STOP TIRANIJI Sloboda za Milovana Brkića, sloboda za Srbiju

Akademik Kosta Čavoški o verbalnom deliktu kao sredstvu za progon političkih protivnika

Izmisli neprijatelja da bi ga uništio

Svaka autokratska vlast potvrđuje svoju čvrstinu progonom jeretika, odnosno neprijatelja koga uvek iznova treba ponižavati, gaziti i pobeđivati, da bi se ostali, poučeni njegovim stradanjem, držali u zaptu i poslušnosti. Otuda, ako nema neprijatelja, onda ih treba izmisliti, jer bi bez njih unutrašnja čvrstina ovakvog režima bila ugrožena - tako je akademik Čavoški pre 40 godina opisivao komunistički režim tadašnje SFRJ, koji je famoznim članom 133 Krivičnog zakonika sankcionisao "neprijateljsku propagandu". Danas, kao što se vidi i na slučaju Milovana Brkića, autokrata na vlasti za progon "neprijatelja" koristi član 309 KZ, kojim je verbalni delikt vraćen u pravnu i političku praksu.

Kosta Čavoški

Magazin Tabloid prenosi tekst akademika Koste Čavoškog s početka osamdesetih godina prošlog veka. Jednopartijski komunistički sistem upotrebljavao je iste ili vrlo slične načine za obračun sa političkim protivnicima kao i aktuelni naprednjački.

- Sam naziv delikta inkriminisanog članom 133. nije slučajno odabran. On je imenovan kao neprijateljska propaganda da bi se svako mišljenje koje se razlikuje od zvanične politike i ideologije označilo kao neprijateljsko, a onaj koji takvo mišljenje zastupa kao neprijatelj.

Stoga je ova zakonska inkriminacija u članu 133. bila jedno od često korišćenih sredstava progona političkih neistomišljenika radi njihovog zastrašivanja, ućutkivanja, pa, ako treba, i višegodišnjeg utamničenja. Drugim rečima, tzv. delikt mišljenja predstavljao je jedno od osnovnih sredstava u rukama vlasti radi oštrog razlikovanja sledbenika i protivnika, prijatelja i neprijatelja. A takvo razlikovanje vršili su oni koji su na vlasti rukovodeći se maksimom: „Ko nije s nama, taj je protiv nas". U političkoj praksi ovo razlikovanje najčešće se vršilo pod vidom progona tzv. klasnog neprijatelja. O tome svedoče brojni primeri.

Godine 1966. Josip Broz Tito uznemirio je jugoslovensku javnost kada je izjavio da, posle više od 20 godina od okončanja građanskog rata, u novoj Jugoslaviji još uvek postoji klasni neprijatelj: „Htio bih da kažem još nešto o klasnoj borbi, o čemu sam već ukratko govorio... U odlukama je dovoljno jasno kazano u čemu je suština klasne borbe. Razumije se, u Jugoslaviji se danas ne može govoriti o klasičnom vidu kladne borbe, o klasičnom vidu klasnog protivnika. U staroj Jugoslaviji klasni neprijatelj je imao vlast i materijalna sredstva. U novoj Jugoslaviji vlast imamo mi. Klasni neprijatelj ili, bolje rečeno, klasni protivnik je razvlašćen, ali fizički nije nestao, prisutan je. On ima veze sa svim mogućim faktorima klasnog protivnika u inostranstvu, i njegovu podršku... Ima i nekih komunista koji postavljaju pitanje na šta se misli kad se pominje klasni neprijatelj. Pa on je tu, prisutan je. Za to smo mi krivi, jer nismo dovoljno budni."

Ovde se suočavamo sa tvrdnjom da u jugoslovenskom društvu postoji klasni neprijatelj, iako su socijalističkom revolucijom ukinute klase, a posebno buržoazija kao neprijateljska klasa. Štaviše, oni koji nisu skloni da u to odmah poveruju, zaslužuju svaku pokudu i prekor.

Time dolazimo i do one prave, u praksi primenjive definicije neprijatelja. Neprijatelj je onaj koji drukčije misli. I upravo je član 133. ćbio i jedno od često korišćenih sredstava za progon, ućutkivanje, pa i kažnjavanje takvih neistomišljenika. U mirnodopskim uslovima, kažnjavanje zbog tzv. delikta mišljenja praktično je značilo vođenje pritajenog građanskog rata protiv političkih neistomišljenika.

Istinsko uspostavljanje građanskog društva zahteva građansko pomirfenje, obustavu bilo kakvog neprijateljstva prema vlastitim građanima i dosledno poštovanje načela trpeljivoti u međusobnim odnosima političkih suparnika, vlade i njenih kritičara. To, između ostalog, zahteva i ukidanje člana 133, koji je svrstao Jugoslaviju u one države koje se još nisu dovinule do načela ideološke trpeljivosti.

Postojano razlikovanje prijatelja i neprijatelja nije, međutim, cilj za sebe. Krajnja svrha ovakvog postupanja sa pojedinim grupama građana kao sa neprijateljima je ovekovečenje neograničene vlasti u rukama nekolicine. U našim uslovima to je očuvanje monopola vlasti u rukama jedino dopuštene, vladajuće stranke. Ako se, dakle, želi monopol jednostranačke vlasti, moraju se ućutkati, razbiti i satrti kao neprijatelji svi neistomišljenici i protivnici, pošto trajno zadržavanje monopola vlasti nije mogućno bez progona i nasilja. I obrnuto: stalno isticanje da postojeći poredak ugrožavaju brojni i opasni neprijatelji predstavlja najbolji izgovor za upotrebu mera državne prinude protiv onih pojedinaca koji ne dele mišljenje vlastodržaca ili dovode u pitanje neograničenost trajanja njihovog monopola vlasti. Čak se unutrašnja čvrstina ovako monopolisane vlasti pre svega potvrđuje odnosom prema onom negativnom - jeretiku, odnosno disidentu kao neprijatelju i otpadniku. Utoliko se ovaj tip autoritarnog političkog poretka ne može održati bez onog suprotstavljenog drugog - neprijatelja koga uvek iznova treba ponižavati, gaziti i pobeđivati, da bi se ostali, poučeni njegovim stradanjem, držali u zaptu i poslušnosti. Otuda, ako nema neprijatelja, onda ih treba izmisliti, jer bi bez njih unutrašnja čvrstina ovakvog režima bila ugrožena.

