Milan Pašanski „QUO VADIS SRBIJO?" (14)

Kako smo “pratili” Šakala

Da li možete zamisliti da je ozloglašeni Šakal, kada su ga vodeće svetske obaveštajne službe na čelu sa Mossad-om, CIA-om, Šin-Betom i BND-om jurile širom planete, usred Beograda izazvao omanju razmenu pesnica?Naime, tog fatalnog leta 1982. godine, stanica milicije Voždovac - ne sanjajući, obezbeđuje trajno mesto u istoriji svetskog antiterorizma - hapseći izvesnog "Mišela Hadada", koji je prethodno polomio flašu o glavu Božidara Miljkovića, konobara ovdašnjeg. Posle službouljudnog privođenja, sve prema Pravilima službe, konstatovano je, na osnovu originalnog službenog pasoša, da se radi o - doduše, nešto nervoznijem - sirijskom diplomati, koji je, kako već sleduje, uz veliko izvinjavanje pušten iz ralja pravne države. U pitanju je bio - kako je naknadno rekonstruisano - lično Šakal.

No, krenimo redom.

Milan Pašanski

Tajanstveni „Fadil Mujagić"

Kada je sa sirijskom službom precizirana isporuka Vajnriha, dozvoljeno im je, da u njegovoj pratnji za Damask bude i jedan sirijski (ovog puta pravi) diplomata iz njihove ambasade u Beogradu. Kada su Sirijci obezbedili odgovarajući prihvat, SDB je pristupila realizaciji poslednjeg čina akcione drame u nastavcima „Šakal na Terazijama".

Vajnrih je 20. oktobra 1983. godine, mimo carinske i pasoške kontrole, smešten u JAT-ov avion na liniji Beograd - Damask - Kuvajt, pod imenom „Fadil Mujagić".

Vajnrihu je, pre puštanja na slobodu, skrenuta pažnja da se aktivnost Šakalove grupe, ni u kom obliku neće tolerisati u (tadašnjoj) Jugoslaviji, a on je dao pismenu garanciju u tom smislu. Takođe mu je vraćena (presnimljena) dokumentacija, ali lične beleške, koje je vodio to-kom 45 dana „tamnovanja", su mu oduzete.

Međutim, kada je tim SDB-a, ubacivanjem „Fadila" u avion, konačno, sa olakšanjem, „odahnuo", 22. oktobra, iz Sirijske ambasade javljaju da „paket nije stigao na dogovorenu adresu". Potom, istu informaciju, 24. oktobra, u telefonskom razgovoru sa vrhom SDB-a, potvrdio je i Adnan Hadnani šef Sektora za operacije u inostranstvu Generalne obaveštajne službe Sirije. Međutim istog dana, ponovo se javlja Hadnani, da bi ovog puta rekao, da je „paket" prihvaćen, ali da on nije bio u toku, pošto je prihvat organizovala (očigledno konkurentska) sirijska Obaveštajna služba ratnog vazduhoplovstva, pod komandom generala Mohameda Al Hulia.

Par meseci kasnije, šef Generalne obaveštajne službe Sirije general-pukovnik Nazih Zrer izrazio je zahvalnost „kolegama" iz SDB-a, uz napomenu da sa Šakalovom grupom sarađuje general Al Huli, i da im je on izdao diplomatske pasoše bez znanja Generalne obaveštajne službe.

Pošiljka za „Nazira"

Ali, ako ste pomislili da je ova epopeja zavšena, očigledno ne poznajete mentalitet Šakala...

Iako se Vajnrih pismeno obavezao da će Šakalova grupa izbegavati Jugoslaviju, već 16. decembra, iste godine, na graničnom prelazu Subotica, u našu zemlju pokušava da uđe „Diplomatski dvojac" - izvesni sirijski diplomata „Mišel Kasis", zapravo, kako se ispostavilo, Šakal lično, u pratnji, takođe „diplomate" „Mustafe Čeika", zapravo, Tarika, člana Strateške direkcije.

