Podsećanje

U očekivanju oktobarskih dana u Srbiji, podsećamo šta se desilo 5. oktobra 2000 godine (2)

Od diktature do “demokratije”

Namera ovog članka je da identifikuje najupečatljivije osobenosti "narandžastih tehnologija", da nabroji osnovne metode „ekspresrevolucija" i da objasni zašto tradicionalne metode borbe sa njima ne mogu dati zadovoljavajuće rezultate. Prva od zemalja Istočne Evrope u kojoj je izveden ovaj eksperiment bila je Jugoslavija (SFRJ). Niz istorijskih faktora dovelo je do toga da su još 70-ih godina prošlog veka narodi Slovenije i Hrvatske zagovarali nezavisnost ovih republika, nalazeći za to ekonomske, istorijske i kulturološke razloge. Postojanje SSSR-a i Varšavskog pakta (VP) bilo je prepreka za realizaciju tih stremljenja. U to vreme raspad Jugoslavije mogao je da izazove intervenciju VP ili NATO-a sa nesagledivim posledicama do kojih bi doveo sudar ova dva protivnika na već ionako napetom evropskom prostoru. Osim toga, još je bio živ patrijarh balkanske politike, mudri Josip Broz Tito, opisuje Petar Ilčenko (Moskva-Budimpešta-Beograd), čiji esej prenosimo u nkoliko nastavaka

Petar Ilčenko

Preduzeli smo sve zakonske mere za otkrivanje navedenog i podatke smo predali odgovarajućim instancama, ali nije bilo odluke na političkom nivou". Tačke na „i" su definitivno stavljene na sastanku u Bosni, u mestu Laktaši, nedaleko od Banja Luke. Predstavnici jugoslovenske vojne obaveštajne službe koji su prisustvovali sastanku, tvrdili su: „Čak i ako Milošević naredi vojsci da izađe na ulice, vrhovna komanda će odbiti da izvrši naređenje".

Naravno, svi gore navedeni slučajevi saradnje oficira jugoslovenskih specijalnih službi sa angloameričkim kolegama ne mogu biti prihvaćeni zdravo za gotovo samo na osnovu izveštavanja izuzetno dobro obaveštenog novinara „Skaj njuza", toliko dobro obaveštenog da je njegov rad objavila liberalnodemokratski nastrojena izdavačka kuća „Samizdat B92", koja je osnovana sredstvima zapadnih sponzora. Ipak, nije naodmet napomenuti da sve činjenice koje je naveo Maršal prilično tačno odgovaraju stvarnim događajima. I što je još važnije, uspeh postignutih dogovora odrazio se i na bezbednosne snage (vojne i "crvene beretke" državne bezbednosti), koje su ignorisale odluke rukovodstva države o nemilosrdnoj borbi sa "ekspres-revolucionarima" u fazi organizovanja masovnih „pokreta-golijata", kao i naređenja o primeni oružja u momentu prerastanja mitinga u "narodni ustanak".

Okupljanje većine političkih protivnika Slobodana Miloševića u jedan pokret izvršeno je metodom tajnog finansiranja i poslovnih pritisaka, daleko od očiju i ušiju široke javnosti. Postoji dovoljno podataka o ovoj fazi operacije.

Opozicione partije u Srbiji počele su se osnivati malo pre uvođenja višepartijskog sistema u bivšoj SFRJ. Na konferenciji za štampu, održanoj 11. decembra 1989, grupa srpskih intelektualaca najavila je obnavljanje Demokratske stranke, prisilno ukinute 1945, i pozvala sve zainteresovane da se učlane u prvu opozicionu partiju Srbije. Demokratska stranka bila je zvanično osnovana na prvom kongresu, održanom 3. februara 1990. Na prvim višepartijskim izborima 1990. ova stranka je osvojila sedam od 250 poslaničkih mesta. Iste te godine na izbore je izašla i osvojila 19 mesta još jedna moćna stranka demokratske orijentacije, Srpski pokret obnove (SPO), na čelu sa Vukom Draškovićem. SPO je zastupao ponovno uvođenje ustavne monarhije, prilično popularne ideje u to vreme u Srbiji. Tokom 1992. od dela Demokratske stranke nastaje manje prozapadna, a više nacionalno orijentisana Demokratska stranka Srbije (DSS), koju vodi Vojislav Koštunica. Na kongresu Demokratske stranke održanom 1994. za lidera je izabran Zoran Đinđić.

