Pogled iz Moskve

Kako SAD izvlače korist iz energetske krize u Evropi

Prevara na američki način

Suočivši se sa previsokim cenama prirodnog gasa, piše Dejvid Umberti, autor članka u američkom Vol strit žurnalu (Wall Street Journal - WSJ), evropske kompanije koje proizvode čelik, đubiriva i drugu robu, koji predstavljaju osnovu privrede, postepeno prenose svoja preduzeća u Sjedinjene Države, „gde ih privlače stabilnije cene energenata i snažna podrška vlasti".

Piše: Nikolaj Petrov

Oštra kolebanja cena energenata i stalni problemi sa njihovom isporukom, prete Evropi; ekonomisti upozoravaju da za nju može doći nova era deindustrijalizacije. Vašington je odobrio niz mera za stimulisanje industrijske proizvodnje i za prelazak na ekološki čiste izvore energije. Osim toga, nivo poslovne privlačnosti SAD, kako tvrdi autor članka, povećan je novim talasom državnog finanasiranja infrastrukture, proizvodnje mikročipova i projekata za dobijanje energije iz ekološki čistih izvora. Kao rezultat toga, prema rečima rukovodilaca kompanija, ravnoteža se sve više naginje u korist SAD - posebno za one koji se bave realizacijom projekata za proizvodnju hemikalija, akumulatora i druge energetski intenzivne proizvodnje.

Za potvrdu svoje prognoze, WSJ navodi saopštenje rukovodilaca velikih evropskih kompanija. „Očigledno je da je potrebno premestiti proizvodnju u SAD", rekao je Ahmed el Hoši, izvršni direktor hemijske kompanije OCI NV iz Amsterdama, koja je u septembru najavila proširenje fabrike amonijaka u Teksasu. A kako smatra Svejn Tore Holseter, izvršni direktor velike norveške fabrike za proizvodnju đubriva Yara International, evropski proizvođači će teško sačuvati konkurentnost u odsustvu nižih cena gasa i takvih mera za stimulisanje prozvodnje koje danas predlaže američka vlada. „Rezultat toga biće bespovratno prebacivanje proizvodnje nekih industrija u druge zemlje", smatra on.

Početkom ove godine, danska juvelirska kompanija Pandora i nemački proizvođač automobila Volksvagen, najavili su prširenje delatnosti u SAD. Nedavno je WSJ objavio da će Tesla pauzirati svoje planove za proizvodnju akumulatorskih baterija u Nemačkoj i već proučavaju mogućnost ostvarivanja poreskih olakšica u skladu sa Zakonom o smanjenju inflacije, koji je predsednik Bajden potpisao u avgustu.

Prebacivanje proizvodnje u SAD takođe razmatraju i takvi industrijski giganti kao što je, na primer, ArcelorMittal. Ovaj najveći proizvođač čelika, kako tvrdi njegov generalni direktor Aditja Mital, razrađuje varijantu upola manje proizvodnje čelika i srodnih proizvoda u Nemačkoj, sa istovremenom kompenzacijom gubitaka putem povećanja proizvodnje u Teksasu.

tome da energetska kriza ima najteže posledice za Evropu, svedoči i agencija Blumberg. „Evropska unija je izgubla oko 500 milijardi evra zbog energetske krize izazvane posledicama sankcija protiv Rusije", saopštava agencija pozivajući se na istraživanje analitičkog centra Bruegel.

Podsećamo, sankcije su Evropi nametnule SAD. Troškovi EU za borbu sa energetskom krizom iznose 1,7% BDP-a Unije, a EU očekuje ubrzanje inflacije, tvrdi Blumberg. Stvar je stigla dotle da stanovnici zemalja Starog kontinenta, koji su se suočili sa enegetskom krizom, aktivno rezervišu sobe u turskim hotelima za zimu, da se ne bi smrzavali u svojim domovima. Broj rezervacija za novembar porastao je 1,5 put u odnosu na prošlu godinu.