Pošto nisu imali uredne vize, kao i zbog posedovanja znatne količine naoružanja - ne dozvolivši pregled svog „diplomatskog" prtljaga - zadržani su u prostorijama stanice milicije na graničnom prelazu.

Šakal je, bahato preuzimajući inicijativu u svoje ruke, zatražio telefonski kontakt sa Timom SDB koji je isleđivao Vajnriha, za vreme izolacije. U telefonskom razgovoru, Šakal je izjavio da dolazi iz Moskve, i da iz depoa svoje grupe u Budimpešti nosi sa sobom 10 bombi, 10 automatskih pušaka, 10 pištolja i više sanduka municije, a sve je - kakva čarolija - spakovano u „diplomatskom prtljagu"!

U „obrazloženju" je rekao da je ova isporuka usledila na zahtev rukovodećih ličnosti obaveštajne službe Libije, a bila je upućena izvesnom „Naziru", koji je očekuje u Beogradu, što „nikako ne bi ugrozilo interese vaše zemlje" (!?!). Ovo je - po Karlosu - bila protiv usluga Libiji, koja im je omogućila trajni boravak u ovoj zemlji.

Oduženi dug

Tokom telefonskog razgovora Šakal je više puta protestvovao zbog nekorektnog tretmana na graničnom prelazu. Imao je primedbe i na 45 -dnevno „tamnovanje" Vajnriha, a za Hakima je rekao da ga je SDB „proterao kao poslednjeg kriminalca". Time smo isplatili, smatrao je Karlos, dug prema Jugoslaviji, koja je „tolerisala punih sedam godina postojanje naše baze u Beogradu".

Kada je Šakalu predočeno da se Vajnrih pismeno obavezao da će oni apsolutno izbegavati prostor Jugoslavije za bilo kakve aktivnosti, uključujući i tranzitiranje, Karlos je odbrusio da „ne priznaje aranžmane nametnute zatvorenicima". U političkoj tiradi, koja je usledila, izjavio je da će „nastaviti svoj revolucionarni put". Usput je spomenuo da je Vajnrih prekomandovan u Budimpeštu, uz strogu zabranu kontaktiranja Beograda i, uopšte, prostora naše zemlje.

Nakon ovog upozoravajućeg razgovora, Tarik i Karlos su vraćeni u Mađarsku, uz ponovljeni stav da su nepoželjni. Međutim, iako su izbačeni "na vrata", već sledećeg dana usledio je pokušaj ulaska kroz „prozor": 17. decembra, preko graničnog prelaza Tompa, u našu zemlju je pokušao da uđe Tarik, ovog puta kao „Abdulla Ahmed al Saleh", građanin Južnog Jemena... ali, momentalno je vraćen nazad u Mađarsku.

Analizirajući ovakvo drsko ponašanje, u SDB-u je zaključeno da će Šakal nastaviti da našu teritoriju koristi i ubuduće, kao da se ništa nije desilo, jer mu to „nalaže revolucionarna svest". Ovakvo bahato ponašanje Šakala izazvalo je i određene reakcije u našim obaveštajnim krugovima: krenulo se „ đonom, bez pardona" u suzbijanje Šakalove aktivnosti, bilo gde i bilo kada, na prostoru naše zemlje...

Tajna stana u Nikšićkoj 39

Kritičko sagledavanje - posebno iz ugla analitike - duela između Šakalove grupe i SDB-a, posmatrano u retrospektivi, ukazuje na izvesne interesantne zaključke.

SDB se, u samom početku duela sa Šakalovom grupom, pokazala usporenom i „dremljivom". Očigledno da se nije ni pretpostavljalo da bi u to vreme (1976. godine) neka teroristička grupa mogla da uspostavi ilegalnu bazu u Beogradu - kao što sada izgleda „van pameti" da se u Srbiji pojavi neka varijanta „Robin Hud"-ovskog terorizma!