U leto 1996. prvi put je pokušano ujedinjenje svih opozicionih stranaka u Srbiji. Koaliciju pod nazivom "Zajedno" osnovali su SPO, DSS i jedna mala, elitistička, demokratski orijentisana stranka, Građanski savez Srbije. Ova koalicija učestvovala je u izborima na saveznom nivou. Na lokalnom nivou DSS je izlazila samostalno i sve do 2000. bila u senci političkih procesa, izbegavajući izlaske na demonstracije. Tročlana koalicija se raspala odmah posle lokalnih izbora, na kojima su osvojeni prvi pozitivni rezultati (posle pobede u nekoliko lokalnih zajednica i deobe plena između lidera "Zajedno").

Na novom, mnogo značajnijem nivou, ujedinjenje svih opozicionih stranaka desilo se 9. januara 2000. Tada je koaliciji pristupilo čak 18 stranaka. Nema potrebe da sada nabrajamo sve njene lidere i članove. Vredi napomenuti da su koaliciju činile stranke najrazličitijih pravaca. Ona se uslovno može podeliti na nekoliko podgrupa: radikalne liberaldemokrate, demohrišćane, socijaldemokrate i separatiste. Osim razumljivih programskih suprotnosti između liberalnih antitradicionalista i pravoslavnih vernika, monarhista i separatista, postojao je i lični antagonizam između lidera dve najmoćnije opozicione partije harizmatičnim pristalicom "pravoslavne i monarhističke Srbije" Vukom Draškovićem iz SPO i oštrim i u diskusijama radikalno direktnim Zoranom Đinđićem iz DS.

Predosetivši probleme, Milošević je počeo da vrši pritisak na najuticajniju (po njegovom mišljenju) stranku. U oktobru 1999. predstavnici državne bezbednosti izvršili su atentat na lidere SPOa. Poginulo je nekoliko najviših funkcionera stranke. Nedugo posle toga operativci srpskih službi organizuju još jedan atentat na lidera SPO-a Vuka Draškovića. Posle pucnjave u njegovoj letnjoj rezidenciji u Budvi (Crna Gora), 15. juna 2000, u koaliciji je došlo do raskola. SPO je počeo da iznosi nerealne zahteve koalicionim partnerima, samostalno izašao na izbore i ubedljivo ih izgubio (3,3%). Nervozu kod Miloševića izazivao je i njegov stari protivnik Ivan Stambolić. Lider liberalne struje u srpskoj komunističkoj partiji, izuzetno popularan u uskim krugovima beogradskih liberalnih intelektualaca, Stambolić se nije eksponirao za vreme vladavine Miloševića i imao je reputaciju "sive eminencije otpora". Zbog toga (a možda i zbog saopštenja iz štampe o mogućem učešću Stambolića u trci za predsednika) grupa lica iz državne bezbednosti Srbije 25. avgusta 2000. g. izvršila je otmicu Ivana Stambolića. Njegovi posmrtni ostaci bili su pronađeni tek posle tri godine, 28. marta 2003, u Nacionalnom parku Fruška gora.

Izbor lidera koalicije bio je komplikovan i nije mogao biti završen bez zapadnih mentora koji su pre donošenja konačne odluke proučili rezultate anketa, izvršenih i obrađenih od strane profesionalnih analitičara.

Nacionalni demokratski institut Demokratske partije SAD naručio je od američke kompanije za proučavanje javnog mnenja "Pen, Šon i Berland" ("Penn, Schoen and Berland Associates") istraživanje na temu profila čoveka koji bi u Srbiji mogao biti konkurent Miloševiću na predsedničkim izborima. Daglas Šon je u jesen 1999. lično doputovao u Budimpeštu da bi objavio konačne rezultate istraživanja na sastanku sa srpskim opozicionim liderima. Kandidat je morao ispuniti određene parametre: "da bude nacionalista sa čistom prošlošću; neko ko nikada nije imao bilo kakve veze sa režimom ili novcem iz inostranstva i nije učestvovao ni u kakvim sitnim svađama opozicionih lidera". Faktički, ovi zahtevi su izbacivali iz igre sve više ili manje poznate opozicione lidere.