U uslovima energetske krize, SAD su najviše dobile - otvorile su ogromno tržište za svoje distributere i pojačale kontrolu nad Evropom, potvrđuje kinesko izdanje Global Times, primećujući takođe da je glavni gubitnik Evropa.

tome da je Evropa najpogođenija energetskom krizom priča se i u Japanu. Najteža kriza očekuje evropske zemlje zbog naglog rasta cena energenata, što tera velike kompanije iz energetskog sektora u nezamislive dugove, piše japanski ekonomista Kazuhiko Fudži u članku za Shukan Gendai. On smatra da za pomoć takvim kompanija EU mora da izdvoji 1,5 triliona dolara, što može da preraste u ekonomske potrese svetskih razmera. A SAD od rasta cena energenata samo dobija.

SAD su proletos dogovorile sa EU obezbeđivanje minimum 15 milijardi kubnih metara isporuka tečnog prirodnog gasa Evopi za ovu godinu, što bi trebalo da zameni uvoz gasa iz Rusije. „Obe strane su odlučile da stvore zajedničku radnu grupu za smanjenje zavisnosti Evrope od uvoza energenata iz Rusije. SAD su nametnule EU stroge uslove: Evropa mora da dodatno plati za gorivo, da bi nadmašila potražnju azijskih potrošača", pisao je Forbs.

Nemačka je 25. marta, pod pritiskom SAD, „dostavila plan za praktično potpuni prekid uvoza ruskih energenata do sredine 2024. godine", objavio je Blumberg. Nemački ministar ekonomije iz redova Zelenih, Robert Habek istakao je tada da ova zemlja želi da već sredinom godine smanji uvoz ruske nafte, a da do kraja 2022. postane „gotovo nezavisna" od nje.

Ipak, ispostavilo se da „kazniti" Rusiju, kako su planirale SAD i Evropa, nije uspelo. Naša zemlja uspela je da preusmeri svoje energente drugim potrošačima, pre svega u Aziji, a i neke zemlje u Evropi nastavljaju da ih kupuju.

Istovremeno, otkriveno je da je evropsko gasno tržište samo dvorište svetskog tržišta tečnog prirodnog gasa. Ono u potpunosti zavisi od situacije u zemljama Azijsko-pacifičkog regiona (APR), pošto je azijsko tržište mnogo veće. Ako u Aziji padaju cene tečnog prirodnog gasa, pratiće ih pad cena u Evropi, i obratno. Preusmeravanje tokova tečnog prirodnog gasa iz SAD u Evropu dovelo je do rasta cena gasa i u APR-u, i američki gasni transporteri ponovo su krenuli u Aziju. Na kraju, Vašington je prinudio EU da odustane od ruskog gasa, da sada struju i grejanje plaća po svemirski visokim cenama.

Ali situacija u Evropi biće još gora. Nedavno je ministarka finansija u Bajdenovoj administraciji, Dženet Jelen izjavila da će se Evropa ove zime sresti sa velikim teškoćama zbog problema sa isporukom energenata. Pritom je ona cinično primetila da će, u poređenju sa složenom evopskom situacijom, situacija u SAD biti „stabilnija zbog toga što su SAD obezbeđene sopstvenim energentima". A ranije su američke kompanije koje proizvode gas iz škriljaca odbile da povećaju isporuku ugljovodonika zemljama EU, argumentujući to potrebama SAD za energentima u uslovima svetske energetske krize.

Govoreći pred svojim evropskim partnerima iz NATO, u vreme svoje poslednje posete Evropi, američki predsednik Džo Bajden je obećao EU isporuku od 50 milijardi kubnih metara američkog tečnog prirodnog gasa svake godine. Ipak, to je odmah izazvalo skepsu stručnjaka.

„Gde će Bajden da nađe gas za EU?", tako je na ovo obećanje odreagovalo američko izdanje Politiko.

