Natrag
Marksizam i jezuitizam (4)
Hristos je dao slobodu ljudima, oni je predali crkvi
U tekstovima o Makijaveliju, objavljenim u prethodnim brojevima Tabloida, govorio sam, uz pomoć Morisa Žolija i Slobodana Jovanovića, o fenomenu italijanskog pisca i mislioca iz XVI veka Nikola Makijavelija, koji je zbog realističkog prikazivanja istorije proglašen, najpre od crkvene inkvizicije a potom od celokupnog Zapadnog mnjenja, najomraženijim piscem istorije. Pokušao sam da pokažem da je Makijaveli „kriv" samo zato što je govorio ogoljenu istinu, koju svet njegovog vremena nije mogao da prihvati. Optužen od crkve kao jeretik, izbegao je lomaču samo tako što je već bio umro, ali je ostao u svetskom pojmoviku obeležen kao najmračniji mislilac čovečanstva. I danas se pod pojmom makijavelist podrazumeva beskrupulozni političar koji ne bira sredtva da dođe na vlast i da se na njoj održi. Stvar je u tome što su svi vladaoci, i pre i posle Makijavelija, bili „mali Makijaveli" i držali se saveta koje je ovaj republikanac dao firentinskom prestolonasledniku Lorencu Medičiju, kako da uz pomoć apsolutne vlasti ujedini Italiju.
Ivan Ivanović
Do koje mere je Makijaveli danas aktuelan, pokazaću na nekim primerima iz savremenosti, u ovom tekstu na slučaju beogradskog profesora Svetske književnosti Nikole Miloševića, koji je sredinom osamdesetih godina XX vekao došao pod udar komunističke inkvizitije samo zato što je obelodanio jedan Lenjinov zločin.
Posebno mesto u knjizi Nikole Miloševića „Marksizam i jezuitizam" zauzima poglavlje o Dostojevskom. Razlog je taj što se u svojim romanima, a naročito u „Braći Karamazovima", Dostojevski na neki način bavio pitanjima Božje države u Rusiji, pogotovo pitanjem čovekovog bitisanja u njoj. Može li se takva država graditi sa grešnim ljudima kakvi su Karamazovi, koji u dobroj meri reprezentuju ruskog čoveka uopšte?
Da bi došao do ovog pitanja, Nikola Milošević se poziva na još jednog ruskog mislioca Devetnaestog veka Konstantina Leontjeva, koga je citirao u motu svog eseja. Za njega kaže da je konzervativan, čovek krajnje desnice i zakleti apologeta carskog režima, ali da je postavio neke teze koje su bliske liberalizmu. Naime, Leontjev dopušta mogućnost saveza samodržavlja i socijalizma u Rusiji.
Treba reći da se u Rusiji toga vremena vodi veliki spor između tradicionalnog ruskog despotizma, oličenog u carizmu, i modernog liberalizma, uvezenog sa Zapada. Uopšte, tokom svoje istorije, geografski najveća država sveta lomila se po pitanju tradicionalizma i liberalizma, odnosno zatvaranja u sebe ili otvaranja prema svetu. Čak su se u tome kolebali i ruski carevi, naprimer, nosilac prvog shvatanja bio je Ivan Grozni, a drugog Petar Veliki i njegova naslednica na ruskom prestolu, Nemica Katarina Velika. U najnovijoj istoriji nosilac ruskog (sovjetskog) izolacionizma bio je Staljin, a liberalizma Mihail Gorbačov. To pitanje u ovoj zemlji nije ni do danas rešeno.
