Na nišanu

Ko su nove „sekselencije" srpske diplomatije?

NEČASTIVI U MINISTARSTVU SPOLJNIH POSLOVA

Sredinom jula meseca 2023. godine, u Službenom glasniku objavljena je odluka o razrešenju 23 ambasadora čiji su mandati istekli. Među njima su i ambasadori pri UN, pri Evropskoj uniji u Briselu i Savetu Evrope. Bio je to početak još jedne sprdnje sa srpskom diplomatijom, još jedno u nizu poniženja koja već tri decenije proizvodi političko-mafijaški karcinom Šešeljevih radikala i takozvanih socijalista. Kraće rečeno, novi izabrani ambasadori, „od zle majke i gorega oca", mogu samo da nanesu novu štetu Srbiji i da je obrukaju na svakoj tački planete, gde god se pojave. Nema nikakve sumnje, da se razbojništvo vladajuće koalicije do te granice raspojasalo da treba očekivati samo najgore od novih „diplomata", raznih lopova, sitnih špijuna, kurvi i šofera C kategorije.

Luka Mitrović

Nova ambasadorka Srbije u Španiji biće Irena Šarac, koja je 2016. godine na zahtev Grčke iz ambasade dok je „službovala" u Atini praktično proterana iz te zemlje. Zajedno sa konzulkom Jelenom Srdanović Dželebdžić, Brankom Lazarevićem, „Dačićevom čovekom", koji je optužen za odavanje informacija narko dileru Darku Šariću, „proterana" je zato što pljačkom i preprodajom goriva oštetili budžet Grčke države u periodu od marta 2014. do februara 2016. godine, koji je kupovan po povlašćenim cenama za diplomate, zbog čega je i ugled Srbije doveden u pitanje.

Šarac, koja je, kako piše na zvaničnom sajtu Ministarstva spoljnih poslova zaposlena kao v.d. pomoćnika ministra za bilateralnu saradnju, navodi u svojoj biografiji da je u MSP zaposlena od 2005. godine, da je radila najpre kao pripravnik u Diplomatskom protokolu, a potom u Odeljenju za Aziju, Australiju i Pacifik, zatim u Ambasadi Republike Srbije u Atini, Sektoru za bilateralnu saradnju, a od maja 2021. godine bila je na dužnosti načelnika Odeljenja za Aziju, Australiju i Pacifik.

A, kako je došla dotle, duga je priča o neverovatnoj drskosti, lažima, korupciji i seksualnim uslugama „gde treba" i „kome treba".

Druga osoba koja je skandalizovala javnost od kako se pojavila kao „zvezda" vladajućeg režima, Zoran Đorđević, nekadašnji šofer polupismene Jorgovanke Tabaković koja je dogurala do guvernera Narodne banke „po kosovskoj liniji", imenovan je za novog ambasadora Srbije u Sloveniji. A, on sa Slovenijom ima veze kao Jorgovanka sa atomskom fizikom.

U biografiji ima da je prodavao u Com Trade kod Veselina Jevrosimovića nekakve delove za računare, kao „trgovački putnik", pa je odatle nekim čudom posao šofer legendarne ober-prostakuše Jorgovanke Cice Tabaković. Ostalo je istorija. Ubrzo su ga „imenovali" ni manje ni više nego, kuku nama, za državnog sekretara u Ministarstvu odbrane.

Kada uzmemo u obzir da je tadašnji ministar odbrane (pa šef BIA i ministar policije), ustvari keramičar, onda ne čudi podatak da je Zoran Đorđević, „viđen" kao državni sekretar u Gašićevom ministarstvu, sa „pozicije" vozača i „utešitelja" Jorgovanke Tabaković!

U „Megatrendu" su mu „solidan" papir nabavili (ni manje ni više nego master ekonomskih nauka!).

Potom su ga „metnuli" na čelo jednog ministarstva, a danas, dok čeka „agreman", i dalje je direktor „Pošta Srbije", državne firme koju je ojadio. I to toliku „stručno" da se pohvalio kako je „usko usmeren na međunarodne finansije i bankarstvo, finansijsku kontrolu i upravljanje, finansijsko izveštavanje i reviziju".