Analitičari Politika su izračunali količinu tečnog gasa u svetu i došli do očiglednog zaključka: EU jednostavno nema čime da zameni ruski gas, iz čega proizilazi da je Bajden elementarno obmanuo Evropu. A sada već postaje jasno da je to bila namerna obmana. Rast cena energenata u Evropi doveo je do toga da su evropske kompanije počele da gube konkurentnost na tržištu i već su počele da prebacuju svoju proizvodnju u SAD. Eto zašto sada preko okeana trljaju ruke.

Svoje konkurente u Evropi, a pre svega Nemačku, SAD napada i na drugi način. Nedavne misteriozne eksplozije na ruskim gasovodima „Severni tok 1 i 2" u Baltičkom moru, već su prepoznate kao diverzija. Istovremeno, u regionu se nalazila grupacija vojnih brodova SAD.

Kako je u emisiji Vladimira Solvjeva na TV kanalu „Rusija 1" primetio nemački novinar Aleksandar Sosnovski, među tim brodovima bio je i desantni brod sa dve podmornice. Tako da ima osnova da se pretpostavi da su eksplozije u gasovodima delo ruku američkih diverzanata ili njihovih plaćenika.

Ali, ova diverzija nije usmerena samo protiv Rusije. Glavna žrtva biće Nemačka. Bez jeftinog ruskog gasa, njena industrija može potpuno da bankrotira. Berlin će biti prinuđen da kupuje skup tečni prirodni gas od SAD koja patetično govori o „atlantskoj solidarnosti", a u stvari jednostavno uništava svoju ekonomsku konkurenciju u Evropi.

„Baltička cev" kao prvi znak pobede Vašingtona nad EU

Evropa u statusu vazala

Razoriti Evropu samo je pola bitke. Treba je napraviti glavnom žrtvom nuklearnog konflikta s Moskvom, tada će poluge upravljanja Starim svetom večno ostati u rukama Vašingtona. Da li će SAD to uspeti da ostvare?

Piše: Elena Pustovojtova

Da bi se odgovorilo na ovo pitanje, ne treba hakovati kompjutere CIA ili ubaciti špijuna u Pentagon. Dovoljno je objediniti postojeće dokaze o aktivnostima SAD u poslednjoj deceniji, da bi se shvatilo: nakon juriša na Azijsko-pacifički region, koji je preduzeo Obama 2012. godine, a koji je počeo nakon zvanične posete Tajlandu, „okretanje Aziji" postao je glavni smer udara SAD na rastući uticaj Kine, dok je „okretanje Evropi" zatrebalo Vašingtonu zbog Rusije.

Barak Obama nije bio skroman čovek, i zato je posle turneje po jugoistočnoj Aziji počeo sebe da naziva „prvim američkim predsednikom Tihog okeana". Izgleda da će Bajden uskoro sebe moći da nazove „prvim američkim predsednikom Evrope".

Ali, za to mu je potrebno da isključi potencijalnu mogućnost rasta uticaja „severnog konkurenta". I Kijev, zatrovan rusofobijom, dao je Vašingtonu odličnu priliku za rešavanje oba zadatka za opšteevropski račun.

Široko poznat, ne samo u SAD, direktor Centra za održivi razvoj Univerziteta Kolumbija, specijalni savetnik tri poslednja generalna sekretara UN, predsednik Mreže rešenja UN za održivi razvoj, prof. Džefri Saks, nedavno je prevrnuo čitavu višespratnu piramidu dezinformacija usmerenu protiv Rusije. On je izjavio za Blumberg da „Evropa preživljava veoma, veoma oštar ekonomski pad... Glavna činjenica je u tome da evropska ekonomija pati od iznenadnog nestanka struje. I sada, da bi se to u potpunosti završilo, uništen je gasovod „Severni tok", što je, spreman sam da diskutujem o tome, bila akcija SAD, moguće SAD i Poljske."

„Džefe, moramo ovde da zastanemo. Zašto smatrate da je to bila akcija SAD? Kakve dokaze imate za tu tvrdnju?", pitao je voditelj profesora.