Spektakularna akcija hapšenja Šakala i Hans-Joakim Klajna, i njihov boravak u „izolaciji" (od 6. do 10. septembra 1976. godine) nije nastupila kao posledica rada naših bezbednosnih službi, već su oni lišeni slobode na osnovu dojave nemačke službe BND, koja im je bila „za petama". Tada su tokom „razgovora" sa njima, kako je već rečeno, napravljeni grubi propusti, a sadržina tih materijala nije ni stigla do analitike Službe, već je završila u privatnim arhivama glavešina, namenjena (verovatno) memoarskoj građi. Taj početni hendikep se dalje, po inerciji nastavljao, i tek je kasnije prevaziđen.

To je doprinelo da je potonji, gotovo desetomesečni boravak Šakalovog „ambasadora" u Beogradu Vajnriha ostao neprimećen, sve do trenutka kada je „otkriven" nudeći, preko posrednika, kontakt sa službom bezbednosti.

Kada je na bazi Vajnrihovih iskaza, i uvida u njihovu dokumentaciju, izvršena naknadna rekonstrukcija i analiza njihove aktivnosti, ispostavilo se da je Šakalova organizacija bila duži period vremena prisutna na našoj teritoriji, a hronološki prikazano, to je izgledalo ovako: prema navodima samog Šakala, njegovi boravci u Beogradu počinju još od 1969. godine, i od tada, do 1976. godine, boravio je „nekoliko puta". Konkretne detalje, važne i za danas (u svetlu jačanja terorizmogenih faktora u Srbiji), ni kroz isleđivanje Vajnriha, nije bilo moguće dokučiti.

Tokom 1976. godine, Karlos je tri puta boravio u Jugoslaviji, ukupno tri nedelje: prvo u Beogradu i, potom, u jednom „malom mistu" pokraj Splita. Na sastanke sa njim, u našu zemlju su dolazili Johanes Vajnrih, Hans-Joakim Klajn, i dva Gerda: Šnepel i Albartus.

U 1977. godini u Beogradu je boravio samo Vajnrih, koji je 6 puta putovao za Bagdad, Alžir i nekoliko zapadnih zemalja, jednom i sa Magdalenom Kop, članicom grupe. Naredne godine njihovi boravci su ređi, uz jedan susret Vajnriha i Abul Hakama u Beogradu, decembra 1978. godine.

Taj smanjeni nivo aktivnosti trajao je do početka 1982. godine, kada samo Vajnrih 16 puta boravi u našoj zemlji a, pored ostalog, ostvaruje „radni kontakt" sa visokim funkcionerom rumunske „Sekuritate" u Beogradu. Drugi funkcioner Šakalove grupe, Abul Hakam boravi 6 puta, Krista-Margot Frelih dva puta, Ligid Rojas dva puta, Ursula Senger i dvojica terorista iz Venecuele, po jedan put. Takođe, nekoliko puta tokom te godine, na „konsultacije" u Beograd dolaze pripadnici grčke terorističke grupe ELA.

Skok u „viši kvalitet" nastaje u drugoj polovini 1982. godine, kada Strateška direkcija Šakalove grupe donosi odluku da u Beogradu uspostavi Stalnu „bazu za podršku" terorističkim akcijama u zapadnoevropskim zemljama. Prema „Statutu" organizacije, prvi korak u tom pravcu je uspostavljanje „ambasadora" (stalnog rezidenta) u Beogradu.

Šakal je, u skladu sa tradicijom, i ovog puta položio „Kamen temeljac" svoje „ambasade" u Beogradu. Zbog izuzetne važnosti i delikatnosti ove akcije - imajući u vidu njen dugoročni značaj - Šakal dolazi u Beograd 26. juna, i boravi sve do kraja godine.

Nakon kraćeg boravka u hotelu „Jugoslavija", gde je otvorio teleks na ime „Michael", Šakal iznajmljuje stan u ulici Nikšićka 39, u kome, na neupadljiv način, drži sastanke sa članovima grupe, kontoliše transporte oružja i druge terorističke opreme, i pravi planove za nove aktivnosti, pod imenom sirijskog diplomate „Mihaela Hadada".

