Analiza

Duhovno ubistvo majora Gavrilovića

Zamislite da ministar Dejan Ristić ovog 3. jula održi govor u kome bi rekao: „Poštovani građani, Kosovo je žrtvovano da bi Vučić mogao da nastavi da vlada uprkos tome što pretvara Srbiju u evropsku Kolumbiju; da bi imao mogućnost da se početkom 21. stoleća u srcu Evrope ponaša kao Idi Amin u Africi u 20 veku; kako bi ga protivno tzv. evropskim vrednostima koje gazi tapšali po ramenu oni koji ih propovedaju. Kosovo i Metohija su danak koji taj veleizdajnik plaća Briselu i Vašingtonu kako bi okrenuli glave od njegovih nedela".

Dragomir Anđelković

Već sutradan u dnevniku RTS-a pojavio bi se ministar Zlatibor Lončar, da saopšti građanima da je „njegov kolega poludeo, u šta je i ranije sumnjao, ali na molbu dobrodušnog, uvek spremnog da svakom da šansu predsednika Vučića, nje reagovao. Ali sada ne može više da ćuti, makar se Aleksandar tzv. Dobri na njega naljutio što ugrožava političku budućnost Dejana tzv. Sumanutog samo zato što je odlepio. Vučiću ne smeta što ga je pomenuo u negativnom kontekstu - taman posla - ali zbog dobrobiti građana, kao ministar zdravlja (uključujući i mentalno) nema pravo da ne digne glas". To bi bio licemerni uvod u Ristićevu smenu a onda i medijsko-politički linč (možda po starom KGB-ovskom receptu i upućivanja u neku psihijatrijsku ustanovu). Onaj što se na njega kao ne bi naljutio, par minuta pošto bi bio obavešten o govoru, zapravo bi napravio „vudu lutku" odmetnutog političkog sluge i počeo bi da je probija otrovnim iglama.

Drugačije bi postupio - ali svakako bi direktno ili indirektno (preko drugih svojih političkih batlera tj. ministara i ostalih izvršilaca) reagovao - kad bi, recimo, sadašnji ministar informisanja zatražio da se Alek zvanično oslovljava sa „Tatasrb". Zamislite Ristića da navedenog dana umesto prethodnog tačnog sadržaja iskaže od neistina sklepanu konstrukciju: „Poštovani građani, Turke je iz provalije izvukao Kemal-paša, i stoga su oni odlučili da za njih ubuduće bude Ataturk (otac Turaka). Naš Aleksandar Veliki toliko se posvećeno bori za srpske interese da smo dužni da ga ubuduće imenujemo kao oca svih Srba. Stoga predlažem da ga oslovljavamo kao Tatasrb, te da to postane zakonom obavezna forma imenovanja tog od Boga nam poslatog (nad)čoveka".

Lončar tada ne bi javno zaključio da je nenormalan, kao ni bilo ko drugi od funkcionera režima. Ćutali bi dok ne vide reakciju Vučića. Što je mnogo, mnogo je, ali činjenica je da on voli najbanalnije dodvoravanje i lično stoji iza vulgarnog stvaranja kulta sopstvene ličnosti. No, pošto bi se za koji dan pojavio Vulin i pohvalio Dejana što je uprkos napadima koji će zbog toga doći iz opakih opozicionih medija, imao hrabrosti da kaže „istinu", nastao bi opšti aplauz režimskih propagandista raznih vrsta. Čak bi i Vojislav Šešelj na Hepiju pomenuo da uprkos izvesnim neslaganjima sa dotičnim gospodinom, zbog njegove državne odgovornosti, razmatra da ga proglasi za četničkog vojvodu (nema veze što bi u tom trenutku prave vojvode, pokopane širom srpskih i emigrantskih zemalja, u grobovima počele da se okreću kao propeleri, uostalom kao i onomad kada je stari Vučićev politički guru postao njihov fejk kolega).