„Prvo, postoje direktni radarski dokazi o tome da su vojni helikopteri SAD, koji su obično stacionirani u Gdanjsku, kružili nad tim rejonom. Ranije ove godine takođe smo čuli pretnju predsednika Bajdena, da ćemo na ovaj ili onaj način zaustaviti „Severni tok". I to nije bila improvizacija. Zatim je „majka Majdana" Viktorija Nuland rekla novinarima da „ako Rusija na bilo koji način upadne u Ukrajinu, Severni tok 2 neće napredovati".

Dalje je profesor pomenuo otvorenu izjavu državnog sekretara SAD Blinkena u kojoj pozdravlja to što će „Evropa u doglednoj budućnosti biti lišena ruskog gasa, a zajedno s njim i poluga uticaja Putina na Nemačku i druge evropske države". Kako je rekao državni sekretar SAD, napadi su bili „ogromna prilika da se jednom zauvek eliminiše zavisnost od ruske energetike i na tan način Vladimiru Putinu oduzme mogućnost da iskoristi energetiku kao sredstvo promocije svojih carskih zamisli." I, shodno tome, da otvori put carskim zamislima Vašingtona.

U Saksovom intervjuu za agenciju Blumberg, kao glavno se izdvojilo sledeće: „Znam da ovo protivreči vašem shvatanju, vama nije dozvoljeno da govorite takve stvari na Zapadu, ali činjenica je da u celom svetu, kada razgovaram sa ljudima, oni misle da su to uradile SAD. Čak i naši novinari koji se bave ovim slučajem, govore mi da su, naravno, SAD to uradile, ali to se ne pojavljuje u našim medijima", citira Saksa američko izdanje Information Clearing House.

Naravno, u ovom otkriću za nas nema mnogo toga novog, ali je važnije to da je „bomba" eksplodirala na američkom informativnom polju i njeni „fragmenti" su već stigli do Evrope.

Stari svet se sada trese od gneva zbog toga što mora da plati iz svog džepa za „agresiju Rusije protiv Ukrajine", a profesor Saks podstiče Evropljane da skinu antiruske naočare.

I ne samo to - bukvalno im predočava da su napadi SAD na Rusiju i Kinu i težnja Vašingtona da „prevari" Evropljane i Tajvance toliko očigledni da ih samo slep čovek ne vidi. „Na taj način, ulazimo u najnestabilniju geopolitičku epohu poslednjih decenija. Ulazimo u prvu hiperinflaciju u poslednjih 40 godina. Ulazimo u prvu eskalaciju koja vodi nuklearnom ratu posle 60 godina. U oktobru pre 60 godina, došlo je do kubanske raketne krize. Ovo je najopasniji trenutak još od vremena kubanske raketne krize", zaključuje profesor Saks. On razume da je američka računica jednostavna: 4000 km između SAD i Evrope ugasiće nuklearni talas, jer će čak i bomba teška 100 megatona uništiti sve živo u radijusu od 35 kilometara. Na rastojanju od 80 km ljudi mogu dobiti opekotine trećeg stepena. Ali... Od Moskve do Vašingtona ima gotovo 8000 km...

Generalno, „baltička cev" mnogima je otvorila oči i skrenula pogled na jednostavnu činjenicu da je počela nova i veoma opasna faza ne samo u vezi sa specijalnom operacijom u Ukrajini, već i u vezi s tim što Evropa otvoreno preuzima ne sebe status američkog vazala.

Eksplozija gasovoda garantuje Evropljanima hladnu zimu i siromašenje, ali oni „nisu primetili" da je to bio akt međunarodnog vandalizma do tada nezamislivih razmera. Upravo zato niko neće preuzeti odgovornost za taj zločin. Lako je razumeti razlog zašto stvari neće ići dalje od upiranja prstom u Rusiju. Diverzija je lišila Rusiju glavnih linija za isporuku gasa Evropi, pa time i prihoda, sadašnjih i budućih. Otvorila je put za našu konkurenciju. Među našim gubicima - Nemačka je glavni kupac gasa u Eropi i donedavno centar evropskog otpora pritisku SAD. Ako je pre tri godine Evropa podizala glas za jačanje samostalnosti EU i kontinenta generalno, onda je danas spremna da zatvori oči na dokaze o ulozi SAD u eksplozijama na gasovodima. Ili nije spremna?