U Devetnaestom veku mnogi Rusi su se školovali na Zapadu i prenosili ideje Francuske revolucije u Rusiju. U decembru 1825. godine došlo je u vojsci u Sankt Peterburgu do otvorene pobune protiv carizma (car je bio Nikolaj Romanov), koja je krvavo ugušena. Ali iz pobune je nastao pokret kojem carizam nije mogao ništa jer se širio kao ideja i zahvatio intelektualne krugove, ali i omladinu. To je dekabristički pokret. Jedan od ranih pristalica dekabrizma bio je i Puškin, s kojim počinje moderna ruska književnost, jedna od najvećih književnosti svetske istorije. Videćemo da je jednu od glavnih uloga u toj književnosti imao Fjodor Dostojevski, kojim se Nikola Milošević temeljno bavio. (Knjiga „Dostojevski kao mislilac" iz 1981. godine)
Leontjev je bio od retkih pisaca koji je stao u Legendi o Velikom inkvizitoru na stranu Inkvizitora. On čak iznosi jednu ideju koja ide daleko ispred njegovog vremena, a ta je da je raskol u hrišćanskoj crkvi bio nepotreban. „Razlika između pravoslavlja i katolicizma - piše Leontjev - velika je u dogmatskom pogledu, u kanonskim pitanjima, pitanjima obreda i u pogledu istorije njihovog razvoja, ali što se tiče crkveno-moralnog duha, razlike su veoma male." U tom pogledu ovaj rigidni pravoslavac bio je spreman da prihvati izvesne ideje katolicizma. „Rimska crkva je velika i apostolska", uzvikuje ovaj pravoslavac, „bez obzira na sve duboke dogmatske nijanse koje nas od nje dele". Veličinu rimske crkve Leontjev je video pre svega u načelu njene discipline i hijerarhije. Inkvizitori, i onaj koga je opisao Dostojevski, verovali su u Boga žešće nego i sam Fjodor Mihajlović. Otud stav Leontjeva da se u Rusiji Božja država može izgraditi samo u spoju socijalizma i carizma.
Leontjev se poziva na jedan Hercenov nedovšeni roman, u kojem ovaj važan čovek ruskog naprednog pokreta kaže da „pravoslavna crkva ostavlja čoveka posle krštenja celog veka na miru". Leontjev smatra da su „ljudi slabi pa im je često neophodna spoljašnja potpora, potpora mnoštva, potpora snažne vlasti". Ljudima je neophodna uzda i discplina. A to se pre može naći u katolicizmu nego u pravoslavlju. Stoga, ako hoće da stvori Božju državu, sličnu onoj u Paragvaju, Rusija mora da se osloni podjednako na pravoslavlje i carizam. Leontjev je u samodržavlju video oličenje čvrste vlasti kakva nedostaje pravoslavlju, a karakteristična je za katolicizam.
Pošto je objasnio ulogu Tkačeva i Leontjeva u razvoju ruske misli Devetnaestog veka, Nikola Milošević se fokusirao na mesto Dostojevskog u njoj. Stvar je u tome da je ovaj pisac u svojim delima pokrenuo gotovo sva najvažnija pitanja Rusije svoga vremena, ali i čitavog čovečanstva. Ujedno, Dostojevski je u svako svoje delo ugradio sebe, svoju biografiju, njegova literatura je krajnje ishodište njegovog života.
Mislim da ovde treba da upoznam čitaoca sa životom velikog pisca.
Fjodor Mihailovič Dostojevski se rodio 1821. godine u Moskvi. Dostojevski su vodili poreklo od beloruskih plemića imigranata u Rusiju.
Njegov otac Mihail bio je lekar, vojni hirurg, koji je po penzionisanju radio u jednoj bolnici za siromašne u Moskvi. Poznato je da je bio sklon alkoholizmu, umro je pod nerazjašnjenim okolnostima. Pretpostavlja da su ga ubili njegovi kmetovi. Za života je poslao svoja dva sina, Mihaila i Fjodora, u vojnu akademiju u Sankt Peterburgu. Tu se upoznao sa idejama socijalizma i pristupio tajnom revolucionarnom udruženju Petraševaca (po vođi kružoka Petraševskom). Još tad je počeo da piše, njegov prvi roman „Bedni ljudi" dospeo je u rukopisu do vodećeg književnog kritičara
Visariona Bjelinskog, koji je prepoznao novog pisca i preporučio ga izdavačima. „Rođen je novi Gogolj!" - uzviknuo je Bjelinski.