Dosta je bilo šale. Sve što je izrečeno ima za cilj da nas navede da razmislimo kakve reakcije bi izazvale na istini ili neistini utemeljene, ali svakako pompezne reči, koje bi bile izgovorene ili napisane o nekome živom i sposobnom da ovako ili onako reaguje značajnom čoveku. Ako ne u roku od par dana, u nekom narednom periodu, oglasio bi se. I u slučaju da se nekome pripisuje da je izgovorio ili uradio nešto što se pozitivno vrednuje, ali apsolutno ne stoji, teško da bi ostao na to imun. Još kada je svima jasno da postoje svedoci. Tada bi ćutanje na neki način predstavljalo saučestvovanje u lažnom kićenju perjem koje ne pripada navodnom govorniku. Časni ljudi to ne rade, a sve što znamo o životu i delu Dragutina Gavrilovića, pred smrt pukovnika Jugoslovenske (kraljevske) vojske, ukazuje da je baš takav bio. Osim ako Dejan Ristić nema neke dokaze da je drugačije. Morao bi da ima štošta - a naravno nema - što negativno govori o njegovom karakteru s obzirom šta se usudio da uradi!

Pre nego što pređemo na to, da se podsetimo ko je bio pomenuti oficir. Radi se o čuvenom (tada) majoru srpske vojske - nosiocu naše Karađorđeve zvezde i francuskog Ratnog krsta - komandantu 2. bataljona 10. kadrovskog puka, koji je u jesen 1915. godine, sa drugim srpskim jedinicama, požrtvovano branio Beograd od mnogo brojnijih nemačkih i austrougarskih snaga. Svestan da u toj bici Srbi ne mogu da pobede, ali kako bi ohrabrio saborce da u njoj istraju i tako bar zadrže neprijateljsko nadiranje te time pomognu glavnici naše vojske da nastavi rat, pred njihov juriš održao je svoj čuveni govor. On glasi: „Tačno u 15 časova neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici, junaci! Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Otadžbine i Beograda. Vi nemate više da se brinete za vaše živote koji više ne postoje, zato napred u slavu! Živeo kralj! Živeo Beograd!"

Generacije Srba su njegovim navođenjem i sagledavanjem herojske odbrane prestonice 1915. godine, podsticane da shvate šta znači primenjeni patriotizam. Ne onaj isprazni, „ura", zasnovan na lažima i prevarama - kakav je baza delovanja aktuelnog režima koji gazi sve srpsko kako bi zadobio milost Soroša i drugih svojih gospodara - već pravog, koji nas je u teškim trenucima održao. Bolje je živeti za otadžbinu, svoje bliske i sebe, nego poginuti, ali da naši preci u nekim trenucima za nju nisu bili spremni i da umru, ni ove krnje Srbije ne bi bilo. Radilo bi se eventualno o turskoj provinciji Srbistan, ako bi i u tom vidu naše nacionalno ime opstalo. Da konačno bude zatreto, tu je Aleksandar bez Kosova sa svojom ekipom. Njen, odnedavno ne baš nebitni segment jeste i naš sadašnji ministar za (dez)informisanje i telekomunikacije.

Dok je još samo mogao da mašta da će postati i ambasador a kamoli ministar, uradio je neke stvari koje su ga kvalifikovale za Vučićevu kadrovsku milost. Pokazao je da je spreman da omalovažava i ono što većina Srba, osnovano, smatra da je za našu naciju „sveto". Nešto od toga je povezano i sa cenjenim majorom, kojim se u svojoj knjizi „Mitovi srpske istorije" (Beograd, 2018) neprimereno bavio dotični član Vučićeve dvorske kancelarije (ili tačnije, pošto Alek želi da bude mali Broz, „izvršnog veća"). U njenom delu pod naslovom „Poklič niko nije čuo" (str. 180-187) vrli Vučićev „visoki sekretar" tvrdi da je „govor majora Gavrilovića, po svemu sudeći, naknadno izmišljen od strane kapetana Đorđa Roša".