A, rezultati koji proističu i ovog učenja vide se na finansijskom stanju JP Pošte Srbije, gde je zapošljavao koga je hteo i radio doslovno šta je hteo, kao da mu je dedovina.

Sve su ovo, naravno Vučićevi „kadrovi", pa nije teško prepoznati da je diplomatija koju vodi Ivica Dačić, a zapravo Aleksandar Vučić, jedan ozbiljan kupleraj, koji je doživeo svoju „seksualnu reformaciju" još za vreme „karijernog" ministra Ivana Mrkića, koji je „uselio" u ovu osetljivu službu znatan broj beogradskih starleta i provincijskih prodavačica ljubavi, kako bi navodno „živnula" diplomatsko konzularna predstavništva Republike Srbije.

Tako je to sa „oslobodiocima", gladnim svega (kako je to nekad svedočio slovenački pisac, bivši Titov partizan, Vitomil Zupan: „Mi posle rata nismo ništa drugo radili osim što smo ždrali, lokali i j...li").

I onda se nije teško setiti da je Vučić za ambasadorku u Zagreb poslao histeričnu Jelenu Milić, bivšu suprugu bivšeg načelnika beogradske policije Nenada Milića i bivšu ljubavnicu vojnog atašea američke ambasade, plaćene promoterke NATO pakta, koja je u Zagrebu, sa osmehom, ljubazno primila knjigu „sa potpisom autora" o „veličanstvenoj redarstvenoj operaciji Oluja".

Pa, i u ovoj novoj „garnituri", pojavljuje se Ana Hrustanović (kćer bivše „dogradonačelnice" Beograda), opet kao ambasadorka, višestruko kompromitovana ali i dalje „na berzi" kod Vučića.

A, u Moskvi i Pekingu još nema novih ambasadora.

Ipak, jedna od glavnih afera, tek se sprema, jer Vučić pravi strategiju da „spase" Aleksandra Vulina i skloni ga od američkog pravosuđa, a kao moguće utočište pominje se Kuba, gde bi sadašnji direktor BIA od jeseni zaseo u ambasadorsku fotelju!

Sjedinjene Američke Države su 11. jula stavile Vulina na listu sankcija zbog navodne korupcije i umešanosti u trgovinu drogom, kao i zbog veza sa Ruskom Federacijom. U odluci američkog Ministarstva finansija navodi se da je Vulin umešan u međunarodni organizovani kriminal, trgovinu oružjem, ilegalne aktivnosti povezane sa narkoticima i zloupotrebu javne funkcije.

Poludeli samodržac je brže-bolje stao u odbranu šefa BIA i "krivicu" za to što se Vulin našao na udaru SAD prebacio na to političko polje, tačnije, „utvrdio je" da ga SAD gone zato što Srbija još nije uvela sankcije Rusiji.

Čak je zatražio od Amerikanaca da, ako imaju dokaze za Vulina, mogu da ih dostave Srbiji i ovde će biti procesuiran. Diktator je u prvi mah, verovatno zaboravio da, ako Amerikanci imaju dokaze o Vulinovim kriminalnim aktivnostima, nema potrebe da ih dostavljaju Srbiji. To su mu u jednoj nediplomatskoj noti i poručili. SAD jednostavno mogu da traže njegovo izručenje, a Srbija je na osnovu bilateralnog ugovora u obavezi da SAD izruči svog državljanina koga oni potražuju. Pa makar on bio i direktor BIA.

Nije nemoguće da se samoljubivi idiot kasnije setio tog bilateralnog ugovora, pa će pokušati da nađe rešenje da sačuva Vulina. A, kao izlaz nazire se Kuba, odakle je pre nekoliko dana, kako je objavljeno i u Službenom glasniku, opozvan sadašnji ambasador.