No Carske vlasti su otkrile ovo udruženje i članove pohapsile i osudile. Fjodor je uhapšen i zatočen u Petropavlovsku tvrđavu, gde je proveo osam mesci u pritvoru. Vojni sud ga je osudio na smrt streljanjem. Presuda je glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji - osuđuje se na smrt streljanjem". U poslednjem trenutku, kada je već bio na gubilištu, smrtna kazna je ukinuta i U Sankt Peterburg Dostojevski se vratio sa potpuno promenjenim shvatanjima. U progonstvu napustio je revolucionarne stavove i vratio se tradicionalnim ruskim vrednostima. Postao je ubeđeni hrišćanin.
U prestonici se zlopatio, sa bratom Mihailom je pokušao da izdaje časopise, bez uspeha.Uskoro mu je umro brat, ali i supruga koju je doveo iz Sibira. U to vreme je potonuo u depresiju, kockajući se, često gubeći i zadužujući se. Nesređen život će ga pratiti do kraja života. Ubrzo mu je kockanje preraslo u strast i porok. Uz to, obnovila mu se epilepsija, koju je vukao još iz mladosti.
Da bi opstao, morao je da se zadužuje kod izdavača i da sumanuto piše kako bi vraćao dugove. Tako je u jednom dahu napisao roman, „Zločin i kazna", koji je ocenjen kao remek delo. Roman mu je doneo slavu, ali ga nije spasao bede. Izdavač Stelovski ga ucenjuje, nudi tri hiljade rubalja za pravo da izdaje njegova dela, ali uz obavezu da napiše još jedan roman u kratkom roku. Nemajući izbora, Dostojevski je pristao.
Pritešnjen rokom, Dostojevski je tražio daktilografkinju da diktira roman. Imao je sreću sa mladom stenografkinjom Anom Grigorjevnom, kojoj je diktirao roman „Kockar", autentični zapis o svom životu. Ana će mu uskoro postati životna saputnica i ostaće mu verna do kraja, razumevajući njegov neutoljeni genije.
Ponovo je pokrenuo časopis, mesečnik sa dnevničkim zapisima, karikaturama i člancima o aktuelnim zbivanjima - Piščev dnevnik. Piščev dnevnik se izdavao u novinama kneza Meščerskog
Graždanin, gde je Dostojevski bio urednik. Časopis je doživeo ogroman uspeh. U njemu je Dostojevski polemisao sa svojim ranijim jednomošljenicima - ruskim socijalistima i revolucionarima. Njegovo delo „Zapisi iz podzemlja" u stvari je napad na Černiševskog i na njegove socijalističke ideje, koje je ovaj zastupao u revolcionarnom romanu „Šta da se radi?". Dostojevski odbija mogućnost izgradnje pravednog društva na razumskoj osnovi. Najjači napad protiv revolucionara izvršio je u romanu „Nečiste sile", upoređujući revolucioare sa čoporom divljih svinja iz Biblije. Njihovim postupcima upravljaju „nečiste sile", divlji rušilački instinkti u koje su ušli zli duhovi. To je stoga što su „revolucionari" odbacili Boga i priklonili se Đavolu. Sva ta zla došla su u Rusiju sa Zapada.
Dolazimo do poslednjeg, verovatno najvećeg, romana Dostojevskog, „Braća Karamazovi", koji predstavlja sintezu piščeve misli izložene u publicistici Piščevog dnevnika. Uopšte, Dostojevski se živo interesovao za savremeni ruski društveni život i pretakao ga u literaturu. Stoga se za njega može reći da je jedan od najvećih pisaca-mislilaca u svetskoj književnosti. U svom poslednjem romanu Dostojevski je umereniji u kritici Zapadnog racionalizma i nihilizma, nastoji da ga pobije hrišćanskim tezama.