Neću pogrešiti ako kažem da danas evropske prestonice samo „u četiri oka" donose ispravne zaključke „o autorstvu" terorističkog akta u Baltičkom moru ili o tome da je Vašington dao punomoć svom savezniku da deluje u njegovo ime. Setite se Radeka Sikorskog, bivšeg ministra spoljnih poslova i odbrane Poljske i njegove objave na Tviteru: „Hvala SAD!", sa slikom uzavrelog mora. Sikorski ima jake veze sa Vašingtonom: njegova žena, En Eplbaum je istaknuta novinarka u časopisu Atlantik i uticajna figura u političkim krugovima u SAD, aktivno je agitovala za širenje NATO i EU u Istočnoj Evropi.

Ipak, ako je Vašington glavni osumnjičeni za eksploziju na gasovodima, kako onda Evropa treba da gleda na svoje odnose sa SAD? To znači da su ušli u novu fazu. SAD su spremne da pretvore celu Evropu u bojno polje i i da potencijalno žrtvuju ovaj kontinent, kao što su radili u Aziji i na Bliskom istoku.

I ako Evropa ćuti, onda to znači da će se zakleti na apsolutnu vernost SAD, da je spremna da se pokloni Vašingtonu i da iz tuđih ruku prihvati svaki izbor svoje budućnosti.

Prvi čin ove tragedije za Evropu će, naravno, biti američki tečni prirodni gas, pošto je nafta iz Kazahstana daleka i skupa, pa još i ide preko Rusije. Turkmenistanski gas je ceo u Kini. Iran ostaje pod američkim sankcijama. Irak i Siriju, kao i pre, pljačkaju SAD. U Persijski zaliv teško je progurati se...

Ipak, cela ova šahovska paratija može se u potpunosti promeniti, kad protivnik evropskih političara postane „general Mraz". Protivodgovor će dobiti na svojim sopstvenim trgovima i ulicama.

Kako je oligarh sa pasošem NATO zemlje zatvorio fabriku strateški važnu za Rusiju

„Efikasni" privatnik

Mediji zvone na uzbunu: Rostovska fabrika za civilnu avijaciju br. 412 (RZGA-412) - najveća fabrika za remont motora aviona An-24 i An-26, zatvorena je. Rezultat toga mogao bi da bude da će Daleki istok, Sibir i severozapad zemlje biti odsečeni od većine teritorije.

Piše: Andrej Sokolov

Svojevremeno je ovu fabriku kupio oligarh s dvojnim državljanstvom Ivan Savidi, poznatiji kao „kralj duvana". Sada, u najsloženijem trenutku za državu koja se nalazi pod sankcijama Zapada i kad je u punom zamahu specijalna vojna operacija u Ukrajini, odustao je od remonta aviona.

ovom preduzimljivom biznismenu s grčkim korenima mediji su pisali 2018. kada je bio uhapšen u Solunu, posle incidenta na meču grčkog fudbalskog prvenstva. Utakmicu su igrali PAOK, klub čiji je Savidi vlasnik i AEK. Kada je sudija poništio gol PAOK-a zbog ofsajda, razjareni Savidi, u pratnji telohranitelja, sa pištoljem zataknutim za pojas, utrčao je na teren i počeo da preti sudiji, rekavši mu: „Mrtav si!"

Savidija je policija uhapsila i privela u stanicu. Ipak, biznismen čije bogatstvo Forbs procenjuje na više od milijardu dolara, uspeo je da izađe. Ali ovakav divljački postupak bio je više nego čudan za Rusa koji je svojevremeno uspeo da bude u fotelji poslanika u Državnoj dumi.