Da bi se konačno ukinula sama mogućnost neprestanog razlikovanja prijatelja i neprijatelja i prikrivenog građanskog rata, mora se jednom za svagda odbaciti krajnja svrha zbog koje se to čini - očuvanje jednostranačkog monopola vlasti. Nužno je ukidanje monopola vlasti jedne političke stranke ili bilo koje ekskluzivne grupe, kao i svakog obilka partijske države, i to putem slobodnih i neposrednih izbora. Razvijeno građansko društvo podrazumeva slobodno okupljanje i udruživanje građana, kako u stručna, profesionalna, kulturna, sportska ili humanitarna okupljanja i udruživanje je elementarna pretpostavka svakog demokratskog poretka i nijedna grupa ne može u korišćenju tog prava biti stavljena u povlašćen položaj. Kako već postoji jedna političa stranka, koja je trenutno na vlasti, nema ni valjanog razloga na osnovu kojeg bi se moglo sprečiti stvaranje drugih, pa i alternativnih političkih stranaka ukoliko je pravo na udruživanje uistinu opšte pravo koje mogu da koriste svi građani bez razlike. U protivnim pravo na udruživanje nije nikakvo pravo već ekskluzivna privilegija koju praktično koriste samo članovi jedino dozvoljene vladajuće stranke.

Politički pluralizam je pretpostavka razvijenog građanskog društva u kojem se na bitno različit način postavlja i pitanje legitimnosti vlasti. I jednostranačka vlada može da bude i te kako legitimna, ali pod uslovom da počiva na valjano dobijenom pristanku naroda (consensus populi). Stoga niko ne može trajno i u nedogled raspolagati javnom vlašću pozivajući se samo na svoje ranije pobede i zasluge, istorijsku misiju i avangardnu ulogu. Poverenje onih nad kojima se vlada mora se uvek iznova zadobiti. Početni uslov su slobodni i neposredni izbori na kojima je svaki kandidat izložen konkurenciji drugih kandidata, pripadnika različitih političkih grupa koje se bore za povrenje birača.

Ovakvi izbori sigurno bi doveli do povremene smene na vlasti, pošto je malo verovatno da će jednom izabrana vlada biti kadra da uvek iznova zadobije poverenje birača. Uostalom, teži neuspesi u politici koja se vodi (o sunovraćivanju zemlje u ambis krize i da ne govorimo) moraju se platiti gubitkom vlasti kojom se raspolaže. Bilo bi, međutim, pogrešno ako bismo ideju građanskog društva sveli samo na ovako shvaćen politički pluralizam. U svesti svojih današnjih pobornika u Jugoslaviji, ideja građanskog društva znači mnogo više; ona pretpostavlja autonomiju slobodnog društva u odnosu na državnu vlast, odnosno samostalnost različitih oblika udruživanja i grupisanja građana izvan političke sfere u užem smislu te reči. Da bi se takva autonomija postigla, nužno je ukidanje diskrecionog prava upravnih organa da odlučuju o pojedinim slobodama i pravima građana bez priziva nezavisnom sudstvu i odgovarajuće sudske zaštite. Tako se, recimo, raznim proceduralnim smicalicama unedogled odlaže i osujećuje registrovanje pojedinih udruženja građana i nezavisnih glasila koje građani žele da izdaju, a na koja vlasti nemilo gledaju. Stoga umesto dosadašnje registracije, koja praktično znači prethodno odobrenje, vaća preći na sistem prijave, koja predstavlja puko obaveštavanje nadležnog organa uprave da je dato glasilo pokrenuto ili da je neko novo udruženje osnovano.

Još je važnije napuštanje bilo kakvog paternalizma partijske vlasti prema građanima, koji poriče njihovu zrelost. Kao što u crkvi postoji odnos između božjih pastira i pastve koja ih sluša i sledi, tako i partija boljševičkog tipa pretpostavlja odnos između vođstva i vođenih, avangarde i širokih masa. Takva partija uvek bolje zna od samih građana koji su njihovi pravi, odnosno istorijski interesi, pa otuda ima moralno i istorijsko pravo da ih vodi ne samo milom već, ako treba, i silom. Ideja građanskog društva pretpostavlja zrelost građana da sami sude o vlastitim interesima i potrebama bez tuđeg rukovođenja. Takvim građanima nije potrebna nikakva samovlasna avangarda kojoj oni ne bi mogli da u bilo kom trenutku uskrate poverenje.

Pored već pomenutih, mogle bi se navesti i druge pretpostavke bez kojih građansko društvo nije mogućno. U ovom kratkom radu treba ipak nešto reći i o samim izgledima da se građansko društvo u dogledno vreme uspostavi. Na žalost, oni nisu veliki. Svako ko dobro poznaje dašanje jugoslovenske prilike više je sklon pesimizmu nego optimizmu. Naročito se treba bojati nasilnog „raspleta" koji bi nas sve unazadio, a ništa ne bi rešio. Još je verovatnije zadržavanje i dalje pogoršavanje postojećeg stanja krize, raspada i bezizlaza, pošto je ovaj narod kadar da podnese još veće poniženje, nestašicu i bed