Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (9)

Sreća je bila potrebnija od pameti

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi

Piše: ''Nestor''

Prilazi mi jedan mlađi čovek u uniformi i pita, da li ga se sećam. Gledam i ne poznajem i on to vidi. Podseća me da je bio u vojnoj policiji. Kažem mu da ću doći u Krajinu u kratkom vremenu i da ću ga potražiti da se ispričamo. Srdačno se pozdravljamo i rastajemo. Raspoređuju nas po sobama. Prostorije su neverovatno hladne. Voda u kofama je postala led. Kako prespavati i pripremiti se za daleki put do Sarajeva.

Ustao sam se oko 4,00 sata ujutro i otišao do automobila da se u njemu malo ogrejem. Kolona je krenula oko 08,00 časova preko Prijeboja do Željave gde smo se popunili gorivom. To je trajalo do 10,00 časova. Krećemo preko Izačića i Bihaća u pravcu Bosanskog Petrovca. Tu je skoro normalna situacija. Krećemo se nešto brže nego ranije, ali ovim tempom do Sarajeva nam treba čitav dan. Tako je i bilo. U Sarajevo dolazimo nešto posle 23,00 časova. Ulazimo pred zgradu komande sarajevskog korpusa. Tu je nekada bila komanda 7. armije pa prostora ima dovoljno.

Kolege nas čekaju, nude nas hranom i pićem. Razgovaramo o proteklim vremenima. Čude se da smo tako loše prošli u Hrvatskoj. Istovremeno nas uveravaju da se slična situacija u Bosni ne može desiti. Kažu da su sve preduzeli da se slično ne ponovi. Bili su u krivu. Sve se ponovilo i gore i teže. Nikakva iskustva i pouke nisu korištene.

Prepotentnost Generalštaba JNA je začuđujuća. Vidim da imaju plan da sa nama popune svoje sastave. Dobili smo kancelarije, privremeni smeštaj. To su nam i spavaće sobe i sve ostalo. Narednog dana posle podne imam želju da negde izađemo. Idemo nas šest na Baščaršiju. Ulazimo u aščinicu "Baščaršija". Restoran je na spratu. Na garderobi nas služi momak sa fesom na glavi. Ne zna ko smo, jer smo u civilnoj odeći. U restoranu ima dosta mesta, jer je još rano za gužvu, tek je nešto iza šest naveče.

Pijemo i šalimo se. Tri meseca nismo nigde bili. Ne znamo ni cene, sve nam je nekako jeftino. Oko osam počinje muzika. Orkestar je tik uz nas. Pitam konobara, da li je uobičajno da se poručuju pesme i on potvrdno odgovara. Plaćamo pesme deset puta više od ostalih ne iz besa nego iz neznanja. Tu veče smo potrošili gomilu para, nije važno, ponovo smo rođeni, red je.

Pored mene je sedeo pukovnik Boško Mihajlović, koji će ostati u Sarajevu kao poslednjem mestu služovanja. Ubili su ga džihad-ratnici Ejupa Ganića u Dobrovoljačkoj ulici 02.05.1992. godine. Narednih dana razmeštamo opremu i utvrđujemo njenu ispravnost. Bezbednosna situacija u Bosni i Hercegovini nije bila dobra, nema ničeg ohrabrujućeg. Saopšteno mi je da ću ići u Krajinu u narednih nekoliko dana. Zatražio sam i dobio kraći odmor da odem do Beograda. Do Beograda vozim i pukovnika Vulanovića koji je u međuvremenu dobio premeštaj. Rastajemo se u Lazarevcu gde mu je živela porodica i naši putevi se više nikada nisu ukrstili.

Boravak u Sarajevu

Iz Beograda u Sarajevo vraćao sam se 15.12.1991. godine. Da nije bilo jednog događaja taj put ne bih ni spomenuo. Putovao sam sam u putničkom vozilu registarskih oznaka JNA. Nakon što sam prešao most na Drini kod Zvornika i izašao iz grada u pravcu Sarajeva svega nekoliko kilometara, pokraj puta sam video da stoji sveštenik sa većom torbom u ruci. Kako je napolju bio sneg on se popeo na nanos snega kojeg je ralica napravila i tako meni omogućio nesmetan prolaz.