Što je zabrinjavajuće, SDB u tom periodu, nije uspela da otkrije Šakala, iako joj se nudio „na tanjiru" u dve incidentne situacije: u leto 1982. godine, carinski organi na prelazu Vršac, otkrili su u prtljagu Šakala („M. Hadada") neprijavljen pištolj, a u drugoj (ne)prilici ga je uhapsila SM Voždovac, kada se bavio razbijanjem glave konobara B. Miljkovića (što je opisano na početku).

Već početkom 1983. godine, pošto je „uhodao" svoje predstavništvo, Šakal napušta Beograd, jer ga zov svetskih revolucija vodi u Tripoli. Novoustoličeni „ambasador" Vajnrih, do hapšenja, na ovoj funkciji je proveo 116 dana. U tom periodu je putovao 11 puta u Istočni Berlin, 13 puta u Budimpeštu, 3 puta u Damask, i jedan put u Bukurešt. Preko „Nede" zakupljuje dva stana u Beogradu.

Po uspostavljanju i uhodavanju baze, kroz nju počinju da cirkulišu sledeći likovi: Abul Hakam dolazi 4 puta a, advokat Veržes, Magdalena Kop i Ursula Senger po jedanput.

Srećni Kisindžer

Analitika Tima SDB-a je ubrzo došla do zaključka da sklapanje celokupnog mozaika Šakalovih aktivnosti širom Globusa je - Sizifov posao. Naime, isleđivanje Vajnriha nije dalo veći broj pouzdanih činjenica o globalnim poduhvatima Šakala, potom, mali je broj operacija koje je samostalno izvela Karlosova grupa, i praksa da Šakalova grupa „svojata" i one terorističke akcije u kojima je samo simbolično učestvovala, sa namerom (u čemu su uspeli) da stvori mit o svojoj sveprisutnosti, i istorijskoj revolucionarnoj nepononovljivosti.

Jedna od prvih terorističkih akcija, koja je planetarno odjeknula, bio je napad na Ministarsku konferenciju OPEC zemalja u Beču, decembra 1975. godine, koji su izvela „šestorica jahača Apokalipse": Šakal, dvojica iz Habašovog „Narodnog fronta za oslobođenje Palestine" (PFLP), dvojica nemačkih i jedan libanski terorista. Ali, pre toga, u funkciji „uigravanja", dve terorističke akcije su propale: neuspeli atentat na izraelskog ambasadora u Parizu, i napad raketnim bacačem na izraelski putnički avion „El Al"-a na pariskom Orliju, kada je greškom pogođen avion JAT-a.

Šakalova grupa se temeljno i studiozno pripremala i za atentat na američkog državnog sekretara Kisindžera, za vreme konferencije Organizacije američkih država (OAD). Međutim, srećom po njega, u poslednjem trenutku se odustalo iz „tehničkih razloga", iako su, u tom trenutku, Kisindžera imali „na nišanu".

U narednih nekoliko godina Šakalovoj organizaciji je popustio „revolucionarni elan", pa su se bavili uglavnom planiranjem akcija, ali ne i izvođenjem: razrađivan je plan obaranja aviona jordanskog kralja Huseina, likvidacija agenata CIA, koji su se „razmileli" Evropom, atentati na Rezu Pahlavija i egipatskog predsednika Anvara el Sadata... Na zahtev Rumuna planirali su likvidaciju generala Pačepe, šefa Rumunske obaveštajne službe, prebeglog u SAD, ali se i od toga odustalo.

Šakalova grupa je ubila urednika lista „Al Vatan al Arabi" u Parizu februara 1982. godine, kao i podmetanje bombe, u saradnji sa rumunskom obaveštajnom službom, (kako je već rečeno) u „Radio Slobodna Evropa" marta 1981. godine. Potom su se, tokom 1983. godine obrušili na Francuze: u martu podmetnuli bombu u jedan putnički voz u Francuskoj; 9. maja, francuskog konzula u Bejrutu gađali bazukom; 24. maja napali francusku ambasadu u Bejrutu; 25. avgusta podmetnuli bombu u konzulat Francuske u Zapadnom Berlinu...