U romanu pisac se bavi ovim temama kroz likove, svaki njegov junak je nosilac određene teze. Većinu svojih likova Dostojevski je doneo iz Sibira, iz svojevrsne robijaške škole. Uopšte, Dostojevski uzima likove iz života, samo ih provlači kroz opšte stavove. Njegovi romani su savremeni u tom smislu što se zasnivaju na činjenicama iz života, često iz svakodvice, ali u celini imaju svevremensko značenje. Oni su pre svega ruski, jer obrađuju ruskog čoveka, ali imaju univerzalni karakter. Verovatno je veličina ovoga pisca u sveukupnoj sintezi čovekovog života, analiziranog na primeru savremene Rusije.
Mi ćemo se ovde baviti samo jednim aspektom „Karamazovih", kritikom Zapadne misli. To Dostojevski čini u dva poglavlja, Neka da Bog! Neka da Bog! i Veliki inkvizitor. Prvo poglavlje je rasprava o crkvi i državi, koja se odvija u manastiru, a drugo priča o drugom dolasku Hrista na zemlju, koja se dešava u Sevilji Šesnaestog veka gde vlada Veliki inkvizitor. U oba poglavlja akter je Ivan Karamazov, u prvom jedan njegov članak objavljen u lokalnim novinama, a u drugom poema koju on kazuje svom mlađem bratu Aljoši.
U knjizi o kojoj govorimo, „Marksizam i jezuitizam", Nikola Milošević analizira članak Ivana Karamazova o „državi i crkvi", koji je izazvao veliko interesovanje kako u gradu tako i u manastiru. Dostojevski je Ivana predstavio kao veoma darovitog mladića (24 godine), koji je završio fakultet u Moskvi i spremao se da ode u inostranstvo na dalje usavršavanje, što je inače bio san ruskih intelektualaca. Jedno vreme se na fakultetu izdržavao pišući članke za novine, koji su se veoma dopali čitalačkoj publici, jer su bili polemični i duhoviti. Još na fakultetu Ivan se zbližio sa ruskim nihilistima, ateistima okrenutih Zapadu, kao i mladi Dostojevski. U mesto dešavanja radnje „Karamazovih..." Ivan je došao na molbu svog starijeg brata Dimitrija (28 godina), ražalovanog oficira, koji se zavadio sa ocem oko nasleđa. U manastir se smestio najmlađi brat Aljoša (20 godina), nesvršeni gimnazista, kao iskušenik, privučen neobičnom ličnošću starca Zosime (starac je bio nekanonizovana ličnost nekih ruskih manastira, neka vrsta živog sveca).
U pomenutom članku Ivan Karamazov polemiše sa nekim sveštenim licem o ulozi crkve, koje kaže da crkva mora imati precizno određeno mesto u državi i nište više od toga. Karamazov kaže da „crkva treba da obuhvati čitavu državu", što izaziva polemiku. Spahija Miusov, rođak Karamazovih, koji živi u Parizu i predstavlja moderni tip Evropljanina (kao Turgenjev) kaže da bi to bila teokratska država, nalik na jezuitsku državu u prašumi Paragvaja. Za ateistu Miusova to bi bila samo zamena vlasti, odnosno crkva bi preuzela prerogative svetovne države i vršila njenu funkciju. Međutim, Ivan Karamazov objašnjava da to nije ideja njegovog članka. „Ideja mog članka sastoji se u tome da je u starim vremenima, u prva tri veka hrišćanstva, hrišćanstvo na zemlji bilo samo crkva. Kada je pak rimska paganska država poželela da postane hrišćanska, ona je samo obuhvatila crkvu ali je sama ostala u mnogom pogledu paganska država kao i ranije." Stvar je, dakle, u tome da država treba da se približi crkvi. odnosno da postane onakva kako su je zamišljali rani hrišćani.
Ideju Ivana Karamazova podržao je starac Zosima, a preko njega i Aljoša, kome je starac uzor u svemu. Crkva je pre svega stvar savesti koje proističe iz jevanđelja, pa će država biti bliska Bogu tek onda kad prihvati ranohrišćansku crkvu kao uzor. Ako to prevedemo na savremeni jezik, videćemo da Zosima zastupa ideju hrišćanskog socijalizma, zasnovanog na idealu pravde i jednakosti među ljudima. Zosima pledira na to da se iz korena otklone uzroci socijalne bede i, Marksovim jezikom, eksplatacija čoveka nad čovekom. Svi su ljudi božja deca. Kako da se to postigne? Ideale prvobitnog hrišćanstva valja ostvarivati putem propovedanja i putem delatne ljubavi. dakle na jedan bitno nerepresivan način, pri čemu se kao glavna prepreka na tom putu mora odstraniti država, „taj simbol represivnog mehaničkog ugnjetavanja građana".