Stao sam u nameri da ga povezem. On je oklevao najviše zbog vozila koje je pripadalo vojsci, a njegova i vojna profesija nisu bile sklone jedna drugoj. Ipak je ušao u automobil. Bio je to čovek tridesetih godina isposničkog lica. Ispod mantije lako se uočavala mršava muskulatura. Odmah sam uočio da se radi o kaluđeru koji negde putuje. Razgovor počinje pomalo usiljeno, jer pogledom traži objašnjenje za moj postupak zaustavljanja. Kažem mu da nemam ništa protiv sveštenika ili bilo koga ko služi Bogu, da sam stao u dobroj nameri da mu pomognem, jer je napolju očigledno dosta hladno. To što je vozilo vojno ne menja stvar. Razgovor odmah počinje trenutnom situacijom u Hrvatskoj i nedvosmisleno tvrdi da je pitanje dana kada će i u Bosni doći do ratnih sukoba.

Smireno i razborito mi objašnjava kako našom voljom trenutno upravlja nečastivi, da nam mozak ne funkcioniše kao ljudskom biću već da poprimamo životinjske nagone i tako pokušavamo rešiti nastale probleme. Odobravam njegovu priču i pitam ga, da li on nastali rat vidi kao verski sukob ili kao sukob nacija zbog nerešenih nagomilanih problema. On me pogleda i kaže da svega ima po malo i da je to neizbežno na prostoru kakav je SFRJ i da će sukobi tek poprimiti žestinu zbog preklapanja interesnih sfera među sukobljenim stranama. Svoju priču završio je tvrdnjom da će Bosna ponovo biti poprište velikih borbi i da se na kraju ništa neće rešiti.

U Milićima je tražio da stanem. Rukovali smo se i poželeli jedan drugom sreću u nastupajućem periodu. Često puta je sreća bila potrebnija od pameti, jer su o daljoj sudbini odlučivali oni koji su se sa njom poigrali, koji su je ignorisali i izazivali. Po povratku u Sarajevo čekalo me je prvo iznenađenje. Pozvao me je komandant korpusa da bi mi saopštio nameru da me postave na dužnost pomoćnika načelnika bezbednosti u korpusu, a ujedno da vidi kako ću ja to prihvatiti. Rekao sam mu da dužnost neću prihvatiti bez prisustva pukovnika Kelečevića, koji mi je pre nekoliko dana rekao da sam planiran za odlazak u Krajinu. Uz to rekao sam generalu Đurđevcu da je i general Vasiljević zvao i ljutio se na mene što mu se nisam javio za boravka u Beogradu, jer je planirao da me uputi u Sremsku Mitrovicu radi obrade ratnih zarobljenika u tamošnjem logoru. Uz ovo objašnjenje dodao sam da iskustvo iz Zagreba me upozorava kako je u ratu najbolje biti u "šumi".

Ispričao sam mu u kratko tok razgovora sa kaluđerom i potencirao njegove zaključkje i predviđanja na šta se general nasmejao i dodao:"Ako nam politiku budu kreirali neki kao taj pop onda bi mogli proći i gore." General me je u uveravao da nemam nikakve razloge za takvo mišljenje, jer se situacija u Bosni i Hercegovini značajno razlikuje od one u Hrvatskoj i da se nikada ne mogu ponoviti iste scene, posebno one koje sam već doživeo. Nije mi jasno kako je mogao takvo šta da tvrdi, a nekoliko meseci kasnije tok događaja u Sarajevu i Bosni će ga na najbrutalniji način demantovati.

Pukovnik Kelečević mi je rekao da otpočenem sa pripremama za odlazak u Krajinu i da ću na put krenuti u četvrtak 19.12.1991. godine. Trebao sam da formiram manji tim od 2-3 čoveka, da odaberem opremu i sve drugo za šta procenim da bi mi bilo od koristi na ratištu. Već ranije sam imao informaciju da u Lici ima vrlo mali broj aktivnih pripadnika organa bezbednosti, da gotovo i nemaju nikakvu opremu osim vozila i po neki magnetofon U Krajini sam trebao, po naredbi, da ostanem narednih 6 meseci, a procenjeno je da u tom vremenu će se pronaći izlaz iz nastale situacije i da će se ratna dejstva okončati. Nikada nisam doznao ko je to tako planirao i kako su takve informacije preko organa za moral plasirane do poslednjeg vojnika na frontu. Kakvu štetu i blamažu po sve nas je to imalo ne treba ni spominjati.