Sadašnji vlasnik „fabrika, poslovnog prostora, brodova" rodio se u SSSR-u, u gruzijskom selu Santa, gde žive etnički Grci. Nakon što je odslužio vojni rok, preselio se u Rostov na Donu, gde se 1980. godine zaposlio u Donskoj državnoj fabrici duvana. Zatim je prošao put od radnika na utovarivanju do zamenika direktora.

Kada je u raspadnutom SSSR-u počela haotična privatizacija, on je uspeo da kupi akcije ove fabrike i da postane njen vlasnik. Kako je to uspeo, do danas nije sasvim jasno. Tek, 1993. Savidi je izabran za generalnog direktora kompanije „Donski duvan". I već tada su počeli da ga prate gromoglasni skandali.

Godine 2011. njegova kompanija je lansirala nekoliko brendova cigareta, jasno namenjenih deci i tinejdžerima. Lansiranje novih brendova pratila je aktivna reklamna kampanja, takođe usmerena na tinejdžersku publiku. Na kraju je komisija ruske Savezne antimonopolske službe kaznila Savidijevu kompaniju zbog nezakonitog korišćenja maloletnih lica u reklami za duvan.

Međutim, u tim teškim godinama, to nije smetalo političkoj karijeri ovog biznismena, koji se trudio da popravi svoju narušenu reputaciju bavljenjem dobrotvornim radom. Na kraju je 2003. Savidi izabran za poslanika Državne dume RF. Posle četiri godine izabran je ponovo, ali 2012. nije uspeo da još jednom postane poslanik, bez obzira na pojačane napore.

Kao poslanik, Savidi je vec postao oligarh - osnovao je kompaniju „Grupa AGROKOM" u koju su ušli fabrika „Donski duvan" i međunarodni aerodrom Rostov na Donu. Postao je predsednik fudbalskog kluba Rostov, sa kojim nije postigao veliki uspeh. Kako može da se pročita u zvaničnoj biografiji Ivana Savidija, u Rusiji se bivši sovjetski Grk obogatio na cigaretama, pokušavajući njima da otruje čak i decu.

A zatim je, dobivši grčki pasoš, kapital koji je nagomilao u Rusiji Savidi počeo aktivno da iznosi u inostranstvo - da kupuje imovinu u inostranstvu, između ostalog i u sunčanoj Grčkoj. Tamo je kupio fabriku duvana SEKAP, fudbalski klub PAOK, luksuzni hotel Makedonija palas, sve ukupno uloživši u ekonomiju ove zemlje više od 300 miliona evra. I to u vreme kada su donskoj zemlji i celoj Rusiji, koje su othranile duvanskog magnata, očajnički bile potrebne investicije.

Evo šta je o delima „kralja duvana" 2011. godine pisao „Moskou Post": „U medijima se pojavila priča o šemi za iznošenje imovine u inostranstvo, koju je Savidi navodno izgradio preko Banke Moskve, čiji je vlasnik potom pobegao u inostranstvo, i švajcarske kompanije Proper Investments GmbH.

Dok istražni organi nastavljaju da istražuju finansijske prevare, u koje je bio uključen bivši predsednik Banke Moskve Andrej Borodin, u štampi se pojavila informacija o njegovim novim saučesnicima. Ispostavilo se da je jedan od njih bio bivši generalni direktor kompanije „Donski duvan", a sada poslanik Državne dume Ivan Savidi. Tako u poslednje vreme u medijima može da se nađe informacija da je gospodin Savidi, uz pomoć bivših top-menadžera Banke Moskve, uključujući i samog bivšeg predsednika ove banke Borodina, 2006-2007. godine aktivno iznosio novčana sredstva iz RF u inostranstvo. Ivan Ignjatijevič je to radio preko kompanije Javno akcionarsko društvo „Donski duvan" koja je pod njegovom kontrolom, i u kojoj 87% akcija pripada njegovoj supruzi Kirijaki Savidi.