Prema rezultatima istraživanja, Miloševićev negativni rejting među biračima popeo se na skoro 70%, što mu nije ostavljalo mnogo nade. Problem je bio u tome što su skoro isti negativan procenat imali i njegovi glavni protivnici. Ispostavilo se da na lidersku poziciju nisu mogli pretendovati ni Vuk Drašković, koji je zbog sklonosti ka politikanstvu imao sijaset otvorenih protivnika, a ni Zoran Đinđić, zbog svoje neprikrivene prozapadne pozicije za vreme bombardovanja 1999. godine. Svakako da lidersku poziciju nisu mogli zauzeti ni tradicionalno nepopularni predstavnici patuljastih stranaka kao što su ekstremni liberali, socijaldemokrate ili separatisti, koji su primljeni u koaliciju samo da popune spektar pravaca i obezbede što širi krug birača. Šonov predlog za lidersku poziciju bio je Vojislav Koštunica. Koštunica je bio na čelu relativno male Demokratske stranke Srbije, imao je mekoću i intelektualnost tipičnu za univerzitetskog profesora u kombinaciji sa čeličnom samouverenošću u sopstvenu nepogrešivost. Međutim, prevagnulo je nešto drugo njegov negativni rejting iznosio je svega 29%, dok je pozitivni bio na nivou 49%, što je davalo nadu u uspeh.

Tako je mesto kandidata za predsednika zauzeo Vojislav Koštunica, čovek iz senke, sa blagim manirima i umerenom nacionalnom i umerenom demokratskom pozicijom, koji nije učestvovao u bučnim i neuspelim demonstracijama poslednjih godina i nije imao sumnjivu reputaciju uličnog izgrednika. Interesantno je da je kasnije (nekoliko godina posle puča) razvoj političke situacije pokazao da je, od svih lidera ujedinjene demokratske opozicije Srbije, upravo on pronalazio zajednički jezik sa funkcionerima državne bezbednosti, koji su sa vremenom postali njegovi verni sledbenici u borbi protiv Demokratske stranke i njenog lidera, Zorana Đinđića.

Početkom 2000. g. sve je izgledalo prilično idilično, čemu je doprineo i izlazak iz koalicije sklonog intrigama i veoma sujetnog Vuka Draškovića. Plan je bio da Koštunica postane predsednik Jugoslavije, a Đinđić premijer Srbije, što je u potpunosti zadovoljavalo ambicije prvog i racionalnost drugog, koji je video da se Jugoslaviji bliži kraj i da mesto premijera Srbije (a Srbija je, po ustavu, parlamentarna republika) nudi mnogo šire perspektive.

Ovim su iscrpljene sve dostupne i otvorene informacije o tome kako je formiran jedinstveni opozicioni blok koji je u oktobru 2000. godine srušio lidera srpskih socijalista Slobodana Miloševića. Mnogo više informacija, više od standardnih metoda uspostavljanja kontakata sa jugoslovenskim službama bezbednosti i stavljanja pod kontrolu zvanične opozicije, može se saznati iz napredne metode "ekspres-recepture", formiranja širokog narodnog "pokretagolijata", koji se u srpskoj varijanti zvao "Otpor".

Po sećanju učesnika, ovu organizaciju je 10. oktobra 1998. osnovala malobrojna grupa studenata. U februaru 1999. organizatori "Otpora" su imali prvi javni nastup u Domu omladine, u centru Beograda, posle koga se njegovo članstvo povećalo na 25 ljudi. U to vreme "Otpor" nije bio ni prva ni jedina organizacija ovog tipa, ali se od ostalih razlikovao namernim odbacivanjem elitizma od koga su "bolovali" svi intelektualni kružoci tog vremena. Druga važna karakteristika bilo je fokusiranje ne samo na finansijsku, nego i organizacionu i metodološku pomoć iz inostranstva. Članovi grupe su bili potpuno svesni da je, bez aktivne podrške iz inostranstva, nemoguće smeniti svemoćnog predsednika, koji je kontrolisao sve finansijske tokove Srbije.

Međutim, pomoć nije stigla odmah. U martu 1999. počelo je bombardovanje Jugoslavije, tokom koga su ginuli vojnici i civilno stanovništvo, pa je u takvim uslovima bilo teško održavati kontakte sa zapadnim sponzorima. Osim toga, režim Slobodana Miloševića je počeo da gubi strpljenje, što je kulminiralo u aprilu 1999. likvidacijom vlasnika opozicionog časopisa, novinara Slavka Ćuruvije, čiji rad je izazivao otvorenu netrpeljivost supruge predsednika Jugoslavije, Mirjane Marković. Odmah po završetku vojnih dejstava, krenula je očekivana pomoć sa Zapada.