Kako je Kelečević mnogo putovao dogovorili smo se da mu referišem 17.12.1991. godine kako bih imao jedan dan za korekcije i dopunu plana. Odabrao sam dvojicu operativaca, Rajka Regoju i Šestok Zlatka. Opreme smo imali u izobilju, pa sam odabrao opremu za foto, TV, fono i IC snimanje, specijalnu opremu označenu kao sredstva u primeni posebnih metoda rada i niz drugih sitnica. Na dan referisanja Kelečević je sve prihvatio osim izbora Šestoka u tim. Bio je izričit da Šestok ne može da putuje, jer je Hrvat i da bi njegova sudbina u Krajini bila neizvesna uz mogućnost da ga srpski ekstremisti likvidiraju, a ja kompromitovan.

Zlatko je bio ćudljive prirode i vrlo temperamentan zbog čega sam ranije sa njim dolazio u verbalne duele, ali sam ga izuzetno cenio kao vrednog i iskusnog operativca. Odluku da ne može da putuje u Krajinu primio je mirno kao i moje objašnjenje razloga. Ni ja ni on nismo mogli da slutimo koliko su razmeri samovolje i ekstremizma što se pravdalo lažnim patriotizmom i srpstvom. Dolaskom na ratište, iz dana u dan, sam se uveravao u okrutnost ponašanja pojedinaca i grupa, njihovo srljanje u vlastitu i kolektivnu propast. Kelečević me je kratko upoznao sa situacijom na ratištu, poželeo mi srećan put, a svoj pištolj "INGRAM" 9 mm kratki mi je ostavio dok se ja ne snađem.

Tih nekoliko dana provedenih u Sarajevu svakodnevno sam bio u gradu, a na veče u nekom od restorana, uglavnom na Baščaršiji. Nisam imao nikakve operativne kontakte, jer u tom gradu nisam ima veza. Ja sam naveče izlazio na Baščaršiju. Ništa nije ukazivalo Da će za nekoliko meseci taj grad postati poprište teških sukoba. Tokom dana u Domu JNA bila su nekakva informisanja. Realizovana su na način da je pukovnik Milan Gvero čitao i komentarisao političke informacije pristigle iz Beograda. Ja sam od ranije znao da te političke informacije niti što govore niti što objašnjavaju. Znao sam ko i kako ih pišu, znao sam da u pisanju koriste frizirane informaciej iz raznih izvora i da je sve to na nivou Sadržaja lokalnih novina.

Jedan dan sam otišao u intendantsko skladišete na Butilama, kako bih obezbedio neke delove opreme koja mi je nedostajala. Iznenadio sam se silno kad sam tamo našao upravnika, mog starog poznanika, majora Envera Zejnilagića. Nisam ga dugo video, ali su ostale uspomene na dane kada smo provodili vreme zajedno. Pozvao me je u kancelariju. Tu smo uz kafu i rakiju razgovarali o svemu. Njega je veoma interesovala situacija kroz koju sam prošao u Hrvatskoj. Pričao sam samo fragmente.

Raspitivao se za zajedničke poznanika i prijatelje, pokazivao znakove nervoze dok sam pričao. Rekao sam mu da odlazim u Krajinu, da mi treba oprema, jer ne znam što se tamo dešava. Dao mi je nekoliko kompleta nove maskirne uniforme, svu pripadajuću opremu uz to i niz sitnica koje su bile namenjene za jedinice specijalne namene. Čak sam se iznenadio šta sve ima u skladištu. Rastali smo se kao prijatelji. Nikada se nismo više videli niti sam ja bilo šta čuo o njemu. Kad su u komandi videli šta sam sve doneo iz Butila nisu verovali. Pitaju, ko mi je dao i ja kažem, Enver. Gledaju me i ne veruju, kažu, Enver je đubre. Ne pitam zašto?, jer ne želim da čujem. Na tome se sve završilo.

Na put sam kranuo sa Regoja Rajkom 19.12.1991. godine oko 08,30 časova u nadi da će mo se vratiti i pre isteka 6 meseci na koliko su nas po naredbi slali u Krajinu. Vreme je bilo maglovito, hladno sa malo snega. Nadao sam se uspešnom putu na dan Svetog Nikole-zaštitnika putnika. Dan na koji smo putovali u Krajinu bio je značajan i po činjenici da je Skupština SAO Krajina proglasila Republiku Srpsku Krajinu. Krajina je država bez obzira što je nije niko priznao.