Nikola Milošević, iako ne izričito, upoređuje shvatanje Ivana Karamazova i Zosiminu podršku sa marksizmom. Dok starac Zosima, u ime crkve, zagovara nenasilje kao put u socijalizam (pravedno društvo), Marks i Engels traže u „Komunističkom manifestu" revoluciju, što znači nasilno preuzimanje vlasti od strane proletarijata. Istina, i oni zagovaraju odumiranje države, naravno ne u korist crkve kao Zosima, ali to u nekoj dalekoj budućnosti. Mi koji živimo u postmarksizmu znamo da do toga neće doći u dogledno vreme, da je takav marksizam politička podvala da se dođe na vlast. Stoga je marksizam kao ideologija propao, jer je podrazumevao mehaničko a ne organsko stvaranje Božje države na zemlji. Iako Nikola Milošević to nije rekao u vreme pisanja knjige (1985/6. godina), njegova knjiga je ozbiljna sumnja u komunističku ideologiju. Stoga je naišla na tako žestoke kritike.
Poemom Ivana Karamazova Veliki inkvizitor, Nikola Milošević se u knjizi nije bavio, to je učinio ranije (1981. godine) u knjizi „Dostojevski kao mislilac". Da pogledamo kakvu je to „poemu" kazivao Ivan Karamazov svom bratu Aljoši.
Radnja poeme se dešava u Sevilji, u Španiji, u Šesnaestom veku, u vreme inkvizicije, „kada su u slavu Božju u toj zemlji saki dan gorele lomače i kad su Na veličanstvenim lomačama / spaljivali opasne jertike". Na trgu se pojavljuje On (Hristos) koji je pre petnaest vekova obećao da će doći na zemlju da vidi šta se dešava sa ljudima koje je na Golgoti ostavio. „Silazi na „vrele ulice" južne varoši, u kojoj je taman sinoć na veličanstvenoj lomači, u prisustvu kralja, dvora, vitezova, kardinala i divnih dvorskih dama, pred mnogobrojnim stanovništvom cele Sevilje, kardinal veliki inkvizitor odjednom spalio maltene čitavu stotinu jeretika u slavu Boga". Iako se nije predstavio, svi su odjednom u njemu prepoznali svog Boga.
Hristos, kao pre petnaest vekova u Judeji, nastavlja sa „čudesima", isceljuje bolesne, oživljava mrtve. I baš kad je oživeo u crkvi jednu devojčicu, kao nekad Lazara, pojavljuje se kardinal, veliki inkvizitor.
„Ja ne znam ko si ti, niti hoću da znam da li si to baš ti, ili samo podobije njegovo; ali ja ću te već sutra osuditi i spaliću te na lomači kao najgoreg jeretika, a ovaj isti narod koji danas ljubi tvoje noge, već sutra će, samo na jedan znak moje ruke, poleteti da zgrće žeravicu oko tvoje lomače."
Veliki inkvizitor u ime Boga sprečava povratak Boga na zemlju! Bog je suvišan! „Sve si predao papi, sve je, dakle, sada u pape, i ti prosto možeš i da nam ne dolaziš, ili nam bar ne smetaj pre vremena."
Hristos je na Golgoti dao ljudima slobodu, ali oni su je se odrekli u korist crkve. „Ljudi su nam doneli tvoju slobodu i pokorno je položili pred naše noge. To je naše delo, a da li si ga ti želeo, to nije sad važno."
Ivan kazuje bratu Aljoši da ljudi u svojoj prostoti i tuposti u stvari ne žele slobodu koju im je Hristos dao. „Jer ništa i nikada nije bilo za čoveka i čovečansko društvo nesnosnije od slobode!"
