozicionari, požarevački poslanik Aleksandar Nikolajević i loznički poslanik Jovan Bošković. Osim njih, policija je radila protiv dva bivša oficira koji su se kandidovali za poslanika, protiv Save Grujića u Valjevu i Jevrema Markovića u Jagodini. Grujić je bio nedavno otpušten iz vojske zbog svojih veza sa socijalističkom Javnošću. Jevrem Marković je bio brat Svetozara i čin pukovnika je stekao u poljskom ustanku. Obeđivali su ga da je stajao iza dolaska seljaka u Kragujevac pre godinu dana. Milan se bio naročito okomio na Jevrema, javno je govorio da će njegov izbor za poslanika smatrati kao neprijateljski akt prema sebi.

Aćim Čumić je doslovno sprovodio kneževu volju, ne libeći se okrutnih mera protiv opozicionara. Tako je uhapšen Nikolajević i sproveden u Požarevac, jer ga je nabedio neki činovnik iz Požarevca da mu je dao na čuvanje državne novce koje je pokrao. Nikolajević je bio jedan od najuglednijih i najimućnijih požarevačkih trgovaca, pa je njegovo tretiranje kao kriminalca izazvalo revolt u gradu. Čumić ga je držao mesec dana u zatvoru u najtežim uslovima, da bi ga onda pustio kad su prošli izbori, jer novac je pronađen kod žene činovnika lopova. I nikom ništa! U publici je bilo jasno da se to knez Milan sveti Nikolajeviću, jer je ovaj bio glavni pokretač optužbe protiv vojnog ministra Belimarkovića, u aferi o kojoj se napred govorilo.

Tako je u stvari ministar policije Aćim Čumić, kome je bio zadatak da stišava strasti i unosi regularnost u izbore, u stvari bio glavni pokretač političkog nasilja i uneo zlu krv u srbijanski politički život. A koliko je to otišlo daleko, najbolje se videlo u Gornjem Milanovcu, gde je izabrani poslanik Pavle Grković ubijen posle izbora. Ali Čumić je bio takav čovek: on ništa nije mogao da radi mirno i regularno. Rođeni galamdžija i kavgadžija, bio je najodgovorniji što su se na izborima 1874. godine raspalile partijske strasti.

Policija je uspela da onemogući izbor i Nikolajevića u Požarevcu i Boškovića u Loznici, ali ne i Jevrema Markovića u Jagodini. Milan je to doživeo kao lični poraz, jer Jevrem je bio vojnik, a knez je znao da se dinastija čuva preko vojske. Onaj koji bude kadar da vojsku obrne protiv kneza, biće rušilac dinastije. Knez Milan je umeo da fiksira svoje potencijalne neprijatelje i da im se sveti. Žrtva njegove osvete biće Svetozarov brat Jevrem.

Ma koliko se Čumić trudio, nije mogao do kraja da obavi zadatak: u Skupštinu je ušlo više liberala nego konzervativaca. Jovan Marinović se našao u problemu kako da vlada protiv liberala kad oni čine skupštinsku većinu.

Knez Milan je mandat za sastav nove vlade poverio nikom drugom do Aćimu Čumiću. U stvari, Čumićevo ministarstvo je sastavio sam Milan. Ovo ministarstvo možemo nazvati pobratimstvom. Naime, u ministarstvo su ušli pre svih Čumićevi pobratimi (kao što se Čumić lako svađao sa ljudima, tako se lako i pobratimio!): vojni ministar bio je Kosta Protić, a ministar inostranih dela Milan Piroćanac, obojica Čumićevi pobratimi, ali i Milanovi miljenici.

Milan Piroćanac je bio nov čovek u srbijanskom političkom vrhu. Svršio je prava u Parizu, zaposlio se u Ministarstvu inostranih dela pod Ilijom Garašaninom, pod Namesnicima je morao da pređe u sud, a zatim u advokate. Bio je čuven po svom pravnom znanju, ali i po ogromnim dugovima. Nije imao nigde ničega, a hteo je da živi kao gospodin. Predvodio je mlađe konzervativce. Slobodan Jovanović ga ovako opisuje: „Dugačak,štrkljast i krakat, on je na jednom telu žirafe i na jednom tankom i povitom vratu nosio isposničku mršavu glavu kratkovida profesora". Sujetan i osetljiv kao žena, on se lako zavađao, čak i sa Čumićem.

Novina je bila uvođenje mlađih liberala u Vladu. To se pripisuje u zaslugu Piroćancu, knez je prihvatio njegov savet. Liberale su u Vladi zastupili Ljubomir Kaljević kao ministar finansija i Stojan Novaković kao ministar prosvete. Ovaj drugi bio je do te mere oduševljen ulaskom u Čumićevu vladu, da je promenio stranku i prišao konzervativcima. Kaljević je bio čuven u zemlji sa svoga lista Srbija. Izabran je za poslanika u rodnom Užicu i bio kadar koji mnogo obećava.

Knez Milan je bio oduševljen ovim kabinetom, koji je označio njegovo približavanje liberalnoj stranci. Za Kaljevića je rekao da je „pravi Užičanin, šeret koji ume da su uvuče svakom pod kožu". Milan je već tad kod ljudi više cenio intelektualne osobine od moralnih. Bilo mu je jasno da inteligencija ne ide bez lukavstva, pa čak i moralne pokvarenosti.