Ovim mahinacijama, povezanim sa finansijama Banke Moskve, Ivan Savidi počeo je da se bavi 2006. godine. Samo u julu te godine, Ivan Ignjatijevič je preko povezanog preduzeća „Donski duvan - prodaja i marketing" izneo 12 miliona dolara (svift izvod od 3. jula 2006. godine). Šema izvlačenja novca bila je prilično sofisticirana, jer je novac „cureo" u inostranstvo preko ovog d.o.o. po tzv. ugovoru o zajmu sa švajcarskom kompanijom Proper Investments GmbH preko Banke Moskve.

Uzgred, ispostavilo se da su vlasnici švajcarske kompanije takođe Savidijeva supruga i sin."

Godine 2012. biznismenovog brata Iraklija Savidija uhapsile su grčke vlasti zbog sumnje da je izvršio krivična dela. Kako je preneo grčki list Katimerini, razlog za hapšenje bio je zahtev ruskih specijalnih službi koje su sumnjičile Iraklija Savidija za organizaciju dva naručena ubistva.

A 2016. godine sud Rostovske oblasti osudio je na sedam godina zatvora, zbog prevare velikih razmera, nećaka duvanskog magnata Mikisa Savidija.

Iznoseći svoju imovinu u inostranstvo Ivan Savidi je, kako se može videti, pokušao da tamo stekne prestiž dajući antiruske izjave. Na primer, u razgovoru sa jednim moskovskim novinarom, duvanski magnat je pozvao na brzu sahranu ruske ekonomije: „O nekim od sektora naše privrede razmišlja se samo jedno: da li treba reanimirati bolesnika ili izvršiti nad njim eutanaziju?"

Bivši poslanik Državne dume viđen je i u SAD. Savidi je učestvovao u paradi na Menhetnu, u Njujorku, u čast Dana nezavisnosti Grčke, a posle toga bio je na prijemu kojem je prisustvovao i Donald Tramp. Svet je saznao o poseti duvanskog magnata iz Rostova predsedniku SAD, zahvaljujući nizu grčkih medija koje je Ivan Savidi prethodno kupio.

Zanimljivo je da je sa takvom originalnom biografijom g. Savidi u Rusiji uspeo da dobije čak dva ordena: „Za zasluge za Otadžbinu" i orden Aleksandra Nevskog. Ali, sudeći prema grčkim medijima, gotovo svi članovi njegove porodice već odavno stalno borave u Grčkoj, plivajući u raskoši.

U Solunu je on svojevremeno organizovao bajkovitu svadbu za mlađeg sina Georgisa, na koju je bilo pozvano 600 gostiju. Za glavnog zdravičara angažovao je Andreja Malahova (popularni ruski TV voditelj), a mladina venčanica bila je izvezena draguljima teškim 27 kilograma.

Ali, kako se kaže, ne možeš zabraniti da se dobro živi.

Za nas je u burnoj biografiji bivšeg utovarivača u duvanskoj fabrici važnije nešto drugo - on je postao vlasnik strateški važnog preduzeća koje je, kako pokazuje istraga koju je sprovela agencija „Carigrad", do proleća 2022. koristilo komponente iz ukrajinske fabrike koja je služila potrebama Oružanih snaga Ukrajine.

Putnički avioni An-24 i njegova teretna varijanta An-26 su glavni avio-prevoznici u Sibiru i na Dalekom istoku, a remontovali su se u preduzeću čiji je vlasnik biznismen s pasošem NATO zemlje.

Prema podacima glavnog urednika izdanja „AviaPort", Olega Pantelejeva, danas u civilnom vazduhoplovstvu ima stotinak An-24, a zajedno sa An-26 ukupno ima oko 250 ovih aviona. Ovo je prilično impresivan avio-park, konstatuje Pantelejev. Prirodno, broj motora AI-24, koje ovi avioni koriste, ima više od samih aviona.

Vest o zatvaranju RZGA-412, piše „Carigrad", koja se raširila u martu ove godine, izazvala je buru negodovanja. To što se dogodilo znači da svi An-24 i An-26, koje imaju avio-kompanije u Rusiji, maksimum kroz pet-šest meseci mogu da prestanu da lete. Veliki broj ljudi koji žive na velikim teritorijama istočno od uralskog grebena, gde se rastojanja između naseljenih mesta mere stotinama kilometara, a železničkih pruga nema, mogu da budu odsečeni od „ostatka zemlje".