* * *

Analitično sagledavanje „zanatskih detalja" planiranja i izvođenja „seciranih" terorističkih akata Šakalove grupe, upućuje na određene „zajedničke sadržatelje", veoma važne i za aktuelni „bezbednosni status" Srbije.

Naime, način izvršenja (tzv. modus operandi) ovih akcija sadržavao je detaljno izučavanje ličnosti (ili objekata), koje su „mete" napada. Taj zadatak obavljaju pripadnici Šakalove grupe ranije stacionirani u toj zemlji, ne napadno, u više navrata, kao dobri poznavaoci lokalnih prilika. U nekim složenim operacijama, iz inostranstva dolaze specijalisti (najčešće profesionalni pripadnici obaveštajnih službi koje ih podržavaju) da „izvide teren" i načine detaljan „izvedbeni projekat".

Neposredni izvršioci nikada nisu iz zemlje u kojoj ze izvodi akcija, a naoružanje, koje atentatori nikada ne nose sa sobom, potiče iz tajnih depoa u toj zemlji, ili se blagovremeno unosi u diplomatskom prtljagu one države koja ih pomaže, ili za čije interese izvode akcije.

Takođe, postoji nepisano pravilo da donosioci naoružanja i opreme nikada nisu i izvršioci, a munjevito povlačenje egzekutora sa mesta izvršenja, organizuje ad hoc baza, na toj teritoriji, kao poznavalac lokalnih prilika, koje su, prethodno, temeljno izučene.

Šakalova grupa je u izvođenju akcija najčešće koristila eksploziv sa satnim mehanizmom ili telekomandom, a u planiranju akcija - po principu „nema nevinih" - nikada se nije vodilo računa o kolateralnim žrtvama. Za izvršene akte (što čudi) jer spada u Šakalove „specifičnosti", ne samo da nikada nisu preuzimali odgovornost, već su zavaravali tragove „upućivanjem" na druge izvršioce.

„Putuj... i, ne okreći se sine!"

Kako je naknadnim ekspertizama utvrđeno, Šakalova grupa je tokom 1982-1983. godine uspešno realizovala 11 transporta velike količine naoružanja preko naše teritorije. U pratnji tih transporta putovali su Vajnrih, Abul Hakam, Krista Frelih i Gerd Šnepel. Bitno je podvući, što svedoči o njihovom vrhunskom profesionalizmu, da carinski organi - ni u ulasku, niti pri izlasku - nisu nikada otkrili skriveno oružje, municiju i eksplozive.

U tim transportima preko Jugoslavije, ukupno je za potrebe Šakalove grupe, prebačeno sledeće naoružanje: 4 bazuke, 50 raketa, 2 bacača RPG -75, 10 poluautomatskih pušaka, 20 pištolja, 7 odbrambenih ručnih bombi, 3 ofanzivne, 5 dimnih granata, 3.000 metaka različitih kalibara, 115 kg eksploziva TNT, 42 kg plastičnog eksploziva, 96 električnih detonatora, 236 običnih detonatora, 1 rolna eksplozivnog upaljača i 4 „toki-vokija".

Veći deo naoružanja Šakalova grupa dobija na poklon od prijateljskih obaveštajnih službi, po principu: „Putuj i ne okreći se sine !" To, u obaveštajnom žargonu znači, da se, prilikom primopredaje, ne potpisuju nikakvi „papiri" (potvrde i reversi), koji bi prestavljali materijalne dokaze ovih nelegalnih „transakcija".

Šakalova organizacija naoružanje skladišti u bazama različitog „statusa": strateške baze su u zemljama sa kojima Šakal sarađuje, a operativne ad hoc baze su locirane u zemljama sa kojima nemaju uspostavljenu saradnju, koje se popunjavaju oružjem i ljudstvom neposredno ali, pravovremeno, pred izvođenje akcije.

