Vest za nesvest

Dilema: Da li Vučić više laže ili krade?

Baron kleptoman

Sve što je stekao, Aleksandar Vučić je stekao lažima, prevarama, kriminalom i korupcijom. A, stekao je mnogo. Na Fruškoj gori gradi se vinarija vredna sto miliona evra. Patološki lažov istovremeno obećava da će za deset godina nad Beogradom svakodnevno leteti 480.000 letećih automobila, kao i da će u septembru početi treći svetski rat. Siniša Mali tvrdi da "država plaća sva dugovanja, tačno u minut, tačno u dinar", a na sajtu njegovog Ministarstva stoji 606.000 neplaćenih faktura, vrednih 811 miliona evra. Lažovi iz naprednjačke kaste novobogataša ukrali su milijarde evra od naroda u kome više od 800.000 ljudi živi s manje od 12.695 dinara mesečno. Kad narodu pukne trpilo, lopovima će biti potrebni brzi leteći automobili da zbrišu s mesta zločina.

Predrag Popović

Vojislav Šešelj je objavio knjigu „Srpski baron Minhauzen - Aleksandar Vučić". U tom pres-klipingu dokumentovana je Vučićeva patološka potreba za laganjem, koja može da se poredi samo sa legendama o nemačkom baronu Karlu Fridrihu Hijeronimu Minhauzenu.

Baronove priče o tome kako je leteo na Mesec i slične laži opisane su u delima novinara Rudolfa Raspea i pesnika Gotrfida Avgusta Birgera, kao što danas Pink i Informer prenose Vučićeve „minhauzenijade". U medicini postoji psihološki poremećaj koji se naziva Minhauzenov sindrom, ali patološko laganje još nije svrstano u mentalne bolesti i nema odgovarajuću šifru. S obzirom na Vučićeve šampionske rezultate u toj disciplini, red bi bio da se patološko laganje vodi pod šiform AV-00.

Ipak, postoji velika razlika između Minhauzena i Vučića. Minhauzen nije bio lopov i prevarant, lažima je samo zabavljao publiku, bez namere da je opljačka.

Vučić patološkim lažima prikriva kriminalne i korupcionaške akcije. Što su mu krađe unosnije, to su laži maštovitije. Sad, kad je isplanirao da na organizaciji EXPO ukrade desetak milijardi evra, izmišlja priče o izgradnji delfinarijuma i legolenda u Surčinu. Vrhunac je dostigao pre nekoliko dana, kad je rekao da će Srbija među prvim zemljama na svetu imati leteće taksije i da će za deset godina nad Beogradom leteti 20.000 automobila u periodu od jednog sata, dakle 480.000 dnevno.

- Obećali smo da ćemo taksijima i letećim automobilima leteti iznad Beograda. U ovom trenutku pregovaramo sa pet kompanija svetskih. Dve sigurno dobijaju u svojim zemljama kompletnu licencu i dozvolu. To su najuspešnije kompanije u svetu, američki "Džombi" i kineske "Ehang" i "Đil" ili "Đili". Sve će dobiti dozvolu. Mi ćemo pripremiti sve što se tiče zakonske regulative i svega drugog da bismo to mogli da organizujemo. To nije čudo, to nije hir. To je puka potreba za zemlje koje žele da budu među prvima u razvoju. Imaćete deset puta više dronova nego aviona, a 20.000 će ih biti u gradu veličine Beograda do 2035, po jednom satu, takvih automobila koji će da lete iznad Beograda. Za samo deset godina imaćemo po satu 20.000 automobila koji će da lete iznad nas. Da ne mislite da pričam o čudima i bajkama, nećemo biti, nažalost, u svetu prvi. Bićemo, nadam se, među prvima u Evropi - rekao je baron Vučić.

U njegovoj mašti svakog sata 20.000 automobila leti iznad Beograda, a u realnosti na beogradskim ulicama autobusi gore, točkovi im otpadaju i ubijaju slučajne prolaznike. Prosečna starost automobila u Beogradu je 15 godina, a 40 odsto je proizvedeno između 2001. i 2005.

Uostalom, Vučić je još 2018. godine obećao da će za "dve do tri godine Beograđani putovati letećim automobilima". Tada je najavio izgradnju srpsko-kineskog industrijskog parka u Borči. U tom kompleksu trebalo je da bude zaposleno 10.000 naših radnika, koji bi, koristeći kinesku tehnologiju, proizvodili leteće automobile. Od tog projekta ostalo je samo nekoliko vesti na režimskim sajtovima i fotografija nepostojećih postrojenja, koju su napravili dizajneri kompanije China Road and Bridge Corporation. Borča nije dobila ni kanalizaciju, a kamoli fabriku letećih automobila. Ipak, ta laž je doprinela pobedi na tadašnjim beogradskim izborima.