Upražnjeno mesto šefa diplomatskog predstavništva na Kubi otvara mogućnost da sadašnji direktor BIA od jeseni bude imenovan za ambasadora, da makar letuje u Santiago de Cuba, ako mu ne gine zimovanje u nekom američkom „Alkatrazu".

Kako se nekad „farbao" imidžom „revolucionara", i držao u kancelariji plakate sa likom Ernesta Če Gevare, Vulin bi sigurno bez problema dobio agreman od kubanskog predsednika Migela Dijaz-Kabel Bermudesa. Poznajući političke odnose između Kube i SAD, Vulin bi u toj karipskoj zemlji bio bezbedan od američkog progona. Bar neko vreme, dok SAD ne postave ultimatum.

Ministarstvo spoljnih poslova Srbije je počasnom konzulu Narodne Republike Bangladeš u Srbiji, Davoru Brečiću, uručilo "egzekvaturu", službeni akt kojim se odobrava njegovo obavljanje raznih konzularnih funkcija u Srbiji.

Ovo smatramo skandalom i aktom najvećeg cinizma koju su predstavnici aktuelne vlasti mogli da urade svojim građanima, radnicima od čijeg rada i grbače žive.

Davor Brečić je, niko drugi nego bivši direktor firme za proizvodnju tekstila "Pretty sweaters group" iz Sombora, investitora iz Bangladeša koji je dobio državne subvencije i odmah propao, uprkos obećanjima da će zaposliti više od 1.000 Somboraca sa platom 20 odsto većom od minimalca i 14 miliona evra investicija u naredne tri godine.

I ne samo to, firma je 2018. godine blokirana sa dugom od devet miliona dinara, a radnici kojih je u jednom momentu bilo maksimalno 200, dobili su otkaze, dok je im kompanija ostala dužna od tri do pet plata.

Umesto da Brečić krivično odgovara, jer je bio na čelu kompanije koja je ojadila državu i radnike, on se danas "unapređuje" uz konstataciju pomoćnice ministra za konzularne poslove Vere Vukićević da će njegova „egzekvatura" doprineti "dodatnom unapređenju konzularnih, ali i ukupnih odnosa dve zemlje".

Ovako nešto se može naći kod velikana srpske satire, Nušića ili posebno Radoja Domanovića, budući da ovaj čin „egzekvature" ima sve forme njegove „Stradije", ogledala današnje izobličene političke stvarnosti Srbije.

Iz bogatog leksikona sprdnje sa srpskom diplomatijom, ima i onaj događaj kad se bivši ministar spoljnih poslova Nikola Selaković „našao uznemiren" zbog „ponašanja" ambasadora Srbije u Poljskoj Nikole Zurovca, za koga je zahtevao bude hitno vraćen u Beograd. A, razlog je bio više nego zanimljiv: Zurovac je potpisao pismo podrške poljskoj LGBT zajednici sa još 40 ambasadora drugih zemalja, a da o tome nije obavestio ministra Selakovića.

Kako je Zurovac „zaobišao" Selakovića u ovoj „svilenoj" diplomatskoj akciji, srpska diplomatija je ostala potpuno nepripremljena za očekivano negativnu reakciju konzervativnih vlasti Poljske. A, Selaković, kao ljubitelj rečenih sloboda, koji ih upražnjava „u patriotskom duhu", vodeći svoju paralelnu intimu diskretno i oprezno, nikako nije mogao da se pomiri sa tim.

Inače, Zurovac je potpisao pomenuto pismo samo dan uoči posete Selakovića Poljskoj (siguran da čini „pravu stvar" i da će da „poraste" u očima svoga ministra koji se razume „u te stvari"), ali, sve je naišlo na negativnu reakciju tamošnjih konzervativnih vlasti s obzirom na to da zemlje regiona, Mađarska, Rumunija i Bugarska, nisu podržale pismo, pa je Selaković otkazao „gostovanje".

I, sad, nije bio problem što su Zurovac i Selaković ljudi „širokih europskih shvatanja", nego što Zurovac to nije znao da prećuti. Morao je da zucne! I da potpiše!