Strateške depoe naoružanja Šakal ponekad locira i u zemljama za koje proceni da prećutno tolerišu njihovu aktivnost (slučaj depoa u beogradskom Vajnrihovom stanu). Transporti su vršeni najčešće putničkim ili teretnim vozilima (u adaptiranim bunkerima), nešto ređe vozom, avionom izuzetno (samo pištolji u pratnji osoba sa „diplomatskim" statusom), a brodom nikada.

Kada su u pitanju veće razdaljine, a u pitanju su „prijateljske zemlje", Šakal je koristio usluge „Aeroflota", na liniji Moskva - Aden, i obratno, a od 1981. godine, i na liniji Aden - Damask - Bukurešt. U Evropi, Šakal je najveći depo uspostavio u Bukureštu, o kome se starala „Sekuritate"-a, a o odlično opremljenom depou u Budimpešti, vodio je brigu, kako je već rečeno, dr Rudolf Lajti.

U zapadnoevropskim zemljama Šakal je imao stalni depo samo u Belgiji, a ad hoc depoi su uspostavljeni u Austriji, Švajcarskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Irskoj i Španiji. Opremu i naoružanje su ponekad delili i drugim teroristima, ali rukovođeni principima ideološke pripadnosti, uz obavezu da ga ne koriste protiv, Šakalovoj organizaciji, prijateljskih režima. Po istim kriterijima, u Karlosovim bazama za obuku, „gostovali" su pripadnici terorističkih grupa, iste ili slične, ideološke orijentacije.

Ko je Šakala držao na lancu?

I, na kraju, ostaje da se ponudi argumentovan odgovor na fundamentalno pitanje: ko je stajao iza Šakalove organizacije?

Međutim, ma kako pitanje bilo jednostavno, odgovor je veoma slojevit. Raspoloživa saznanja i činjenice, do kojih je došla SDB (a, nikako utisci i pretpostavke) ukazuju da je Šakalova organizacija bila manipulisana (uz njihovu "saglasnost") u različitim periodima, od strane različitih obaveštajnih službi ali, sa druge strane, ne može se tvrditi da je ona bila obična agentura tih službi - zapravo, u pitanju je svojevrstan, hibrid.

Indikativno je da Šakal te obaveštajne veze nije nastojao ni prikriti ali, uz obavezno, isticanje njihove samostalnosti. Analiza je ukazala da je postament te (relativne) samostalnosti bio u „političko-pravnom ugovoru o partnerstvu", u koji Šakalova grupa ulazi dobrovoljno, zbog „bliskosti ideoloških stavova i zajedničkih revolucionarnih ciljeva". Na taj način uspostavlja se svojevrstan modus vivendi u interesu obe strane: obaveštajne službe, sa jedne strane, i kroz takvu labavu saradnju parcijalno ostvaruju svoje interese (podrivanje država zapadne hemisfere nekonvencionalnim sredstvima, za čiju primenu ne mogu biti optužene; vrše uvid u delatnost ultra levih grupa u regionima Zapadne Evrope i Latinske Amerike itd.), dok Karlosovoj grupi, sa druge strane, relativna samostalnost pruža niz pogodnosti, koje ne bi imali da je u pitanju klasični agenturni odnos.

Da li je Šakalova grupa bila „izbušena" od strane pojedinih službi, nije bilo moguće pouzdano utvrditi, jer su i sami pripadnici organizacije, kada otkriju u svojim redovima „krticu" - a, takvih je slučajeva bilo - presuđuju joj, bez milosti - smrtnom kaznom!

POGOVOR

"Quo vadis Srbijo? Ili: tuča oko srebrnog escajga na tonućem Titaniku" je dugo (is)čekivani pogled dobro obaveštenog čoveka, na blisku prošlost i sadašnjost Republike Srbije.