Nekoliko dana po okončanju bombardovanja, u izdanju "Građanske inicijative" u Novom Sadu je izašla mala po obimu (84 stranice) knjiga Džina Šarpa, čiji naslov govori sam za sebe: "Od diktature do demokratije". Knjiga, koja je prvobitno napisana za distribuciju burmanskim disidentima, kasnije je prevedena na mnoge svetske jezike. Knjiga je u Novom Sadu štampana u nekoliko hiljada primeraka i deljena je besplatno, uglavnom među studentima. Nezvanično, kao prilog uz knjigu delilo se i nekoliko fotokopiranih stranica pod nazivom "Metode nenasilnog otpora". Komplet je imao auru opasne, zabranjene (a time i atraktivne za omladinu) literature, privlačne za one koji će kasnije popuniti redove demonstranata.

Po rečima Pola B. Makartnija, službenika Nacionalnog fonda za zaštitu demokratije sa sedištem u Vašingtonu, njegove kolege su dosta davno obratile pažnju na "Otpor": "Prvo smo bili uplašeni zastavom, koja je izgledom podsećala na fašističku. No uskoro smo promenili mišljenje". Za Amerikance, čiji cilj je bio uspostavljanje "demokratije" u Srbiji, "Otpor" je bio privlačan iz niza razloga: njegova razuđena organizacija onemogućavala je službama bezbednosti Miloševića da nanesu precizan, ciljani udarac; njegova otpornost na hapšenja i batinanja od strane policije mogla je da posluži kao prekor konstantno posvađanoj srpskoj opoziciji; isti ti kvaliteti mogli su da posluže srpskom društvu kao primer protiv straha od represija; oni su bez pogovora podržavali ideju o normalizaciji Srbije i svrgavanju Miloševića; on (pokret) je mogao da podstakne na otpor generaciju roditelja i povuče za sobom generaciju dece. Upravo iz ovih razloga, po rečima Makartnija, od avgusta 1999. veoma solidna pomoć u dolarima "krenula" je prema "Otporu". Istovremeno, Makartni je organizovao seriju sastanaka sa rukovodstvom "Otpora" u Podgorici (Crna Gora), Segedinu i Budimpešti (Mađarska). Glavna kontakt osoba Makartnija bio je dvadesetosmogodišnji Slobodan Homen, jedan od rukovodilaca "Otpora". Na "randevuu" održanom u junu 1999. u Berlinu, Homenu je saopšteno da Madlen Olbrajt želi "da Milošević ne bude više ni u fotelji predsednika, ni u Srbiji, nego u Hagu". Osim toga, Homen je bio predstavljen Vilijamu Montgomeriju, iskusnom američkom diplomati koji je mnogo godina proveo na Balkanu, budućem ambasadoru SAD u Srbiji.

U to vreme, u svojstvu ambasadora SAD, Montgomeri je završavao komplikovan gambit u Hrvatskoj i spremao se da stane na čelo grupe američkih službenika koji su se iz Budimpešte bavili "monitoringom" Srbije.

Prilikom susreta, Montgomeri je ponovio da je "Milošević lični neprijatelj Madlen Olbrajt i cilj broj jedan". Tako je "Otpor", koji je jedva čekao da jurne u boj, dobio i novac i svu potrebnu podršku. Osim toga, Montgomeri je izrazio nadu da će nova generacija lidera u Srbiji biti regrutovana upravo iz redova "Otpora". Aktivisti "Otpora" su već u avgustu 1999. g. izveli akciju javne proslave rođendana optužbe predsednika. U septembru 1999.g. mreža uticaja zapadnih agenata u Jugoslaviji bila je u potpunosti obnovljena. Kako su "nezavisna" izdanja i opozicioni političari sve više vraćali veru u sopstvenu snagu, tako je "pokret omladinskog otpora" dobijao sve veću moć.

"Otpor" je odmah zapljusnula zlatna kiša: po podacima saradnika Agencije za međunarodni razvoj SAD (USAID) Donalda Preslija, ova organizacija je isplatila predstavnicima "Otpora" nekoliko stotina hiljada dolara za propagandni materijal; isplaćivani su i tekući troškovi. Međunarodni institut Republikanske partije, po rečima njenog saradnika Danijela Kalingerta, potrošio je oko 1.800.000 dolara na Srbiju, uglavnom na finansiranje "Otpora". Kalingert je saopštio da se od oktobra 1999. on sastajao 7 do 10 puta sa rukovodiocima "Otpora" u Mađarskoj i Crnoj Gori. Po rečima Kalingerta, njegova organizacija je od 31. marta do aprila platila smeštaj i održavanje trening seminara (i, po običaju, troškove puta i džeparac) za 25 aktivista iz studentske organizacije "Otpor" u raskošnom hotelu u centru Budimpešte. Predivan pogled na veličanstveni Dunav, uokviren živopisnim obalama, luksuzna atmosfera hotela i odlična mađarska kuhinja bili su u potpunom skladu sa značajem ovog događaja. Aktiviste su ubeđivali da Milošević treba i može da bude smenjen i da to treba uraditi odmah i sada. Sastanku je predsedavao pukovnik Robert Helvi, koji je omladini govorio o "stubovima podrške" i "kolaču lojalnosti".