Inkvizitor nastavlja dalje: „Prvo nahrani ljude, pa tada možeš od njih zahtevati vrlinu!" (Slično je govorio Marks) On preti Hristu da će ljudi razrušiti njegov hram i na njegovom mestu podići novu Vavilonsku kulu, koja je bila seme razdra. Crkva je nahranila ljude i njima Bog više nije potreban. „Nikada im (ljudima) nauka neće dati hleba, dogod budu ostajali slobodni. Oni će kazati: „Nahranite nas pa makar nas i zarobili!" Jer nikada oni neće biti kadri pravično među sobom podeliti ono što imaju! A uveriće se i o tom da ne mogu nikada slobodni biti, zato što su slabi, poročni, ništavni i buntovnici."
Ljude ne interesuje „nebeski hleb" koji im je obećao Hristos, jer ga nikad nisu dobili. Njima treba zemaljski hleb, a to im može obezbediti samo crkva i njena država.
„Dakle, nemir, zabuna i nesreća - to je današnja sudbina ljudi, pošto si ti onoliko stradao za njihovu slobodu". Ljudi su poneli Hristov krst kroz vekove, i šta su dobili? Samo glad, očaj i bedu.
„Ispravili smo veliki podvig tvoj, i zasnovali smo ga na čudu, na tajni i na autoritetu. I ljudi se obradovaše što su ih nanovo poveli kao stado, i što je, naposletku, sa njihovih srdaca otkinut dar koji ima je doneo toliko muke."
Sve je to postigla katolička crkva i jezuiti kao njeni najbolji predstavnici. I što je sad došao Hristos da nam smeta. Ljudima danas ne treba Hrist, oni traže Inkvizitora. Oni će reći Hristu: „Mi nismo s tobom nego s njim. Mi smo dobili od njega Rim i mač ćesarev, i proglasili smo sebe za careve zemaljske." Veliki inkvizitor kaže da se prvo mora dobiti mač ćesarev, pa tek onda misliti o sveopštoj sreći ljudskoj. On zamera Hristu što još u Judeji nije uzeo od prokuratora mač Cezarov, nego je izabrao raspeće na Golgoti. „Da si primio mač i ćesarski plašt, ti bi osnovao svetsko carstvo i svetski mir. Jer ko da vlada ljudima ako ne oni koji vladaju njihovom savešću, i u čijim su rukama hlebovi njihovi!"
Inkvizitor hvali svoj jezuitski red što je to shvatio i tako spasio crkvu. „Mi uzesmo mač ćesarev! A, uzevši ga, naravno, odbacismo tebe!" Jezuiti su ubedili ljude da će tek tada postati slobodni kad se odreknu svoje slobode radi njih i kad im se pokore. Sve će zavisiti od njihove poslušnosti - i oni će se svojim spasiocima jezuitima pokoravati rado i veselo.
Na kraju Ivanove poeme Veliki inkvizitor otvoreno preti Hristu. „Znaj da te se ja ne bojim! Znaj da sam i ja bio u pustunji, da sam se i ja hranio skakavcima i korenjem, da sam i ja blagosiljao slobodu kojom si ti blagosiljao ljude; i ja sam se spremao da stanem u broj izabranika tvojih, u broj snažnih i jakih... Ali se trgoh i dođoh k sebi, i ne htedoh služiti bezumlju. Vratih se i pridružih se onoj družini koja je ispravila podvig tvoj. Odoh od gordih, i vratih se smirenima, zarad sreće tih smirenih."
Veliki inkvizitor otvoreno preti Hristu. „To što govorim tebi, zbiće se, i carstvo će se naše sazdati. Ponavljam ti, već sutra ćeš ugledati poslušno stado koje će, na prvi zamah moje ruke, poleteti da zgrće žeravicu oko lomače na kojoj ću te spaliti zato što si došao da nam smetaš. Jer ako postoji iko ko je većma od svih zaslužio našu lomaču, onda si to - ti! Sutra će te spaliti! Dixi!"