On je učestvovao u bici na koju se taj govor odnosi i, teško ranjen, nju je preživeo. U svojim uspomenama na nju „Na Dunavskom keju septembra 1915. godine", po sećanju naveo je čuveni govor. Knjiga je objavljena 1931. godine i reči majora Gavrilovića postaju pravi hit. Njihovoj popularizaciji doprineo je kroz predavanja koja je držao i putem knjige koju je objavio („Retorika: Nauka o besedništvu", Beograd, 1938), naš veliki pisac Branislav Nušić. Dok su on i Đorđe Roš to radili, Gavrilović je verovatno već podlegao ratnim ranama pa nije mogao da se oglasi? Ne! Bio je živ i zdrav, te na službi u našoj tadašnjoj vojsci. Umro je znatno kasnije, 1945. godine, pošto se izmrcvaren vratio iz nemačkog zarobljeništva. Otuda, da je njegov govor predstavljen u drastično iskrivljenom vidu ili čak potpuno izmišljen, sigurno bi reagovao. Radilo se o moralnom oficiru srpske pa jugoslovenske vojske a ne tipičnom SNS funkcioneru naših dana, kakav je ministar Ristić. Kao što je imao u sebi junačko srce, sigurno je imao i osećanje stida, što za poslednjeg ne važi.

Zašto se Ristić okomio na ono što je nesporna istina sa namerom da je obesmisli? Kako je Antoni Smit, veliki britanski stručnjak za nacionalne identitete u svojim delima isticao, mit je u njihovom temelju. Predubeđenja, ma koliko u njima bilo i neistine, u vezi sa poreklom, tzv. mitskom otadžbinom, važnim „delima" predaka, u osnovi su nacionalnog osećanja Engleza, Francuza, Nemaca, koliko i Srba. Jedna stvar je kritički pristup istoriji a drugo je usiljena propagandna dekonstrukcija nacionalnih mitova. Poslednje je svakako u funkciji izazivanja kolebanja u redovima određenog naroda, odnosno slabljenja njegove borbene energije. To obično rade neprijatelji neke nacije kako bi joj sasekli krila. Tim pre je tako kada se još istina lažno predstavlja kao mit, što je uradio Vučićev ministar.

On je očito i ranije iz nekog (kurentnog) razloga bio na antisrpskom zadatku, pri tome se, kao i Vučić, perverzno pretvarajući da mu je stalo do srpskih interesa. Zato je izabran da zauzme mesto nalik onome koje je imao Jozef Gebels, Hitlerov ministar propagande. Samo što je njegov ekstremizam bio podređen opskurnom nacističkom velikodržavnom projektu, dok ono što medijski i drugi delatnici Vučićevog režima rade, ima mračnu, ali malodržavnu podlogu u vezi sa Srbima. Cilj je - uz druge u kojima smo se već bavili pa da i to ne ponavljam - sramna legalizacija otmice dela teritorije Srbije od strane albanskih separatista i njihovih evroatlantskih gospodara (istih onih koji su Aleku dirigenti).

Još 2007. godine, da se i toga prisetimo, pokrenuta je realizacija prve faze američkog „Plana K", o kome svedoče provaljene (dostupne) diplomatske depeše te supersile. Bio je deo pripreme za proglašenje kosovske lažne (danas nažalost sve manje takve zahvaljujući Vučićevoj veleizdajničkoj politici) nezavisnosti sledeće 2008. godine. Cilj je bio da se masovno angažuju, za potkopavanje temelja svoje zemlje spremni, poznati pojedinci, mediji, nevladine organizacije - kako bi Srbi bili ubeđeni da je Kosovo za nas teret te da je dobro što ono kreće svojim putem. Sa propagandnim delovanjem te vrste, uz razne dorade, produžilo se do danas. Pri tome se ne udara samo na Kosovo, već i sve drugo što je izvor srpskog otpora.

Namera postmodernih stranih okupatora i njihovih domaćih sluga je ne samo da se odreknemo sebe već i da se i identifikujemo sa njima, te u budućnosti služimo, kao novi janičari, njihovim interesima. Zato govor majora Gavrilovića mora da umre, kako bi izdaja u punom obimu zaživela. Onaj koji se u prljavoj borbi protiv njega pokazao, prepoznat je kao na sve spreman kadar i nagrađen ministarskim mestom! Pa Srbijo, ako si spremna da stigneš tamo gde te takvi ljudi na čelu sa Alekom bez Kosova vode, ti nastavi da krotko trpiš bezočno nacionalno silovanje!