Seminari o "nenasilnoj borbi" održani su još nekoliko puta na teritoriji Crne Gore, Mađarske i Bugarske. Omladina se vraćala u Srbiju ne samo sa glavom punom informacija, nego i sa rukama punim novih, šuškavih novčanica.

Tek 2004. bivši članovi rukovodstva "Otpora" zvanično su priznali činjenice o učešću na seminarima koje je vodio pukovnik Helvi. Uporno su negirali bilo kakve kontakte sa njim ili njegovim kolegama do marta 2000. kada je, po rečima Aleksandra Marića, organizovan jednodnevni seminar na kome je učestvovao pukovnik Helvi. Ove izjave izazivaju sumnju. Kao prvo, u radu "Otpora" u martu 2000. nisu primećene značajnije promene strategije, što govori ili o tome da su strateška pitanja bila rešena ranije (što izaziva nepoverenje u tvrdnje Marića), ili o tome da je susretu sa iskusnim stručnjakom za prikrivenu borbu pridavan manji značaj u odnosu na "genijalne" ideje mladih studenata (u šta je veoma teško poverovati). Kao drugo, finansiranje "Otpora" pre toga je očigledno vršeno sa strane, što bi bilo neizvodljivo bez određenog stranog mentorstva. I treće, odmah posle događaja od 5. oktobra 2000, rukovodstvo "Otpora" (iz koristoljublja, nadajući se samostalnom nastupu na srpskoj političkoj sceni) negiralo je bilo kakve kontakte sa Amerikancima. Zbog svega ovoga, znak pitanja se stavlja i na sva kasnija priznanja Marića.

Bilo kako bilo, novac dobijen u Mađarskoj pretvarao se u sprejeve sa bojom i nalepnice, plakate i letke, odlazio je na iznajmljivanje prostora i plaćanje putnih troškova agitatorima. Po računici saradnika koji su se bavili sastavljanjem predračuna, za kampanju je bilo potrošeno oko pet hiljada flašica sa bojom za pisanje grafita protiv države i više od 2,5 miliona nalepnica sa kratkom, ali upečatljivom parolom o sudbini predsednika Jugoslavije "Gotov je!"

Osim toga, darežljivi sponzori su, preko predstavništava zapadnoevropskih zemalja u Jugoslaviji uvezli svu potrebnu tehniku za opremanje mini-ofisa "Otpora". Sve navedeno učinilo je mogućim rast i jačanje masovnog narodnog pokreta partije "golijata" pod nazivom "Otpor".

Učesnici pokreta "Otpor"

Pokret "Otpor" je prvi u nizu "partija-golijata" koje su nastajale kao obavezna komponenta "ekspres-revolucija". Do pred sam državni udar, to je bila politička organizacija krajnje razgranate strukture, sa prikrivenim rukovodstvom, neprimetnom, ali strogom hijerarhijom i jakom unutrašnjom cenzurom. Najvažnije strateške odluke donosio je uski krug lica daleko od očiju javnosti. Predstavnik "Otpora" za kontakte sa medijima bio je Ivan Marović, osim njega u rukovodstvu su bili Slobodan Homen za kontakte sa stranim mentorima, Srđa Popović za kadrovska pitanja, Ivan Andrić za sastavljanje parola i marketing, Predrag Lečić za prevoz i distribuciju ilegalnim kanalima desetina tona propagandnog materijala.

S druge strane, bez obzira na to što se širokoj javnosti činilo da je rukovodstvo razvodnjeno, upućenima je bio očigledan visok stepen unutrašnje komunikacije, posebno brzina reakcije na spoljne faktore, takoreći munjevita brzina kojom supredstavnici opštinskih odeljenja "Otpora" reagovali na poteze lokalnih vlasti. Osim toga, visok stepen zainteresovanosti članova nije dozvoljavao organizaciji (pokretu) da se pretvori u "birokratskog truta" i omogućio je da se izbegne nadmenost, tako svojstvena dugogodišnjim hijerarhijskim strukturama. Ne smemo zaboraviti i dodatni faktor, bolje rečeno, spas u slučaju policijskih akcija ili sličnih prepreka, a to je koncentrična, a ne radijalna organizaciona struktura pokreta.