Dolazak u Krajinu

Kretali smo se pravcem: Sarajevo - Travnik - Jajce - Ključ - Bosanski Petrovac - Bihać. Sa velikim uzbuđenjem smo se približavali granici Bosne i Krajine. Interesovalo nas je kako izgleda ulazak u novu državu, kakav je ambijent na granici, vlada li nekakvo svečarsko raspoloženje i sl. U mestu Velagići na putu između Ključa i Petrovca bili smo oko podne. Hodža sa minareta poziva vernike na podnevnu molitvu. Selom dominira zelena boja, sve veće građevine imaju zeleni krov čime vizuelno pokazuju svoju odanost Alahu.

Prošavši Petrovac malo smo se odmorili u jednoj kafani. Bihać deluje mirno. Ništa ne govori da je u neposrednoj blizini front, da se ratuje. Prolazimo kroz Bihać u pravcu Izačića. Kada smo napustili Izačić, odmah iza "japanske krivine" u pravcu Ličkog Petrovog Sela nalazi se punkt vojne policije 6. ličke divizije. Tu je otprilike i granica sa Bosnom i Hercegovinom. Sam punkt izgleda jadno i oskudno napravljen. Policajci više liče na obične vojnike nego na vojne policajce. Oprema na njima je šarolika. Postupaju vrlo grubo i na taj način žele pokazati kako su profesionalni u vršenju službe. Proveravaju papire kao da imaju mogućnost provere. Sve je prepušteno slučaju i sreći.

Mirno posmatram i razmišljam o onome što me čeka. Prvi kontakt sa zavičajem ravan je katastrofi i potpunom razočaranju. Pokušavam da otklonim ružne misli i pitam policajca, koliko imamo do Plitvica mada sam vrlo dobro znao koliko još ima vožnje. On se sada trudi da mi što vernije opiše put, da je put bezbedan i da imamo još petnajstak kilometara do cilja. Pitam ga, kojoj jedinici pripada i on odgovara, da je to vojna policija 6. ličke divizije. Znači, od danas kad primim dužnost ja ću im biti pretpostavljeni starešina.

Na Prijebolju ponovo policijska kontrola, ali ovde su policajci starije godište i posao obavljaju krajnje profesionalno. Malo sam korigovao ranije stečen loš utisak u nadi da je to pojedinačan slučaj. Na Plitvička jezera u naselje Mukinje stigli smo oko 14,30 časova. U organu bezbednosti operativne grupe nekoliko poznatih likova. Načelnik je potpukovnik Šuput Nikola, koji je iz Beograda upućen u Krajinu. Rođen je u Korenici. On nije izuzetak. Svi pripadnici JNA koji su rođeni na teritoriji Krajine morali su biti upućeni na ratište. To je bila odluka Vrhovne komande OS, po kojoj sam i ja upućen u Krajinu.

Uslovi za rad su prilično skučeni. Radne prostorije su u jednom stanu koji se koristi i za rad i za smeštaj ljudstva. Detaljnije upoznavanje sa bezbednosnom situacijom smo ostavili za naredne dane. Zadužujem opremu i tražim da me neko otprati do Korenice kako bih se javio na dužnost u Šestu ličku diviziju. U Korenicu sam došao nešto pre 18,00 časova. U toku su bile pripreme za dnevno referisanje komandantu divizije. Komandant divizije je bio pukovnik Savo Jurasović. O njemu sam ranije čuo mnogo lepih priča i iskreno sam se radovao susretu s njim. Kada sam ušao u prostoriju za referisanje video sam starijeg čoveka, prilično asketskog izgleda, nagnutog iznad karte obostranog rasporeda snaga.