Prof. dr Pašanski iznosi svoje stavove i viđenje naše realnosti iz ugla eksperta, koji je dugo radio u, a, ne (za) Službu bezbednosti, ali i bio tvorac edukativnih programa, odnosno, koncepta Akademije za nacionalnu bezbednost, i realizator njenog formiranja. Autor, iskreno zabrinut dezintegracionim procesima u zemlji, analizira, predlaže i kritikuje funkcionisanje bezbednosnih institucija Srbije. Period koji vlast naziva Uzletom u zlatno doba i nikad ranije dostignutom visinom, on sagledava ne uzletom, nego (za)letom u potpuni raspad demokratskih institucija. Njegovim stavovima bi se moglo što-šta dodati, o nekim, od njih, bi valjalo i polemisati, ali nesporno, autorovi zaključci izražavaju duboku i argumentovanu zabrinutost za sudbinu Srbije. Autor ohrabruje dijalog ukazujući da svi mi, suvlasnici otadžbine, moramo dići glas kada je zemlja pred propašću i pokreće rasprave, mobiliše zabrinute i razmrdava duboko zavaljene foteljaše ispred televizora u sopstvenom ćutanju i konformizmu, koji je de facto, prećutna podrška aktuelnom populizmu i diktaturi ponavljača - uzurpatora naših života!

Ova knjiga duboko menja percepciju građana o čelnim ljudima službe bezbednosti kao poslušnim apartčicima vlasti, bez vlastitog (amputiranog) mozga, jer komande stižu od "Šefa Jednoumlja", koji misli za celu zemlju! U Prvom delu ove knjige analizirana je aktuelna stvarnost, dok je u Drugom delu obrađen duel naših službi bezbednosti sa najvećom terorističkom pretnjom toga doba. Analizirajući organizaciju "Šakal", on ukazuje na veze, saradnju, i "tehnologiju rada" obaveštajnih službi, te procene nekadašnje SDB u odnosu na terorističke organizacije tog vremena, što je izuzetno aktuelno za sadašnji političko-bezbednosni trenutak Srbije.

Prvi i Drugi deo ove knjige odražavaju komparativni pristup autora da argumentovano ukaže da službe bezbednosti moraju biti u funkciji zaštite otadžbine od različitih oblika kvalitativne i kvantitativne "redukcije", što podrazumeva suštinske rezove, koji bi vodili Novoj filozofiji bezbednosti i, na osnovu nje, Novoj arhitekturi bezbednodnosti. Nacionalnim konsenzusom oko definisanja Vitalnog Nacionalnog Interesa, (koji mora biti javno proklamovan) službe bezbednosti bi se "izmestile" iz (sadašnjih) dnevno-političkih stranačkih obračuna i interesa, kreiranja unutrašnje političke scene, fingiranja slobodnih izbora, demonizacije alternativnog mišljenja i programa istinske opozicije, stvaranja vanparlamentarnih centara moći... Jednom rečju, one ne smeju biti produžena ruka vladajuće stranke, već organ države, koja je servis u službi svih njenih građana. Takođe, taj konsenzus bi morao obuhvatiti i "abdiciranje" službi bezbednosti iz "ribarenja ljudskih duša", odnosno, obezbeđivanja dovoljnog kontigenta ucenjenih i poniženih jedinki, koje su nekad bili ljudi, u funkciji "dirigovanja" političkim životom Srbije preko produženih pipaka DB-a: glavnih urednika medija, profesora Univerziteta, sudija i tužilaca, akademika ili članova "nezavisnih" nacionalnih saveta... BIA ne sme nikada više angažovati ni "navijače", ni kriminalce a, ponajmanje, obezbeđivati unosne poslove finansijerima političkih stranaka.

Ova knjiga predstavlja rečitu analizu sposobnosti službi bezbednosti i drugih institucija, da se u današnjem trenutku, sa organizovanim kriminalom uhvate u koštac. Čitalac će, imati priliku da razume i ugao gledanja i smelost stavova nekadašnjeg visoko rangiranog službenika državne bezbednosti, koja svakako pomera granice percepcije javnosti u poimanju aktivnosti pripadnika ovih službi i u pozitivnom smislu.

Boža Prelević

(Kraj)