Iako je bio samo knežev poltron, Čumić se visoko uzdigao u srbijanskoj političkoj eliti. Videli smo da je vodio kampanju protiv Svetozara Markovića (Pera Todorović je rekao da je Čumić oterao Svetozara u smrt!), koje po Milanovoj volji, koje samostalno. Slobodan Jovanović ga ovako opisuje: „Čumićeva ličnost budila je opštu radoznalost. Jako pomadiran, s plavim bakenbartima i belom svilenom mahramom oko vrata, u rukavicama i gamašama, on je izgledao Parizlija od glave do pete. Ali njegov zao pogled, njegova jetka vilica, njegova tamna boja odavala je našega seljaka, - seljaka ubojicu i kesedžiju, u koga je nož brz kao i reč". Njegov savremenik Đorđe Cenić rekao je za njega da je bio „durljiv i osobenjak". Milan Đ. Milićević je napisao da je Čumić imao „mračan i ozlojeđen pogled na ljude i stvari: sve mu je srpsko bilo nisko, nemoćno, izanđalo, malo..." Pun priča iz narodnog života, majstor vođenja politike iza kulisa, ali i žučan propagator, rođeni seljački demagog, ukratko, bio je prosvećeni Toma Vučić Perišić. Čumić je iznad svega žudeo za vlašću i držao je do popularnosti više nego do stvarne moći. Uostalom, moć je bila u rukama kneza Milana.

Uz pomoć Čumića, knez Milan je iskoristio interegnum do konstituisanja nove skupštine da se obračuna sa opozicijom, a trn u oku mu je bio Jevrem Marković. Vlada je poništila izbor Markovića u Jagodini i na ponovljenim izborima uz pomoć policije eliminisala pukovnika iz Skupštine. No ova Vlada nije mogla biti dugog veka, iako je bila po kneževoj volji. Mladi skupštinari iz suprotnih tabora, konzervativaca i liberala, Piroćanac i Kaljević, zavadili su se, pa je Čumić podneo ostavku celog kabineta. Milan nije imao drugog izbora nego da ostavku prihvati.

Inače, položaj mladog kneza koji se igrao politike, bio je protivrečan. On je naginjao konzervativcima, verovao u svemoć činovničkog aparata, ali je bio zavisan od liberala, jedno što su sačuvali vlast donastiji Obrenovića, drugo što su imali skupštinsku većinu.

Iako je Milan pokazao sve odlike obrenovićevskog autokratizma, nije imao snage da se otvoreno uhvati u koštac sa Skupštinom. Već tad je Milanova popularnost bila jako načeta. Narod u njemu nije video novog Miloša ili Mihaila, već belosvetskog mangupa, koji je trošio sve što je mogao, zaduživao se gde je stigao, kockao se po evropskim kockarnicama, što srbijanski patrijarhalni svet nije mogao da svari. Milošu se to moglo, jer je stvorio Srbiju, Milanu nije, jer je u Srbiju doveden.

Osim toga, međunarodne prilike nisu bile naklonjene srbijanskom knezu. Evropom je vladao Trojecarski savez od Rusije, Austrije i Pruske, u kojem je dominirao Bizmark. Zahvaljujući njemu, Rusija i Austrija su se složile na zajednički program balkanske politike. Taj program se svodio na zadržavanje postojećeg stanja, dakle status kvoa. One balkanske države koje bi nameravale rušiti Otomansku carevinu imale bi protiv sebe Austriju i Rusiju. A Milan je bio doveden u Srbiju da nastavi politiku svog strica Mihaila.

Liberali su, inače, loše stajali kod velikih sila. Smatrani su za nacionalne revolucionare koji nisu opasni samo za balkanski mir, nego i za kneza lično. Po Kalajevim rečima, liberali u Skupštini su „pod maskom zakona kovali zaveru".

Milanov problem je bio i u tome što je umereni Marinović sišao sa političke scene Srbije i nije bio kuražan da se ponovo popne na nju. Neobuzdani Čumić je tu scenu samo pokvario. Stoga se Knez, na sugestiju Marinovića, odlučio za činovničku vladu i poverio mandat Danilu Stevanoviću, koji je bio rođeni brat Stevana Stevanovića Tenke, koji je kovao zaveru protiv Karađorđevića. Danilo, koji je pod Karađorđevićem služio u ploliciji, a pod Milošem postao savetnik, sastavio je Ministarstvo u januaru 1875. godine. Ovo ministarstvo nazvano „Ministarstvo pomirljivosti i dobre volje" u suštini je bilo birokratski ured, bez ideja i namera, sa jedinim ciljem da čuva Milanovu vlast.

Predsednik Vlade Danilo Stevanović bio je čovek patrijarhalnih pojmova: vlast je bila zato da se sluša i narod je morao da je sluša. Bio je antiliberalan i nije mu išlo u glavu da se pravljenje zakona u Skupštini poverava nepismenim seljacima, pa je njegova Vlada opstruirala rad Skupštine. On je ili kunjao ili se svađao, za neki racionalni rad nije bio. U Skupštini je dobio nadimak Čiča Danilo.

Tako se u Srbiji pod mladim knezom odvijala besomučna borba za vlast, dok se od oslobodilačke ideje gotovo odustalo. U Južnoj Srbiji zavladala je apatija, malo ko je verovao da turska vlast nije večna.