U istoj kampanji, Vučić je najavio izgradnju metroa u glavnom gradu. Naprednjaci su, predvođeni Ajom Jung i Goranom Grbovićem, pozirali sa kupljenim kartama za prevoz metroom, dok je gradonačelnik Siniša Mali snimao spotove u autobusu preko koga je bila prebačena cirada s natpisom "Beogradski metro". Sa zakašnjenjem od šest godina ipak je počela izgradnja prve linije metroa, što je dokazalo da se Vučić i njegovi ortaci bolje razumeju u podzemlje, nego u letenje.

Vučić u infrastrukturne projekte, kao što je metro, investira novac iz kredita koje će nekoliko sledećih decenija vraćati građani. U vlastite projekte, kao što je njegova vinarija, ulaže novac koji je već prisvojio iz javnih resursa i tuđe privatne imovine.

Javna je tajna da iza vinarije "Šapat" u Novom Slankamenu stoji Aleksandar Vučić, iako se kao zvanični vlasnici predstavljaju tajkuni iz "Milenijum Tima" Ivan Bošnjak i Stojan Vujko. U tom "ateljeu vina" Vučić održava sastanke s domaćim i stranim gostima, a nekoliko puta je u svojim medijima objavljivao fotografije s Miloradom Dodikom i patrijarhom Porfirijem u "Šapatu".

U vrhu SNS-a je nedavno procurela priča da je na Fruškoj gori počela izgradnja nove, neuporedivo veće i skuplje vinarije. Radove, naravno, izvodi "Milenijum Tim". Prema dostupnim informacijama, to zdanje će biti velelepno, na šest nivoa, od koji su dva pod zemljom. Procenjuje se da će taj objekat koštati oko sto miliona evra.

Cena ne treba da čudi, Vučić je sklon megalomaniji, a, što je još važnije, ne plaća svojim, nego našim novcem. Ceo projekat se razvija pod kontrolom Milinka Cicmila, koji je na toj lokaciji 2019. godine izgradio hotel "Fruške Terme". Cicmil je poslovnu karijeru počeo kao kopač kanala, kad se iz rodnog Šćepan Polja doselio u Novi Sad. Talenat za biznis je dokazao vođenjem kompanije "Promont" u čijem sastavu se nalazi i destilerija za proizvodnju voćnih rakija i zanatskog piva. Da nije politički naivan, Cicmil je dokazao kad je odbio Vučićevu ponudu za funkciju ministra privrede. S obzirom na poslovnu i privatnu bliskost s Vučićem, Cicmila čeka i značajna uloga u budućim sudskim postupcima u kojima će, ako bude imao pameti i sreće, dobiti status svedoka saradnika.

Istovremeno dok ulaže sto miliona evra u vinariju i dok najavljuje leteće taksije nad Beogradom za tri godine i stotine hiljada letećih automobila u sledećoj deceniji, Vučić na istoj konferenciji za medije iznosi tvrdnje da će za tri meseca početi treći svetski rat. Normalni ljudi znaju da bi opšti rat nuklearnim oružjem izazvao smak sveta, samo Vučić može da uporedo sa maštovitim obećanjima preti kataklizmom. Tako je krajem 2022. najavljivao da sledeću, 2023. godinu, "neće preživeti 53 države, koje će, zbog posledica rata u Ukrajini, otići u bankrot i nestati". Nije nestala nijedna država, pa čak ni Srbija, iako Vučić vredno radi na tome.

No, bez obzira na Vučićev šampionski talenat za patološko laganje, on u svom okruženju ima ozbiljnu konkurenciju. Ministar finansija Siniša Mali ne uvija svoje laži u vučićevski šarene slike, ali one imaju sličan volumen i intenzitet.

- Država sva svoja zaduženja plaća iz dana u dan. U minut! U dinar! - rekao je Mali u intervjuu za RTS.

Izvan televizijskog ekrana, u realnom životu, konkretno - na sajtu Ministarstva finansija Vlade Republike Srbije vidi se da država nije platila 606.000 faktura, vrednih 95 milijardi dinara.

Za razliku od barona Vučića, baronica Mali nije mentalno poremećen, samo je bahat, pa ne brine kad plasira besmislene laži, koje su lako proverive. Milion puta je uhvaćen u laži, a samo jednom je imao probleme zbog njih, kad mu je poništen doktorat koji je plagirao. U taj doktorat je ubacio ukradeni deo nečije studije o uzgoju pamuka u Srbiji. A pamuk će se ovde uzgajati kad nad Beogradom bude letelo 480.000 Vučićevih dron-automobila.