Pažnju su mi privukle njegove velike, čekinjave obrve. One su krasile mudre ljude, pa sam se nadao da je i Savo mudar oficir, koji će svojim znanjem i mudrošću uspešno voditi diviziju. Kasnije sam se uverio da je Jurasović i dobar i mudar i sposoban oficir. Do njega je stajao pukovnik Bogdan Krtinić, načelnik štaba divizije. Njega sam poznavao još od 1979. godine iz Rijeke. Glasio je za dobrog oficira, izvrsnog poznavaoca taktike i operatike. Sa njim sam se srdačno pozdravio i tako napravio prvi korak ka otopljavanju odnosa, jer su me svi u prostoriji nekako čudno gledali. Bio sam među njima najmlađi, pa je verovatno i to pobudilo njihovo interesovanje. Počeli su da mi prilaze i da se pojedinačno upoznajemo. Nikoga nisam poznavao, a veći broj već je bio u penziji, pa su sada reaktivirani. Osim izuzetaka, komanda divizije je delovala kao dom staraca koji se nalaze u ličkim planinama i na svežem vazduhu radi oporavka. Ta početna slika i misao koja mi se tom prilikom javila narednih dana samo je produbljena i potvrđena. Bilo je tu starešina sa suprugama od kojih su neke bile angažovane u komandi, a druge su jednostavno pratile supruge, plele i heklale da im prođe vreme.

Moj prvi radni dan počeo je odmah posle javljanja i predstavljanja u komandi. Referisanju je prisustvovao kapetan Miletić Milan, jer ja još nisam bio spreman za to pošto nisam u potpunosti vladao situacijom. U kancelariji koju su mi dodelili nalazila su se i dva kreveta. Na jednom od njih hrkao je brkat čovek u uniformi potpukovnika. Nikada ga nisam video. Probudila ga je galama. Ustao je i pita me , ko sam? Kada sam mu rekao ko sam, on je ustao i predstavio se kao potpukovnik Bešir Dragan i da će biti kod mene u organu kao pomoćnik za obaveštajne poslove. Malo smo razgovarali i vidim da je pre rata već bio penzionisan i da je vraćen kao dobrovoljac. Fasciniralo me je njegovo izvanredno poznavanje situacije na bojištu, poznavanje ljudi i prilika, a posebno zakulisanih igara, spletki i podmetanja. Takav čovek mi je trebao i obradovao sam se poznanstvu s njim.

Komanda divizije bila je smeštena u zgradi opštinskog komiteta SKH u Korenici. U neposrednoj blizini nalazila se zgrada SUP-a Korenica u kojoj se nalazio i detašman državne bezbednosti iz Knina. Službom u Korenici rukovodio je Brujić Milan-Mićo, bivši radnik centra državne sigurnosti iz Gospića. U Kninu načelnik službe bio je Dušan Orlović, iskusan operativac službe Centra iz Splita. Sve do 02,00 časova sam razgovarao sa kapetanom Miletićem, potpukovnikom Beširom i pukovnikom Krtinićem. Jurasović je otišao na Plitvice kod generala Banjanina, koji je bio komandant operativne grupe. Trudio sam se da što bolje i pažljivije saslušam sagovornike kako bih sutrašnji dan dočekao koliko-toliko spreman za rad.

Priča je bila isprepletena kazivanjem o stanju u diviziji, rasporedu jedinica prema neprijatelju, popuni i problemima, ali i sa pričama o tome kako se ponašaju predstavnici lokalne civilne vlasti što značajno otežava komandovanje. Upozorili su me, da se na starešine JNA gleda sa podozrenjem, da ih pojedini predstavnici vlasti anzivaju "komunjarama", "crvenim" i sličnim ružnim imenima. Nisam mogao da verujem da sam došao u sredinu u kojoj nisam dobrodošao u kojoj me unapred oslikavaju kao "crvenog" i komunjaru i da ću imati velikih problema u radu, jer mi se neće verovati, moja zapažanja neće imati potrebnu snagu jer nisam "izvorni srpski kadar" koji je pre 17.08.1990. godine iskazao svoje protivljenje novoj hrvatskoj politici i rukovodstvu koje kreira i sprovodi tu politiku.

Naredna dva dana, 20. i 21.12.1991. godine, proveo sam u upoznavanju stanja na teritoriji. 6. lička divizija formirana je 24.10.1991. godine. Na prostoru Like ratzna 6. brigada nije imala osnov za razvoj, jer se komanda nalazila u Karlovcu, a rasformirana je pri preustrojstvu 5. Armije u 5. Vojnu oblast. Sastavi te divizije podeljeni su između riječkog i zagrebačkog korpusa. Pod uticajem jednog broja generala iz Beograda koji su rodom iz Like, nametnuto je ime 6. lička divizija, jer se računalo sa tradicijom i imenom i u krajnjem, da neće biti problema sa popunom. Divizija je bila popunjena ljudstvom sa prostora opština Donji Lapac, Korenica, Plaški i delimično Otočac i Gospić.