U grupi „Agrokom", čiji je vlasnik milijarder Savidi i u kojoj se nalazi fabrika za remont aviona, izjavili su da rentabilan rad fabrike podrazumeva kontinuiranu popravku najmanje 60 avio-motora godišnje, a u poslednje dve godine naručene su popravke 45 motora. „U vezi sa ovim, ne nalazimo mogućnosti i načine da kao privatna kompanija održavamo delatnost preduzeća za popravku avionskih motora, zato smo u poslednjih nekoliko godina planski išli na smanjenje proizvodnje", piše u saopštenju kompanije.

Tu je isplivao još jedan pikantan detalj. Ispostavilo se da je ključni distributer rezervnih delova za rostovsku fabriku - ukrajinsko preduzeće „Motor Sič", gde su se proizvodili motori za borbene turske bespilotne letelice „Bajraktar", koje su ukrajinske oružane formacije koristile za diverzije iz vazduha.

Do kraja 2021. godine rostovska fabrika je navodno tražila mogućnosti da organizuje snabdevanje rezervnim delovima preko trećih zemalja. Posle toga, isporuke su prestale. A u maju je fabrika „Motor Sič", koja je radila za potrebe Oružanih snaga Ukrajine, porušena u bombardovanju ruskih raketa.

Mediji su objavili da se Aleksandar Neradko, prvi čovek Rosavijacije (Ruska federalna agencija za vazdušni saobraćaj), obratio rukovodstvu RZGA-412 sa predlogom da ili ne zatvaraju fabriku, ili da predlože mere za prenos proizvodnje na druge lokacije. U Rosteku (Državna korporacija za pomoć razvoju, proizvodnji i izvozu industrijskih proizvoda napredne tehnologije) su izjavili da „proučavaju pitanje organizacije remonta motora za ove avione". Ali od tada - tišina...

Po rečima kompetentnog izvora „Carigrada", sada, posle direktnog naređenja predsednika Vladimira Putina, koje je izrekao na savetovanju o razvoju avio-industrije, „odgovorna lica" su požurila da urade ono što je prethodnih godina potpuno propalo - supstituciju uvoza. Jednostavnije govoreći - da stvore alternativu za „boinge" i „erbasove", koje je naša zemlja godinama kupovala na štetu sopstvene proizvodnje. A na „sitnice" poput male i srednje avijacije, izgleda da su „zaboravili".

Šta se sada dešava u fabrici u kojoj su remontovani ruski avioni? Prema istraživanju „Carigrada", tamo je postavljena linija za proizvodnju višeslojne barijerne folije za pakovanje hrane. A strateški važna fabrika je po odluci vlasnika - oligarha sa dvojnim državljanstvom i interesima u neprijateljskim zemljama, zatvorio životno važan posao za Rusiju. I njega nije briga gde će se remontovati motori za ruske civilne avione. On je svoje probleme rešio.

„Ko će u Ministarstvu trgovine, Rosteku i Rosavijaciji odgovorati za to što su dozvolili da uopšte dođe do ovakve krize?", postavlja potpuno logično pitanje „Carigrad". „U stvari, izvršena je prava sabotaža koja ugrožava transport na ogromnoj teritoriji države."

Naravno, ovo je razlog za Istražni komitet i Državno tužilaštvo da sprovedu najtemeljniju proveru ove situacije, koja može da bude i osnov za pokretanje krivičnog postupka.

Uzgred, a koliko uopšte danas u Rusiji ima takvih „efikasnih" vlasnika, koji su u vreme burne „privatizacije" akumulirali ogromnu imovinu, a koji imaju pasoše NATO zemalja koje su objavile rat Rusiji? Ne stvara li to direktnu pretnju nacionalnoj bezbednosti naše države? I zar nije vreme da se po ovom pitanju napravi „inventar"?