Dug je spisak lažova, kojima je Vučić dao stranačke i državne funkcije. Svako od njih laže u skladu s talentom i kognitivnim kapacitetima, a krade koliko god može. Sve laži, koliko god bile glupe, imaju upotrebnu vrednost. To se vidi i na primeru polupismene i poluusmene Ane Brnabić, koja ne zna da formuliše rečenicu, ali ume da se ugradi u unosne poslove. Ugrađuje sebe, svog brata Igora, pa i svoju ljubavnicu Milicu Đorđić, koju su mediji osumnjičili za pranje para preko fantomske klinike, koju je otvorila i ekspresno zatvorila sa Džihanom Abazovićem, bratom tadašnjeg crnogorskog predsednika Dritana Abazovića. Ta porodična i paraporodična manofaktura zgrnula je više od sto miliona evra iz poslova, koji su plaćeni iz budžeta.

Ministarka Dubravka Đedović Handanović najčešće laže kad hvali Rio Tinto i promoviše eksploataciju litijuma. Još nije utvrđena cena za koju je pristala da radi u interesu najveće svetske rudarske trovačnice, to će biti jedan od važnijih sudskih predmeta posle oslobođenja Srbije od naprednjačke okupacije. Do tada, ministarka se brani ćutanjem. Nije htela ni da odgovori Miroslavu Aleksiću, kad ju je, u Skupštini, pitao otkud joj "Hermes" torba od 8.000 švajcarskih franaka i kaiš od hiljadu evra. To nije mogla da kupi za ministarsku platu od 1.400 evra, baš kao što nije napustila mesto direktorke regionalnog centra Evropske investicione banke, na kome je dobijala platu od 14.000 evra, zbog ljubavi prema Srbiji. Zašto je prihvatila ministarsku fotelju znaju ona, Vučić i mešetari iz Rio Tinta.

Naprednjačka vlast je formirala kastu novobogataša, koji juče nisu imali ni za autobusku kartu, a danas, kao advokat Vladimir Đukanović, kupuju stanove, apartmane na Zlatiboru, džipove i sve ostalo što požele. S druge stane, ista vlast je formirala mnogo veću sirotinjsku kastu u kojoj se nalaze obični, normalni ljudi, koji žive od svog rada. Na istoj stranici novina objavljena je vest o najskupljem stanu u beogradskoj opštini Vračar, koji je pre mesec dana prodat za 1.226.888 evra, i kuća na Dedinju za 3.200.000 evra, kao i podatak Republičkog zavoda za statistiku da u Srbiji 800.000 ljudi živi ispod ili na granici apsolutnog siromaštva, sa manje od 12.695 dinara mesečno. Ta dva sveta susreću se samo u izbornim kampanjama, kad naprednjački bogataši lažu i varaju sirotinju, koju su pretvorili u svoj osnovni glasački resurs, prinuđen da se prodaje za dve-tri crvene ili da strebi pred ucenama za manuelne poslove.

Srbija je podeljena na "njihovu" i "našu". U njihovoj se nalaze naše pare. Oni kupuju avione, helikoptere, "meklarene" i "majbahe", košarkaškim klubovima daju stotine miliona evra (Partizanu 60, Crvenoj zvezdi 35) u koje dovode veterane za po 1,5 milion evra po sezoni, koliko od Fudbalskog saveza dobija i selektor Dragan Stojković Piksi. Kroz to vreme, bolesni ljudi umiru čekajući vozila Hitne pomoći, koja stoje jer nemaju goriva. Nema novca za lečenje dece, ali ima za Nacionalni i ostale stadione, koji zvrje prazni, čak i bez fudbalera, a o publici da se ne govori.

Vučić je lažima, prevarama i krađama stvorio takvu Srbiju. Svi simptomi bolesti koja se raširila ovom državom i narodom taksativno su navedeni u njegovom zdravstvenom kartonu. To znaju svi u njegovom okruženju. Zoran Bašanović je, dok je bio u svađi s njim, tvrdio da je Vučić toliki kleptoman da krade i sam sebe: "Iz levog džepa prebacuje u desni i obrnuto. Potkrada sebe. Trenira."

Krađa može da se brani samo lažima, a laži nasiljem. Vučić na sve te načine pokušava da produži boravak na vlasti. Međutim, kad pukne trpilo biće mu potrebni baš brzi leteći automobili da pobegne s mesta zločina, iz Srbije. Ako ima gde.