Ključni faktor integracije "Otpora" bila je mržnja prema Slobodanu Miloševiću, koja je objektivno postojala u srpskom društvu i bila vešto nadograđivana u "nezavisnim" sredstvima javnog informisanja. Njega su pred kraj leta 2000. g. opoziciono nastrojeni građani doživljavali kao apsolutno zlo, koncentraciju svih poroka i izvor svih nevolja Srbije u celini i svakog konkretnog stanovnika pojedinačno. U takvim uslovima se obim zastupljenosti "Otpora" povećavao. Pod svoju zastavu pokret je bio u stanju da privuče predstavnike najrazličitijih ubeđenja i članove raznih opozicionih stranaka (pokret je bio nadstranački). Populistička i uopštena parola "Otpor, jer volim Srbiju!" postala je simbol ove popularnosti. Isti takav ujedinjujući karakter protesta imao je i njegov grafički simbol pesnica, uokvirena krugom (sa kombinacijom boja koje privlače pažnju bela, na crnoj podlozi).

Najverovatnije da je upravo ova skrivena semantika primoravala poslanike Socijalističke partije da u svojim govorima u parlamentu Srbije neosnovano poveže simbol "Otpora" sa nacističkim simbolom zaokruženim u krug agresije, u sličnom spektru boja: crvenoj, crnoj i beloj. U okviru ovog ujedinjujučeg trenda, "Otpor" je pod uticajem svojih seminara prerastao iz studentskog, preko omladinskog, u narodni pokret.

U leto 2000. g. majica sa simbolom "Otpora" več je postala šokantan i popularan način privlačenja simpatija opoziciono nastrojenih sugrađana. Upravo iz tog razloga "Otpor" uvodi niz procedura za učlanjenje koje su morali proči novi članovi da bi se dokazali. Kao prvo, za njih su morali garantovati prijatelji več učlanjeni u pokret, zatim je sledilo popunjavanje posebne ankete, u kojoj je akcenat bio na sposobnostima, koje su mogle biti korisne kako za pripremnu fazu rada, tako i za moment u kome če koordiniranost i brzina odlučiti sudbinu nepopularnog režima. Druga, važnija faza inicijacije bila je posvećena seminarima o "nenasilnom otporu".

Ovi seminari su bili zamišljeni kao oblik koncentričnog prenosa znanja, nešto poput mrežnog marketinga, koji se nije naplačivao, več je, naprotiv, predloženi kandidat mogao dobiti i određenu materijalnu podršku (u zavisnosti od približenosti centru "hijerarhijskog targeta", podrška se kretala od plačenih seminara u luksuznim hotelima susednih zemalja i bogatih dnevnica, do osvežavajućih pića, olovaka i rokovnika). Tek posle svih ovih testova novi član je mogao da bude stavljen na spisak za naplatu svih dodataka. Na primer, u decembru 1999. novom članu pokreta koji je predložio osnivanje nove filijale "Otpora" u jednom provincijskom gradiču, bilo je isplačeno 130 dolara za organizacione troškove, izdat mobilni telefon i propagandni materijal (nekoliko pakovanja letaka i flajera, rolne postera, pakovanje sprejeva sa bojom, majice sa znakom "Otpora"). Po izjavama predstavnika "Otpora", oni su uspeli da osnuju 130 regionalnih predstavništava sa ukupno oko 70 hiljada članova, što je očigledno preuveličan broj.

Sociološki profil članova pokreta bio je formiran na osnovu opširnog istraživanja V. Ilića, obavljenog nekoliko meseci posle događaja od 5. oktobra 2000. g., takoreći "po svežim tragovima", urađenog sa visokom dozom objektivnosti, koja je postepeno prerasla u dobroćudni odnos prema pokretu. Struktura članstva je bila sledeća: 61% muškaraca i 39% žena, približno trećina članova "Otpora" su bili na pragu punoletstva (18 godina) ili mlađa, 41% je spadalo u kategoriju od 19 do 24 godine, ostali su bili stariji. Tendencija podmlađivanja pokreta pojavila se u kasnijoj fazi rada pokreta, od maja 2000. godine.