Pošto je saslušao Ivanovu poemu, Aljoša je bio zbunjen. Iako je znao da je njegov brat ateista, nije očekivao od njega takvu osudu Boga. To što „peva" Ivan to je Rim. No ni katoličanstvo nije čitavo takvo, to su najgori u katoličanstvu, jezuiti i inkvizitori. Ako nema Boga, onda je sve dozvoljeno. Sva je sreća što pavoslavlje nije pošlo putem katoličanstva. Aljoša veruje u svoga Boga i ne može tu veru da mu pomuti nikakav ateista.
Vidno je da je u romanu Dostojevski svu svoju veru poklonio Aljoši. U poglavlju Iz beseda i pouka starca Zosime, koje se sastoji iz beležaka koje je sastavio Aljoša Karamazov po kazivanju starca Zosime pred smrt, vidi se da starac i njegov učenik, a kroz njih svakako i pisac, očekuju spas čovečanstva od pravoslavlja. Ne može se živezi bez vere. „Svetovnjaci imaju nauku, ali u nauci je samo ono što je podvrgnuto čulima. A duhovni svet, viša polovina bića ljudskog odbačena je potpuno. (...) Proglasio svet slobodu, a šta vidimo u toj slobodi njihovoj? Jedino ropstvo i samoubistvo." Ljudi bez Boga samo misle na umnožavanje svojih potreba, šta proizlazi iz toga? „Kod bogatih usamljenost i duhovno samoubistvo; a kod siromašnih zavist i ubistvo, jer prava su im data, ali sredstva da zasite potrebe još im nisu ukazana."
Šta misli Dostojevski o problemima koje je postavio u „Braći Karamazovima" najbolje vidimo po ishodu romana. Život zasnovan samo na strasti (sladstrašće) doneo je starom Fjodoru Karamazovu smrt, a sinu Dimitriju progonstvo u Sibir. Ateista Ivan Karamazov, iz čijeg neverovanja u Boga proizlazi stav da je sve dozvoljeno, duhovni je ubica oca jer je u njegovu filozofiju poverovao sluga Smerdjakov i ubio starog Karamazova, za šta je osuđen Dimitrije. Dostojevski „kažnjava" Ivana ludilom, bolešću sa neizvesnim ishodom. Samo je Aljoša Karamazov izašao čist iz romana, što se vidi iz govora koji je održao dečacima na sahrani Iljuše. „Gospodo, mi ćemo se skoro rastati. Ja sam zasada još neko vreme sa moja dva brata, od kojih će jedan poći na robiju, a drugi leži na samrti. Uskoro ću ovu varoš ostaviti možda na vrlo dugo vreme." Aljoša traži od dečaka da uvek žive u bratstvu koje ih je spojilo na sahrani svog nesrećnog druga. Jer, šta je život na zemlji do bratstvo među ljudima.
Ovo sam naveo da bih pokazao da je Dostojevski pre svega humanista, a tek posle mistik i fanatik, kako je često predstavljan. Bar ja sam ga tako pročitao.
Na kraju, šta se zbilo sa knjigom Nikole Miloševića „Marksizam i jezuitizam", koja povod ovog mog pisanja. Vlasti nisu zabranile knjigu (kao moju) ali su je skrajnule i marginalizovale. Kad sam zamolio načelnika Gradske biblioteke za opštine Čukarica, Rakovica i Barajevo, Vladana Nikolića, koji me godinama snabdeva lektirom, da mi pronađe primerak, ispalo je da „Marksizma i jezuitizma" nema ni u jednoj biblioteci na ovom širokom području. Vladan je pronašao samo jedan primeraki i to u selu Vraniću, gde je bio spremljen za reciklažu, jer ga za 35 godina niko nije zatražio. Razume se da je bio bunkerisan, kao i u ostalim bibliotekama ovih opština, pa čitaoci nisu ni znali za njega. Primerak koji mi je Vladan doneo nije niko pročitao pre mene, to se vidi po slepljenim listovima.
Sremčica, jun 2021. godine