Divizija je ušla u sastav Operativne grupe-3 (OG-3) koja je formirana sredinom novembra 1991. godine od IKM Riječkog korpusa koje je zadejstvovano nakon uskršnjih događaja 1991. godine, kada je došlo do oružanog sukoba pripadnika MUP-a Hrvatske i milicije SAO Krajina. Pored snaga i sredstava iz Riječkog korpusa i 6. ličke divizije u sastav OG-3 ušle su sledeće jedinice: mehanizovani bataljon 4.okbr, oklopni bataljon 329. okbr, 2. taktička grupa, dva haubička diviziona. U logističkom pogledu OG je bila oslonjena na pozadinsku bazu Kninskog korpusa. Šesta lička divizija se sastojala od tri brigade. 1. lička brigada u širem reonu Bruvna. Popunjenost jedinice se kretala između 20-25% uglavnom od dobrovoljaca. Brigada nije uvođena u borbe i nalazila se u rezervi.

4. lička brigada nalazila se u širem reonu Udbina. KM brigade bio je u krugu fabrike "SAIT" na Udbini. Brigada je učestvovala u borbama oko Gospića i u napadu na selo Čanak kojeg je osvojila 10.12.1991. godine, ali ga je u naredna 2-3 dana ponovo izgubila. 2. lička brigada je bila razmeštena u širem reonu Vrhovina sa osnovnim zadatkom da zatvori pravac napada HV Otočac-Vrhovine-Korenica. Brigada je imala ratno i borbeno iskustvo. Sve jedinice sam obišao. Ni u jednoj nije bilo profesionalnog organa bezbednosti. U 1. brigadi dužnost načelnika bezbednosti vršio je Dozet Milan, penzionisani sekretar SUP-a Gospić. Čovek dobrih karakteristika, ali rad u jedinici koja je popunjavana dobrovoljcima iz Srbije je bila izazov, jer su dolazili ljudi svakojakih osobina. Bilo je vrlo upadljivo da značajan broj dobrovoljaca budu pripadnici romske manjine, pa sam odmah posumnjao u princip dobrovoljnosti. Bio sam potpuno u pravu, jer kroz nekoliko razgovora koje sam obavio, bilo je jasno da su ljudi nasilno dovedeni, da je značajan broj njih u sukobu sa zakonom i sl. Dakle, ta brigada je bila na popisu, ali potpuno neupotrebljiva čak ni u rezervi. Tako se održala do 15.01.1992. godine kada je rasformiranjem 6. ličke divizije i ona nestala.

Na Udbini u 4. ličkoj brigadi poslove bezbednosti obavljao je kapetan Kalanj Đorđe. On nije bio operativac već pravnik, ali se uspešno nosio sa bezbednosnim problemima kojih je bilo na pretek. Ti problemi su bili specifični, prouzrokovani ratnim dejstvima i učešćem ljudstva u borbama oko Gospića i u Čanku. Stanje je bilo opterećeno neverovatno velikim brojem krivičnih dela krađe u zoni izvođenja borbenih dejstava. Kralo se sve što je došlo kome pod ruku. Selo Čanak je u potpunosti opljačkano. Sve je odneto ili odvezeno i niko ništa nije znao niti se moglo čemu ući u trag. Kalanj mi je ispričao priču o prebacivanju stada od oko 400 ovaca iz Čanka na Udbinu. Uz put je nestalo, ukradeno ili prodano 390, a samo je 10 doterano na Udbinu. Čobani koji su stado terali nisu imali nikakvo valjano opravdanje ili objašnjenje.

Saopštena mi je i informacija da se u pojedinim ugostiteljskim objektima na Udbini i Korenici prodaju predmeti bele tehnike, televizori, sitan alat i pribor. Stoka je prodavana u Bihaću, Drvaru, Grahovu i Bosanskom Petrovcu. Neverovatno da niko ništa nije preduzeo da se takve pojave spreče i počinioci kazne. Štaviše, nije postojao nijedan valjan dokument koji opisuje to stanje, koji ga osuđuje ili nekom nadležnom prijavljuje. Tada sam shvatio da zapravo nema ni kome to da se učini. Vojni sud nije osnovan, sudovi opšte nadležnosti na teritoriji nisu radili, a i da jesu ne bi preuzimali predmete sa vojnom problematikom.